O kraju jednog i stvaranju novog sveta

Šokirao sam se tri puta. Kada su se razišli Džoni Dep i Vanesa Paradi. Kada je umro Glogovac. I kada ste se razišli vas dvoje. Rekao mi je neki dan Goran. Moj Frizer. Koji je postao i naš zajednički prijatelj.

Da. Znam šta govori. Šokirala sam se i ja. A šokirao se i on. Muškarac kojeg sam do pre nekoliko nedelja svojim zvala. Kada sam nedavno pisala tekst Prijateljstvo u šok sobi, kao da  sam naslutila da nam se svima sprema Šok. Veliki Trenutak. Posle koga više ništa neće biti isto. Jedan od onih Trenutaka. Naizgled običnih. Koji se samo dese. A da ni ne znamo da će se desiti. Koji promene naš sve(t). I posle kojih nam treba još čitav jedan život da razumemo šta se u stvari to desilo.

U našem slučaju taj Trenutak bio je naš poslednji ručak. Tokom kojeg smo shvatili de je gotovo. Da se njegova i moja ideja o životu više ne slažu. Da više ne idu zajedno. Ni naše ideje o Životu. Ni mi sa njima. Da smo se umorili jedno od drugog. Od egzotike. Da smo se baš pretegli da bismo se sreli. I delili Ljubav. A onda su nam samo popustile ruke. I nismo mogli više. Pustili smo se. Uh. Kakav Šok.

Zavoleli smo se 25. decembra 2015. Za stolom. Kod naših zajedničkih prijatelja. A rastali smo se 23. aprila 2018. Isto za stolom. Za našim poslednjim ručkom. Tokom kojeg je bilo jasno da je sa nama gotovo. Razdvojili smo se i u tanjiru. Svako je pojeo svoju hranu.  Ja nisam ni okusila njegov krompir. A on nije hteo ni da takne Groficin avokado. Svako je pojeo svoje. I to je bilo to.

Svet koji smo gradili dve i po godine prestao je da postoji. Svet u kojem smo planirali da podelimo život. U kojem smo imali zajedničku viziju. Kristalno jasnu. Mnoge planove. On je ostavio sve svoje svetove. Sombor. Kopenhagen. Da bismo bili zajedno. Ja moje svetove nisam baš ostavila. Jer sam njihovo središte. I autor. Ali sam nam se dala celim srcem. I bez zadrške.

Bože koliko smo se oboje dali da uvažimo našu ljubav. Sada mi je tek jasno. Najpre je on došao u Beograd. Prodao svoju somborsku kuću. Ja sam prodala svoj mali novosadski stan. Otišla sam iz svoje Republike u Inter brigada. Koju sam toliko godina stvarala. Da bismo se sreli u Novom Sadu. U nekom novom gradu. U našem stanu. Da se u njemu sretnemo. I volimo. U to smo ušli iskreno. Punim srcem. Samo da bismo bili zajedno. Možda su upravo ova pretezanja potrošila našu ljubav. Ne znam. To sada nije ni važno.

Imali smo božanstveno ljubavnu zimu. Kao iz filmova. Kućili smo se. Kupovali smo nameštaj. Pravili ga. Kitili. A onda… kako je granulo Sunc … i stigao April…  počelo je nešto čudno da se dešava. Nekoliko puta smo se zapitali šta se dešava sa našom ljubavlju? Gde je nestala? Kako sad pa ovo? Činilo se da smo kao onaj par Sneško Belića sa naše slike u dnevnoj sobi. Koji se topio na aprilskom suncu.

Ja sam počela da gunđam. Da živimo neki mali život. Ja sam ga zvala Univer Život. Kada mi je nedostajalo svakodnevne virtuoznosti. Lepote. Razigranosti. Naših razgovora. Badmintona. Vožnje biciklovima. Hiljadu malih radosti.

Ni Novi Sad mi nije bio dostatan. Patila sam za Beogradom. Nije mi bilo dovoljno da odem dva – tri puta mesečno. Na dva-tri dana. Na moje radionice. Nedostajala mi je beogradska estetika. Prestonički šik. Ritam. Krcatost mogućnostima. Lakoća ostvarenja. Ljudi. Pleme. Inspiracija. Beogradski restorani. Ada. Uzbrdice. I još mnogo toga.

Moj odnos sa Novim Sadom je vrlo čudan. Kao sa nekim fatalnim ljubavnikom. Nisam mogla ni sa njim. Ni bez njega. Tri puta sam dolazila u Novi Sad. Da živim. I odlazila. Posle nekoliko meseci. Kada bi mi bivao suviše spor. Nedovoljno inspirativan. Skučen. Zatvoren. Mali. Nedostajalo mi je moje pleme. Pripadnost. Beograd.

A svojih 5 centi dao je i Virtuoz. Muškarac kojeg sam tada svojim zvala. Tih dana sam baš osetila njegovu ne-podršku. Osećala sam da sam sama. Da je sve to samo moja priča. Da neće, ne može, ne želi i ne zna kako me podrži. Osetila sam njegovu integralnu ne-podršku. Prestali smo zajedno da čitamo moje tekstove. Nije pročitao Virtuoza. Knjigu o ljubavi. Koju sam njemu napisala. Nismo delili moje trenutne upitanosti. Nije mu se išlo na badminton. Sunce. Vetar. Zima. Kiša. Sve mu je smetalo. Nikako nismo kretali ni na tango. Koji sam ja silno želela. A želeo ga je i on. Barem dok me je voleo.

Dao mi je sve što je imao. Govorio je u poslednje vreme. Umorio se od mene. I neće više da se daje. U mom prisustvu počeo je da se oseća tako malim. Rekao je onog poslednjeg ručka. Što mi je to bilo poražavajuće. Htela sam da se dezintegrišem tog momenta. Tog trenutka znala sam da je to poslednji sekund naše veze. To je bio kraj.  I nije bilo ništa što smo mogli da uradimo da to vratimo. To je bio taj Trenutak. Kada se naš svet srušio.

Što je ovo bilo bolno. I potpuno nedostatno. Naročito u poređenju sa onom velikom strašću. Ushićenjem. Ljubavlju. Koja je dobila i svoju knjigu. Virtuoza svakodnevice. Ah. Da. Koju on za nekoliko meseci nije ni pročitao. Ah. To su sva ta mala ah. Od koji se napravi jedan konačni krah.

Tih dana sam naišla na indijansku priču o Kojotu, devojci i crnim ribizlama. O devojci koja je na svom razboju prela divnu odeću. Nije bila mnogo zainteresovana za lokalne momke. Koji su se trudili oko nje. Dok nije stigao Kojot. Koji bi udario nogom 4 puta u zemlju. I doneo joj crne ribizle. Devojka se očarala Kojotom. I otišla da živi sa njim. U njegovu kojotsku kuću. I mnogo su se voleli. Poenta je u Crnim ribizlama.

Virtuoz je nekada imao crne ribizle za mene. A stigli smo do tačke u kojoj smo izgubili interesovanje za crne ribizle jedno drugog. Naš život je polako postajao kao neki tehnički život. Kao neko preživljavanje. Nije život za preživljavanje… prvi je tekst koji sam napisala kada smo se sreli. Jer zaista tako i mislim. I živim. I radim. Znam da je on želeo da zavoli moje crne ribizle. Ali mu one nisu bile prirodne. Iskonske. Učio se na njih. I probao je da ih zavoli. Kao i ja njegove. Kafanu. Bohemiju. Crkotine. Kako sam ih nekada u šali zvala. Alkohol. I dim.

Izgleda da se on više umorio. Pretegao. Da su mu dosadile moje crne ribizle. Pa više nije bio zainteresovan za tekstove. Njemu posvećene. Za Virtuoza. Za moju radionicu. Za to kako ću da otvorim novi beogradski prostor. Ni za moju bosansku turneju. Za vožnju biciklom. Za slatka mala šunjanja gradom. Za putovanja. Sva sam mu bila preterana. Prevelika. Moj veliki svet. Mnogo ljudi.

Nerviralo ga je prštanje mog bića. Izraženo u svakoj radnji. Pa i u prskanju vodom. Dok perem sudove. Dok se tuširam. Išao je sa džogerom oko mene. I brisao vodu. Uh. I čistio je. I zalizivao. Sve oko sebe. Brecao se na mene. Nije želeo da razume moj humor. Moje poente. Pa sam prestala da ih pričam. Jednu po jednu. Gutala bih taj svoj humor. Koji bi prelazio u suze. U tišinu. U gojenje. Utišavao je moju muziku. Bez koje nisam znala da živim. A ja sam polako prestajala da je puštam. I da je igram. I da se smejem. Booože dragi… Kako se stigne do ove tačke?

Osećala sam da više nema nežnosti za mene. Odjednom više nije hteo da razume ni šta mu govorim. Bila sam mu brza. Nije više želeo da ide mojim ritmom. A plašio ga je i taj moj Lepi Svet. Koji me toliko voli. Njemu se vraćalo nazad u njegov svet. Ma koliko mali bio. Govorio je. I vratili smo se na početak. Na njegovu upitanost. Svetska žena i lokalan čovek? Njemu je izgleda došlo vreme da malo ništa. Da zatvara život. Odnose. I zaista mu je trebala neka obična žena. O kojoj je s vremena na vreme pričao. Kojoj će preživljavanje biti dovoljno. Uh. Kojoj će biti dovoljan on. I bez crnih ribizli.

Brinula ga je ta velika svetska žena. Koju svi vole. I kojoj nije neophodna njegova ljubav. Ionako je dobija sa svih strana. Mislio je. A stalno od njega traži neke novotarije. Novi grad. Putovanja. Tango. Vožnju biciklom. Badminton. Stalno bi da ga stavi na neku pozornicu. Da bi i on bio Velik. Mislio je. I činilo mu se da je mali. Ako sve ovo ne radi. I smorio se od svih njenih očekivanja.

Zahvaljujući ljubavi koju sam razmenjivala na sve strane mog Lepog Sveta, mogla sam da primetim da neuporedivo najlošiji tretman dobijam od njega. I to me je spaslo. Ta teorija kontrasta. Ona me je čuvala od tog moda kuvane žabe. U kojem sam se polako zadesila. Lepi moj Svet mi je bio podsetik na sebe. Na moj Lepi Život. Koji nije za preživljavanje.

Meni je moj divni  Svet ponovo postajao dovoljan. I sve sam ga željnija bila. On mu je postao samo neki mrzovoljan dodatak. Kojim sam trebala da se bavim. Svojim poslovima sam se bavila u nekom zipovanom obliku. Osećala sam to njegovo cupkanje. Da me čeka. Da smislimo neki smisao. Pa sam otkidala sebe sebi od sebe. Stalno sam žurila da završim. Pisanje… radionicu… konsultacije.. znala sam da me čeka… Uh.

I stalno sam se nešto sapinjala. Da ne kažem ovo. Da ga ne brecnem. Samo On da nam se ne nervira. Da ne sretnem nekog bivšeg frajera. Učenike. Prijatelje. Da ne vidi koliko sam velika. Koliko me vole. Jebote. Kako se stigne dovde?

Sigurna sam da i on ima svoju patnju. Svoje pretezanje. Verujem da mu nije bilo lako sa Groficom. Gunđao je . Pitao se da li baš svako jutro moram da pišem? Meditiram. Vežbam. Da li će postojati jedan dan kada ću sve ovo preskočiti? Da će mi on biti važniji od svega? Uh… Biti pa voleti… redosled je moj. Podsetila sam ga da sam se ja istinito predstavila. Od prvog dana. Od 1. januara.  Da sam se i tada bavila svojim svetom. I da će tako biti svakoga dana. Jer bez toga ne znam da živim. I nemam ništa da mu dam. I da se sa moje strane nije promenilo ništa.

I tu sad stižemo do prapočetka. Što se ove priče tiče. To je Čiča miča. I gotova priča. Istovremeno i kraj. Čista matematika. Gde se sreću početak i kraj. Svako je odgovoran da razume svoje potrebe. I da ih zadovolji.

Onog momenta kada smo prazni jedno pored drugog – vreme je za polazak. Svako ima obavezu da razume svoju puninu. I da je zadovolji. To je Poziv. Potreba. Moranje. Nasušno. Nije život za preživljavanje. A nije ni odnos za preživljavanje. Nego za življenje. I cvetanje.

Za mene Odnos ima smisla dok je razmena crnih ribizli prirodna. Iskonska. Kao vazduh. Kada je to što ja imam i želim da dam baš ono što ti voliš. I što tebi treba. I obrnuto. Kada je ono što ti imaš i želiš da daš baš ono što ja volim. I što mi treba.

Pitala sam se koji sad od njih pravi? Da li Virtuoz? Ili Boem? Gazda Pera? Ljubavnik? Danac? Stranac?  I koja ja je sada prava? Nindža? Grofica? Ono što zasigurno znam je da zadovoljena potreba ne motiviše. I da je Nindža popizdeo. Od ovolikog sapinjanja. A i Grofica nije moj iskonski kostim. On me je pravio Groficom. Ja sam u stvari Madam Šaman. Divljija od Grofice.

I kada ovako raspletem niti naše priče… onaj naš poslednji ručak i nije bio tako šokantan. Možda sam samo odbijala da neke stvari vidim. Da sebi priznam. Pa sam se zato onako šokirala. Da. Život je ipak postepeniji. I možda ti cunamiji mogu da se naslute. Ako bismo hteli. To što se neke stvari razvijaju podzemno, ne znači da uskoro neće dobiti i svoju nadzemnu formu. Naročito kada April dođe. Kada sve kreće da džiklja i buja. I kada se Sneško Belići otope.

Možda sam aprilski tekst Prijateljstvo u šok sobi pisala svesna podzemnih struktura. U svakom slučaju… on me je pripremio za Šok. Za taj Trenutak. Za Nulu. Poziv na novo putovanje herojsko. Posle koga više ništa nije isto. I posle koga je usledio neki novi život. Koji je započeo u šok sobi. U kojoj sam bila mesec i po dana.

Nakon prvog šoka, prijateljica mi je rekla da odmah smislim priču za svet. Jer svet će naravno želeti da zna. Šta se sa nama desilo. Ah. U tom momentu sam shvatila da pored uobičajenih ljudskih pitanja… postoji i moja obaveza… postoji knjiga o našoj Ljubavi. Koja sada dobija svoj drugi deo. Imaš obavezu za nastavak Virtuoza. Dodavale su druge. Ah. Da… Dobro… Čekajte da prvo preživim. Da bih mogla da pišem. Da kažem. Da odgovorim.

Da. U tim momentima ljudi nam ni malo olakšavaju. Pitaju. Čude se. Brinu se. Šokiraju se. Neki se toliko šokiraju… pa moram da pazim na njih. Da ne stignu u šok sobu. Kao moj frizer Goran. Kao jedna Čarobnica Veca. Ona je bila zaljubljena u ideju o nama. Posebno sam pazila kako njoj da saopštim vesti.  Ceo dan nije mogla da dođe sebi. Toliko se potresla. Plakala. Jedva je pratila radionicu. A bili smo joj tako čarobni. Rekla je uplakana. Da li mi treba da ostanemo zajedno da bismo vama bili čarobni? Da ne srušimo vaše mitove? Naša čarolija se potrošila. Tačka. Važno je prihvatiti stvari koje su neumitne. Sve ima svoj početak. I svoj kraj. Osim Ljubavi. Koja je beskrajna. Kao i polja Crnih ribizli. Pokušavala sam da je utešim.

Tih prvih dana šok sobe pričala sam samo sa mojim prvim krugom isceljenja. Sa mojim Sestrinstvom. Koje ima kapacitet i apsorpcionu moć za temu.  Nisam želela da svoju bolnu priču ponavljam hiljadu puta. Da se sitno seckam. I kasapim bespotrebnim razgovorima.

Dobila sam i hitnu homeopatsku intervenciju. Ignaciju. Stvorenu za ove situacije. Koja je pojačavala moju inače dramatičnu intenzivnu dušu škorpijsku. Koja najjače na svetu voli. I najjače na svetu boli. Uh.

Bilo je to jedno od Plakanja mog života. Tih nekoliko dana. Pustila sam se vodi. Da teče. Da ugasi sve te vatre. Gromove. I zgarišta. Plakala sam. Spremala sam kuću. Stvari. Sebe. Oprala sam desetine mašina veša. Mog. Njegovog. Našeg. Uh. Tog ridanja nad majcama. Nad ređanjem čarapa. Nad svih tih 10.000 detalja svakodnevice. Koji su se tokom dve i po godine razvili.

Tako je teklo moje isceljenje. Perem. Ređam. Plačem. Puštam Nik Kejva. Josipu Lisac. Jadranku Stojaković.  Što te nema… Cigane Ivanoviće… Njegovu virtuoznu muziku… Odlazim…Tih dana je bio i koncert Olivere Katarine. Na koji smo planirali zajedno da idemo. Shvatila sam da Oliveru ne bih preživela. Da mi ne bi ostala ni kap tečnosti.

Više nisam znala ni za kim plačem. Ni za čim. Najluđe je bilo moje rasplakivanje u Maksiju. Kada sam shvatila da nikada više neću kupiti kobasice za njega. I ridala sam i smejala se istovremeno. Shvatila sam i da je ono nad čim ja plačem ideja o NIKADA VIŠE. Da se sve naše polako briše. Taj osećaj NIKADA VIŠE je jebeno težak. Pa bio on i kobasice iz Maksija.

U razlazu je potrebno osvestiti tih 10.000 detalja zajedničke svakodnevice. Fizički sam osećala tu ideju o mesu mog mesa. O tome kako mi se kida pola tela. Dok sam ređala njegove stvari. I naše stvari. Uh. Kafa. Džezva. Šoljice. Plakala sam i nad mopom. Kako je on zvao džoger. Na danskom. Dok sam brisala podove.

Setila sam se Bee. Tatine žene. Sine, ne moraš ti sedeti i plakati. Možeš i raditi i plakati. Iako je bila kao iz bajke o zloj maćehi, imala je svojih dobrih poenti. Moram joj priznati. Samo su joj motivi bili upitni. Unatoč upitnosti njenih motiva, usvojila sam ovo njeno učenje. I stavila ga u ljubavni kontekst. Mogu i plakati i raditi. I ređati.

Smenjivale su mi se faze. Od sećanja na božanstven početak. Do sećanja na naš buran razlaz. Koji je sledio nakon onog ručka. I na lepezu svega između.

Isceljivala sam se Sobom. Povratkom sebi. Svojim ritmovima. Prala sam. Ridala. Ređala. Ekstaza. Pa povezivanje sa mojim biljkama. Predmetima. Knjigama. Aaaaah. Moooji ritmovi. Jutrenje. Ples vatre. Pisanje. Imala sam nekoliko zakazanih intervjua. Bosansku turneju. Toliko toga. Moga. Isceljivao me je taj moj Ritam. Red- rad- ređanje stvari- misli- osećanja- razgovor sa mojim prvim krugom isceljenja- plakanje.

Koliko god da mi je bilo teško… koliko god da sam ridala… momenat kada bih otvorila kompjuter da pišem… sve je nestajalo. Kao rukom odnešeno. Ulazila bih u svoju energiju. Hiljadu puta sam tih dana pomislila koliko je divno i blagotvorno imati svoj Put. I kretati se njime. Nikada nisam bila svesnija koliko je Radionica važna. Ni koliko je važno što sam istrajala u svojim jutarnjim ritmovima. U svom pisanju. U Radionici. U sebi. Ah. Život je ponovo počeo da dobija neke meni znane obrise. Bilo je bolje i lakše nego što sam mogla i da domislim. Onog Trenutka. Koji je označio kraj starog sveta.

Čitala sam Nindžu tih dana. I to prvi put onako suštinski. Ne-lektorsko korektorski. U Nindži je već sve pisalo. I da bez grandioznog loženja ne mogu da živim. I da sam odvažna da ispoštujem Trenutak. Poziv. I još svašta nešto. Da sam ranije pročitala Nindžu, ne bih se šokirala onoga dana.

Osećala sam da sam uradila pravu stvar. Kad god bih se nešto upitala… odzvanjalo bi mi… do the right thing. I znala sam šta je to. Sve vreme sam osećala taj snažni belo-zlatni snop. Koji me je povezivao sa sobom. Sa Bogom. Sa zemljom. Nisam imala nikakve upitanosti. I to je vrlo veličanstven osećaj. U svim tim tumbanjima koja su usledila. Borbe dobra i zla. Crnog, belog i crvenog. Taj belo-zlatni snop me je vodio. Kupao. Davao snagu. I Onaj Mir. Izvan svakog razumevanja.

U formatiranju svog novog života, sretala sam se sa Sestrinstvom iz prvog kruga isceljenja. Od Bibliotekarke mog života dobila sam paket knjiga. Ah. Uronila sam u Knjigu o sreći. Što je bilo božanstveno ponovo doživeti. To jedvačekanje da se vratim kući. Znajući da me čeka Knjiga o Sreći. Sve je ponovo počelo da bude lepo. Da me raduje. Ushićuje. Da jedva čekam. Iako sam često i plakala. Ali sve je više bilo lepog. A sve manje tužnog.

Pa moja trenutno najstarija herojska grupa. Moje džombe herojske. Sa kojima sam na 22. radionici po redu imala veliku epifaniju. Na kojoj sam bila i krhka. I istinita. I snažna. Ta razmena sa mojim herojima… toliko je veličanstvena. Da. Nije ni čudo što je bio ljubomoran na njih. To je stvarno Dostignuće mog života. I da ne zaboravim da kažem… Heroji mi kažu da su najdublje i najistinitije radionice bile one kada sam bila u šok sobi. Da je bilo tako duboko. I da sam im se  mnogo sviđala tako krhka a snažna.

A i Beograd je doprinosio mom isceljenju. Onaj božanstveni Dorćol. April i maj u Beogradu. Sav taj lepi prestonički svet. Sva ona nepretenciozna sofisticirana estetika. Pa moj beogradski komšija Đovani. Sa svojim lojalnim prisustvom. Koji me je tako zaprimio. I pre nego što smo se upoznali. Ma…. to je Priča o Sreći.

Pa moje plesno pleme. Koje duuugo nisam videla. Rasturila sam se od emocija kada sam srela Damjana. Mog prijatelja sa Daunovim sindromom. Bože dragi. Koliko je on čista Ljubav. Ah. Tog plesa sam pljuštala kao kiša. To su ti vatrometi. Koji su se probudili. I koji su me vraćali u moj lepi život. U moj Lepi Svet.

I polako se moja energija zgušnjavala. Formatirala. Dobijala novi oblik. A zadržala sam i osnovne konture starog. Odnosno mog. To su ti moji ritmovi. Moji rituali. Pisanje. Meditacija. Ples. Radionica. Bicikl. Pleme.

I kako se moja energija budila… ljudi su je samo očitavali. Zvali su me. Grupe su mi stalno pune. Interesovanje za Radionicu je u krešendu. Imala sam nekoliko divnih intervjua. Nastupa. Mnoge radionice. A počeli su i radovi na Crkvi ispod mog prozora. Dok nema građevinskih radova oko mene, počinjem da se pitam šta je sa mojom energijom.

***

Koliko je uzbudljivo to kretanje po svom putu. To praćenje Poziva. Znam kada dobijem Poziv. I sve manje oklevam. Sve manje razmišljam. I sve manje planiram. Samo mu se pustim. Otvorim se. Jedan Poziv je svakako bio moj život sa Virtuozom. A Poziv je bio i naš dolazak u Novi Sad. Kupovina zajedničkog stana. U momentima kada nam se svetovi ruše, i kada homeopatski razvijamo priču do prapočetaka, često se pitamo da li je sve ovo baš moralo da bude? Da li sam baš morala da dolazim u Novi Sad? Da li sam možda mogla da preskočim kupovinu stana? Da li… ? Ah…

U momentima kada sebi postavljam ova neodgovoriva pitanja… volim da se sretnem sa Misterijom. Sa nedokučivim. Sa Životom. Sa našim najdubljim Pozivom. I tada odmah dobijam Jasnoću. Nazirem Tekovine tog Poziva. Tekovine tekuće Nule.

Najveća tekovina je što mi se ponovo sviđa svet oko mene. U svim njegovim delovima. I u celini. Lepi moj Sveet. Baš kao što je u jednom momentu prestao da mi se sviđa. Počevši od sebe – se. Koja nije mogla da se probudi. Koja je preskakala vežbanje. Koja se gojila. Prestala da pušta muziku. I prestala da igra. Sebi sam delovala tako nevešto. Neuigrano. Kao neki netalentovani neigrač. Krutog tela. Koji je nezgrapan i nekoordinisan. Trapav. Auuuu. Naopakost.

Prošlo je šest nedelja, a ja se već osećam poprilično regenerisano. Rasteglila sam granice svoje Republike. I shvatila da je njeno sedište ipak u Beogradu. I to na Dorćolu. Koji sam zaobožvala. A Vračar sam nekako potrošila. Ponegovala sam i Novi Sad. Ipak je to moj grad. Ipak  u njemu mnogo toga volim. Nije dovoljno da protutnjim jednom u mesec-dva. Trebalo mu je malo više ljubavi. Ponegovala sam odnose. Družila se. Proverila. Razumela. Razumela sam da je sedište moje Republike ipak u Beogradu. Ipak sam ja Nindža od Japana. Sa Balkana. Sa Dorćola. I da… tražim neki prozračan magičan prostor na Dorćolu. Za sedište moje nove Republike.

Sebi se ponovo sviđam. Ponovo imam želju da se picnjavam. Pravim novu garderobu. Da ne kažem perje. Imam nekoliko divnih knjiga koje čitam. Crne ribizle menjam svakodnevno i redovno. Novi roman skoro da sam završila. Muzika se ori u mom životu. Igram… plešem… plačem… I ne samo da su suze OK. Suze su dostignuće. Tekovina. Sertifikat. Da sam živa. Da osećam. Da mogu. Da smem. Da mi se jebe. Suze su za heroje prvog reda. Definitivno.

A i pleme mi se raduje. Srećni što sam se vratila iz Digresije. Što sam ponovo svoja. U svojoj energiji. Primetili su da od januara nisam baš bila svoja. Da mi je stalno curio nos. Da mi je plakala duša. Da sam se malo zapustila. Da mi i radionice nisu bile baš onako snažne kao nekada. Rekli su oni koji su znali mnoge moje izvedbe. Videli su da se nešto dešavalo sa menom. Da mi je energija bila upola. I ni toliko. Konsultovali su se među sobom. Pitali se šta mi je. Naročito oni koji su me znali i pre digresije u Groficu.

Nije da im je drago, ali se raduju. Kažu. A ja k’o ja… Volim da ih podsetim na lepotu življenja Sebe. Na neuporedivost osećaja da sam uradila pravu stvar. Odgovorila na svoj najdublji Poziv. Jer… živeti se ne mora… a pratiti svoj Poziv se mora.

Novi Sad-Beograd 13. jun 2018.