Ovih dana sam prošla kroz jedan ozbiljan cunami. Koji me je pomerio mnogo više nego što sam mislila da sam pomerljiva. Izašla sam iz sebe. I svojih ritmova. Nekoliko dana nisam vežbala. Nisam pisala. Nisam znala muzama da napravim ambijent da mi dođu. Prešla sam u neko trivijalno življenje. Sa odsustvom svake magije.
Kao grom iz vedra neba desila mi se nadolivanka. Nadolivanka je inače slovenačka reč za sapunicu. Nekada sam je čula. I sa obožavanjem usvojila. Odjednom sam postala glavna junakinja nadolivanke. U kojoj je učestvovalo još četiri žene. Tri od njih su alfa žene. A jedna je pratilja.
Kada sadržaj nadolivanke nije po mom ukusu, volim da se malo odmaknem. Da razumem o čemu se radi? Da razumem dinamiku energija. Da postavim u širi kontekst. Da se pitam šta je nedostajući resurs? I da stavim ruku na srce. Da iskreno pričam sa sobom. Da se pitam kako ja doprinosim tome? I kako bi ova situacija mogla da se reši? I kako mogu da budem nedostajući resurs?
Krenuću redom. Od naslova. Ovo je priča o pokušaju uspostavljanju partnerstva. Između tri odrasle osobe. Koje se bave sličnim i nadopunjujućim poslovima. Bio je to pokušaj da podelimo prostor. I da eventualno napravimo neke zajedničke sadržaje. Pored naših individualnih programa.
Prosto je neverovatno koliko nam se nije dalo da se sklopimo. Prostor ih prosto nije primao. Dani su prolazili. A one nikako da uđu. I tako mesec dana. Kao glavna junakinja nadolivanke i koordinatorka prostora pitala sam se šta mi je činiti? Čekale smo još jedan mesec. Ali ništa ne bi. A onda su se od tog silnog neuklapanja snažno sudarile volje nekoliko jakih žena. Desio se pravi cunami. Pukla tikva. Što kažu. I neka je. Neka pukne. Ako joj je već suđeno da pukne. Bolje pre – nego kasnije. Što treba da se desi – neka se desi odmah. I spajanje. I razdvajanje.
Kao glavna protagonistkinja nadolivanke, osećala sam se poprilično jebeno. Između onolikih alfa žena. Uh. Pravo raspeće. Pa sam brže bolje sišla sa krsta. Da se temom pozabavim na moj način. Da pokušam da razumem. I da rešim. Da raspletem zapletene niti. Što je inače moj najdublji poziv. Lakše mi je da rasplićem sa drugima. Nego sa sobom. Ovaj put sam imala da budem sam svoj majstor.
Na moju veliku sreću imala sam podršku mog muškarca. Čije iskustvo i mišljenje vrlo poštujem. I koji me je skidao sa krsta. Kad bih se na njega vraćala. Čim sam sišla s krsta, mogla sam jasnije da vidim. Pratila sam kako se menja energija. Kako jedna sila deluje na drugu. Čudom sam se čudila koliko je lako izazvati rat. I kako lako pukne tikva. Kako se prave savezi. Koalicije. Kako se položaj snaga menja od večeri do jutra. Kako sinoćni pobednik postaje jutarnji gubitnik. Kao u pravim ratovima. Slobodno mogu da kažem oko ničega. Oko nekakvih principa. I oko nekoliko stotina eura. Od kojih, ruku na srce, ni jedna od nas ne bi omalila. Niti propala. Niti bi ih suštinski osetila.
Sve je teklo kao u pravoj nadolivanki. Angažovale su se najjače advokatske kancelarije. Vadili su se topovi. Da se puca na vrapce. I na komarce. Što je ovoj našoj nadolivanki dalo dozu humora. A humor je definitivno lek najbolji. To je ono što sam od mojih prijatelja advokata slušala toliko godina. Ići ćemo do Tita. Govorili su ljudi. Koji su pretili višim instancama.
Naša nadolivanka trajala je po cele dane. Od sabajle. Tokom celog dana. Uključujući i noćne mailove. Vajber grube. Propuštene pozive. Poruke. Uh. Majko mila. Šta se sa ovim radi? Pitala sam se.
Prvih dana sam se i sama upecala u tu našu nadolivanku. Stigle smo i do tačke kada smo sve izređale šta smo dale. Koliko smo izgubile. Da merimo ko je dao i izgubio više. Da poredimo i umanjujemo tuđe boli. Tome da dodajemo i duševnu bol. Da preračunamo svaki minut posvećen našem zajedničkom projektu. Po najvišim tarifama. Uh. Koliko je ovo bilo toksično.
Pa onda se to sve dizalo na još višu voltažu. U maniru Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kako se sa tim gubicima osećamo. Ispaljeno. Kao budale. Kao kreteni. Da nas se ne poštuje. Kraja tome nije bilo. I što je najluđe, svako je bio u pravu. Jer svako od nas ima svoje pravo. Svako je nešto dao. A od tog davanja se ništa nije sklopilo. Život nije hteo da nas sklopi. Pa su odjednom naša davanja izgledala kao gubici. Kao da smo budale. Na našem slučaju sam videla kako od isterivanja svačijeg prava nastaje debeli minus. Energetski. Emotivni. Ekonomski. Svakakav.
Ne radi se o bivanju u pravu. Jer pravo ne znači nužno i pravdu. Niti fer- plej. To sam odavno naučila. Posle sam naučila koliko skupo može da me košta da budem u pravu. Pa sam odustala od te rabote. I rešila da situaciju razumem. I po mogućnosti iscelim. Ipak sam ja bila glavna protagonistkinja. Koordinatorka. I imala sam tu snagu. I odgovornost.
I dalje sam šokirana snagom negativne energije. Koliko je razorna. Pravi cunami. Koji ne dozvoljava pristup nikojim drugim stvarima. Nedelju dana provela sam van sebe. Van svojih ritmova. Muze su naravno odbijale da mi dođu. Nema muza u cunamiju. U cunamiju se razgrađuje. A ne stvara. Nema pisanja. Ni yoge. Ni meditacije. Ničega nema što mi dušu tvori. A izobilje je onoga što je razgrađuje. Moj prvi zadatak je bio da stvorim uslove za Muze. Da ih odobrovoljim da mi dođu.
Podsetila sam se da je umetnost nešto širi pojam. Pretvaranje ružnog u lepog. Kakav je život – takvo je i delo. Ne može se od sjebanog života napraviti umetničko delo. Ja sam tako i postala umetnica. Tako što sam najpre od svog života napravila umetničko delo. Transformisala ružno u lepo. A onda su Muze poželele da mi dođu. Baš kao što su onih sedam dana cunamija utekle glavom bez obzira.
Znala sam šta mi je činiti. Sačuvati živu glavu. Ne penjati se na krst. Ni po koju cenu. Gledati ovu nadolivanku sa elementima komedije. Razumeti. Dati ono što joj nedostaje. I transformisati ružno u lepo. I tako sam sebi dala dostojan zadatak. Rešila sam da ova nadolivanka bude jedno super učenje za mene. Učenje nad učenjima. Da iscelim sebe. I situaciju. Da joj dam lepote. Da si vratim moja jutra. Moje dane. Da mi se vrate moje Muze.
Prvi korak bio je da se ne bavim time šta sam dala. I šta sam izgubila. I kako sam jadna moja mala ja. Nego da preuzmem odgovornost. Ne samo za sebe. Nego i za celu situaciju. Ipak sam ja nekakva koordinatorka. Glavni lik nadolivanke. I da se pitam kako iz ove situacije svi možemo da dobijemo?
Setila sam se i da je moj poslednji nesporazum bio oko iste teme. Oko partnerstva. Desio se pre nekoliko godina. Sa jednom mladom alfa ženom. Sa kojom sam počela da preplićem posao. Ovaj pokušaj partnerstva se takođe završio vrlo burno. I na svu sreću vrlo brzo.
Izgleda da mi partnerstvo sa zvezdama nije mnogo berićetno. Pa dobro. Podsetila sam se nadolivanke o ratovima zvezda. Učitelj u meni je počeo da razumeva. Ne ulaziti u partnerstvo. A naročito ne sa zvezdama. Uzvičnik.
I neću samo da saniram posledice cunamija. Volim da stvari razumem još malo dublje. Kad već rasplićem niti. Da ih raspletem do kraja. Homeopatski. Do uzroka. Ne samo da mi nije bilo berićetno ovo partnerstvo sa zvezdama. Nego je partnerstvo bila posledica moje želje da zadržim prostor. Koji mi više nije bio funcionalan. Promenom životnih okolnosti odjednom mi je postao prevelik. A nije mi se napuštao. Pa sam poželela da ga podelim sa koleginicama. Da podelimo troškove. Što bi se reklo. To bi bio onaj momenat koji narod zove dinar u kolo.
Ruku na srce, mnogo toga u mom životu se promenilo. Promenio se grad u kome živim. Promenio se moj dom. Osećala sam da je prostor u kome sam četiri godine živela i radila za mene postao istrošen. Bez upotrebne vrednosti. Iznošen. Pohaban. I želela sam da ga reanimiram. Da mu udahnem novi život. U mom slengu, to se zove jahanje mrtvog konja. Kome sam htela da promenim potkovice. Dizgine. Amove. Sa idejom da će se konj razigrati. Ali definitivno nije.
Ruku na srce, zvezdu sa kojom sam pomislila da pravim partnerstvo poznajem skoro 10 godina. Popile smo kafu jednom. I nikada više nismo poželele da se sretnemo. Ne znam ni kako su nam se sada ukrstili putevi. Možda osoba sa kojom 10 godina niste poželeli da popijete kafu i nije pravi partner za deljenje poslovnog prostora. Zaključila sam. Ruku na srce, pre bih to nazvala malim ćarom. Traženje saputnika za jahanje mrtvog konja.
Pa dobro. Mnogo mi je lekovito stavljanje ruke na srce. Taj iskreni razgovor sa sobom. Bude mi nekako lakše kada provalim sebe u tim malim rabotama. A lekovito mi je i što se ne ljutim na sebe. Ne volim konflikte. Ali ih se ne plašim. I zvezde se ponekada sudare. Pa nastanu novi svetovi.
Ovih dana mi sa svih strana stižu priče o malim ćarovima. Priča mi prijatelj kako je uvek najebao kada je hteo da uštedi na sitno. Da dobro prođe. Uvek je prošao mnogo skupo. Mislio je da napravio ćar kada je stan prepisao na svog sina. Da bi manje platio porez. A onda je shvatio da je u pitanju mali ćar. Kada je dečak svoje vlasništvo ozbiljno shvatio. I kada mu se porodična situacija menjala. Da.
Shvatila sam da je ovo sasvim dovoljno rasplitanje niti moje nadolivanke. Koja počinje jahanjem mrtvog konja. Pokušajima da se konj oživi. I okupljanjem ekipe da podelimo troškove opreme za mrtvog konja. Pa naravno da smo svi izgubili. I kako sad u tako iracionalnoj računici da se odredi ko je u pravu?
Nakon što sam razumela situaciju, krenula sam da je rešavam. Došlo je vreme da se pozdravim sa konjem koji više nije živ. I da mu se zahvalim što me je verno služio. Četiri divne godine. Definitivno je vreme da idem iz Inter brigada. Da nađem neki divan novi prostor za Radionicu. Koji će odgovarati mojoj novoj sadašnjosti. Mom New Now. Odnosno Novom Sadu. I novom životu koji živim.
Čim sam donela ovu odluku, već mi je bilo lakše. Prvi put nakon nedelju dana cunamija. Osećala sam mir. Onaj mir koji obliva. Onaj mir izvan svakog razumevanja. I znala sam da sam na dobrom putu.
Druga ključno važna stvar za mene bio je način. Meni je važno da transformišem negativno u pozitivno. Ružno u lepo. To je moj najdublji poziv. Želela sam da se sa mojim konjem pozdravim lepo. Da pozovem Muze da mi dođu. Ipak je to moj voljeni prostor. U kojem sam živela i radila i volela. Četiri božanstvene godine. Napravila sam Radionicu. Postala pisac. Napisala sam 10 knjiga. Zaljubila se. I započela novi život. I sada idem dalje. Tačka.
A da bi se ova priča o kupovini opreme za mrtvoga konja kompletirala lepo, morala sam nešto i da dam. Dakle, red je bio da platim. Pa da idem. Dva dinara da iz kola izađem. Na moj način. Ih… Kakav dobar osećaj. Osećala sam se ka’ kraljica.
Odjednom je telefon utihnuo. Prestali su mailovi. Vajberi. Odjednom sam ponovo mogla kako sam htela. I da se javim na telefon. I da se ne javim. Da. Plaćanje učenja nas uvek naraste. Dà nam integritet. Slobodu. A Muze su počele da se javljaju.
Prvo su mi ispričale epsku priču o diobi Jakšića. U kojem su dva brata vlastelina nasledila državu. Da podele. I sve su lepo razdelili. Ali su se sporečkali da oko čega – oko ničega. Kako to obično biva. Oko konja. I sokola. Stariji brat je naredio svojoj vernoj ljubi da otruje svog devera. A on će otići u lov. Sa konjem i sokolom. Sva sreća, pa je verna ljuba bila mudra žena. I nije otrovala devera. Nego mu je darovala svoj pehar. Koji je za miraz donela. I u njega sipala mu vino. I pozvala da se pomire. Dok je njen muž bio u lovu. A u lovu je stariji Jakšić dobio svoje učenje. Soko je polomio krilo. A konj je polomio obe noge. U tom času, konjanik je shvatio za šta je žrtvovao brata svoga. Pa se silno obradovao kada je video da je verna ljuba bila mudrija od njega. I da mu nije otrovala brata. Nego da mu je dala svoj dar.
U stvari ključna je odluka o izlasku iz kola. I iz nadolivanke zvane: Šta sam sve dala? I šta sam izgubila? I koliko sam jadna? U novu temu: Šta mogu da dam? Da ova naša nadolivanka dobije lep i srećan kraj?
I mogu vam reći da sam baš zadovoljna. Izašla sam iz cunamija od kola. Za dva dinara. Od jadna mala ja koja je bila razapeta na krstu, postala sam sebi kraljica. I lik nadolivanke koji mi se dopada. Što je možda i najvažnije.
Lepo sam se pozdravila sa mojim vernim konjem. Svi su zadovoljni. Niko više ne viče. Rasplela sam zapletene niti. Malo sama. A malo i uz pomoć mog muškarca. Koji mi je bio divan savetnik. Gospodin. Boem. Ljubavi, hajde da platimo. Pa da idemo. Rekao mi je. Hvala mu.
I ja sam se njemu sviđala u ovim cunamijima. Volim što si takva. Kaže. A bogami, i on se meni sviđa. Što je takav. Ovo je bilo novo iskustvo za nas dvoje. Prvi put se gledamo u ovakvoj situaciji. Ne bih mu se sviđala da sam drugačija. Kaže mi. Ladilo bi ga to. Voli što sam ovakva. A bogami i ja volim što je on ovakav. Ne bi mi se sviđalo da mi je zamerao što sam oštetila kućni budžet. Da je gunđao. Da mi je prebacivao što sam jahala mrtvog konja. Što sam ulazila u kolo. Što smo kupovali amove. Samo neka je gotovo. Kažemo u glas.
I baš smo zadovoljni sobom. Ponosni na sebe. Ako hoćemo da budemo ponosni na sebe, potrebno je da radimo stvari koje će činiti da budemo ponosni na sebe. Dosta jednostavno.
A ja prosto obožavam da razumem. Ja kad razumem – ja se odmah iscelim. Jednako obožavam i da podelim. Naravno da kao učitelj moram da podelim ovo svoje učenje. I da ga dodam u novi post-kosovski ciklus epske poezije.
A sva ta silna energija koju sam prethodnih dana trošila na nadolivanku, ostaje mi za konstrukciju. Za nalaženje novog prostora. Za stvaranje ambijenta Muzama. Da mi dođu. Da ih odobrovoljim. A ovim lepim rešenjem koje mi se sviđa kvalifikovala se kod Muza. Da mi dođu. Da nam dođu.
I tako smo nas dvoje rešili da proslavimo ovaj čaroban momenat. Prestanak cunamija. I povratak u lepi život. U kojem će Muze voleti da budu. Da bi se stvarala lepa dela potrebno je voditi lepi život. Ne mogu se iz sjebanog života stvarati lepa dela. I tako smo se nas dvoje obukli lepo. Kao što često praktikujemo. I krenuli u grad. Na kafu. Nepoznati ljudi su nas zaustavljali. I rekli nam kako zračimo. Kako smo kao neki talas pozitivne energije. Koji ide gradom.
Ljuuuuudiiiii! Vratile su nam se Muze!
Novi Sad, Prvi dan Proleća 2018.