I danas se živo sećam jednog od mojih najfrustrajućih učenja. Bio je to trenerski trening. Koji sam prolazila pre 7 godina. Do tada sam već održala časova i javnih nastupa za dva ljudska veka. I razvila sam svoj lični stil. Toliko sam bila izrazita u svom nastupu, da nije bilo prostora da dolivam staro na novo. A ni nekog naročitog smisla. Poželela sam da naučim nešto novo. Da obogatim svoj nastup. Kad sam već imala priliku da učim od velikih učitelja. I rešila sam da za neko vreme sklonim svoja znanja i veštine. I krenem od početka.
Kad se samo setim. Uh. Koliko je meni to bilo nekomforno. Suze su mi kretale na oči. Ja koja sam do juče bila suverena u svom stilu. Osećala sam se kao da ponovo učim da govorim. Da dišem. Da gledam. Da stojim. Uh. Trebalo je da sklonim svoje osnovne kvalitete. Ruke. Gestikulaciju. Reči. Moj način govora. Grimase koje sam pravila. Spektakl. I da stojim u osnovnoj pozi koju su zvali leveler. Kao sumo rvač. I da povremeno napravim neki osmišljeni pokret rukama. Kao neku navežbanu koreografijau. Uh.
Koliko mi je energije trebalo da obuzdam sebe. Svoje ruke. Potrebu da se krećem prostorom. Da zvekećem. Da čučnem. Da napravim neki meni svojstven pokret. Koji se nije uklapao u učenja. Obuzdavala sam se tako šest meseci. Učeći neke nove tehnike. Vežbajući pauze. Ćutanja. Disanja. Reči. Navežbavajući ruke. Kada su moje kolege ocenjivale moj nastup, svi su rekli skoro istu reč. Osećali su u meni imploziju. Neko unutarnje treperenje. Koje je titralo. I otkucavalo kao neka tempirana bomba. Žudeći da sa implozije pređe u ekspresiju.
To mi je bio znak da je ovog mog eksperimenta sa izlaskom van sebe bilo dosta. Moje biće je bilo u niskom startu. I čekalo da se vrati sebi. Kući. Svom omiljenom izrazu. Pa sam se najsrećnija na svetu pustila sebi. I svom izrazu. Što sam naučila – naučila sam. Dosta je bilo promišljanja. Sidrenja. Planirane psihogeografije pokreta.
I danas osećam da je ono moje otvaranje novom imalo neke efekte. Naučila sam da se malo umerim. Da ne razvalim publiku svojim eksplozivnim nastupom. Počela sam da dišem. Da pravim male pauze. Da nisam sva u rukama. Što i jeste bila moja ideja.
Na ovaj izlazak van sebe pozvao me je učitelj Bernd Isert. Pričajući nam kako je važno da imamo kvalitete svih elemenata. Da ne bismo publiku razvalili jednim elementom. Koji god da je. Tigar je čista vatra. Slon je otelovljenje zemlje. Delfin delfina kroz beskrajna vodena prostranstva. I lepršavi vazdušasti leptir. Pre ovog učenja bila sam tigar koji bi povremeno zalepršao svetom. A slon i delfin bili su mi daleki. Takoreći potpuno odsutni. Bila sam vatra, vatra, vatra pa vazduh.
Odjednom mi je postalo jasno zašto sam tada radionice držala sa mojoj prijateljicom. Koja je otelovljenje slona i delfina. Ljudi su voleli nas kao tandem. Prvo ih ja naložim i razigram. A onda ih ona odmori i uzemlji.
Shvatila sam koliko je dosadno i nepotpuno furati jedan elemenat. Jedan stil. A i ljudima koji nas slušaju i gledaju je monotono. Nekompletno. Mogla sam da biram. Da li ću da radim sa još nekim. U timu. Da se nadopunjavamo kvalitetima. Ili da radim sama. U tom slučaju trebala su mi sva 4 elementa. 4 godišnja doba. Diverzitet. Počela sam da vežbam da se krećem kao slon. Krenula sam na ples ritmova. Koji je takođe razvijao moje različite kvalitete. Naročito uzemljenje. A pojačavala sam i moje delfinanje. I vodene kvalitete. Ostavljajući tigra da se malo odmori. Zajedno sa mojom leopard garderobom.
Tih dana napravila sam eksperiment i sa frizurom. Promenila sam frizera. I od mog tigar-leptir razbarušenog Gorana otišla kod Tonija. Sa vrlo jasnim i definisanim linijama. Nosila sam čipku. Neke nove boje. I osećala sam se vrlo čudno. Moj tigar je cupkao. Postao je nestrpljiv. Po cele dane sam imala projekat sa kosom. Kao da sam kosmički bila pritisnuta. Pa sam je mahinalno dizala i račupavala. Da bih je već u sledećem trenu zalizivala. I tako ceo dan.
A onda je jednoga dana tigar samo popizdeo. A sad je bilo dosta igre. Rekao je. I oduvao je ceo novi ansabl. I slona. I delfina. I leptirića. Kakva lakoća. Uživancija. Vratiti se sebi. Kao u onom prastarom vicu. U kojem Mujo nosi dva broja manje cipele. Kada su ga želeli da razumeju njegovu logiku, objasnio im je taj divni osećaj kada posle celoga dana skine te svoje cipele. A joooj olakšanja. Tako sam i ja. Skinula sam dva broja manje cipele. Raščupala sam kosu. Skinula koralne čipkaste haljine. I vratila se u svoje leopard trikoe. I odlepršala u svet.
Često ovo pričam na mojim radionicama. Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo. Jedan od centralnih principa mog rada. Ponavljam ga svakodnevno. I sebi. I drugima. Podsećam nas na sklonost da ogreznemo u sebi. U jednom od svojih elemenata. Pa nas zovem na eksperiment. Na polovini puta. Kada smo već dovoljno razvili svoj lični stil. Kada smo spremni da mu damo neko fino obogaćivanje.
Neko je više zemljanog, strukturiranog tipa. Voli da je sve poređano. Organizovano. Da se zna. Teško mi ide ova lakoća. Kaže mi jedna heroina. Naročito kada vidi svog razbarušenog momka. Kome stvari idu tako lako. Koliko je njen stil dobar? Pita se. Zašto ima potrebu da stvari toliko uredi? Pa zato što je to njen osnovni kvalitet. Kažem. Ta njena poređanost. Strukturiranost. Organizovanost. Poenta i jeste u tome da probamo novi kvalitet. Da probamo kako nam ide. Da pronađemo segment u kome bi nam možda više prijala spontanost. I lepršavost. Pa da možemo da biramo. Smeška se i ona sama. I ona voli tu svoju strukturu. Čak je počela da oseća lakoću u toj svojoj težini.
Na ovu priču se nadovezala moja drugarica. Uvek joj je sve išlo lako. Nikada ništa nije planirala. Nije se mnogo bavila stvarima. A sve joj je išlo od ruke. A onda je videla da je to drugačije od većine. Koji se muče. Rmbaju. Vuku. Tegle. Pa je pomislila da je to što ona radi ošljarenje. Kako ga je nazvala. I krenula da uvodi novi kvalitet. Kupila je sveske. Olovke. Počela je da ide na radionice. Da piše ciljeve. Da živi kao sav normalan svet. Pratim je već neko vreme kako pizdi. Od radionica. Koje su potpuno obrnute njenom stilu. Na koje idu ljudi koji se lože na japije. I koji uče veštine kako da budu još bolji japiji.
Svakog dolaska na našu radionicu sve je više pizdela na te drugačije svetove. Na ta besmislena učenja. Rešila je da istraje. Da ne bude da opet ošljari. Da odustaje. Da ne završava. Bunilo joj se celo telo. Čak je i ruku polomila na mestu svog nepripadanja. Ipak je istrajala. Sa rukom u gipsu. Završila je školu za japije. I shvatila da je vreme da se vraća kući. Sebi. Svojoj lakoći. I da je ona malo veći japi od svih tih japija.
Što volim što se naše priče ovako nepogrešivo slažu. Podsetim nas sve na temelji princip našeg rada. Inženjerija fantazija. Struktura magije. Olakšanje težine. Struktruriranje lakoće. Od prvog dana se bavimo lakom i teškom energijom. Ujuhuom i hučom. A podsetim nas i da svaka medalja ima dve strane. Svetlu i senovitu. I lakoća ima svoju senovitu stranu. Površnost, neutemeljenost, nezavršavanje. Baš kao što i huča ima svoju svetlu stranu. A to je struktura. Uzemljenje.
Poenta je da razumemo svoje osnovne principe. I da im dodamo nove kvalitete. Da ne bismo ostali neutemeljeni sanjar bez realizacije. Niti smoreni inženjer bez mašte i ideje. Da ne ogreznemo u sebi. I svojim načinima.
Važno je da znamo da su ti novi izrazi samo jedan eksperiment. Ograničenog trajanja. Sa ciljem obogaćivanja ličnog stila. Razvoja neke nove veštine. Da ne bismo vremenom ogrezli u sebi. I svom ličnom stilu. Da ne budemo samo tigar. Ni samo leptir. Ni samo delfin. Ni samo slon. Svet je ipak mnogo veći, širi i dublji od jednog izraza. Od jednog elementa. Od jednog godišnjeg doba.
Da bismo živeli dobar život, potrebno je da što više ličimo na sàm život. A život ima više kvaliteta. I lakoću i težinu. I dan i noć. Četiri godišnja doba. Četiri elementa. Četiri strane sveta. Ako ogreznemo u jednom i samo jednom izrazu, patićemo u svim ostalima. Nećemo se snalaziti. Imaćemo osećaj da nemamo izbora.
Ako osetimo da smo ogrezli u sebi. Da postajemo svoja karikatura. Ako nam se učini da nemamo izbora. Vreme je za eksperiment. Za uvođenje novih kvaliteta. Što se radi vrlo jednostavno. Teorijom malih koraka. Ako uvek imamo plan – dobro je da probamo kako je bez plana. Spontano. Ako uvek stižemo na vreme – jednom neka zakasnimo. Ako uvek putujemo – jednom neka za ostanemo kod kuće. I obrnuto. Ako se nikada ne ljutimo – neka se dobro naljutimo. Ako uvek isterujemo i napušavamo – jednom neka preskočimo. I obrnuto. Ako uvek istrajavamo – jednom neka pustimo. Da budemo sličniji životu. Nikada da ne kažemo nikada. I uvek. Zato što život ne poznaje nikada. Samo mnoga nekad.
A onda se u diskusiju o lakoći i težini uključila i jedna Ana. Život joj je dao popriličnu težinu. Da bi mogla da je nosi, razvila je mnogo razne lakoće. Kao u filmu Život je lep. Kaže. Danas svojom lakoćom zbunjuje ljude. Pa više ne govore: jadna Ana. Počeli su da govore: Lako je Ani. Sada se Ana ljuti što misle da joj je samo lako. I pita se kako da pomirimo ove dve strane? Lako i teško.
Pa upravo zato nam i trebaju različiti izrazi. Da razvijemo nedostajući resurs. Japijevskom terminologijom rečeno. Snažni smo koliko i naša najslabija karika. Potrebne su nam i lakoća i težina. Da bismo mogli da razgovaramo sa svetom. Da možemo da pričamo njihovim maternjim jezikom. Da bi nas razumeli. Neko razume lakoću. A neko težinu.
Ako bih želela da svojom pričom zainteresujem japija, morala bih da je upakujem u nekakve neuro-sistematske integrativne principe. Koja stižu direktno sa kongresa iz Davosa. Umetnika ne bi ni okrznula ova japi priča. Možda bi više rezonovao sa nekim šamanskim pričama. A to i jeste ideja. Da razumemo i švajcarske i šamanske principe. Jer Svet se sastoji i od jednih i od drugih.
I stižemo do jedne takoreći opšte upitanosti. Do koje mere drugačija ili obrnuta okruženja mogu da budu stimulativna za nas? I kada ona počinju da nam smetaju? I sama sam prošla nekolika mesta nepripadanja. I sama sam išla da učim japijevske škole. Da srećem neki novi svet. Kao u Švajcarsku da sam otputovala. I baš kao i moji heroji – čudom sam se čudila. I osećala se kao prase u Teheranu.
Ko su ovi ljudi? Pitala sam se. Šta ja radim među njima? Osećala se zbunjeno. Slušajući njihove priče. Na koje nisam znala kako da se nadovežem. A nisam bila sigurna ni da li ima poentu da se nadovežem? Pa sam ćutala. I slušala. I vežbala da budem slon. I delfin. Osećajući se kao da ću da implodiram. Na svu sreću, pa je moj tigar istrčao napolje. Zarežao. Ispričao svoje priče. I otrčao dalje svojim putem.
Nisam se mnogo komfornije osećala ni u šamanskim grupama. Među njima sam se ja osećala kao japi iz Davosa. Kome odjednom nedostaje strukture. Poretka. Sistema. Opet sam bila kao prase u Teheranu. Ko su ovi ljudi? I šta ja radim među njima? Ponovo sam se pitala. Učeći da se prepuštam. Uh. I meni je teško išla ova vrsta lakoće. Pa sam ostajala do granice prijatnosti. Što sam u međuvremenu naučila. Da je važno da pratim svoju granicu prijatnosti. Naročito kada idem van svoje teritorije.
Sva sreća pa sam do tada već razvila još neke svoje kvalitete. Pa nisam uvek morala da budem tigar. Koji riče. Ali sam mogla da budem leptir. Koji elegantno odleprša. Ili povremeno izdelfina iz priče.
Još uvek nemam jasan odgovor na ovo pitanje izlaska iz sebe. Znam samo da je predosadno ogresti u sebi. I u svojim načinima. I da je životno nepametno svesti se samo na jedan izraz. Život je ipak mnogo višeslojniji. Na svu našu sreću.
I ne znam da li više volim da idem. Ili da se vratim kući. U svoj svet. Svom plemenu. Šamansko- švajcarskom. Strukturnom i magičnom. Inženjersko fantastičnom. Pa da posle pričamo kako žive ljudi. U nekim drugim svetovima. A i ako mi se učini da me u obilasku sveta neko dira, samo se raščupam. I pustim mog tigra da se iskaže. Ili odlepršam. Ako mi se učini da nema potrebe da se na neku priču nadovezujem. Ili protutnjim kao neki slon. A onda odem pa se izdelfinam.
Ipak su vredeli izlasci iz sebe. Kao neke egzotične ekskurzije. Ali zato kada stignem kući, baš kao i Mujo iz vica, skinem cipele i kažem Ajooooj olakšanja.
Novi Sad, 2. april 2018.