Puna sebe

A vidi nju. Kako je puna sebe. Čujem u prolazu. Mogla sam da naslutim i nastavak ove priče. Ali nisam želela. Vratila sam se na ove reči. Baš su mi odzvonile. I pokrenule čitavu lavinu pitanja. A šta fali biti pun sebe? Čega i koga da budeš pun? Ako ne pun sebe? Kada si pun sebe, onda si svoje učinio. Pa možeš da se daš. Drugima. Svetu. I zašto je bolje biti prazan sebe? Ili nedovoljno pun sebe? Šta onda možeš da daš? Kada nisi čak ni pun (sebe).

Po razumevanju nekih drevnih tradicija, naš je glavni zadatak upravo da budemo puni sebe. Celi. Uceljeni. Isceljeni. A to je ujedno i glavna stvar koju možemo dati svetu. Da budemo puni sebe. I da tu puninu prelijemo svetu.

Nije onda čudno što je pitanje puni ili prazni sebe jedno od centralnih herojskih pitanja. Učili su nas da se držimo zlatne sredine. Da se mnogo ne ističemo. Da ne štrčimo. Da budemo skromni. Da ne tražimo mnogo od života. Da budemo zadovoljni malim.

Moja generacija je odrastala sa idealom bratstva i jedinstva. Da smo svi jednaki. Nema isticanja. Plave kecelje. Crne patike. Sećam se kako me je deda Jovan, zvani Alojzije učio da se ne ističem. Neka kažem da sam iz službeničke porodice. Nema potrebe da se ističem spominjući visoke škole i položaj mojih roditelja.

Kada su nakon Titove smrti nastupile nestašice kafe i deterdženta, vodio je mene i moju sestru Jovanu da zajedno sa njim čekamo u redu. Iako smo imali više nego dovoljno i kafe. I deterdženta. I svega. Mama Manja je sve to donosila iz Trsta. I za nas. I za sve oko nas. A i voleli su je ljudi. Pa je uvek lako nabavljala sve što je poželela. Za moju mamu nestašice nisu važile.

Ipak, Alojzije je insistirao da idemo u red. Sa svim komšijama. Da se ne ističemo. Da ne misle da mi imamo više nego ostali. Da smo privilegovani. Pred ulazak u red nam je dao instrukcije kako da se ponašamo u redu. On će u redu stajati sam. A nas dve neka budemo zajedno. I neka ne pokazujemo da smo zajedno sa njim. Da ne pomisle ljudi da ćemo uzeti mnogo. Više od ostalih.

Naravno da smo u redu nas dve devojčice bile nestrpljive. I željne svega. Pa smo ga vikale. Deda. Deda. Kupi nam ovo. I kupi nam ono. Na šta se on okrenuo. I rekao: Nisam ja vaš deda. Ja ne znam ko ste vi. Mi smo se upinjale da dokažemo da je on naš deda. Ako sam ja vaš deda, recite onda kako se zovem? Jovan, vikale smo u glas Jovana i ja. Nisam ja Jovan. Nego Alojzije. I tako je ostatak života proveo kao Alojzije. Svi u kući su se zabavjali našem skromnom doprinosu od po sto grama kafe. Puta tri. Dok smo imali pune kredence Hausbrandove i Majnlove kafe. I nekoliko mlinova. Ovakvih i onakvih.

Sećam se saveta koji mi je Alojzije dao devedesetih. Kada je već bio u svojim devedesetim. Za koji je verovao da će mi sačuvati život. Ne ističi se mnogo. Ako te pitaju šta si po struci, reci da si pomoćni krojački radnik. Nema potrebe da govoriš da si profesorka matematike. Inteligencija nastrada u smutnim vremenima. Eto, ni on ne govori da je dvadeset godina bio direktor škole. Uvek kaže da je bio učitelj. A i to što sam ja pomoćni krojački radnik nije daleko od istine. Završila sam Bagat kurs za šivenje i vez. Pa mogu da vodim krojačku konverzaciju.

A  ja sam nastavila, a da toga čak ne budem ni svesna, da se predstavljam po Alojzijevoj instrukciji. Kao pomoćna krojačka radnica. Možda zato i što nikada nismo proslavili moje diplomiranje. Iako sam diplomirala prva u generaciji. I bez ičije podrške, asistencije niti praćenja. To prosto nije bila tema. Ko se hvali, taj se kvari. Govorila je Grujićka sekcija porodice. Umanjujući svoje kvalifikacije. Da se ne bi mnogo isticali.

Onda sam samo shvatila da na nekim mestima provodim dane i godine. A da ljudi ne znaju čime se bavim. Što je poprilično apsurdno. Ako uzmemo u obzir da sam decenijama pravila svoj svet. Da bih ga delila sa drugim. Ponašala sam se kao pomoćna krojačka radnica. Koja čak nije ni napredovala. Do krojačke radnice. Ili krojačice. Na primer. Na Adi sam provela 15 beogradskih leta. A da nisam stigla da kažem koje je moje bavljenje. Možda su mislili da sam trener plivanja. Pošto sam redovno delfinala i kraulala Adu. A ljudi su mi govorili kako divno plivam. Ili da sam biciklista. U svakom slučaju mogli su steći utisak da sam sportski radnik.

Provela sam godine i na raznim plesnim radionicama. A da plesnom plemenu nikada nisam rekla čime se bavim. Čim bi se ples završio, istrčavala bih napolje. Kao Pepeljuga. Pre ponoći.  Na pitanje čime se bavim odgovarala bih nekim neodređenim rečima. Držim radionice. Kakve radionice? Reći ću vam neki drugi put. Nemam sada vremena. Uh. I odlazila bih. A sledeći put im opet ne bih rekla.

Ove godine sam shvatila koliko je to čudno. Da ne kažem bipolarno. Sa jedne strane moj rad je javni. I zahteva javnost. A ja sam se držala takoreći u ilegali. Napisala sam devet knjiga, a izdala jednu. Što je, složićete se, popriličan disbalans ulaza i izlaza. Koji može da dovede i do nadimanja. Na primer. I zato je tema ove moje godine je bila izlazak u svet. Predstaviti i podeliti svoj rad sa svetom. A da bih to uradila, dobro je da budem puna sebe. Da bih imala šta da prelijem.

I tako sam rešila da na sva moja buduća sastajanja i druženja nosim svoju knjigu. Nindžu od Japana sa Balkana. I da je pokažem. I podelim. I ne samo da je dam onako. Nego svakako da na temu svog stvaralaštva kažem još nešto.

Odluku sam počela da sprovodim na plesnoj radionici zvanoj Let it be. Umesto uobičajenog osamljivanja nakon zvaničnog dela programa, otišla sam na ručak sa Simonom i Anom. Strastvenim radioničarkama. I mojim ispisnicama sa nekih davnih radionica. Pričala sam o sebi. I o svom stvaralaštvu. I one su pričale o sebi. O svojim temama. I upitanostima. Dala sam im Nindže. Tokom ta dva dana podelila sam jedno 5-6 Nindži. Uh. Koliko je ovo bio ogromno za mene. Uh. I znam da nikada ne biste pomislili da ja, naizgled ovako javna, mogu biti ovoliko samozatajna. Oko teme zvane JA.

Tih dana sam krenula i na kundalini yogu. Novo pleme. Strunjaču do strunjaču sa Lunom Lu. Heroinom mog odrastanja. Zdravo – zdravo. Kako si? Dobro sam. Pričale smo o vežbama. O vežbanju. O kundaliniju. O svemu, osim o mom stvaralaštvu. Onda sam se setila moje ovogodišnje teme. Izlazak u svet. Predstaviti i podeliti svoj rad sa svetom. Uh. Ah. Danas. Sutra? Možda danas ipak nije pravi momenat? Pa sam tako nosila svoje knjige sa sobom. Nedelju. Dve. Tri. I čekala momenat da budem dovoljno puna sebe. Da se podelim. A taj osećaj kada sam prodrla kroz svoju nelagodu. I sklonila onu pomoćnu krojačku radnicu. I dala svoje knjige dragim kundalinama. Pa i Luni Lu. I rekla još po neku reč o sebi. O Radionici. Ah… Mnogo dobar osećaj. Što sam ispunila obećanje dato sebi. Osećala sam se kao Carica.

I tako se moja zajednica polako širi. Javljaju mi se svi ti ljudi kojima sam podelila Nindže. Oduševljeni su. Voleli su. Obožavali su. Kako ko. Tražili još. I polako je Nindža počeo da se širi svetom. Inače, ja sam Nindžu izdala bez i jedne reklame. Najave. Promocije. Gostovanja. Takoreći ilegalno. U maniru pomoćne krojačke radnice.

Pričam o ovoj nelagodi sa mojim herojima. Čujem da i oni imaju istu temu. Kao da nam je neprijatno da kažemo ko smo. I šta smo. Da ne pomisli svet da smo puni sebe. Da se kurčimo. Ah. Isto to kaže čak i influenserka Iva. Koju prati mnogo hiljada ljudi. Njene misli. Ideje. Emocije. Izgled. Svakodnevicu. A u živom društvu, to joj se čini mnogo teže nego na mrežama. Na kojima je maher. Njena sestra je njen najbolji PR. Kaže. Da. Baš kao i neki moji heroji. Ljubinka. Sandra. Tijana. Kris. Jagoda. Aleks. Princeza Inteza. Koji su punih usta pričali o meni. I tako tkali i granali moj svet. Hvala im. Prvih godina moj svet je isključivo tako i nastajao.

I baš smo se pitali šta nas sprečava da kažemo svetu ko smo i šta smo? Pomoćna krojačka radnica u meni nije volela da prodaje svoja dela. Da ne bude kao neka Perka Kaćiperka. Torbarka. A pritom sam knjigu doživljavala kao neku fina tvar. Kao i Radionicu. Nisam volela da ih prodajem kao mortadelu. Odnosno nisam želela da ih doživim kao robu. Niti sam planirala da sama učestvujem u grananju svog sveta. Da kažem da sam dobra u nečemu. Da nešto dobro radim. To je u vreme mog odrastanja bilo nekako … jadno. Mogao bi neko da kaže da sam puna sebe.

Svi se nadovezuju svojom temom. I svojom neprijatnošću da kažu da su u nečemu dobri. Borka neće da iskoristi svoju popularnost. I to što je poznata i priznata glumica. Da razvija svoju školu glume. Koju obožava. Veruje da je pedagoški rad nešto drugo. Sa kojim njena glumačka slava nema nikakve veze. Za to vreme njen kolega koji nema ni dana glumačkog staža pravi odličan biznis. Vešt je u promovisanju svoje školice glume. I mnoga beogradska deca idu kod njega. Kod Borke dolaze po preporukama. Od usta do usta. Pa da se i ja pridružim tim ustima. Ako imate decu… ne časite časa. Ja bih uvek svoje dete poslala kod Borke da ga voli. Da ga uči glumi. I temeljnim ljudskim vrednostima.

Neko neće da položi ispit na lepotu. Ni da dobiju posao na šarm. Čujem i one kojima je neprijatno zato što su imućni. Zato što imaju. Što su nasledili. Stekli. Zaradili. Toliko ljudi oko njih nema. Pa se predstavljaju kao pomoćni krojački radnici.

Godinama pratim jednog vrednog i čestitog čoveka. Koji spaja mnoge svetove. Uradi sve. Poveže. Namesti. Daje svima. Na tako gospodski i neprimetan način. A onda oni koji ništa ne rade preuzimaju njegove zasluge. Kažu da su oni to uradili. Dok ga jako ne naljute. Pa im lepo ne objasni kako je sve bilo.

Baš kao i moj frizer Goran. Koji je godinama i decenijama stvarao svoja remek-dela. Skoro u ilegali. Nedavno mu se u frizerskom zanatu pridružio Luka. Njegov srednji sin. Otputovali su zajedno u Solun. Na neko njihovo hodočašće. Tamo su gledali jednog čuvenog frizera kako radi. Zgodan. Tetoviran. Nabudžen. Muzički otpraćen. Zanimljiv. Uzbudljiv. Live streaming. Sa svetom povezan. Mlađahni Luka je odmah razumeo o čemu se radi. I rešio da u frizerski zanat svog oca unese i elemente šou biznisa. Koji je danas neophodan. Da bi se sa svetom podelio svoj rad potrebno je da budemo puni sebe. Odakle inače stvaralaštvo nastaje? Nego iz punoga sebe.

Sa Goranom često pričam o ovoj temi. Puni sebe. Prazni sebe. Svestan je svog majstorstva. Ali ga taj samo-promoterski deo vrlo iritira. Nervira. Neće. Buni se. Baš kao i Borka. I ja. I mnogi heroji. Bukvalno eliminišemo jedan deo sebe. Majstorstvo. Lepotu. Slavu. Šarm. Znanje. Imanje. Ne koristimo sve resurse koje imamo. Naprotiv. Naružimo se da bi se naša pamet više vrednovala. Odemo u ilegalu. Praveći podvig da se dođe do nas. I do naših proizvoda. Da bi čitao Nindžu, moraš da budeš pravi Nindža. Da bi našao Gorana, moraš dobro da odereš i zaslužiš. Kao i Borku. Iva se doduše nešto lakše nalazi na mrežama.

U isto vreme, često pričamo o negativnoj selekciji koja danas vlada. Estradne zvezde otvaraju ašrame. Škole duhovnog razvoja. I od mnogih časnih zanimanja je napravljena estrada. Od lajf-kočeva. Učitelja. Iscelitelja. Savetnika. A zašto? Pa zato što je estrada glasnija. I u PR-u veštija. Zato što ih nije blam. Zato što se ne vode idejom: Ja znam da ništa ne znam. I ne vode se preteranom studioznošću. Prosto uzmu… i urade.

I tako danas imamo dve krajnosti. Jedne koji ćute i znaju i rade. Obučeni u ruho pomoćnih krojačkih radnika. Sakrivene ili naružene lepote. Neaktiviranog šarma. Nasuprot onih koji su se više bavili PR-om. A manje znanjem. I radom. Ali su puni sebe. I dovoljno su glasni. Jasni. I izraziti. I znaju da predstave i vrednuju svoj rad.

Često spominjemo Andrićevu misao: Da dođu tako ponekad vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. Kao što i Kinezi kažu da onaj koji govori ne zna. A onaj ko zna ne govori. I gde nas to vodi? Pitam ja vas. Pa vodi nas upravo u ovaj sadašnji momenat. Na koji se mnogi ljute. U kojem starlete vode ašrame. A majstori svog zanata grcaju u svojoj neizraženosti.

Ja najdublje verujem da imamo odgovornost da progovorimo. Da kažemo svoju istinu. Da je podelimo sa svetom. Imamo obavezu da kažemo. Ne može se ići svetom, a ne reći šta si doživeo. I zaključio. To svakako nije lako. Mnogo je lakše ne govoriti. Verujte mi. Nije lako izvaditi Nindžu na tim mojim radionicama. I podeliti ga nekim novim ljudima. Ali mislim da je dobro za ovaj svet. Da znaju da postoji Nindža. Radionica. Borkina škola glume. Maestro Goran. I neki drugi majstori svog zanata.

I verujem da treba da koristimo sve što nam je dato. I lepotu. I pamet. I šarm. I znanje. I zvanje. I jedrilice. I kuće. I sve što imamo. Za naše uzvišene ciljeve. I za naš najdublji poziv. A ne da se prerušavamo. I naružavamo. I predstavljamo manjima nego što jesmo. U sebi se dureći na starlete koje su gurui mlade generacije. U stvari, mi svojim ćutanjem puštamo starlete da vode duhovni razvoj naše omladine.

I zato mislim da je došlo vreme da pamet progovori. A budale malo da zaćute. Da se obogati i neki mudar svet. I da govori onaj ko zna. A da ne govori onaj koji ne zna.

Isto kao što verujem da je došlo vreme da progovori moja generacija. Koja nikada nije progovorila. Zato što nikada nije zbacila ruho pomoćnog krojačkog radnika. Niti postala svesna sebe. A bogami ni puna sebe. Kao da smo se izgubili između dve generacije. Odrastali smo u dečijim sobama. Da se ne čujemo. Dok su roditelji zauzimali dnevne sobe. Trpezarije. Držaili banke. Objašnjavajući nam da uvek može bolje. Neka znamo da ništa ne znamo. Da se ne ističemo. Nego neka uzmemo i još to malo bolje prostudiramo.

Današnji model je obrnut. Deca se hvale za sveku reč. Šta god da kažu, dobiju aplauze. Pohvale. Petice. Sa jednom, dve, tri, zvezdice. Deca su danas centar i sedište sveta. Pa i centar i sedište kuće. Danas deca sede za trpezarijskim stolom. Bivajući prvi posluženi. Dok se njihovi roditelji šćućure na pomoćnim stolicama. U dečijim sobama. Pa onda nije ni čudo što deca objašnjavaju roditeljima kako da svetu pokažu šta znaju.

Ako ovako nastavimo, čini mi se da naša generacija odevena u ruho pomoćnih krojačkih radnika neće reći svetu šta ima. A ima da kaže mnogo. Jer smo mi ti koji se još uvek sećamo starog sveta. Temeljnih vrednosti. Debelih knjiga. Suštinskih i esencijalnih vrednosti. Bratstva i jedinstvenosti. Solidarnosti. Drugarstva. Čestitosti. A uspeli smo da se ukačimo i na postojeći trenutak. Na novo doba. Na nove vrednosti. Mi smo ti koji imamo obavezu da spojimo staro i novo. Dvadeseti i dvadeset prvi vek. Nekada i sada. I nije naše da se pitamo da li je to što imamo da kažemo dovoljno dobro ili nije. Ni kako se poredi sa drugim izrazima. Naše je samo da kažemo.

I evo za početak da kažem šta imam. Ove godine sam izašla iz ilegale. Zbacila sam ruho pomoćnog krojačkog radnika. I obukla toaletu pisca. Književnice. Autorke. Performerke. One koja ima šta da kaže. I one koja voli i da se obuče. I da bude lepa. I duhovita. I šarmantna. Napravila sam fb stranicu. Moja prijateljica, heroina i Ministarka spoljnih poslova Jagoda mi je razvila čitavu strategiju komunikacije. Pa je posvećeno i dosledno sprovodimo. I baš sam zadovoljna kako se sve odvija. Puna sam sebe. I spremna da prelijem svetu tu svoju puninu.

Nindžu sam redovno delila sa sobom. I govorila još po neku reč. To mi je donelo mnoge nove prijatelje. Nove heroje. Počela sam da pripadam tim svojim plesnim i kundalini plemenima. Sprijateljila sam se sa Lunom Lu. Divno se družimo. Iz igre smo napravile emisiju u kojoj sam po prvi put ozbiljnije u kameru rekla šta imam. A sudeći po vašim reakcijama, imala sam šta da kažem.

Našla sam izdavača za svoje knjige. I to ne ma kakvog. Nego Čarobnu knjigu. Bila sam i na Slavi kod svog izdavača. Za Aranđelov dan. Kao miljenica kuće. A moja knjiga o ljubavi, Virtuoz svakodnevice tek što nije. Biramo mu neki lepi dan da ugleda svet. Nećemo da se takmičimo sa Deda Mrazom. Šapnula mi je Luna Lu. Pustićemo Deda Mraza da radi svoj posao. A ja dotle sa Vanjom radim dramaturšku razradu Virtuoza svakodnevice. Ne želim da radim neko obično dosadno književno veče. Iskoristiću sve svoje resurse. I lepotu. I šarm. I stil. I govorništvo. I znanje. I ljubav. I prijatelje. I ples. I kundalini. I sve što znam. I još mnogo mnogo toga. Što  sam napunila u sebi. Da podelim sa vama. Sa Balkana do Japana. I do Manhatana.

I vidimo se na performansu Virtuoza svakodnevice. U Beogradu. Novom Sadu. Somboru. Pančevu. Banjaluci. Tivtu. Podgorici. Ljubljani. Zagrebu. Čekam vaše pozive.

Baš kao što pozivam i vas. Da budete puni sebe. Dok čitate ovaj tekst, znači da ste nešto zaključili. I da imate šta da kažete. Pa onda to slobodno i recite. Naslikajte. Skuvajte. Otpevajte. Sašijte. Odigrajte. Ako imate decu, angažujte ih za medijske savetnike. A ako nemate, sretnite se sa mlađom generacijom. Pitajte ih kako se to radi. Napravite fb stranicu. Instagram. Napišite neki red. Zalepite neku fotku. Recite svetu šta radite. To je ta Knjiga sveta. Sačinjena od reči i utisaka svih nas. I nije vaše da se pitate da li je vaš izraz dobar ili nije… Samo se izrazite. Ako boga imate.

Došlo je vreme da pametni progovore.

A ja iz ovih stopa krećem na plesnu radionicu Eros i Srce. Poneću nekoliko primeraka Nindže. U slučaju da ga neko još uvek nije pročitao. A ako vi spadate u tu  grupu, slobodno ga poručite. I spremite se za Virtuoza. Eto, tako se to radi. Lakše je nego što mislite.

A vidi mene. Što sam puna sebe. Što i vama želim. Da prelivamo zajedno.

Beograd, Proljeće, 9. decembra 2017.