Kakva je razlika između biti mrtav i biti na brodu? Pitala sam se dok sam kružila po karipskim ostrvima. Na brodu Glori. Tamo sam se stvarno osećala kao Marija sa onoga sveta. Okružena onolikim različitim ljudima. Iz celog sveta. Uglavnom iz Jugoistočne Azije. Filipini. Indonezija. Malezija. Indija. Okružena uniformama. Panamskom zastavom. Hijerarhijom. Novom industrijom. Zvanom housekeeping. Okružena onolikim morem. Onolikom belom. Beskrajnom plavom. I potpunim odsustvom crvene. Kružeći dan i noć. Sanjajući čudne vodene snove. Dok su mi moji kabin-stjuarti pevali Santaninu Marija, Marija. I zvali me M’eeem. Pitala sam se da li je ovo stvarno. Ili sanjam? Ili sam na onom svetu?
Ništa iz mog starog sveta nije važilo. Ništa nije bilo poznato. Znano. Moje. Dok je moja duša kružila karipskim otočjem. Dok sam obavljala neke teške poslove. Kakve nikada do tada nisam radila. Po ceo dan. Nosila. Teglila. Silazila u utrobu broda. Koji je primao oko 5000 duša. Presipala nekakve hemijske preparate iz većih u manje boce. Gurala nekakve trolije. I imala radni zadatak da grdim i gonim kabin-stjuarte. Odnosno ljude koji su čistili brod. Jedva sam im pamtila imena. I učila se da razlikujem njihova lica. Da prevaziđem sličnost rasne pripadnosti. I da uđem u pojedinačno. Pokušavajući da im naslutim logiku.
U ono vreme internet, skajp i vajber još nisu bili toliko pristupačni. A na brodu nije bilo ni vremena da se sedi. Tako da kontakte sa starim svetom baš i nisam imala. Osim što sam povremeno, kada bi mi prilika dopustila, pisala Dnevnik male od 2 palube. I delila ga sa mojim svetom.
Često sam se pitala da li se ovo stvarno dešava? Ili sam sanjala? Ili sam umrla? Jedini svedok da sam živa i relativno zdrava bila je Milja. Koja je bila iskusni morski vuk. U nešto fensijem odeljenjem od mog domaćinstva. Njen ambijent je delovao za nijansu dve glamuroznije. Sa Miljom sam pričala na svom maternjem jeziku. O mojim temama. Gradskim. Velegradskim. O knjigama. O ljudima. O životu. Zahvaljujući Milji znala sam da ono tamo moje postoji. Da ga nisam izmislila. Dok smo tako po stoti put kružili nekakvim nepoznatim svetovima. Okruženi onim plavim beskrajem. Uniformama. I panamskom zastavom broda Glori.
Svaki put kada je neko moj odlazio daleko, imala sam sličan osećaj. Kao da su po malo umrli. Kada je Miša otišao u Afriku. Sestra Mila sa porodicom kada je otišla u Kanadu. I Saša kada je otišla u Ameriku. No, ona je često dolazila u Novi Sad. I dalje smo delile život. Na razne načine. Pa sam znala da je živa. Kada je nakon nekoliko afričkih godina Miša zaista umro, nekako to baš nisam mogla da dokučim. A nisam ni htela. Šta je sad od ta dva? Da li je u Africi? Ili na nebu? I kakva je razlika?
Sećam se filma u kome otac ćerki objašnjava smrt poredeći je sa brodom koji prelazi horizont. Neko vreme ga vidimo. A onda u jednom momentu prestanemo da ga vidimo. Putnici na brodu i dalje postoje. Ali na nekim drugim mestima. I u nekim drugim dimenzijama.
Pričam o tome sa mojim muškarcem. On je u Dansku otišao pre skoro 30 godina. Zajedno sa Đokom. Njih dvojica su bili muzički par. Kao Cigani Ivanovići. Prašili su u kopenhagenškoj kafani Hercegovina. Ostali su u Danskoj. Obojica. Kada sada razmišlja o svojim prvim danskim godinama, kaže da se osećao kao u vrtiću. Vrlo čudno. Zbunjeno. Dok nije naučio jezik. Dok se nije pustio Danskoj. Severu. Dok ga nije razumeo. I prihvatio.
Kod njega tako jasno vidim sve te neke razne likove. Koji žive na različitim mestima. Legendu Pericu. Virtuoza na prim tamburici. O čijem se sviranju i danas priča. Koji je u Danskoj postao Piter. Visoko organizovan, svestan i aktivan tip. Kome se muzika polako gasila. Dok samo jednoga dana nije prestao da svira. Piter je tri decenije čeznuo za Somborom. Tokom godišnjih odmora je odlazio u Sombor. I postajao Gazda Pera. Boem. Koji je nadoknađivao sve kafane i svu muziku koju je propustio. Dolaskom u Beograd, u moj i u naš život, rodio se neki novi Petar. I toliko je autentičan i jedinstven svaki od ovih Petrova. Da ih može povezati samo vezivno tkivo naše duše.
Kući se nikada ne možeš vratiti. Pročitala sam nekada davno. I nisam znala šta to tačno znači. Ali sam osećala da je istina. I sama sam otišla od kuće. Ne tako kilometrima daleko kao on. Ali suštinski možda mnogo dalje. Ja sam otišla trajno. Tako je moje biće želelo. Posle svih boli koje sam u Somboru doživela. Kada sam otišla iz porodične kuće i iz Sombora, znala sam da one stare Marije više nema.
Nisam mislila da ću poželeti da se ikada više vratim. I mnogo mi je teško bilo da dolazim svih tih godina. Zavičajni bluz nimalo nije lak. Najmiliji se odnose sa onom tobom koje odavno nema. I uglavnom nemaju predstavu ko je ta nova osoba koja se rodila na nekom drugom mestu. Kako živi? Šta radi? Šta voli? A najviše me je bolelo što mi se činilo da nisu ni zainteresovani da je upoznaju.
I ne znam da li su ikada razumeli koliko je „cimanje“ dolaziti „kući“. U zavičaj. Fizički. Materijalno. Emotivno. Svakakvo. Potrošiti godišnji odmor. Novac. Nekakvom volšebnom matematikom, 3 dana u Somboru su me koštala koliko vikend u Berlinu. Ili Istanbulu. Uglavnom sam se vraćala umorna. Zabrinuta. Razočarana. Emotivno razvaljena. Iznurena. Kao mleveno meso. Sitnije ili krupnije seckana. Kako kad. Trebalo mi je nekoliko nedelja da se sastavim.
U tim mojim zavičajnim bluzovima, otkrila sam i istoimenu pesmu. Hometown blues. Koju sam puštala u stanjima mleveno meso. Da sa nekim podelim svoj bluz.
I wish I’d never come back home
It don’t feel right since I’ve been grown
I can’t find any of my old friends hangin’ ’round
Won’t nothin’ bring you down like your hometown
Svaki put sam sebi govorila da sam sa Somborom završila. A onda bih ipak i ponovo odlazila. I tako evo već više od trideset godina. Dugo sam se pitala o čemu se tu radi? Zašto odlazim na mesto koje mi tako malo prija? Naravno zato što se zaželim svih tih dragih ljudi. Sa kojima sam nekada delila život. Međutim, kako se neka nova Marija rodila, razvijala i stasavala, sve joj je teže padalo što je niko od najmilijih ne poznaje. Niti se pita kako je? Ni kako živi? Niti je poželeo da dođe da vidi kako ona živi. Nego pričaju svoju priču. Onoj Mariji koje već davno nema.
Često sam o ovoj temi razgovarala sa Sašom. Koja je otišla mnogo dalje od mene. I koja svih ovih godina neguje i novosadsku Sašu. Dolazi u Novi Sad. Provodi vreme. Mislim da sam je najbolje razumela kada sam bila kod nje u NY. Osim što smo se radovale zajedničkom vremenu, znala sam koliko joj je važno bilo to što je došao neko njen. Da vidi kako živi. Baš mi je to lepo objasnila. Znaš Bepa, ovde u NY je moje najstarije prijateljstvo staro samo 15 godina. A mi se poznajemo od kada smo bile devojčice. Našem biću treba to nešto zavičajno. Treba nam neko ko je svedok našeg života. I onog starog. I novog.
Bepa je došla kod Saše. Da vidi kako živi. Kakav joj je dan. Krevet. Komšiluk. Te neke obične stvari. Koje Sašu čine danas. A Bepa je svojim prisustvom podseća i na njena davna stremljenja. Na njenu istinu. Koliko je verna sebi. I svojoj istini. Povezuje ono somborsko. Sa novosadskim. Brionskim. Njujorškim. Sa ovim sada. A podseća je i na neke somborske reči. Astal. Laboška. Grogi. U sred Njujorka. Pa sve dobije neki novi smisao. Bepa postaje svedok Sašinog života. I razvoja njihovog života. I obrnuto, naravno.
Meni taj zavičajni momenat daje moj nadimak. Bepa. Koji mi je nadenuo Miša. Onaj iz Afrike. I kad god čujem Bepa, odmah se povežem sa sobom. Sa devojčicom koja je bila zaljubljena u život. U akciju. U Mišu. U plivanje. U smeh. I odmah oživim. A kao da sa mnom oživi i Miša. I ceo taj moj zavičaj. Onaj lepi zavičaj. Koji sam volela.
Sada mi zavičajni momenat daje i moj muškarac. Mnogo mi znači što zna sve te somborske fazone. Reči. Astal. Laboška. Grogi. Što znamo zajedničke ljude. Što jedno drugom dajemo zavičaj. Ma gde da se nalazimo. I što su se ti naši svetovi isprepleli još mnogo pre nego što smo se mi sreli.
Zato i odlazim kod mog muškarca. Kada je u Kopenhagenu. Da razumem njegov danski život. Da vidm kako živi. Kakve misli misli. Kakvu hranu jede. Kakav mu je komšiluk. Koje su mu uobičajene putanje. Da sretnem njegove danske prijatelje. Da upoznam Pitera. Da ga povežem sa ostalim likovima. Iz lepeze njegove mnogostrukosti. I da mu dam zavičajni momenat. Da mu donesem sve ono što mu tamo nedostaje. Pored mene.
Rešili smo da obiđemo njegove stare prijatelje. Koji žive na Severu Danske. Kako su nas dočekali… Bože dragi… Kakva je to ljubav. Između dva čoveka koji su zajedno otišli na daleki Sever. U drugi svet. U drugu dimenziju. Koju su delili nekoliko godina. Dok su svirali zajedno. Dok život nije pozvao svakoga na svoju stranu.
Koliko je ovo bilo dirljivo. Sombor-Beograd. Beograd-Kopenhagen. Kopenhagen-Olbo. Rekao je odmah. Koliko sam volela što je Đoka odmah razumeo ovaj naš poduhvat. Razumeo je koliko je bilo potrebno da se ovaj susret desi. Koliko kilometara. Koliko vremena. Energije. Volje. Želje. I koliko puta se ovo dešava u životu? Da se svi ovako sretnemo. Ovo je istorijski momenat. Nekoliko puta su svi govorili.
Naravno da su nas Đoka i njegov dansko-balkanski prijatelj Džoni vodili da nam pokažu sve. Svoje kuće. Sobe. Krevet. Svoj brod. Kafanu u kojoj piju kafu. Gde se provode. Vežbaju. Vodili su nas i u drugi grad. Da nas upoznaju sa svojim danskim prijateljima. Išli smo kod Dijane i Admina. U njihov Italijanski restoran Dida’s. Da moji Danci jedu balkansku hranu. U italijanskom restoranu. U Dida’su uvek ima domaće hrane. Za sve naše balkanske Dance. Koji su se zadesili na dalekom Severu. Uglavnom početkom devedesetih.
Pričamo kako nigde nisu kod kuće. I kako se kući ne može vratiti. Posle četvrt veka se i dalje navikavaju na vetroviti Sever bez mnogo Sunca. Samodovoljan. Samoorijentisan. Sistemski. Visoko svestan. Samozatajni. Oni su ipak više sa Juga. Balkana. Gde je Sunce. Pleme. Zajedništvo. Druženje. Spoljašnjost. Gizdanje. Pokazivanje. Gde sistemi baš i nisu pravljeni po meri ljudi. Zato su i otišli. I došli ovamo. Na daleki Sever. Sombor-Beograd. Beograd-Kopenhagen. Kopenhagen-Olbo.
Naučili su se na Dansku. Svi su razvili po jednog Danca. Pričaju Danski. Misle kao Danci. Deca su im skoro pa pravi Danci. A zavičaj ih doziva. Pa doziva. Zato se u Dida’su sretnu sa svojima. Razmene neku reč. S vremena na vreme odu dole. A dole šta im bog da. Uglavnom isti onaj zavičajni bluz. Koji ne bih dublje razrađivala.
I wish I’d never come back home
It don’t feel right since I’ve been grown
I can’t find any of my old friends hangin’ ’round
Won’t nothin’ bring you down like your hometown
U toj istorijskoj poseti, tretirali su nas kraljevski. I Đoka. I Džoni. I njihovi prijatelji. Kao da smo znanci stari. A ja sam osećala da smo nas dvoje tako uvaženi gosti zato što smo Svedoci. I podsetnici na ono staro. Nekadašnje. Zavičajno. Da bi se povezalo sa ovim danas. Ucelilo. Iscelilo. Da bi se sve te naše mnogostrukosti povezale u šarenu lepezu našeg bića. Tako nekako.
U noćima u kojima su stari prijatelji svirali i pevali, ja sam uživala. U tolikoj emociji. Bliskosti. Ljubavi. U virtuoznosti koja se rađa iz pogleda dva čoveka koja su svirala zajedno pre dvadeset godina. Dok sam gledala na drugu stranu fjorda. I dok mi je u kadar ulazio i izlazio otvarač za flaše. Koji je visio na plafonu. Klatio se pred mojim očima. Uglavnom sam videla dva slova. N i S. Sever i Jug. Dok su Zapad i Istok bili sa druge strane sedenja. Razmišljala sam o toj mešavini Severa i Juga. O nama koji smo doneli parče Juga na Sever. I o Severu koji nas je okruživao.
Tih dana sam čitala knjigu Danci i stranci. Genijalnu knjigu hrvatske autorke. Koja je sa svojom porodicom tri godine živela u Kopenahegnu. Tokom dve godine koliko je ovaj grad u mom životu, počela sam i sama da ga doživljavam. Da osećam Sever. I da još jasnije osećam taj Jug i Istok u sebi. A ponekad i Zapad.
Istorijska poseta se polako bližila kraju. Doneli smo Sunca, smeha i gizdanja Severu. I vreme je bilo da se vraćamo kući. Ja u Beograd. A moj Piter u Kopenhagen. Uh. Što ne volim da se opraštam. Pozdravljam. Svaki odlazak za mene je kao neka mala smrt. Kao ona smrt kojom sam ispraćala ljude daleko. Iza horizonta. Sam od sebe mi se uključi onaj Jurin refren: I ko zna kad i ko zna gde, ići ćemo istom stranom ulice… Oči mi zasuze. Pustim ih da teku. Da se pozdrave umesto mene. Okrenem se. Mahnem. I otrčim. Iza horizonta.
Tako sam se pozdravila i sa mojim muškarcem. Emotivno. Suzno. Okrećući se na drugu stranu. I sa svim tim emocijama ušla sam u aerodromske procedure. U redove. Okrenula sam misli na kuću. Beograd. Na sve što me čeka.
Radovala sam se poznoj miholjskoj jeseni. Beogradu. Lepoti. Gizdavosti. Žamoru. Životu. Živahnosti. Osvrnula sam se na svet oko sebe. Pored mene je stajao jedan pravi južnjački nagizdani mladi par. Viton. Obrve. Usta. Grudi. Pune kese robe iz fri šopa. I naravno, južnjački glasan. Devojka se čudom čudila što je „nokte“ u Kopenhagenu platila 100 eura. Koliko i feniranje. Ah. One suze pretvorile su se u smeh. Majko mila. Nisam mogla ni da pomislim da u onom opuštenom, u crno obučenom apa-drapa, neočešljanom i nedoterivanom Severu, postoji nešto kao što su manikir i feniranje.
Osvrnula sam se oko sebe. Bučni. Glasni. Po malo negativni. Nagizdani. Još nekoliko napućenih usta. Isrctanih obrva. Uh. Da. Kući se definitivno ne možeš vratiti. U tom redu sam postala Dankinja. Vinking. Sever. Pa sam se podsetila. Da se kući ne možeš vratiti. Ali kući uvek nešto nosiš. Najpre sam odnela Jug na Sever. A sada nosim Sever na Jug. I tako stalno pravim neku svoju kuću. Od svih svetova koje sam videla. Doživela. Zato i pozivam svoje svetove u moju kuću. Stare u nove. Nove u stare. Nek se meša Istok i Zapad i Sever i Jug.
I da. Dobro je s vremena na vreme napraviti neku istorijsku posetu. Povezati staro i novo. Posetiti svoje prijatelje koji su iz zavičaja otišli. Da vidite kako žive. Gde spavaju. Šta vide. Kako misle. S kim piju kafu. Kako im je. Doneti im parče zavičaja. Da ih podsetite. I ucelite. A ako ne možemo da odemo kod njih, možemo da ih pitamo. Kako žive? I šta rade tamo na nekom dalekom Severu? Istoku? Zapadu? Jugu?
I presrećna sam što imam sve te prijatelje. Bisere rasute po celom svetu. Što peva Bajaga. Svi smo mi jedni drugima svedoci. Da smo bili živi. I da smo živi. Da nije one moje Milje… ne bih bila sigurna da sam bila na onom panamskom brodu. Na dalekom Zapadu. Baš kao što ni bez Miše ne bih bila Bepa. I imala ceo taj lepi zavičaj. I kao što bez Saše ne bih znala da povežem Sombor, Novi Sad i Njujork… I kao što bez mog muškarca ne bih razumela Sever. I srela sve te nove ljude. I baš kao što bez nas sada ne bih bila to što jesam. A moje je samo da to sve obuhvatim.
Više ne pevam ni Hometown blues. Jer kući se svakako ne mogu vratiti. Kuću pravim svakoga dana. I ona je tamo gde sam ja.
Novi Sad, 23. novembar 2017.