Pričam neki dan sa koleginicom. Razmenjujemo naša iskustva u radu sa ljudima. A iskustva nam nisu mala. Tri decenije traju. I više. Najteže nam pada otkazivanje termina. Dešavalo joj se da krene taksijem na drugi kraj grada Beograda. Kaže. U svoj prostor. Koji je prethodno spreman. I zagrejan. Picnut. Da bi joj se na pola puta klijentkinja javila telefonom. Da otkaže. Muž joj se vratio sa službenog puta. Pa su rešili da se malo poigraju. Iskustvo ju je naučilo da ima plaćene termine. Za ceo mesec. Taknuto – maknuto. Došao – nedošao. Kao u teretani. Kao na yoga časovima.
Ni moje iskustvo nije mnogo drugačije. Doduše, meni je bilo nešto lakše. Nsam morala da idem taksijem na drugi deo grada. Ali da sam posvetila pola dana nekome ko se ljubazno odjavio – jesam. I da nisam imala mogućnost da zakažem nekoga drugoga – nisam. I da sam se osećala bezveze – jesam. I da sam se umorila od institucije individualnih susreta – jesam.
I sve više razumevam taj lepi i pošten princip zapadnog sveta. Taknuto – maknuto. Odlučiš. Rezervišeš termin. Uplatiš kotizaciju. Pa i ako se predomisliš – sve je u redu.
U Danskoj je to još za nijansu strožije. Nedolaženje na yogu na koju ste se prijavili je vrlo skupo. Može da košta i nekoliko stotina eura. Pričali su mi naši ljud. Navikli da se olako odnose sa vremenom, energijom i novcem drugih. Neki su umalo bankrotirali od članarine za yogu. Došli jednom. Pa drugi put nisu. Otkazali. Pa došli. Pa nisu. Pa zaboravili da otkažu. Pa tako godinu dana.
A danski sistem uredno skida novac sa njihove centralne kartice. I to ne po običnoj tarifi za yoga čas. Plaćaju se i penali za nedolazak. Za držanje prazne prostirke. I praznog mesta. Koje je na bolji način mogao da iskoristi neko drugi. Za duševnu bol yoga učitelja. I grupe. Koja ja morala da se navikava na novu dinamiku. I još svašta nešto. Vrdanja sa plaćanjem naravno da nema. Novac se skida po automatizmu. Kao račun za struju. Info-stan. Internet. I tako su naši ljudi vrlo brzo naučili šta znači odlučiti se za časove yoge.
Decenijama pokušavam da razumem tu našu nesenzibilnost za nečiji rad. Razum me je odveo u pređašnje društveno uređenje. U kojem su se pevale pesme: Alaj volem ovaj režim. Plata ide, a ja ležim. Radio, neradio, radi ti radio. Ljudi su prosto naučili da dobijaju. Stan. Platu. Sledovanje. Trebovanje. I nisu mogli da dobace da neko zarađuje svoju platu. Svojim radom.
Sećam se advokatskih priča i anegdota o naplaćivanju. Sećam se i muzičara. Koji su se žalili da im vojna lica i milicioneri nikada nisu platili pesmu. Oni su prosto naučili da dobijaju stvari. Bez da ih plate. Pa tako i pesme naručuju. U ime nacionalnog interesa. Za opšte dobro. Da izvinu svi milicioneri i vojna lica koja su plaćali svoje pesme.
U doba režima u kojem se plata dobijala i za ležanje, dobro su prolazili i umetnici. Koji su poštovali režim. Pisci su, kažu, za jednu dobru priču mogli da kupe kola. A za dobru knjigu je mogao da se kupi i stan. Tako je nekada bilo. O vremena, o običaji.
Danas je novo doba. Volim da podsetim ljude. Neki i dalje dobijaju režimsku platu. Za odlazak na posao. Ipak, danas mnogo veći broj ljudi svoju platu zarađuje. Svojim bavljenjem. I to je jedna od osnovnih elemenata tranzicije. Plata se sve manje dobija. A sve se više zarađuje.
Čini mi se da smo i dalje poprilično zbunjeni u odnosu sa vremenom, novcem i imovinom drugih. Vrednujemo stvari na čudan način. Naučili smo na princip Alajbegove slame. Naučili smo da dobijamo džabe. Da ne platimo. Da se vozimo. Telefoniramo. Očekujemo trebovanja. Sledovanja. Koja stižu sa neba. Naučeni smo da ručamo na potpis. Znamo čak i da se kurčimo na tuđ račun.
Koliko mi je teško bilo nekima da objasnim stvarnu cenu proizvoda ili usluge. Dok sam ih deset godina učila da pišu projekte. Koliko sam morala da objašnjavam da košta i kancelarija u kojoj oni sede. I telefon. I internet. Kancelarija u centru Beograda sa svim svojim dažbinama košta nekoliko stotina eura. Ljudi!!! Pa kancelarijski materijal. Štampanje. Gorivo. Prevoz. Gradski. Međugradski. To što su ga oni dobili kao „trebovanje“ ne znači da je besplatan. O vremenu uloženom u razvoj usluge da i ne govorim.
Tokom četvrt veka koliko radim, platu sam dobijala dve godine. Ostalih godina sam je zarađivala. I plaćala sam sve te stavke. Stan. Kancelariju. Telefon. Struju. Internet. Papir. Svesku. Notes. Valjda sam zato i svesna novca. Vremena. Prostora. Resursno svesna. Da kažem. Zato i pišem ovaj tekst. Primećujem da smo i dalje resursno nesvesni. Da svetom gazdujemo kao neki tinejdžeri. Koji se igraju monopola. Ja sam pre 30 godina naučila da ne postoji nešto kao što je besplatan ručak. Svaki ručak košta. Nekoga. To što ga niste vi platili, ne znači da je besplatan. Tačka.
Isti ljudi koji kukaju zašto muzičari, književnici, slikari, glumci nisu vrednovani u našem društvu, smišljaju načine da ne plate karte za koncert, predstavu, ulaznicu. Pa ko će da kupi kartu za koncert, ako neće prijatelj? Uh. Koliko mene ovo naljuti. Hoću da popizdim.
Zato i pišem ovaj tekst. I ne znam kako ne kapiraju da njihov prijatelj umetnik dobija od svake prodate karte. Knjige. Ploče. Sve se broji. Ne postoji nešto tako imaginarno kao država. Koja brine o umetnicima. Umetnici ne dobijaju platu. I nema više Tita koji vrednuje umetnike. Ni dekreta koji će ih uvažiti. Postojimo mi. Njihova publika. Ljubitelji. Čitaoci. Koji će svoju naklonost iskazati kupljenom kartom.
Počela sam da kupujem karte za koncerte čim sam to shvatila. Taj bljesak svesnosti sam doživela za neki davni koncert Love Huntersa. Za šankom Crnog bika delile su se besplatne karte. A ja sam rešila da baš želim da platim kartu. Da podržim njihov rad. I rad svih oko njih. Što je to meni bio super osećaj.
Naravno da sam kupila kartu i za svaki Rambov koncert. I da mi na pamet nije palo da mi sredi. Zato što ja volim njegovo stvaranje. Volim što on stvara. I hoću svojim delom da ga podržim. Kao i sve umetnike. Do čijeg stvaralaštva držim. I vrlo sam se neprijatno osećala kada su mi moji prijatelji umetnici ostavljali besplatne karte na blagajni. Osećala sam se kao nekakva Barbarka. Koja degradira umetnost. Koja uzima od umetnika. Od nekog ko se dobro potrudio nešto da stvori.
Nimalo nisam oduševljena besplatnim kratama. Ni za koncert. Ni za predstavu. Ni za yogu. Najbolja mesta uvek zvrje prazna. To je još jedan važan princip. Koji sam naučila za vreme decenije rada na projektima. Ljudi ne vrednuju ono što dobiju za DŽ. Donatorska istraživanja pokazala su da je propala sva mašinerija koju su ljudi dobili besplatno. Završila je zapuštena i zarđala. Dok je mašinerija u čijem su plaćanju ljudi učestvovali negovana. Pažena. Mažena.
Shvatila sam da nam stvari vrede onoliko koliko su nas koštale. Svaku stvar koju sam skupo platila, negovala sam i tretirala kao dragocenost. Mazila je. Pazila je. Ručno je prala. I obrnuto. Oko besplatnih stvari se baš i nisam mnogo trudila. Tako je bilo i sa mojim školovanjem. Koje sam platila toliko mnogo, da se to graničilo sa zdravim razumom. I baš zato sam morala da od njega nešto napravim. Da ne ispadnem magarac u svojim očima. I obrnuto. Učenja koje sam besplatno dobila nisu mi vredela ni banke. Odnosila sam se prema njima kao i poljoprivrednici sa besplatnim mašinama. Zarđala su mi. Sva.
I kad već pričamo o resursnoj ne-svesnosti, čujem je na sve strane. Letos mi je jedna mlada žena sa kojom sam pregovarala o kupoprodaji mog stana dala predlog. Da prevarimo agente za nekretnine. Zašto bismo im bezveze plaćale par stotina eura? Kada možemo da ih izbegnemo. Tako što ću ja prodati stan njenom mužu. A ne njoj. I ne mogu nam ništa. Objasnila mi je.
Ah. Gde me nađe? Naravno da sam joj rekla reč-dve-tri. Kako mi zvuči taj njen predlog. O ljudima koji rade. Plaćaju kancelariju. Internet. Koji oderu onoliko cipela. I kaputa. Ne bi li spojili nas dve. A mi onda smislimo ujdurmu… Nisam joj pričala o karmi. O nečinjenju onoga što ne bi voleo tebi da čine. Ali sam razgodila pogodbu sa njom. Onaj ko hoće da prevari agenta, sklon je prevarama. Kaže moja matematika. Pa sam se sklonila od nje.
A nisam joj pričala ni o vezi njene plate. U državnoj firmi. Koja nastaje tako što ona plati agentu za nekretnine. Onda on plati porez. Od kojeg pretekne i za njenu platu. To je taj krug davanja. Koji sam odavno razumela. A koji su mi u Japanu još bolje objasnili. U tom krugu davanja važi pravilo da najpre treba da daš. Da platiš kartu. Da platiš majstora. Agenta za nekretninu. Kupiš knjigu. A onda će ti ljudi imati novac. I doći će kod tebe. I platiće tvoju uslugu. I što si više platio – više ćeš dobiti. Tako nekako funkcioniše taj krug davanja.
Japanci mi nisu pričali o drugom smeru ovog kruga. O uzimanju iz kruga davanja. Ali njega sam mogla da razumem i sama. Njegove posledice pratim decenijama. Šta se dešava ako ne platiš kartu za bus. I ako uzmeš od agenta za nekretnine. I ako nazoveš drugaricu da ti ostavi besplatne karte za pozorište. I ako javiš učiteljici yoge da nećeš doći na čas. Zato što ti je došao muž. I ako očekuješ da dobiješ knjigu od svoje prijateljice. I ako u taj krug ništa nisi dao. Nego samo iz njega uzeo. Moja matematika kaže da i od tebe neko mora da uzme.
Nekada su postojale mecene. Koji su podržavale umetnike. Tada su umetnici mogli da stvaraju do mile volje. Postojali su i vladari za čijeg je vakta umetnost cvetala. Doživela svoju renesansu. A postojala su i vremena koja baš nisu bila blagotvorna za umetnike. Danas je novo doba. Resursno svesno. Pitanje je dana kada će prestati plate za ležanje. Došlo je vreme da ustanemo. Vala smo se naležali. I nadobijali plata za to ležanje. I naigraili smo monopola. A ako nismo – i nećemo.
Danas više nije dovoljno da budeš samo umetnik. Pesnik. Muzičar. Pisac. Danas treba da znaš da zaljubiš svet u svoje delo. Da ga vrednuješ. I naplatiš. To sam mogla da razumem i kada sam zakoračila u svet umetnosti. Kada sam napisala svoju prvu knjigu. Izlazak Nindže od Japana sa Balkana u svet me je koštao najmanje dve hiljade eura. Koje sam vrlo rado platila. Jer ja volim da platim. Volim da dam u onaj krug davanja. Neka teče. I treba da teče. Kao što sam rado platila i svoje školovanje. I sajt. I fejsbuk. I kao što rado plaćam ljude sa kojima radim. Naročito umetnike. Stvaraoce. I sve one čiji rad vrednujem.
Beskrajno sam zahvalna svima koji su kupili Nindžu. Koji su na taj način pokazali da vrednuju moj rad. Moje stvaranje. Novac koji sam dobila za Nindžu je ni sa čim uporediv novac. Kao neka milina. Kao Nobelova nagrada. Koju ti daje čitalac. Sa Nindžom sam dobila veliko učenje o svetu knjiga. Izdavaštva. Pisaca. Umetnika. Shvatila sam da nema nekog velikog izdavača. Koji će prodati moju knjigu. Razumela sam da je to moj zadatak. Da zaljubim svet u svoje delo. I da ga vrednujem.
Učenje sa Nindžom je za mene bilo baš jedno veliko učenje. O stvaralaštvu. O davanju. O dobijanju. O vrednovanju. Sada ga primenjujem na moju novu knjigu. Na Virtuoza svakodnevice. Za Virtuoza sam vrlo pažljivo birala izdavača. Poverila sam ga Čarobnoj knjizi. A ja sam dobila ukupno 10 knjiga. Koje sam podelila prvog dana. I sada ih više nemam. Najpre mi je to bilo čudno. Toliki ljudi. Toliki prijatelji. Pleme. A ja nemam knjigu da im dam.
Već na drugi udah mi se ova ideja svidela. Pa da. Virtuoz je knjiga koja se kupuje. Naručuje. Plaća. Ko želi da ga čita – neka ga kupi. Neka bude moj mecena. Neka podrži moj rad. Neka dȧ u krug stvaranja.
To sam odlučila. Da neke stvari i dalje delim. Dajem. Besplatno. Kao moje tekstove. Na primer. Koji se nalaze na sajtu. Na fejsu. Svugde. Ali da bih mogla da nastavim da plaćam sajt, održavanje sajta, novi sajt, web dizajn, fotografe, snimatelje, fejsbuk, održavanje fejsbuka… počinjem novu monetarnu politiku. Od danas.
Virtuoza neću deliti za džabe. Kao ni moje sledeće knjige. Kao ni moje Radionice. Kao ni individualne konsultacije. Od danas uvodim nešto što se zove plaćeni termin. Kotizacija za Radionicu. Zato što vrednujem svoj rad. Svoje vreme. Svoje davanje. Zato što sam resursno svesna. I zato što ljudi vrednuju onoliko koliko plate. I samo kad plate. I zato su svi besplatni plugovi zarđali. Kao i učenja. A ja želim da skrenem pažnju ljudima na resurse. Da budu resursno svesni. Da ne budu kao neki maloletnici.
To je taj krug davanja. Kome su me naučili Japanci. A u taj krug se ulazi tako što se plati karta. Tako što se kupi knjiga. I tako što se plati zauzet termin. Kotizacija radionice. A naročito ako je stvaralac vaš prijatelj. Onda je dobijanje višestruko. Pa možete da kupite i nekoliko karata. Ne jednu – već pet. Na primer. Da podržite njihov rad.
Danas je tako lako biti mecena. Što više platite – više ćete dobiti.
Novi Sad, 19. februar 2018.