Da li da postavljam ciljeve? Ili da ne? Dugo je bila moja životna upitanost. Imala sam svoje želje. Sa kojima baš i nisam bila načisto. Da li su one ok? Ili baš i nisu? Decenijama su me sa svih strana učili da potisnem i sklonim svoje želje. Da nije u redu da se odnosim spram njih. Istovremeno mi objašnjavajući mi da je ok da se odnosim spram njihovih želja. Svoje želje sam prepuštala Univerzumu. Životu. Da mi ih na svoj način reši. Dok se ja bavim željama drugih. Mislila sam da je to matematika. Ja tebi. Život meni.
Što se ciljeva tiče, po malo sam bila zabrinuta i za svoj šarm. Spontanost. Dar za improvizaciju. Činilo mi se da ću postavljanjem jasnih ciljeva izgubiti dosta od svog šarma. Spontanosti. Improvizacije. Pa sam sa jedne strane imala želje. Koje baš i nisam stavljala u dalju proceduru. Ne baveći se dalje njima. A nije ni da sam ih skroz sklanjala. Moje kretanje očitavalo je ovu moju podeljenost. Korak napred. Korak nazad.
Devedesete su me temeljno promućkale. Pa sam zaboravila na svoje želje. Obrela sam se u nekom svetu koji sam doživljavala kao prinudni smeštaj. Kao neki životni kombinat. Živeći neku čudnu kombinaciju ogromnih očekivanja i mizernih želja. Te decenije sam plutala. Nosili su me vali. Bila sam kao maslačak. Bez pravca i usmerenja. I uglavnom sam se bavila tuđim željama. I zadacima.
A onda mi je život poslao jednog mladog, ciljno orijentisanog čoveka. Milovan Batak, zvani Minja. Sav je bio nabrijan na ciljeve. Pa sam se ponovo vratila u svet ciljeva. Za početak poslovnih. Postavili smo ih poprilično šašavo. Ludo. Razbarušeno. I krenuli u njihovo ostvarenje.
Uh. Kakav je to dobar osećaj bio. Ostvarivati. Sve što smo zamislili pretvaralo se u uspeh. Puf. Nakon decenije plutanja. Bivanja maslačkom. Uživala sam u toj svojoj fokusiranoj energiji. Dodavala joj nove i nove ciljeve. Ponovo sam počela da ostvarujem svoje želje. Vratio mi se onaj dobar osećaj. Kao kad položiš neki veliki ispit. Kao kad rešiš zadatak. To je osećaj zbog kojeg sam uvek obožavala matematiku. I tragala za matematičkim zavrzlamama.
U tom fokusiranju energije, život me je počastio Japanom. Nakon koga više ništa nije bilo isto. Tamo sam se setila svoje velike priče. Svojih želja. Koje sam oduvek želela. I vratio mi se onaj božanstveni osećaj da mogu. Sve što hoću. Pa sam se za početak počastila preseljenjem U Beograd.
Počela sam da osluškujem sebe. Svoje srce. Svoje želje. Da donosim odluke. Da postavljam nove i nove ciljeve. Da ih ostvarujem. I ne ostvarujem. U svakom slučaju, razvio mi se osećaj da je moj život u mojim rukama. A osim sebe i svojih želja, počela sam da osluškujem i život. Da pratim kako reaguje na moje ciljeve. Na moju vožnju. Učila sam kako da budem u dosluhu sa životom. I sa njegovim planovima. Ovo je bio jedan novi osećaj koji sam zaobožavala. Bivajuću u središtu misterije ostvarenja. I neostvarenja.
Povremeno sam se sećala one svoje stare upitanosti. Kada sam se pitala da li su ciljevi ok? Da li život na meniju za mene možda ima nešto bolje? Da li propuštam nešto? Dok ja ovako ciljam i „giljam“ na jednu stranu. Tada sam zastajkivala. Puštala život da mi se očita. I nastavljala po svome. U to vreme sam već bivala sve bliža sebi. I svojim željama. Koje sam polako pretakala u ciljeve. Pa u ostvarenje. Da. Divan je taj osećaj rešenog zadatka. Od želje do ostvarenja.
A bilo je zadataka koje nisam rešila. I oko kojih sam potrošila mnogo energije. Ne znajući tada da se bavim zadacima iz opusa kvadrature kruga. Rimanovom hipotezom. I ostalim zavrzlamama. Do sada nerešenim. A možda i nerešivim.
Nova upitanost me je zaokupljala. Želja da razumem razliku između ostvarenja i neostvarenja. Baš kao što sam nekada imala upitanost oko ciljeva. U tim upitanostima naišla sam na na nauku koja se bavi ciljevima. Koliko sam bila oduševljena. Bože dragi. Što je neko strukturirao ovu magiju. Ređao misteriju koja me je zaokupljala. Da ne moram sve sama da zaključim. I tako sam počela ozbiljno da se bavim ovom svojom upitanošću. Da je studiram. Poželela sam da saznam postojeće formule. Da ne izmišljam toplu vodu. I da ne rasipam energiju na kvadraturu kruga.
I tako sam se obrela međ’ nekim novim svetom. Drugačijim od svih ostalih dotadašnjih svetova. U ovom svetu ljudi su želeli da se ozbiljnije pozabave sobom. I svojim željama. Prvo pitanje koje vas u tom svetu pitaju jeste: Šta želiš?
U tom istraživanju, ubrzo smo se obreli i u unutrašnjim svetovima. Stigli smo do umetnosti ostvarenja. Jer spoljašnji ciljevi nisu ništa drugo do odraz naših najdubljih vrednosti. Onoga što nam je važno. U stvari, ciljevi su baš ta struktura magije. Otelotvorenje neuhvatljivosti i neopipljivosti. Pored naukom i umetnošću ostvarenja, bavili smo se i magijom. Tananim energijama. Pod vođstvom šamanskog učitelja Toma Besta.
Učili smo da razlikujemo laku energiju ostvarenja. Ujuhuha. Naspram teške energije giljanja. I rmbanja. Huča. Koja baš i ne pomaže ostvarenju. Mnogi od nas su učeni da bez teškog rada nema ostvarenja. A u stvari je obrnuto. Težak rad i teška energija udaljavaju objekte naših želja od nas. Ako nam za ostvarenje treba snaga, to onda nešto nije u redu. Ljubav je obično dovoljna. Što neko mudar reče.
U to vreme kao da mi se spustila neka dimna zavesa. Od koje nisam mogla jasno da vidim. A Tom Best nas je učio da vizualizujemo. Da zamišljamo svoje ostvarenje. Svoju ujuhuu. Da razvijamo momenat u kojem slavimo svoj prolazak kroz FINISH. Činilo mi se da svi osim mene imaju jasne ciljeve. Da fleširaju od svojih unutrašnjih filmskih festivala. Da svi vide sve. Osim mene. Moje mentalno platno je bilo poprilično prazno. Sivo. I zadimljeno. A osećaj mnogo bliži teškoj energiji huče. Od napinjanja da vidim nevidljivo.
Svoju frustraciju i nerazumevanje tretirala sam onako kako sam znala. Hučom. Teškim radom. Koprcanjem. Radila sam sve što sam mogla. I znala. Kao u nekoj fabrici. U tri smene. Znala sam da treba da uradim mnogo toga. Radila sam na tome da poverujem. Da je moguće. Za mene. Da sklonim stare matrikse. Koji su me učili da sanjam realne snove. Da ne tražim mnogo od života. Ni od sebe. Svejedno nisam videla. Žmireći kroz tu moju dimnu zavesu.
U tom mom koprcanju pod dimnom zavesom postavila sam grandiozne ciljeve. Koje evo nisam ostvarila još ni danas. Osam godina nakon tog učenja. Veliki cilj koji je trebao da me ježi je bio da govorim na velikom međunarodnom TED događaju. Bio je to već sasvim dobar kadar ostvarenja. Spektakl. Gromoglasni aplauz publike za održani govor. Eh. Da. Sada sam i ja mogla da se pustim svom fleširanju.
Manje spektakularan, ali meni mnogo bliži cilj je bio da napravim svoju radionicu. Da izađem iz sveta donatorskih projekata. U kojem sam tada bila. I da se bavim sobom. Ljudima. I razumevanjem ostvarenja. Umesto belosvetskim životnim kombinatima.
A sve ovo namislila da uradim za 3 godine. Eh. Smejuljim se sama sebi i kada pomislim na to. Pa sam krenula da vrtim točak. Dan. I noć. Moja fabrika ciljeva radila je u tri smene. Bez piškenja. I bez predaha. Radila sam. Učila. Vežbala. Iz te silne obnevidelosti i huče, pokušavala da uđem u laku energiju ostvarenja. Ciljala. I giljala. I vrtela točak. Bez kraja i početka. Legala dužna. A budila se kriva. I tako nekoliko godina. Barem tri godine sebi nisam ni gaće kupila. Nigde nisam otputovala. Osim na ta moja unutrašnja putovanja. Za par stotina eura dan. Za to sam se čak i zaduživala. Samo da učim. Da razumem.
Danas mi je vrlo jasno da sam postavljajući te kratke rokove postala rob svojih ciljeva. I dođe mi da sebe tadašnju štipnem za obraze. Onako kao neko naivno dete. Koje ne zna šta je 300 kila. Da. I danas kada radim sa ljudima na ostvarenju njihovih ciljeva pazim da oni ne ponove iste greške koje sam ja pravila. I vrlo lako mogu da prepoznam tu energiju fabrike ciljeva. I odmah reagujem.
Nemojte molim vas da pomislite da ih sklanjam od velikih snova. Naopako! Niti ih upućujem na „realne“ ciljeve. Nipošto!!! Učim ih da oslušnu sebe. I svoje želje. I da ih ostvaruju. Koliko god velike im se činile. Važno je samo da ne jurcamo. Da ne ulećemo u fabriku. Nego da ćejfimo. Svakodnevno. U toj lakoj ljubavnoj energiji. Ujuhui. Pa čak i ako ne fleširamo. Ujuhua je sasvim dovoljna.
I sve sam svesnija da se najbolji ciljevi postavljaju iz našeg dobrog dana. U stvari, možda je naš najvažniji zadatak da osmislimo jedan svoj dobar dan. U stvari, tada kada sam čkiljila kroz dimnu zavesu, napinjući se da vidim daleke svetove, dovoljno je bilo samo da zavirim u danas. U svoj dobar dan.
To sam oduvek znala. Kako hoću da živim. I šta hoću da radim. A šta neću. Znala sam da hoću da pišem. Da vežbam yogu. Da vozim bicikl. Da igram. Da plivam. Da držim radionice. Koje će ljudima trebati. I prijati. A da ti ljudi prijaju meni. Da povremeno imam neko sveže novo učenje. Podsticajne sagovornike. I da s vremena na vreme rešim neki dobar zadatak. I da utolim svoju glad za ostvarenim željama. Što češće.
A onaj moj ogromantan TED cilj je mogao da bude razložen u mnogo manjih ciljeva. U kojima bih uživala. Onako ujuhinsku. Da završim svoje škole. Da razumem ostvarenje. Da razumem sebe. Da budem master. Pa trener. Da imam svoju Radionicu. Jednu po jednu celodnevnu radionicu. Koje će svet prepoznati. I voleti.
U tom mom bavljenju ciljeva desilo mi se pisanje. Kao moja davna, nikada i nikome neizrečena želja. E od toga sam se ježila. I to unutarćelijski. Samo što nisam mogla ni da zamislim da ću jednoga dana to živeti. Svakodnevno. Dimna zavesa mi se polako dizala. Videla sam nove ciljeve. Da napišem prvu knjigu. Da je objavim. Da postanem pisac. Da pišem knjige. Koje će ljudi voleti. I obožavati da čitaju. Da govorim na TED-u. Najpre na domaćem. Da picnem engleski. Da govorim na TED-u velikom. Međunarodnom. I da u svemu tome uživam.
I evo već 6-7 godina radim na ostvarenju ciljeva. Zajedno sa mnogim ljudima. Danas mi je tek jasno koliko su ciljevi velika nauka, umeće, magija, misterija. I sve mi jasnije koliko je veliko ono moje pitanje. Sa početka. Ciljevi – da ili ne?
Nije uvek vreme za postavljanje ciljeva. Kada se nalazimo u sred nekog životnog tumbanja. Cunamija. Potrebno je da sačekamo da cunami prođe. Da se stvari pretumabaju. I preređaju. Nekada imamo prethodna pitanja. Koja je potrebno rešiti. A nekada su tu dimne zavese. Ne da bismo čkiljili kroz njih. Dimne zavese nas upućuju upravo na onaj deo prostora koji vidimo. I koji možemo da vidimo. Na kojem sigurno ima nekih zbrkanih detalja svakodnevice. Nekih nesređenih računa. „Malih“ zadataka. Zbog kojih ne možemo dalje. Kada uradimo sve što je potrebno, zavesa se diže. Pa ćemo videti ono što je moguće. A kada uradimo sve što je bilo potrebno i moguće, dešava se nemoguće. Čudo. To je redosled u statistici moje magije ostvarenja.
Možda će nam se ciljevi javiti dok nalazimo rešenje za naše isceljenje. Uceljenje. Kao rešenje problema sa kojima se srećemo. Ili iz onoga što je nama potrebno. Čini mi se da su najfinija ostvarenja nastala iz onoga što su ljudi osmislili za sebe. Iz paketa koje su smišljali prevashodno i pre svega za sebe. A tek onda za svet oko sebe.
Vrlo često mi iskrsne citat Ive Andrića. Koji ljudi dele. I vole. Nikada više ne planiram. Ponekada živim kako želim. A ponekada kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Pa ako bih poslušala Ivu Andrića zaključila bih da nije mudro postavljati ciljeve. Dosta sam vrtela ovu ideju. I shvatila da je u vreme kada je ovu misao napisao, Ivo Andrić dobrano poodmakao na svom putu. Napisao mnogo knjiga. Poređao mnoge misli. Čini mi se da to nije mogao da uradi bez cilja. Ne može se napisati roman bez plana. A možda neko i može? Ne znam. Mislim da mu se u vreme kada je ovako mislio Ivi Andriću moglo. Da mu se moglo kako je hteo. I da ima ciljeve. I da nema. Jer je već bio dobro odmakao na svom putu. Pa je mogao da uživa u sitnicama. A ciljevi čine da se pokrenemo na put. Eto vidite. Što više razmišljam o onom mom davnom pitanju sve manje odgovora imam.
Sa druge strane vidim i overachievere. Koji su čak i ime dobili. To su oni koji su se navukli na postavljanje ciljeva. I na njihovo ostvarenje. Gledam kako ih postavljaju. „Skidaju“. Postavljaju. Skidaju. Brzo, brže, najbrže. Ne stignu ni da ih udahnu. Ni da uživaju u njima. Oni propuštaju sve te sitnice. Sreću o kojoj Ivo Andrić priča. I njih uštinem za obraz. Onako nežno. Ljubavno. Kao što bih uštinula sebe mlađu. Stanite malo. Alo. Bre. Pa zar ne vidite da vas vaša ostvarenja više ni ne okrznu. Usporite. Uživajte u putu. Ne propustite te neke divne sitnice. Koje su sreća. A koje ne vidimo kada letimo avionom. Niti bullet trainom. Koji u Japanu zovu shinkansen. Voz metak. To bi im rekla. Jer dobro poznajem taj overačiverski osećaj.
I eto stigosmo do onog svima znanog mesta. Da se ne radi o destinaciji. Nego o putovanju. O tome kako putujemo. Šta na putovanju vidimo. Čujemo. Pomirišimo. Pojedemo. Čime se častimo. Koga sretnemo. To ko postajemo. A cilj k’o cilj. Kada na njega stignemo postane nam tako prirodan. Tako naš. Kao vazduh koji dišemo. Kao deo nas. Što se fleširanja tiče, mnogo uzbudljivija mogu biti putovanja. Nego destinacije. Destinacije su najuzbudljivije dok o njima maštamo. A posle putovanje preuzme primat.
A opet znam koliko su ciljevi važni. Zato što su ciljevi deca duše naše. Oni su samo spoljašnji odraz onoga što našoj duši treba. Da je poneguje. Obraduje. Isceli. Zaceli. Baš na tom putovanju. I zato je važno usmeravati našu energiju. Baš zbog tog putovanja. Na kojem se dešava sve. A kad krenemo, onda je već lakše. Onda možemo kako hoćemo. Što lepše, to bolje. Bez jurcanja. Bez žurbe.
Danas sebi dozvoljavam da na putovanju skrenem. Bez plana. Za nekom sitnicom koja me opčini. Sa nekim sagovornikom koji mi dušu razgali. Za svojim ćejfom. Radošću. Prijatnošću. I da se dobro napunim. Pa da krenem dalje. I tako ja pravim svoje ciljeve. Satkane od tih mojih malih slasti. Od svega što volim da radim. I sa što manje onoga što ne volim. Tako nekako. Šta god da se pitam, ja stignem do ovog odgovora. To je moj Rim. Do kojeg me svi putevi vode.
Danas kada se pitam – ciljevi – da ili ne? Znam da mi je važno da ih imam. Da ih postavim. Da osmislim mozaik od onoga što volim. Da mi je uzbudljiv. Da ima neku čar. Neko rešavanje zadatka. I radost ostvarenja. Gladna sam ostvarenih želja. A naučila sam da pustim. Da radim iz ujuhue. Ono što mogu. Relaksirano. I posvećeno. I da se ne trudim. Jer je trud protivprirodna blud. I ako mi za ostvarenje trebaju mišići, onda sa tim nešto nije u redu. Ljubav je obično dovoljna.
Ciljevi mi daju i to fino usmerenje. Da se bavim svojim poslovima. A ne poslovima drugih. Neke tradicije kažu da sa ovoga sveta odlazimo upravo sa tim osećajem ostvarenja. Od mnogih sitnica. Koje čine sreću. I da u sledeći život naša duša nosi sve one želje koje za ovog života nisamo ostvarili. Pa vi sad vidite šta ćete. I u kom životu ćete ostvarivati svoje želje. U ovom ili sledećem? Zavisi od toga šta zaista želite?
Gladni ili siti? Pitanje je sad.
Beograd, 11. septembar 2017.