Srela sam jednu Mariju. Priča mi o svom iskustvu. Čudi se. Pita se. Pita me. Nedavno je slomila nogu. Provela je nekoliko nedelja kod kuće. U gipsu. Ovo iskustvo joj je dalo sto uvida. I upitanosti. U svakoj rečenici i u svakom gestu videla je razliku između sebe i „njih“. Dok su oni govorili uobičajene reči tipa: strašno, strašno, strašno. Kako život zna da bude strašan. I bili radoznali za način na koji se slomila. Ona ih je tešila. Govorila kako ništa nije tako strašno. Sve je ok. Verovatno život želi da je zaustavi. Da ne jurca. Ovaj period mirovanja za nju će sigurno biti pun smisla. Da učini nešto što inače ne bi.
Već ih je ovaj njen stav začudio. Neke sablaznio. Neki su je otvoreno pitali da nije možda osim noge potresla i mozak. A onda su vremenom naučili da je ona dobro. Pa su počeli da se ponašaju sa njom kao da je potpuno zdrava. Zvali su je telefonom. Banjavali kod nje u kuću. Ljutili se što im se ne javlja na telefon. Ili ne otvara vrata. A znaju da je kod kuće. I da ne radi. I da nema posla. Pa kako može da je nedostupna? Da se ne javi?
Kada bi ih pustila u kuću, pravili su feštu. Zasedali su. Pušili su. Pili. Ostajali. Ionako nema nikakvog posla. Pa će se sigurno radovati dobrom društvu. Rezonovali su. Pokušavala je da im objasni da to što je ona dobro ne znači i da je potpuno zdrava. Niti da je za feštu. Pa zar nije rekla da je dobro? Pa su se opet teško sporazumevali. I tako u svakoj interakciji.
Tih dana rehabilitacije mnogo je jasnije čula njihovu spiku. Primetno je bilo koliko su im različite reakcije. Svi su pričali te jedno te isto. Kukali su na vreme. Žalili se na vlast. Na svoju zlehudu sudbinu. Ogovarali su odsutne. Ijujuju … strašno. Sećali se šta se još sve strašno desilo.
Šta me pita? Šta želi da razjasni? Pitala sam je. Šta se svim tim ljudima desilo? Odjednom joj se čini kao da su svi jeli bunike? Zanimljivo mi je kako ljudi već u pitanju koje postave, često daju i odgovor. Kaže mi da stalno nešto čita. Ide na radionice. Bavi sobom. I pitanjima svoje duše.
Da li se i pre čudila temama koji vode ljudi? Pitam je. Da li je možda i ona nekada ovako razmišljala? Da li je i ona pričala te uobičajene priče? Kukala? Ogovarala? Bila dostupna? Prelazila preko sebe? I svojih granica? Pa da. Naravno da je i ona ovako razmišljala.
O tome se i radi. Proces promene dešava se polako. I ne-tako-očigledno. Kao što pesma kaže: Noći su tu izrezale čelo. Svaka noć je novu boru dala. Isto važi i u suprotnom smeru. Svaka knjiga je ostavila svoj trag. I svaka radionica. I svaki dubok i značajan razgovor. I svaki izlazak iz uobičajenog. Automatskog. I misao po misao, ideju po ideju, ne po ne počela je da razmišlja drugačije nego što je nekada razmišljala. I drugačije od njenog okruženja.
Jedino što nije osvestila put koji put prešla. Što je jednako važno. Susreti sa „drugima“ su nam prilika da osvestimo koliki smo put prešli. Da se setimo kako smo nekada razmišljali. I koje su sve misli bile deo tog paketa. Oni su tamo gde je ona bila još nedavno.
Nije važna samo promena. Nego i svesnost o promeni. A drugi ljudi su nam upravo podsetnik na pređeni put. Naš je problem što ne primećujemo svoju promenu. Nego očekujemo da će se prosvetljenje desiti tako. Kao grom iz vedra neba.
Baš kao što je i Anton, sin mog frizera Gorana očekivao da će mu se desiti iznenadni rast za šesti rođendan. Pa se poslednjih dana pred svoj šesti rođendan sav uzvrpoljio. Uspalio. Kad će više doći taj dan? Da postane velik. A onda se toga dana probudio. I shvatio da se ništa nije promenilo. I mnogo se razočarao.
I Buda nam je objasnio da prosvetljenje nije mnogo vidljivo na prvi pogled. Pre prosvetljenja sedeo je pod bodi drvetom. I posle prosvetljenja je sedeo pod bodi drvetom. Jedino što više ništa nije bilo isto. Bodi drvo pre i posle prosvetljenja su dva različita sveta.
Tako i mi. Kao Anton. Očekujemo da ćemo se jednog dana probuditi. I da će svet izgledati drugačije. Da će se nešto desiti. A mi da ćemo postati srećni. Zadovoljni. Ostvareni. A nećemo. Nego polako postajemo sve srećniji. Zadovoljniji. Ostvareniji. Tako što više pažnje obraćamo na ono što imamo. A manje na ono što nemamo. Tako što nam ono što ima postaje dovoljno. I što ne čeznemo za onim što nemamo. Tako što prihvatamo ono što nam život donosi. Uključujući i zastoje u raznim oblicima. Pa se za to vreme bavimo nekim drugim stvarima. Kao Marija za vreme zarastanja svoje noge. I tako što menjamo ono što nam ne prija. Uključujući i stare navike. Stare znance. Tako što učimo da kažemo NE. I da svesno kažemo da. Da se ne javimo na telefon. Ako nam se trenutno ne razgovara. Iako svi znaju da smo slobodni.
Razvoj je postepen. I golom oku nevidljiv. Dešava se u ritmu famoznog japanskog kaizen principa. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo. A onda nastavlja u ritmu kineskog bambusa. Koji godinama plete svoju korensku strukturu. Pa izraste nebu pod oblake. Za nekoliko dana.
Isto pitanje kao Marija postavlja mi i Pau. Naš španski heroj. Često mu se učini da su drugi ljudi kao pijani. Smejem se. Da. Dobrodošao u klub. Kažem mu da mnogo godina imam taj osećaj. Samo nekada nisam znala šta da radim sa njim. Danas se radujem što se polako treznim. A vidim da uvek ima ekipe koja se budi. Pa nas onda okupim. Da se zajedno treznimo. Rasol parti. Tako nekako.
Što me vraća na prvu ideju koju sam jasno formulisala u svom životu. Nisu oni glupavi, već sam ja pametna. Jedna od mojih omiljenih rečenica. Nastala je od sličnog uvida. Kao mala matematičarka pitala sam se kako ljudi tako mogu da ne kapiraju osnovne stvari? Iz matematike. Fizike. Meni je to sve odmah bilo jasno. Kao devojčica nisam znala da artikulišem ovu energiju. Pa sam se pitala: Bože, kako mogu da budu ovako glupavi? A onda sam shvatila da nisu oni glupavi. Nego sam ja pametna. Na temu matematike. I kad god bi ovo pitanje krenulo da mi se odmotava, ja bih ga prevela na moju mantru: Nisu oni glupavi, već sam ja pametna. A kad sam već pametna, onda imam i obavezu da sa tim nešto učinim. Makar da im objasnim to što sam razumela.
Kao što su oni pametni na neku svoju temu. Svako ima temu u kojoj je pametan. I za koju je zainteresovan. I preko koje može da razume svet. I njegov beskraj. Pitanje je samo pravog pristupa.
Kada krenemo sebi u susret, jedno od glavnih upitanosti su naša okruženja. Naročito ona stara. Dobro poznata. Mi ili oni? Pitanje je sad.
Taman mislim da sam se prosvetlio. Pa odem kući. I vidim da nisam. Reče neko mudar. Kako se mi menjamo, postepeno se udaljavamo od naših ukućana. Od onih sa kojima smo još do juče imali mnogo toga zajedničkog. Koji i dalje žive život na automatskom pilotu. Po programu koji su dobili od mnogih i raznih sistema. Šta je dobro. Lepo. Poželjno. Očekivano. A šta nije. Bez da su ga u nekom momentu preispitali. I po svome napravili.
Svi smo mi piškili u isti pesak. Svi smo imali slične odgajivače. Sisteme. Koji su nas pripitomljavali. Dan po dan. Objašnjavajući nam kakav je svet. I šta je dobro. A šta nije. Šta je moguće. A šta nije. Šta je teško. A šta je lako. Šta je lepo. A šta nije. Svaka noć je novu boru dala. I svi stignemo do jedne tačke. Na kojoj budemo obrnuti sebi. I svojoj istini. Tačke na kojoj postanemo monolitni. Kada nam je sve zbrkano. Misli. Osećanja. Telo. Duša. Duh. Druga suptilnija tela da i ne spominjem.
A onda nas nešto potakne da iz te obrnutosti izađemo. Bljesak vizije. Ili nepodnošljivost te obrnutosti. I monolitnosti. Pa krenemo da se pitamo o čemu se tu radi? Šta smo to mislili, kada se osećamo ovoliko prazno? Tada počnemo da čeznemo za sobom. Za svojom puninom. Pa ako nastavimo da preispitujemo svoje automatske reakcije, da čitamo neke knjige, da idemo na radionice, da razgovaramo sa ljudima koji imaju šta da nam kažu… Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo.
I možda nam se neće desiti bljesak prosvetljenja. Ali će nam stvari svakim danom izledati sve lepše. Sve će se polako slagati. Nameštati. Sve će nam ići na ruku. Nećemo trošiti energiju na kukanja. Ogovaranja. Na strašno, strašno. Na okruženja koja nam ne prijaju. Na nekoga kome se pričalo telefonom. Ili nekoga kome se blejalo. I sve češće ćemo biti nedostupni. Nećemo želeti da radimo ono što smo juče radili. I polako, dan po dan… čudo će slediti čudo. I neće biti kraja čudesima.
Kod nas su čuda postala normalna stvar. Kaže mi moj muškarac neki dan. A normalne i obične stvari su postale čudo. Ima li kod tebe nešto normalno? Pita me. Pa ni ti mi nisi normalan. Kažem mu ja. Osećam se čudno lako. Sada znam da je dobro i kada nije dobro. I znam da će sve da bude dobro. Došlo mi je da ga iscmačem. Ali smo bili na skajpu. Pa sam to uradila retroaktivno. Čim sam stigla u Kopenhagen.
I taj osećaj je jedan od glavnih osećaja koji prate naš rast. Baš kao što nam je pre naše ere bilo normalno da se brinemo. Da očekujemo katastrofe. Da smo u zebnji. Da se pitamo šta sve loše može da nas snađe? Da od dva zla biramo gore. Da nam je sve strašno, strašno. I da srećemo ljude koje moramo da ogovaramo.
I svaki susret sa starim okruženjim je odlična prilika za nas. Da se podsetimo kako smo i mi nekada razmišljali. A kako razmišljamo danas. Da promislimo o posledicama starog načina razmišljanja. Da promislimo i o posledicama naših novih misli. I da se pitamo da li nam se sviđaju. Ili baš i ne? Pa da ih polako menjamo. Dan po dan. Dok ne postanemo još srećniji. Još zadovoljniji. I ispunjeniji.
A kako se mi menjamo, menjaju se i naše stare spike. Na primer lažno saosećanje. Kao česta tema sevdalinki. Kada neko polomi nogu. Ili kada nekoga život zaustavi na neki svoj način. Slušam moju dragu drugaricu kako mi priča o situaciji u koju je upao njen brat. A koja je direktna i očekivana posledica njegovih svakodnevnih navika. I ponašanja. Koje traje decenijama.
Vidno joj pada energija dok priča o njemu. I odjednom upada u mrežu lažnog saosećanja. Slaže neku facu. Pravi se da je tužna. I vidim njenu navežbanu grimasu. I spiku. Podsećam je da ja nisam njena mama. Niti osoba iz takvog miljea. U kojem se od nje očekuje da peva sevdalinku koju očekuju. Nego sam Marija. Koja priča sa njenom dušom. I koja čuje da ove poslednje reči baš i nisu iz duše. Naročito ove grimase lažnog saosećanja. Deluju mi vrlo navežbane. Politički korektne. Poželjne. Da li bi ona volela da neko slaže takve face sažaljenja dok priča o njoj? Pa naravno da ne. Hvala što sam je podsetila.
Kada počnemo da živimo sebe i svoju istinu mi svakako moramo da žacnemo svet svojim postojanjem. U prvim momentima možda se malo više pojačamo. Da bismo mogli da čujemo sebe. Da nas čuju. Pa budemo grubi. Nepotrebno žestoki. Dok nam se naša istina dovoljno ne artikuliše. Dok ne postane vidljiva. A kada se srodimo sa sobom možemo da budemo blagi. Bez da žrtvujemo svoju istinu. I kad god vidim da sam oko neke teme upala u vatru, znam da ima još prašine koju mi valja skloniti.
Živeti svoju istinu znači da često imam izdvojeno mišljenje. Koje komuniciram. Vežbam da to bude odvažno u činu. Blago u načinu. Po receptima starih Latina. A važno je svoju istinu i svoju novu realnost živeti u prisustvu drugih. Ne tako što ćemo ih ubeđivati. Uveravati. Nego da mi budemo ta priča koju pričamo. Naše biće komunicira glasnije od bilo kakvih reči.
A kada život iskoči iz svojih uobičajenih i automatskih tokova, imamo priliku da iskažemo sebe. Da budemo dobro. Iako ceo svet misli da nam se desilo nešto strašno. Baš kao što je uradila Marija sa početka priče.
Baš kao što svaki dan i ja imam priliku da se iskažem svetu. Da nežno objasnim da nije kraj sveta to što mi knjiga izlazi tek sada. Niti što je moj muškarac otišao u Kopenhagen na tri meseca. Baš kao što sam i na sahrani moga oca imala obavezu prema svojoj istini da umirim ljude. Da im kažem da to nije ništa strašno. Da to čeka sve nas. Da verujem da je mom tata Dušku sada mnogo bolje. Da je na nekom drugom i lepšem mestu. Posle 15 godina patnje. I tako dalje. I tako često. Vežbam da to bude odvažno u činu. I blago u načinu.
To znači i da neću biti dostupna kada to okruženje od mene očekuje. Da neću otvoriti vrata kada mi zvoni neko nenajavljen. Ako mi se vrata ne otvaraju. Znači i da se neću utišavati. Ni praviti da nisam kod kuće. I neću reći strašno strašno kada neko ostane bez posla. Podsetiću nas sve da je to odlična prilika da počne neki svoj posao. Da se izrazi na novi način.
A čuđenje je neumitno. I neupitno. To sam shvatila još kao devojčica. Kristalno jasno sam zapamtila scenu u filmu Šogun. U kojoj su se Japanac i Portugalac čudili jedan drugom. Onako suštinski. Životno. Japanac su se čudio kako neko može da ima svetinje kao što su Život i Ljubav. A Portugalac nije mogao da razume Reč i Dužnost kao vrhunske principe života.
A ovih dana sam u Kopenhagenu. Došla sam kod mog muškarca. Srećem ljude sa različitim programima od mene. Dance koji slove za najsrećnije ljude na svetu ovom. Što mogu da vidim po njihovom poluosmehu. Dok voze biciklove. Iako je mrak. I vetar. I sitna kiša sipi. I odsustvo je svetlosti. I sunca. Čudim se po sto puta na dan. Pa umesto da govorim strašno, strašno i umesto da ih ogovaram, otvaram se. Postajem radoznala da razumem njihovu sreću. I pitam se kako to oni misle, kada su ovako polunasmejani? Iako je kiša. I vetar duva. A sunca nema danima. O tome u nekom od sledećih tekstova.
People are strange when you are a stranger.
Kopenhagen, 10. novembar 2017.