Bila sam kraljica nepripadanja. Dok sam tragala za sobom. I za mnogim svojim rascepkanostima. Od kada se sećam, meandrirala sam između mnogih društava. Štrebera. Propaliteta. Matematičara. Duvača. Takmičara. Ponavljača. Plivača. Blejača. Pankera. Šminkera. Uspešnih. Nesnađenih.
Kao dete iz „mešanog“ braka, nikada nisam osećala nacionalnu pripadnost. I moja teritorijalna pripadnost je vrlo upitna. Kao i pripadnost nekoj struci. Profesiji. Skupini. Čak se ni porodično nisam svrstala. Tata Duško mi je jednom prilikom rekao kao vukovi da su me odgajili. Da sam ničija. Da ne ličim ni na koga. I dalje ne znam da odgovorim na naizgled najjednostavnija pitanja kao što su: Odakle si? Čime se baviš? Šta radiš? Moje nepripadanje je stvarno bilo grandiozno.
Slušam juče divnu mladu ženu koja je na pitanje šta radi, kao iz topa rekla: ja sam Teacher. Ah. Blago tebi. Rekoh joj. Što tako lako i punog srca znaš da odgovoriš. Meni treba celo jedno info-veče da odgovorim na ovo pitanje. Ja nisam teacher. Ni profesorka matematike. Ni lajf kouč. Ni trener. Ni konsiljere.
Možda je moje najjače pripadanje autorsko. To mogu da kažem punog srca. Ja sam autorka. Pisac. Nindža. Matematičarka. Mentorka. Prijatelj duše. Radioničarka. Biciklista. Jogina. Plesač. Tragalac. Plivačica. Čitač. Sve zajedno. I već mi se vrti u glavi od mene.
I kao da mi je malo bilo ovog mog nepripadanja. Nego sam se i okruživala svetom koji mi je bio obrnut. Koji nije ni iz jednog od mojih plemena. Kao da sam se naslađivala tom svojom različitošću. Ekstravagantnošću. Njihovom radoznalošću za moju ne-običnost. Možda je trebalo da mi pokažu šta sve nisam. Da bih razumela šta ja jesam. Bepa, ti kao na dupe da si izašla. Rekao mi je jedan prijatelj.
Zanimljiva je ta teorija kontrasta. Možda sam verovala da ne može da se živi svoja istina a da se ne suprotsavlja svemu. A da se svoje gledište ne dokazuje neistomišljenicima. Možda sam tako razvijala i brusila svoju autentičnost. Bivajući crna ovca u svakoj skupini običnih, belih ovaca.
Jedna draga umetnica i posvećena tragateljka me je podsetila na to moje nekadašnje nepripadanje. Okružena je sve nekakvim strejt ljudima. Normalcima. Da izvinete na izrazu. Koji do sada od duhovnosti nisu okusili ni slovo d. A koja je opet njena centralna tema. Često pričamo o tome kako je drugačija. Različita. Koliko energije ulaže da se objasni. Opravda. Da njene teme budu stavljene na agendu. Od onolikih svetovnih. Doktorskih. Titularnih. U materiji jednostavnije izraženih. Promocija. Unapređenje. Euro. Kvadrat. Fly Dubai. Pa i kada pokuša da neku od svojih tema proturi na agendu, dobije opšte zgražanje. Odakle joj takve luckaste ideje? Ko normalan još o takvim stvarima razmišlja?
Pitam je odakle ona među svim tim ljudima? Uglavnom su to prijatelji njenog muža. Koji je granični slučaj, moglo bi se reći. I normalan. I njen. Muž joj je objasnio da su oni vrlo ok ljudi. Što naravno i jesu. Ali ne za nju. Zato što se u njihovom prisustvu ona oseća nesigurno. Nedovoljno. Neadekvatno. Zato što joj je potrebna ogromna energija da dođe do nule. Do svoje polazne tačke. Da im se objasni. Ah. Kad se samo setim koliko je ovo energetski iznurujuće. I suštinski jalovo.
Lepo je Ajnštajn rekao. Da je svako genije. Ali ako o ribi sudimo po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, živeće ceo svoj život verujući da je glupa. To što su oni ljudi njenom mužu OK je možda potreban, ali ne i dovoljan uslov da se sa njima druži. Kažem joj. Za razliku od muževljevih prijatelja, kaže mi kako joj prijaju ljudi koje upoznaje na svojim radionicama. I da su njena najduhovnija prijateljstva upravo ona koja su se rodila oko zajedničkog posla. To je malo čudi.
Srela sam čarobnjakinju koja ja nedavno izašla iz glamuroznog marketinškog sveta. I počela da pravi svoju garderobu. Nekakve božanstvene haljine. Koje sam i ja zavolela. Na jedan. Čudno joj je sve to. Novo. Taj prisan i dubok odnos sa mušterijama. Ženama koje vole i nose njene haljine. Odkud sada to? Pita se. I pita me. Da li je to sad normalno? U njenom doskorašnjem glamuroznom svetu sa klijentima se držalo na distanci. Što bi se reklo: profesionalnoj. Uh. Da. Kakva reč. Kad je se samo setim. Danas mi se čini kao prepadnutost. Da ne kažem jadnost. Da izvinete na izrazu. Ništa lično. Što bi rekli u hladnim korporativnim svetovima. U kojima ličnost uglavnom i nije preporučljiva za imati je.
I dok sam se divila njenim haljinama i birala jednu za sebe, naša dizajnerka je imala poziv. Pustila sam je da razgovara. Zvučno se apstrahujući iz prostorije. Posvetivši se mojoj novoj bordo haljini. Kada sam vratila pogled na umetnicu, bila je presamićena. Zabrinuta. Potonula. Drenirana. Energija je kuljala iz nje. I to sve za dva minuta. Da li je sve ok? Pitala sam je podignutim obrvama. Klimnula je glavom kao da je u redu. Prijateljica. Šapnula mi je. Dok je nastavila da tone. I da ostaje bez životne energije. Kada je završila razgovor rekla sam joj da mi se čini da prijatelj izvorno treba da u nama pobudi PRIJAnje. I da mi se čini da prijatelji treba da imaju nešto blagotorniji efekat na nas. I nisam odolela da povučem paralelu između njenih mušterija. I ove prijateljice. Koja je već godinama „smara“. Da.
Stara prijateljstva i kumstva su jedna od najvećih upitanosti ljudi sa kojima radim. A bogami i mojih tema. Prijatelji iz peska su stvarno divan kapital. I blagoslov našeg života. Istovremeno odražavajući nas kakvi smo nekada bili. I njih kakvi su nekada bili. Odraz neke davne svestnosti. Koja je mogla da se razvija i ovako i onako.
I nema većeg blagoslova nego kada prijatelji iz peska rastu zajedno. I dele nova i nova interesovanja. No, ako su naša interesovanja išla različitim putanjama, nekako je prirodno da se životno raziđemo. I da su nam mnogo bliže naše mušterije. Jer deliti svoje stvaralaštvo sa nekim nije mala stvar. Kao i interesovanje. Ukus. Stil. A ukus i stil se razvijaju zajedno sa nama. I vode nas baš među ljude sa kojima delimo zajedničko interesovanje. Ili interes. Kojima suštinski pripadamo.
Mušterije su zakon. Nastavila sam da držim „radionicu“. Dok sam kao mušterija uživala u mojoj novoj bordo haljini. Ne znam ko nam je objasnio da se sa mušterijama ne druži. Bunila sam se. Neko ko voli i uvažava naš rad je prvi kandidat za prijatelja naše duše. Kao što i onaj koga naš rad i naša interesovanja ne interesuju nije za nas. Oni mogu biti vrlo ok ljudi, što reče onaj Muž. Ali ne za nas.
Automatizujemo i održavamo prijateljstva iz peska koja su se odavno pohabala. U kojima već decenijama nema nikakve živosti. Punokrvnosti. Interesantnosti. I nekakve zaljubljenosti. Naše želje da sa njima budemo lepši i bolji. Da im ugodimo. Pohabana prijateljstva iz peska su kao loši brakovi. Koji se žive po službenoj družnosti. Zajedno, a sami. A u stvari možda još više podsećaju na bivše ljubavnike. Koji pokušavaju da dele nešto. Čega odavno više nema.
Često se setim prijateljice koju sam baš volela. Delila sam sa njom estetiku. Išle smo na Adu. I imale slične singl upitanosti. U jednom momentu je našla frajera. Prestala da ide na Adu. I sa pufnaste estetike haljina prešla je na fosne i gletovanja. I tako nekoliko godina. Živela je u svetu komunalnih dozvola, majstora, stovarišta. Što mene nije interesovalo ni ič. Pa sam samo nestala iz njenog života. Ne želeći više da slušam komunalne i građevinske procedure. Ni prateći progres radova koji me ne bi interesovali ni da su se izvodila u mojoj kući. Pri tom osećajući da su i njoj moja neuhvatljiva učenja strukture bila krajnje pufnasta. Vazdušasta. I besmislena. U poređenju sa svim onim fosnama.
Pa sam nestala. Izlazeći iz automatizma druženja. Bez da sam znala kako da argumentujem svoj odlazak. Ostavljajući moju dragu prijateljicu zbunjenom. I baš sam se pitala zašto bismo istrajavale u tim mučnim situacijama nepripadanja. Kada su njoj sigurno mnogo više prijale inženjerski orijentisane drugarice. Baš kao što su i meni trebali ljudi koji su se kretali po radionicama i seminarima sveta. I sa kojima sam mogla da delim zanos novih učenja. Prijatelji treba da nam prijaju. Zar ne?
Ja sam bila ta koja iz odnosa odlazila. Kao oni muževi koji su odlazili da kupe cigarete. I nestajali. Nemajući potrebu da se „razvedem“. Objašnjavajući totalnu različitost u interesovanjima. I potrebu da pripadam nekim drugim sličnijim ljudima. Ostavljajući uvek otvoren prostor životu da nas ponovo sretne. Oko neke zajedničke strasti. Ludosti. Jer ja sam sanjar, lutalica. Pod ovim nebom luda ptica. Kako je pevao Vlado Kalember.
Meni se čini da je najveća sreća živeti sebe. Svoju autentičnost. Svoju ludost. I deliti je sa sličnim ljudima. I obrnuto. Čini mi se da je velika patnja ne moći živeti sebe i svoju autentičnost sa „najmilijima“. Zato sam i napravila radionicu. Da bih imala sagovornike. Za svoje najdublje upitanosti. Za pufnasta i neuhvatljiva pitanja duha. Duše. Smisla. Razumevanja. Traganja. Koji sam do moje radionice mogla da delim sa malobrojnima. Sa onim lutalicama koji su kao i ja išli po radionicama sveta. Tražili sebe. Želeći da razumeju svoju rascepkanost. Svoju ličnu ludost. I baš zato što sam skoro ceo život osećala to ogromno nepripadanje, svesna sam šta mi moji heroji znače. Doživljavam ih kao rod dođeni. Kao srodne duše. Mušterije su stvarno zakon.
I baš se pitam kada i kako sam prodrla kroz to svoje nepripadanje. Kroz taj svoj osećaj Crne ovce. Bele vrane. Praseta u Teheranu. Kao sa Marsa pale. Na dupe izašle. Marije Pizdarije. U stvari je prva pripadnost koju sam suštinski osećala bila upravo sa nepripadajućima. Sa nesnađenima. Da. Zajednica nepripadajućih bila je moje prvo pripadanje.
Boško Jelačić. Moj voljeni i „šašavi“ profesor matematike. Koji je školom išao bos. U sandalama. Glasan, izrazit i duhovit. Neoženjen. Pametan. Zanimljiv. I u kratkotrajnim prolascima kroz „kolektive“ pripadala sam nepripadajućima. Čonta i ja smo bili ekipa u Elektrotehničkoj školi. U kojoj smo bili u ulozi Boška Jelačića. Bolje da nosim kratku kosu. Pevali smo hodnicima škole. Dok su naši učenici već počeli da slušaju novokomponovanu muziku. Mene je Crna ovca Izvršnog veća izabrala da mu budem savetnik. Hvaljen bio Emil Fejzulahi. U korporativnom svetu militantnog mučeništva na prvi poglad sam se zavolela sa Ceckom. Koja pripada jednoj retkoj vrsti. Koja zbog ljubavi odlaze iz dobro plaćenih fensi korporativnih svetova. U neke druge krajeve sveta.
Nedavno sam se srela sa Alekom. Došao je iz Skoplja. Javio se. Da se vidimo. Sreli smo se pre skoro 15 godina. U donatorskom svetu. U Nemačkoj. Odmah smo se prepoznali. Od celog onog sveta. Spojilo nas je nepripadanje. Uvek sam mu bila drugačija od tog sveta. Kaže. Baš kao i on meni. I ja sam njega doživela nepripadajućeg. Da.
Sa Alekom sam se uklopila tako lako. Kao da smo ceo život proveli zajedno. Slične upitanosti. Slična interesovanja. Bliska nam je i tačka na kojoj se nalazimo sada. Alek je odmah uronio u moje stvaralaštvo. Iako mu srpski baš i nije maternji jezik. Posle jednog teksta koji je pročitao, napisao mi je:
Neverovatno je kako je ono sto pišeš povezano sa onim što mi se dešava. Juče smo pozvali na ručak starog druga. Drag čovek, drug iz detinjstva. Nakon pola sata mi je bilo previse. “Ja, ja, ja, nema slušanje…”. Kad je otišao prvo sam bio razočaran,a posle se razočarenje pretvorilo u sreću. Shvatio sam da sam i ja bio isti nekada. Nije se on promenio, nego sam shvatio sam da ja nisam ista osoba. Izvrsna prilika za sopstveno preispitivanje. Iako znam da nam je to bio zadnji ručak, bio sam ispunjen. God bless him:). A hvala i tebi što me podsećaš da “Nisu oni glupi…“
I u svakom sistemu kroz koji sam prošla srela sam i zavolela nekoga ko mu nije pripadao. Ta moja Zajednica Crna ovca & Bela vrana davala mi je osećaj da moja ludost nije ludilo. Zahvaljujući toj zajednici nisam otišla kod doktora da mi leči ludilo. Nego sam sve više počela da uvažavamatu svoju ludost. I da, baš kao i Alek ne ostajem u pohabanim odnosima. Da se ne srećem sa OK ljudima. Niti sa onima koji su trenutno okupirani nekim meni neinteresantnim temama.
Da. Čini mi se da sam baš tako prodrla kroz svoje nepripadanje. Puštajući sve svoje ludosti da se izraze. I povezujući se sa onima koji su moje ludosti delili. Sa umetnicima. Tragaocima. Nindžama. Učiteljima. Radioničarima. Biciklistima. Plesačima. Čitačima. Čarobnjacima koji su rukama pravili sve te moje divne stvari. Haljine. Cipele. Torbe. Koje su mi davali puni izraz.
U stvari, kroz to moje nepripadanje sam prodrla puštajući sve te Marije da se izraze. Ne pristajući da se svrstam. I ne želeći da nađem odgovor na pitanje odakle sam? Šta radim? I čime se bavim? Nego organizujući info-veče za sve one koje zaista zanima odakle sam. Šta radim? I čime se bavim.
Tokom prodiranja kroz to moje nepripadanje razumela sam da je pripadnost zajednici vrlo specifična. Da pleme nije nešto u šta nas neko poziva. Ni prima. Ni inicira. Kao što dete očekuje da se o njemu stara porodica. Osećajući nepripadnost dok nas u neku zajednicu ne pozovu. Pleme nije porodica. To je vrlo živa i amorfna grupacija koja je povezana osećajem pripadništva. A ne naslednim pravom. Krvnim srodstvom. Pripadanje je vrlo aktivna stvar. To je nešto što radimo. I što delimo sa svojima.
Pleme je ta dobrovoljna, pufnasta i naizgled čudna ekipa: Crna ovca & Bela vrana & Teheransko prase & Sa Marsa pao & Na dupe izašla.
A mojoj dragoj umetnici sa početka priče, kažem da danas nastojim da što više idem tamo gde je sve po mom. I da što manje idem u one druge svetove. Doživim ga kao skok u neke druge galaksije. A kada odem u te OK svetove, podsetim se kako sam nekada živela. I vidim dokle su stigle norme „normalnog“ sveta. I kako sam nekada razmišljala. I koliki sam put prešla. A kada me više puta zapitaju: Gde si sada? Gde živiš? Šta radiš? Uh… Pozovem ih na info-veče. I odem. Tamo gde je sve po mom.
Jer mi je svakoga dana sve teže da odgovorim na ova pitanja. Ovih dana moj muškarac i ja svoje življenje selimo u Novi Sad. Moj izvor, duhovnost i stvaralaštvo biće beogradsko. I sedište radionice je beogradsko. Povremeno ću odlaziti u Sombor. I u Kopenhagen. I svugde gde žive ljudi iz mog plemena. Crna ovca & Bela vrana, to su srca dva.
Pisaću. Vežbaću. Držaću radionice. Performanse. Družiću se sa vama uživo. Od Balkana do Japana. I do Manhatana. I pripadaću svakom ko je pročitao neku moju knjigu. Ili neki moj tekst. Pripadaću svakom ko je bio na mojoj info-večeri. Ili na nekoj Radionici. Vežbao sa mnom jogu. Ili vežbao jogu uopšte. Plivao. Igrao. Smejao se. Pročitao neku knjigu koju sam volela. Da ne govorim o čarobnjacima koji prave garderobu. Nakit. Odeću. Hranu. I svakom ko je sa mnom podelio neki trenutak koji ostaje večan. Kao i onima koji za sada nisu našli svoje pripadanje. I naravno da pripadam i vama koji ste pročitali ovaj tekst.
Mušterije ne samo da su zakon. Nego rod rođeni. Eto meni pripadanja. Jedva postizavam. Pravo da vam kažem.
Beograd, 6. decembar 2017.