Davno sam čula za princip da životno najbolje prolaze vrlo dobri učenici. Nisam baš tačno razumela zašto. Ali mi je nekako imao smisla. Nikada se nisam odvažila da uđem u tu vrlo dobru zonu. Ja sam bila odlikaš. I to skroz na skroz. Ni dan danas nisam potpuno prebolela tri četvorke koje mi je učiteljica zaključila u trećem razredu. Zato što su bile nepravedne. Neutemeljene u istini. I zato što su bile izraz njene averzije prema mom biću. Toliko su bile nepravedne, da je na kraju osmog razreda nastavničko veće rešilo da mi dodeli Vukovu diplomu. I tako poništi samovolju moje učiteljice. Koja je od prvog razreda ratovala sa mnom.
Da se razumemo, ja baš nisam bila baš pravi odlikaš. Od prvog dana moja živa i slobodarska priroda zahtevala je naročiti tretman. Nemirna. Aktivna. Zapitana nad smislom i suštinom. U borbi za pravdom. Svojom i tuđom. Po onome što se zvalo „vladanje“ spadala sam u najgore učenike. Nastavnicima najneugodnije. Nije lako bilo imati mene u razredu. Ali je uvek bilo živo. I interaktivno.
Zato su mi moje petice bile još slađe. Zato što sam ih uvek dooobro zaslužila. Nikada to nije bilo zato što sam bila dobra. Omiljena. Nego upravo obrnuto. Iz nemilosti.
Na školskom planu mi je do kraja školovanja sve išlo od ruke. Lako. Takoreći bez ikakvog učenja. Napora. Davanja. Moje skrozodlikaštvo bilo je zasnovano na matematici. Na zdravom razumu. Na povezivanju dva i dva. U neku smislenu priču. I zaista nikada nisam učila.
I dalje se smejemo anegdotama u kojima se mame nekih mojih drugarica ljute na mene. Zato što sam njihove ćerke pozivala u avanturu. U skitnju. Na „loše vladanje“. Nisu verovale da ja baš toliko ne učim. Neke su govorile i da ustajem pre svih. Da učim. A njihove ćerke odvlačim od knjige. Da bih tako ispala pametnija od njih. Gospode bože. Mislim da se nijedno dete ne bi dosetilo takve podlosti.
Bila sam ono što se kaže, životni odlikaš. Tako je bilo i na faksu. Završila sam matematiku. Bez da sam trepnula. Prva i pre svih. Tokom tih mojih skrozodlikaških godina, teško sam podnosila poraze. Da izgubim. Da ne znam. Poništavala sam devetku iz analize. Nisam mogla da je podnesem. Volela sam da imam desetku iz tih bombi od ispita. Oni lagani su i mogli da se provuku i sa osmicom ili devetkom. Ali bombe su morale biti bombastične.
Na školskom planu mi je do kraja školovanja sve išlo od ruke. A onda mi deset godina ništa nije išlo. Ali ništa. Od 5.00 stigla sam samo do Nula – Nula. I tako je život uradio ono što su moji vaspitači pokušavali svih godina mog odrastanja. A nisu uspeli. Da me nauče da gubim. Da padam. Da otresam prašinu sa sebe. Da ustajem. I nastavim. Da padnem sedam puta. I da ustanem osam. Nije bez veze što se na borilačkim veštinama najpre uči padanje. I ustajanje.
Za to vreme imala sam priliku da pratim mnoge generacije učenika. Kako od mladih postaju odrasli ljudi. I ponovo mi se potvrđivao onaj princip o vrlodobrašima. Da životno prolaze najbolje. Za razliku od odlikaša. I skroz odlikaša. Da ne kažem štrebera.
Danas pratim posledice skrozodlikaštva. Kako se odražavaju na život odraslog čoveka. Taj princip 5.00 nauči ljude da budu univerzalno dobri. Da se nikada ne zapitaju šta vole. A šta ne vole. Nego da svakom predmetu pristupaju isto. Za peticu. Što im daje tu univerzalnu odliku. Ruku na srcu, to je princip ambicije. A ne princip ljubavi prema nekom predmetu. To je tih magičnih 5.00. Koji se nalaze iznad svega.
Kada ih na Radionici pozovem da se sete šta vole – ne mogu da se sete. Izgleda da su najviše voleli petice. Ili da budu dobra i poslušna deca. Da oduševe svoje roditelje. Da zadovolje sve oko sebe. Ali ne i sebe. Mnogi od njih su mogli da završe bilo koji fakultet. Obično je to neki od fakulteta koji su i roditelji voleli. I verovali da donosi srećnu budućnost. Pravo. Ekonomija. Medicina. Inženjerija.
Za to vreme vrlodobraši imaju neke svoje omiljene predmete. Znaju šta vole. A šta ne vole. Šta im je važno. A šta nije. Nauče da prioritiziraju u korist svog ćejfa. U korist onoga što vole. I da kreativno odugovlače sa onim što baš i ne vole. Što im baš i nije važno. Razvijaju šarm. Dovitljivost neke druge vrste. Zdrav razum. I još mnogo, mnogo toga. Desi se dobiju neku dvojku zato što su cele dane uronili u neka svoja omiljena bavljenja.
Životnim skrozodlikašima često se dešava i da pomisle da sve znaju. Pa razviju izrazite stavove. Crno-bele. Oni prosto znaju. I tačka. Nema tu prostora za upitanost. Nema možda. Nema tu nikakvog Boga. Ni da čuju za nekakvu duhovnost. Zvuči im kao budalaština. Kao uteha za jadnike. Nesnađene. Neuklopljene. Ne razumeju slabost. I često su vrlo surovi. Kad su mogli oni – može svako.
Pita me žena jednog apsolutno brilijantnog mladog čoveka. Koji je postao prebrilijantan. I prekurčevit. Šta da radi sa svojim mužem? Kako da izađe iz tog crno-belog sveta? Hm… Ništa ne može da radi. Rekla sam joj. Mora da sačeka da mu se malo pobrka sistem. Ili da mu se malo sruši. Ili da mu se uruši. Dokle god njegov digitron nepogrešivo izvodi određene kalkulaciju. Sve više mu potvrđujući njegovu logiku. Smatraće da sve zna. I da njegov sistem nepogrešivo radi.
Baš kao što sam i ja nekada razmišljala. Dok sam bila skroz brilijantna. I dok sam poništavala devetke. I tek kada mi se sistem dobro pobrkao i rasturio, shvatila sam da ima još neke pameti osim moje. Još neke sile osim moje. I da mi valja naučiti razgovarati sa njom. I razumeti njene principe. Osetiti tokove. Koje od silne brilijantnosti nisam uspela da sagledam.
Tako sam i počela da se bavim razumevanjem životnih zavrzlama. I njihovim rešavanjem. Odnosno prihvatanjem da postoje i nerešene zavrzlame. Kvadrature kruga. Trisekcije ugla. Kao i da rešenja životnih zavrzlama mogu da budu nekada ovakva. A nekada onakva. I da razumem kategoriju: mož’ da bidne – ne mora da znači. Koju me na matematičkom fakultetu nisu učili.
Kod odlikaša postoji još jedna otegotna okolnost. Okruženje. Da ne kažem Roditelji. Koji se nauče na njihovu odliku. Da imaju „odličnu decu“. Koja ne prave nikakve probleme. I koja su roditeljima vazda dika. Pa se često dešava kurtšlus. Kada njihovi odlikaši prvi put izađu iz svog brilijantno besprekornog obrasca.
Baš kao što se desilo mom dragom prijatelju. On, koji je uvek bio brilijantan. Dika svoje porodice. Odličan đak. Odličan sin. Odličan radnik. Godinama radio u odličnoj međunarodnoj organizaciji. U odličnom braku. Sa dve divne devojčice. Odličan prijatelj. Što bi rekli – sedi 5.
A onda se iznenada zaljubio u jednu ženu. I shvatio da ga njegov odličan brak više ne raduje. Rešio je da se razvede. I krene put ljubavi. Priča mi o golgoti koju je prolazio. Ne samo zbog razvoda. Zbog svog odlaska iz porodice. U koju je dao mnogo sebe. Ljubavi. I energije. Nego i zbog bojkota okruženja. Svi su mu udarili sankcije. Embargo. A najviše roditelji. Skoro da su ga se odrekli. Naročito majka. Tretirali su ga kao kriminalca. Kao ubicu. Kaže mi. Majka uopšte nije bila rada da upozna njegovu novu ženu. Niti da vidi dete koje mu se u drugom braku rodilo. Više od dve godine.
I tako se jednom odličnom sinu desilo da postane bludni sin. Shvatio je da ga majka voli samo kada je odličan. I to po njenim merilima. Dotakli su ga roditelji nekih bludnih sinova. Koji su svoje sinove voleli i prihvatali. Čak iako su počinili neka zaista teška kriminalna dela.
Našao je novinski članak. Koji govori o roditeljskoj ljubavi prema deci koja su počinila velika „nedela“. A eto njegova majka nije mogla da prihvati ni njegovu odluku da ne bude odličan. Da se ponovo oženi. Poslao je majci ovaj članak. Da joj dà ideju o „odličnim“ roditeljima. Koja je u međuvremenu njegovu bivšu ženu zavolela kao svoju rođenu ćerku. Pa joj je njen zabludeli sin predložio da proba da ga tretira kao bivšeg muža svoje „ćerke“.
Posle mnogo godina smirila se silna bura oko njegovog razvoda. Naučio je i sebe i roditelje da više nije samo „dobri“ sin. U velikoj je ljubavi sa svojom drugom ženom. Ima još dve ćerke. U divnim odnosima je i sa svoje dve starije ćerke. I sa bivšom ženom. A i majka je polako počela da ga prihvata. Kao bivšeg muža svoje „ćerke“. I brižnog oca svojih unuka. U međuvremenu je moj prijatelj otišao i iz one odlične međunarodne organizacije. Sa još odličnijom platom. I rešio da napravi nešto za sebe. Lakše mu je bilo. Iz vrlo dobraškog kostima.
Ja sam takođe dosta propatila u ulozi dobre ćerke. Niko nije ni znao da idem u školu. Da pobeđujem. Da studiram. Moje desetke su podrazumevane. Samo tri ispita si položila? Čudili su se devetkama. Samo devet? Mogla si bolje, su poslednje reči sa kojima smo se moj otac i ja pozdravili. A koje sam ja odavno prevela u bolje nije moglo.
Zato sam valjda tako i rezonovala sa pričom o zabludelom sinu. Koji je znao da traži svoje. Ono što mu pripada. I koji je otišao u svet. Da živi po svom. Kada mu se svet nije otvorio, molio je oca da ga primi kući. Vrlo mi je dirljiva ta ljubav oca prema zabludelom sinu. Koji dobija najlepšu haljinu. Prsten. Proslavu da ga se dočeka. A mogla sam da razumem i onu upitanost odlikaša. Njegovu povređenost što nikada ništa od oca nije dobio. A uvek je odličan bio.
Izgleda da odlikaši najebu još od biblijskih vremena. I da život mnogo više voli zabludele sinove. Koji padnu pa ustanu. Otresu prašinu. I nastave dalje.
A to mogu da vidim i po odlikašima sa kojima radim. Koji dođu kod mene kada se zaljube. Ili kada požele da izađu iz svog odličnog braka. Ili kada ekonomija, pravo ili medicina prestanu da imaju smisla za njih. Ili njihovi odlični poslovi. I odlični životi. Pa požele malo da se zagarave. Da pređu u kategoriju bludih sinova.
Pomažem im da se podsete šta to njihovo biće ište. Začude se koliko su temeljno zatrpali ono što ih je radovalo. Pa onako odlikaški prionu na zadatak koji im zadam. Da prate šta ih raduje. I puni. A šta ih prazni. I da rade što više onoga što ih raduje. I što manje onoga što ih prazni. Matematika života je mnogo jednostavnija nego što mislimo. I što verujemo.
Za kraj ću sa vama podeliti pismo koje me je duboko dirnulo. Napisao ga je direktor jedne singapurske škole roditeljima.
Dragi roditelji,
Uskoro počinju ispiti vaše dece. Znam da se mnogo brinete da ih vaša deca urade dobro.
Voleo bih da vas podsetim da među studentima ima umetnika, koji ne moraju da razumeju matematiku. Ima i preduzetnika koje ne zanima istorija. Niti engleska literatura. Ili muzičara, kome nije važna ocena iz hemije. Atleti će verovatno njegova fizička spremnost biti važnija od fizike.
Ako vaše dete dobije odlične ocene – divno. Ali ako ne dobije, molim vas da ne ubijate njihovo samopoštovanje i integritet. Recite im da je sve OK. I da je u pitanju samo običan ispit. Recite im da su stvoreni za mnogo veće stvari u životu. I bez obzira kako prođu na ispitu, recite im da ih volite. I da ih nećete osuđivati.
Molim vas uradite ovo. I pratite kako vaše dete osvaja svet. Jedan ispit ili loša ocena ne ubija njihove snove. I njihove darove.
I molim vas nemojte da mislite da su doktori i inženjeri jedini srećni ljudi na planeti.
Tačka.
I da. Možda je ona moja učiteljica bila mnogo veći pedagog nego što sam ja mogla da razumem.
Novi Sad, 4. februar 2018.