Mnogo me uzbuđuje telesna svesnost. Spremnost. Spretnost. Snažno prisustvo. Otelotvorenost. Uronjenost u svet. Baš kao što me rastužuje telesna neosvešćenost. Odsustvo. Prazne karoserije. Koje se kreću svetom. Često razmišljam o koraku budističkog monaha. Na ulicama Tokija. Od kojeg sam se sva naježila. Iz kojeg sam videla da zna. Sve što treba da zna. A jedan od najsnažnijih utisaka mog Japana, koji me drži i sada, skoro 15 godina nakon jeste potpuna orkestracija. Kao jedan beskrajni uigrani milionski slet. Svako sa svakim. Sve teče. U miru. Tišini. I skladu.
Sa druge strane orkestriranog Tokija je nesvesno bauljanje na našim ulicama. Tumaranje. Ne znam kako vama, ali meni kretanje našim delom sveta deluje sve haotičnije. Sve više mi liči na: Hodam sad kao Zombi. Kao muva bez glave. Kao pijana kokoška. Ili na montipajtonovsko Ministarstvo ludačkog hodanja.
Kao biciklista i saobraćajni anarhista često vozim zabranjenim trasama. Naročito beogradskim trotoarima. Pa moram da predviđam putanje ljudi. I sve mi je teže da pratim to bauljanje. To iznenadno stajanje. Menjanje trase. Neko nepredvidivo skretanje. To ukopavanje. Kao grom iz vedrog neba. Pa skrenu levo. Krenu unazad. Upravo obrnuto od onog budističkog monaha. Ne kažu džaba: Ne znam gde udaram.
Ta telesna odsutnost budi moju radoznalost za eksperimentom. Nekada im priđem toliko blizu. Čekajući da vidim kada će osetiti prisustvo nekog drugog u svom energetskom polju? Ulazim u njihove aure sve bliže. Nekada im skoro dotaknem guzu. Koren kičme. Moleći Boga da ih baš u ovom času neki impuls ne skrene sa pravolinijskog puta. A oni ništa. Ne reaguju. Frapiram se koliko ne reaguju. Koliko ne osete da im je točak od bicikla nekog stranca u korenskoj čakri.
Podsete me na jednu slatku sličicu. Na kojoj se nalaze tri ribice. Mala, srednja i velika. Budu mi se kao srednja ribica sa te sličice. Koja se sva fokusirala da uhvati neku svoju malu ribicu. Nemajući ideju da je iza nje velika riba. Koja je zinula. I tek što je nije progutala.
Volim da se vratim na visoku telesnu svesnost. Na najviši stepen telesne svesnosti. Za koji sam čula od mog učitelja. Koji se tada spremao za polaganje završnog Nindža ispita. Kod Hatsumija. Vrhovnog Nindže. Za završni Nindža ispit prvi korak je prijava. Koja podrazumeva da si procenio svoje snage. I proglasio spremnost. Sledeći korak je odlazak u Japan. Kod čika Nindže. A treći korak je odlazak kod Hatsumija. Da bi kleknuo ispred Učitelja. Koji drži mač. I sprema se da mačem raspoluti učenika.
A zadatak učenika je da oseti nameru. Onaj tren kada učitelj krene mačem na njega. Da se izmakne. I to ne bilo kad. Nego tačno u tom jednom trenutku. Ako se skloni pre toga, diskvalifikovao se iz Nindža sveta. Trajno. A ako se skloni malo kasnije, diskvalifikovao se iz života.
U to vreme sam i ja počela da svet doživljavam na novi Nindža način. Da pratim i da osećam prisustva ljudi. Njihove namere. I akcije. U mom energetskom polju. Da osetim kada neko u njega uđe. Da pratim kako na mene deluje. I da se, opet po principu japanskih borilačkih veština, podesim na MA-AI. Na pravu razdaljinu. Koja predstavlja vrhovno umeće. Naći MA-AI sa ljudima oko sebe. I u prostornom. I u vremenskom smislu.
Često se setim i priča o havajskim moreplovcima. Koju nam je pričao Tom Best. Koje su mi odličan reper za to dokle smo danas stigli. U bauljanju i tumaranju ulicama. Nazivajući to napretkom. Havajski moreplovci su umeli da svoje brodove nepogrešivo dovezu do prvog kopna. A to je preko dve hiljade milja. Bez ikakvih mernih instrumenata. Bez kompasa. Navigacija. I sličnih pomagala. Jedini merni instrument bilo im je telo. Gledali su i čitali iz položaja Sunca. Zvezda. Propuštajući ga kroz vreme. Kroz godišnja doba. Kroz sve promene. Osluškivali su talase. Vetrove. Osećali su strujanja. Mirisali su vazduh. Znali su po ukusu sili.
Onaj budistički mohah, Nindže i havajski moreplovci su mi reper šta sve naša tela mogu. U ovom trenutku u kojem mi se čini da smo ih zanemarili. I svu pažnju dali svesnom umu. Danas samo mislimo. Čitamo. Telefoniramo. Klikćemo. Pretvorili smo se u operatere. Kao da nam se sva svesnost zgusnula u predelu očiju. Odnosno naočara. Koje sve više nosimo.
A pri tom još vrlo neopravdano mislimo kako smo se civilizovali i razvili. Dok obavljamo svoje tekuće poslove. Telo doživljavamo kao to. Doživljavamo ga mašinom. Ili teglećom životinjom. Koja nas gura ili vuče kroz dan. Ujutru ga natovarimo kofeinom. Žurimo na posao. Kada dođemo kući, u njega natrpamo hranu. Možda neki alkohol. I odmaramo se. Onda odemo na spavanje. Ustanemo sledeće jutro. I tako ponovo. Na ovaj način svakako ne doživljavamo magiju svog tela. Ni njegove kreativne misterije. Ni njegovu vezu sa vekovnom mudrošću. Intuitivnim znanjem. Hrabrošću. I nežnošću. Nego bauljamo kao muve bez glave.
Volim da budim telesnu svesnost. Od prvog susreta sa ljudima. Čim uđu u moj prostor, volim da ih provedem kroz njega. Ne zato da im pokažem šta sve imam. Nego da ga osete. Gde bi voleli da sednu? Neka osete prostor. Neka dožive gde im je prijatno. A gde baš i nije. Neka budu kao neka životinjica. Kao kuca da je došao. Neka pronjuškaju ceo prostor. I onda neka vide šta će.
Pa ih pitam kako su. I pozovem ih da udese sebi. Da se osete prijatno. Obično tada nešto promene. U položaju tela. Neko se promeškolji. Neko shvati da mu fali vazduha. Neko da je žedan. Neko da mu se piški. Bože dragi, koliko smo mi naučili da trpimo. Pa to je spektakularno. Radila sam sa mladim čovekom koji je toliko naučio da trpi, da je sedam nedelja profesionalno igrao fudbal sa dve polomljene noge. Želela sam da to razumem. A on mi je objasnio rečima. Pa naučio sam da idem preko granice bola. Ah.
Stepen telesne budnosti mogu da vidim i po načinu na koji je neko obučen. Ljudi u oklopima, stegnuti u kravate, do grla zakopčane košulje, utegnute u neudobnu odeću, obuću u kojoj se ne može hodati, svakako dobro barataju trpnjom. I mogu da gurnu svoje telo u raznorazne trpnje. Stegnutosti. I vešti su u prelasku granice bola.
Nisu sistemi naivno smislili sve te neudobne uniforme. Kada naučimo da trpimo stege grudnjaka, košulje, štikli, ušli smo u režim trpnje. Pa nam postane normalno da trpimo i sve oko nas. Celu stegu i nakovanj sistema. Šefove. Roditelje. Partnere. Decu. Bezvazdušne ili zadimljene prostore. Glad. Žeđ. Piškenje. I polako postajemo Zombiji. Koji ne zanju gde udaraju.
Godinama sam u procesu odbacivanja raznih oklopa. Uniformi. I steznjaka. Počela sam sa puderom. Za koji su mi znalci objasnili da se koristi. Iako sam uvek imala izrazito čisto lice. Usledila je maskara. Od koje nisam mogla ni da trepćem. Pa štikle. Farke. Grudnjak. A nastavilo se svakim odevnim predmetom. Već nekoliko godina nosim isključivo garderobu koja mi miluje telo. Podržava pokret. Da u njoj mogu da uradim sve. Da stignem na svako mesto. Biciklom. Da potrčim. Da sednem u meditativni položaj Lotosa. Da pozdravim Sunce. Da igram.
Sve više mi prija da budem bosa. Da skinem cipele. I to sam počela da praktikujem. Igram bosa. Radionice često držim bosa. Kod kuće sam uglavnom bosa. Ta bosonoga ideja mi se takođe probudila u Japanu. To da se obuća skida na pragu kuće. Dok vam domaćica priredi jedno pravo gejšinsko banjanje nogu. Tada sam shvatila koliko obuća umara. Ta stegnutost. Odvojenost od zemlje. Meni obuća daje taj osećaj kao da radim. I da sam se umorila. A kada sam bosa po ceo dan – mogu šta god hoću.
Divno je što se u oklop više ne možemo vratiti. Kada jednom iz oklopa izađemo. Jer naše telo pamti. Telo zna. Kada pokušam da ga prevarim i obučem u neku neudobštinu, neće ni da čuje. Načini mi potpuno uznemirenje. Pa moram da zbacim oklop sa sebe. Što je moguće pre.
Svoje otelovljenje započela sam u junu 2004. Sećam se vrlo jasno tog perioda svog buđenja. Tih dana sam srela svog učitelja. Posle dugo dugo vremena vratila sam se sebi. Svom izrazu. Sva sam bila svoja. Selila sam se iz Novog Sada. U Beograd. A tog najdužeg dana u godini držala sam radionice u Zobnatici. Učila sam da jašem. Na konju zvanom Zverka po prvi put sam doživela ravnicu. Beskraj. Počela sam da trčim. Započela sam tada i jutarnju praksu. I dok sam se posle svih tih jutarnjih igrarija tuširala i spremala za radionicu, mojim bićem odjekivale su reči: Dušo moja – dobro došla u moje telo.
Uskoro sam redovno i svakodnevno počela da se bavim i yogom. Da osećam svoje telo. Da znam da imam srce. Jetru. Bubrege. I da raslojavam te slojeve svog bića. Iz jedne monolitne mase u kojoj je sve bilo zbrkano. Kao u onoj primordijalnoj kaši. Tada sam počela da čujem svoje misli. Da ih spuštam kroz telo. Da ih osetim. Da učim da dišem. Da pravim pauzu između misli. Da biram način na koji ću na situaciju da odgovorim. Umesto da reagujem. I još mnogo mnogo toga.
Što me je i odvelo do Nindža učitelja. Do filozofije borilačkih veština. One prevazilaze naše evolutivne nedovršenosti. Koje se čitaju u organima koje još nismo dovoljno razvili. Kao što su kičma. Kolena. Zglobovi. Zajedno sa našim strategijama preživljanja. . Ironično i vrlo tipično za većinu jeste da u ovakvim situacijama stegne. Prebaci u nižu brzinu. Naši uobičajeni odgovori na opasnost ili na agresiju su borba, let ili led. Neko se bori. Neko odleprša. A neko se zamrzne
Borilačke veštine su te koje nas evolutivno razvijaju. Otvaranju. Uče nas toku. Susretu sa neočekivanim silama na našem putovanju. To je onaj čuveni tok aikido majstora. Koji zna da iskoristi snagu svog protivnika. Kada živimo svoje putovanje mnoga prisustva kće nas iskušavati. I možda neće želeti da uspemo. Ako se naša prva pažnja izgubi u ovim olujama, gotovi smo.
I to nije nešto što se uči svesnim umom. Kako mi u zapadnom delu sveta volimo da mislimo. Zaboravljajući prvi i malo stariji um. Telesni. Dok nije u mišićima, svako znanje je pusta glasina. Rečenica je koju kažem svaki dan. Preko nekoliko puta.
Zato ja sa herojima i radim telo-vežbe. Zovem ih na telesnu budnost. Od prvog dana. Kada im kažem da istraže prostor. Učimo da budemo centrirani. Otvoreni. Mekani u kolenima. Zglobovima. U vilici. U očima. Da ne gubimo svoj put. Dok oluje pokušaju da nas gurkaju. Da se ne prepustimo problemu. Nego da se sa njim sretnemo. Otvoreno. Spretno. I radoznalo. Kada smo telesno centrirani, svaka oluja i svako negativno pristustvo mogu da osete polje naše snage. Nešto u nama toj oluji govori: Ova mala nije šala. Nemoj ni da pomisliš da je diraš. Ne zato što je zla. Nego zato što se ova energija snage širi gipko i vibrantno.
I to je ono što nas borilačke veštine uče. Kako da pronađemo svoj put. I živimo svoj Poziv. Čak i kada se oluje sruče na nas. To je vrlo važna herojska osobina. Kada izgubimo centar i uznemirimo se, počinjemo da gubimo i druge resurse. I često radimo protiv sebe. Džaba nam znanje kad nemamo stanje. Jedna je od tih rečenica. Koje kažem svaki dan. Najmanje jednom.
Naše telo je stvarno jedna velika misterija. I magija. Svakog dana mi je to sve jasnije. Beskonačna i besprekorna orkestracija. Nikada ništa tako savršeno, kompleksno, sveobuhvatno i svesno kao naše telo nije postojalo. Besprekornije čak nego na ulicama Tokija. Sve funkcioniše u nano-sekund. I stvarno je veličanstvena premija dobiti na dar ljudsko telo. I ljudski život. Žao mi je što to tako često zaboravimo. I bagatelišemo. Uzimamo ga zdravo za gotovo. Previđajući kolike smo mogućnosti dobili. Za življenje života. Za razvoj svesnosti. Za samooostvarenje. Svi možemo da se svetom krećemo kao onaj budistički monah. Kao Nindža. Ili havajski moreplovac. A dešava se da prosto tumaramo svetom. Ne znajući gde udaramo.
Problem je u tome što je ova veličanstvenost, zvana naše telo, stigla bez uputstva za upotrebu. A društvo nas nikada nije naučilo da ga koristimo. Naprotiv. Učeni smo da ga zloupotrebljavamo. Svim tim oklopima. Puderima. Grudnjacima. Kravatama. Tesnom garderobom. Obućom. Uniformom. I svim ostalim trpnjama. Koje su nam objasnili. Naučili smo da budemo pristojan član ovog društva. Uh, što je ovo nepristojna reč.
Da parafraziram jednu narodnu pesmu. Koje se često setim. Telo je moja violina. Najvažnije je da naučim da je sviram. Ako želim da svira najlepše zvuke. Toliko je kompleksna, delikatna i sveobuhvatna ova naša violina. Ako nije naštimana na svoju frekvenciju, možemo da čujemo njene jauke.
Kada je reč o ključnim iskustvima našeg života, mi ih osećamo duboko u telu. Kada smo na mestu patnje, to nije samo intelektualno iskustvo. Nešto duboko u našem telu se aktivira. Pati. Boli nas. Baš kao i kada osećamo naše darove. Osećamo ih na najdubljem nivou. U našem telu. Nešto duboko u nama čini da nam duša peva. A telo se razigra.
Obožavam tu svesnost tela. U koju sam se zaljubila na dalekom istoku. Budistički monasi dobro znaju da njihovo telo brže putuje od njihove duše. Ako lete avionom. Pa kada dolete negde, sede na aerodromu. I čekaju da im se telo i duša sretnu. Da ne bi neotelovljeni tumarali svetom. To je ono što mi na zapadu zovemo džet leg. Vremenska razlika. Mi ipak radije telo tretiramo kao vučnu životinju. Koja odmah treba da radi. Da misli. Da ide na sastanak. Ispregovara. I ljutimo se na njega što nismo spremni čim dotaknemo tlo neke daleke zemlje.
Zato oni budistički monasi hodaju onim svesnim korakom. Koji ježi. I u kojem se vidi sva otelovljenost sveta. Zato što moraju da nam se sretnu i poravnaju telo, um, duša i duh. I da se usklade sa svetom oko sebe. Da bi naša violina svirala najlepše zvuke. I da ne bi ispuštala jauke.
Pričam o tim snažnim prisustvima sa fotografom. Snimao je razne velike ljude. Svetski poznate glumce. Umetnike. Pokušava da mi rečima ispriča to njihovo snažno prisustvo. Koliko se ono vidi. Oseća. Ne moraju ništa da kažu. Da znaju. Dovoljno je samo da budu. Da. Koliko mi je uzbudljiva ta suštinska harizma. Ta usklađenost svih naših slojeva. Onoga što jesmo. Sa onim što osećamo. Sa onim što činimo. Čak i kada se neki ljudi sa nama ne slažu, moraju da nas poštuju. Ona mala nije šala. Kažu. Kada smo svoji. Autentični. Otelovljeni.
Nekada sam se pripremala šta ću reći. Učila sam tekstove. Spremala sam uglavnom svoj mentalni um. Zaboravljajući da je to što ja jesam mnogo glasnije od svakoga sadržaja. Od svih reči. Danas se dovodim u dobro stanje. Telo – srce – um – duša. Povežem se sa svetom oko sebe. Sa poljem. I čim uđem u polje, svima bude bolje.
Eto. To su neke ideje o negovanju i sviranju violine našeg tela. Kako bi svirala najlepše zvuke. O telu bih stvarno mogla da napišem čitavu epopeju. Toliko je velika tema. I žao mi je što ljudi ne razumeju koliko je velika ova tema. Pa onako tumaraju ulicama.
Naišla sam na rezultate istraživanja harvardskih stručnjaka. Kažu da naši ograni nisu samo mehaničke pumpe. Pratili su pacijenta sa transplantiranim srcem. Nakon oporavka je počeo da pokazuje do tada neuobičajena ponašanja. Čeznuo je za hranom koju nikada ranije nije voleo. Opsedala ga je muzika koju nekada nije voleo. Privlačila su ga mesta za koja nije ni znao da postoje. Bila je ovo velika misterija. Istraživači su istražili navike donatora njegovog srca. Otkrili su da je hrana koju je počeo da voli nakon transplantacije bila omiljena hrana donatora. Muzika koju je odjednom počeo da voleo je bila muzika koju je donator kao muzičar strastveno izvodio. A mesta koja su ga privlačila bila su omiljena i značajna mesta u životu donatora.
Isto mi priča i moja drugarica koja je pre nekoliko godina doživela i srećno preživela transplantaciju jetre. Kaže da je sa novom jetrom dobila mnogo toga novog. Oseća neku novu vrstu snage. Želju za nekim novim ukusima. Neke nove misli. Drugujući sa novom jetrom, čini joj se da je upoznala i svog donatora. Neke njegove sklonosti. Šta voli. Šta ne voli. I uklapa ih sa svojima. Kaže da bi ga možda i prepoznala. Muškarac. Crnac. U srednjim godinama.
Srećna sam što sam u svojoj redovnoj praksi yoge počela da osećam svoje organe. Da pratim njihov rad. I zaista mi je fascinantno šta mi ljudi očekujemo. Da se uopšte ne bavimo svojim telom. Da ga ne poznajemo ni ič. Da ga tretiramo kao neku tegleću životinju. Da nas ono vuče kroz dane. Da nam obavlja. Pa kad posustane, da odemo kod nekog doktora. A onda očekujemo da neko ko nas prvi put vidi bolje poznaje naše telo od nas samih. To mi se čini potpuno apsurdno. Toliko nerealno, nemoguće i netačno.
Verujem da je naš prvi zadatak da razumemo svoje telo. Da ga slušamo. Pratimo. Mnogo je jednostavnije nego što se možda na prvi pogled čini. Dovoljno je da pratimo svoju (ne)udobnost. Da se rešimo svih stega. I oklopa. Da se obučemo u nešto udobno. Ako imamo nelagodu u telu, da je prosto da uvažimo. Taj deo nam javlja da mu je nešto potrebno. To nije nužno neki –micin. Uglavnom su to voda. Vazduh. Energija. Akcija. Odmor. Istezanje. Mnogo je jednostavnije nego što na prvi pogled izgleda.
Za početak, pratite ulicu. Ljude. Gledajte. Slušajte. Osećajte. Pratite kako neki ljudi deluju na vas. Više se viđajte sa onima koji vam prijaju. A manje sa onima koji vam ne prijaju. Osetite da li je neko iza vas. Namestite se na prijatnu razdaljinu. Gledajte da osetite biciklistu ako vam ulazi u auru. I nežno reagujte. Pre nego što vam uđe u korensku čakru. A ja vam se ovako javno izvinjavam ako sam vas ikada očešala. Samo sam želela da probudim vaše telo. Jer telo je vaša violina. Ako ne naučite da ga svirate nećete nikada čuti najlepše pesme.
Evo moje telo se sada buni. Pišem nekoliko sati. Žedna sam. Gladna sam. Piški mi se. Utrnula mi je guzica. Hvata me neki neizdrž. Prolećni sunčani januarski dan me doziva napolje. To u mom slučaju znači da idem. Da pijem. Jedem. I da vozim bicikl. Telo zna.
A za kraj vam darujem jednu divnu poemu Meri Oliver. Zove se Divlje guske.
Ne moraš biti dobra.
Ne moraš hodati na kolenima
stotinu milja kroz pustinju, kajući se.
Samo trebaš pustiti da meka životinja tvoga tela
voli ono što voli.
Pričaj mi o očajanju svojem, a ja ću tebi o mojem.
U međuvremenu svet se i dalje vrti.
U međuvremenu sunce i čista zrna kiše
putuju preko krajolika,
preko livada i dubokih šuma,
planina i reka.
U međuvremenu divlje guske, visoko na čistom plavom nebu,
vraćaju se kući.
Ko god da si, koliko god usamljen bio,
svet se nudi tvojoj mašti,
zove te da voliš divlje guske, grubo i uzbudljivo –
neprestano iznova objavljujući svoje mesto
u porodici stvari.
Novi Sad, 8. januar 2018.