Baš me je obradovala i počastvovala jedna Milica. Sa kojom inače divno i nadahnuto razgovaram. Kada je rešila da uradi rad. U kojem je želela da razume moje Muze. Kada i zašto dolaze. A kada i zašto ne dolaze.
Milici je otkrovenje bilo to što moje Muze vole vrlo definisane uslove. Što su vrlo jasne. I predvidive. Što tačno znaju šta vole. I šta hoće. A šta neće. Iako je vrlo plodan stvaralac, mislila je da je inspiracija nešto što se na nas obrušava spletom nejasnih okolnosti. Nešto što nas strefi. Kao neki fleš. A mi onda vođeni milošću obustavimo sve. I sledimo božansko nadahnuće. Sigurna sam da se i to dešava. I sama sam nekoliko puta doživela taj bljesak Jasnoće. Muze o kojima smo nas dve razgovarale mnogo su redovnije.
Što je to zanimljivo. Koliko sam toga i ja saznala o mojim Muzama. Razgovarajući sa Milicom. Nije da baš ništa o njima nisam znala. Stavku po stavku. Ali sam tokom naših razgovora razumela i poređala mnogo toga. Kao da sam se još više sprijateljila sa njima. Još bolje ih razumela. Da mogu im napravim ambijent. U koji će uvek voleti da dođu.
Moje Muze vole rana jutra. Svitanja. Da se zajedno probudimo. I da osvanemo. Da dobiju energiju dana. Vole i moju čistu energiju. Pre nego što se umijem. Očešljam. Vole mir. Neuznemirenost. Vole jednu popriličnu belinu. Da sam u krevetu. U istom položaju. U istom nagibu. Da mi je leva noga savijena. A desna noga da mi je napolju. Kao antena.
Vole spoljašnji mir. Red. Belo. Čisto. Skoro ništa. Vole prirodne uslove dana. Dok ne svane, neće ni svetlo da im upalim. Vole i jutarnju meditaciju. Da im iscedim citruse. Napravim čaj. I kafu. Vole i vodu. I jutarnje vežbanje.
U toj svojoj mirnoj beloj definisanosti mogu da osetim unutrašnji nemir. Ushićenje. Bol. Radost. Zbunjenost. Pa prosto nemam izbora. Nego moram da pišem. Taj nemir da raspletem. Ista ta Milica me je krstila profesionalnom rasplitačicom zamršenih niti u tkanje smisla. I tako ja u tom mojoj beloj definisanoj neuznemirenosti krećem da rasplićem sve što se zamrsilo. Sve dok teško ne postane lako. Dok bol ne postane nova svesnost. Dok nejasno ne postane jasno. Dok ne razumem. Dok ne dođem do nekog svog smisla.
Moje Muze vole da smo zajedno najmanje do podne. A nekada i duže. I jako se ljute, hoće da popizde, kada ih se prekida. Kada im neko nezvan dođe. Zvoni. Ulazi. Izlazi. One hoće samo moje društvo. A tek što ne vole internet. Društvene mreže. Telefon. I razne druge ometače. Dure se. Kad god dozvolim da me odvuče neka druga energija. Koja nije moja. Čista. Bela.
Kad malo bolje razmislim, vidim da su dosta posesivne. Nisu bile oduševljene ni kada je muškarac koga sam svojim zvala želeo moje jutarnje vreme. Durile su se. Nisu ga pustile. Njihovo vreme je do podne. A ja posle neka radim šta hoću. Imam ceo dan. I ceo život. Rekle su mi. Da mu kažem. A on je s vremena na vreme gunđao. Shvatajući da je prvi deo dana namenjem njima. Tada sam ga podsećala da je tako bilo i prvog dana kada smo se sreli. Da se nisam lažno predstavljala. I da je to prosto paket koji ide uz mene. To moje Jutro. Moj Randevu sa Muzama.
One ne vole da mnogo mudrijašim. Da razmišljam. Vole da pišem ono što mi se sada vrzma po glavi. Ono što mi ne da mira. Što je visoke voltaže. Ne vole da kalkulišem. Da se pitam da li će ovo nekom sviđati? Ili neće? Vole samo da pišem. I vole da uhvatim ritam. Da to moje pisanje bude kao neko sviranje. Kao muzika koju sviram. Kao ritam. Kao pokret. Kao ples. Koji su važniji od samih reči koje ću napisati. Samo tok. Da teče.
Baš kao princip koji sa svetom delim već 30 godina. Kada sam počela da objašnjavam ljudima matematiku. I matematičku inspiraciju. Najvažnije je da teče. Ne zaglavljujte se nad onim što vam ne ide. Samo držite tok. Neka teče. Ne zaglavljujte se. Držite ritam rešavanja. Ne ulazite u teeško razmišljanje. To Muze nikako ne vole. To u stvari niko ne voli. A i nigde ne vodi.
Vole laku energiju. I ne vole da stoje. I ne vole da se mnogo planira. Namišlja. Nego da se rukama stvara. Don’t think it. Just ink it. Kažem svakoga dana nekoliko puta. Čak i ako ne znamo šta bi napisali… neka to napišemo… ne znam šta da napišem… i ova Marija nas stvarno smara… i nemam nikakvu ideju… Muze ne vole ni prazan papir. One hoće nešto na papiru. Pa od tog nečega znaju da naprave svašta.
I ja sam nekada mislila da one stanuju u kamenim kućicama. U nekakvoj spoljašnjoj inspiraciji. U igri svetla. Senki. U pogledu u nekakav lepi beskraj. Kapri. Komo. Pučina. No… moje Muze su skromnije. Jednostavnije. Treba im samo ona bela neuznemirena čistota. Od pet do podne. I to svakoga dana.
Moj Frizer, prijatelj i jedan od najkreativnijih ljudi koje poznajem, pričao mi je o svom ocu. Koji je pčelar. Najveće umeće pčelara je da odobrovolji muze da mu rado daju med. Eh što volim njegovu konciznu filozofiju. Upravo to žele i naše Muze. Da im napravimo ambijent za Randevu.
U vreme kada sam sa Milicom razgovarala o Muzama, izašao je moj drugi roman. Virtuoz svakodnevice. Sve više sam razumevala proces stvaralaštva sa srećnim završetkom. Sve više sam počela da razumem i Lepi moj Svet. Razumevala sam sve više i kako moje stvaralštvo komunicira sa Svetom. I polako sam postajala ne samo stvaralac. Ne samo ona kojoj Muze dolaze. Nego i ona koja želi da ih razume. Da im napravi ambijent. Baš kao Goranov tata. Što zna da odobrovolji pčele. Da mu rado daju med.
I krenula sam u Razvojni put jednog Stvaraoca. U tom stvaralaštu mnogo nam znače drugi ljudi. Da se sa njima odnosimo. Da u odnosu razumemo sebe. Bez odnosa, mi smo samo jedan apstraktni neostvareni potencijal. U odnosu sa Lepim mojim Svetom razumela sam još mnogo toga o mom stvaralaštvu. Šta ono u stvari jeste. Kako na ljude deluje. I sve te neuhvatljivosti koje autor kod sebe ne može da vidi.
Moj prijatelj, maestro keramike, dok mi očarano priča o svom stvaralaštvu, o tome kako keramika sadrži bar 5 elemenata, kaže mi kako su mu mnogo pomogli Rusi. Koji su ga nazvali Kosmonautom praistorije. Shvatio je da je u stvari baš to. Kosmonaut praistorije. Kao što je i mene Milica krstila profesionalnom rasplitačicom zamršenih niti. U tkanje smisla. Postoje neke stvari koje sami nikada ne možemo dokučiti. Na svu sreću.
I kada se osvrnem na moje drugovanje sa Muzam, vidim da sam mojim Muzama najpre pravila ambijent. Pisala sam. I pisala. I pisala. Pisala sam svašta. Projekte. Beleške. Razrađivala ideje. Pisala mom milom univerzumu. Pisala ovo. I pisala ono. Bez mnogo strukture. I poretka. Prosto sam beležila sve te moje nemire. Sva ta pitanja. Sve misli koje su mi se vrzmale po glavi. Skicirala ideje. Razrađivala ih. Pisala sam šta sam stigla. Bez da sam mnogo mislila. Don’t think it. Just ink it. Uvek u isto vreme. Rano ujutro. Pre svega. I pre svih.
U tom mom čistom neuznemirenom jutarnjem belilu uvidela sam da je tih mojih beleški tušta i tma. Da ih ima na sve strane. Da su u popriličnom neredu. I da mi se vrti u glavi koliko ih ima. Znam i dan kada mi se desio taj fleš. Sveta Petka 2012. Kada sam počela da ređam sve te moje beleške. Tako je nastala moja Radionica. 28 celodnevnih radionica. Sa po 40 strana radsnih svesaka. Što je oko 1200 strana.
I kad smo već kod razumevanja Muza… nisam ja to pisala za Lepi moj Svet. Pravila sam za sebe. Za svoju jedinu sebe. Da poređam onaj nered. I da na moj način sistematizujem moja traganja od 12 godina. Da razumem. Da raspletem zapletene niti. U tkanje smisla. I to često govorim ljudima koji žele Muzama da naprave ambijent za stvaranje. Kada se zagledaju u druge. U Svet. Kada se pitaju šta svetu treba? Svetu treba baš ono što i tebi treba. Kažem.
Kada sam poređala prvu ruku moje Radionice, za dve godine mi se desila nova Jasnoća. Takođe na Svetu Petku. A mojim Muzama pravila sam isti onaj ambijent svih jutara između. Da mi dođu. One naravno nisu dolazile uvek na isti način. Nekada bi se sanjivo razvlačile. Nekada bi skakutale toliko brzo… da nisam mogla da ih stignem. Nekada bi se tekst sam pisao. U dahu. Nekada mi se spavalo. Randevu ipak nisam preskakala. Ni kada mi se nije pisalo. Pisala sam. I to mi je vrlo zanimljivo. Da su to često bivali vaši najomiljeniji tekstovi. Ti koji mi nisu dolazili lako. Dok neke koje sam pisala u dahu niste osetili ni blizu tako nadahnuto.
Tih dana sam se još uvek prema Muzama odnosila kao prema nekom novorođenčetu. Toliko pažljivo. Takoreći brižno. Povremeno sam se pitala dokle ću voleti da dolaze kod mene? Dokle ću im biti Miljenica? Mnogo sam zavolela naše vreme. Dan bez pisanja delovao mi je kao prazan dan. Kao bespovratno protraćen dan. Kao da mi ga je neko ukrao. Osećala sam baš veliki gubitak. I veliko nedostajanje. Takoreći, navukla sam se na Muze. I brinula sam se da se ne desi dan u kojem ću se probuditi. A one da mi ne dođu.
U to vreme srela sam se sa radom Džulijom Kamerun. Koja vodi na izvore kreativne energije. I koja je probudila i odblokirala stotine hiljada blokiranih stvaralaca. I sa njenim Putem umetnika. Njena prva i osnovna metoda su jutarnje stranice. Jutarnje, slobodno, neuznemireno i nestrukturirano pisanje. Izbacivanje misli iz glave. U trajanju od pola sata. Uh. Dobro je. Mogla sam da odahnem. Muze su ipak predvidivije nego što sam nekada mislila.
Od tada sam napisala 10 knjiga. Što je oko 1300 strana. Sa onih radioničkih 1200 strana, moja računica kaže da je to je 2500 strana. U formatu knjige, to je jedno 5000 stranica. Održala sam nekoliko stotina radionica. I mogu da kažem da sam počela da ih razumem. Uvek poštujući njihovu misteriju. Nedokučivost. I ćudljivost.
Da ne bude da baš znam gde Muze stanuju. To ne znam. To ih još nisam pitala. Možda se bojim da se ne uplaše tog pitanja. Ne znam. Ali da znam da im napravim ambijent – znam.
Muze su često i kapriciozne. Nekada vole da banu i tokom dana. E onda je važno da ih odmah uvažimo. Da čujemo šta nam šapuću. I odmah da reagujemo. Da zapišemo. Makar na neku salvetu. Blokčić. Nikada nigde ne idem bez blokčića. Kada mi banu, ja obustavim sve. Zaustavim bicikl. Stanem. Prekinem ples. Izađem iz vežbanja. Prekinem razgovor. Znam da se one ne ponavljaju. Slušaj pažljivo. Ovo ću ti reći samo jednom. Nije ni čudo što je toliko kafanskih salveta dobilo najbolje skice. Što je toliko poezije napisano na komadićima papira. Koji su se našli pri ruci. U nekom inspirativnom momentu.
Što me vodi do novih mesta. Na kojima se moje Muze pojavljuju. A to su mesta dobre razmene. Inspirativni sagovornici. Radionice. Plesni podijumi. Bicikl. Prostirke. Svaki put kada sam svesna Čudesnosti Sveta. Njegove Lepote. One dođu. Da mi podare još jednu dimenziju. Da ga načine još lepšim.
I baš kao i svako živo biće…. vole da ih se voli. Da ih se razume. Da dokučimo šta vole. A šta ne vole. U čemu vole red. A u čemu nered. Gde im treba poredak. A gde haos. Gde im treba mir. A gde strast. Kada vole svetlo. A kada im treba tama. Sa čime može da se kalkuliše. A sa čime ne.
Juče sam bila kod prijateljice. Koja je vrlo plodan stvaralac. I podigla sam papirić sa poda. Ona ga je samo vratila na pod. I objasnila mi da njene Muze vole neki papirić na podu. Zašto pišem o sebi? Zašto imam potrebnu da se podelim sa svetom? Pitala me je nedavno. A to me je pitala i Milica. I kako biram teme?
Prvo i pre svega, ja mislim da svako ko piše, piše o sebi. Pitanje je samo u kakvo odelo obučemo to naše iskustvo. I kako nazovemo likove. Jer jedino što je na ovom svetu naše jeste naše iskustvo. Sve ostalo je samo pozajmljeno. Interpretirano. Tuđe.
Moj život je bio i jeste toliko živopisan.. toliko zanimljiv i uzbudljiv…. da mu nikada ni jedan film nije konkurisao. Nijedan spot. Nijedna emisija. Zato sam i ulazila u sva ta iskustva. I jedino što je moglo da me skloni od filmova u moj glavi je dobra muzika. Pokret. Ples. Dobre knjige. I naravno, dobri sagovornici. I družina za avanturu.
Da… ovo je stvarno važno pitanje. Koje sebi nisam postavila. Pišem zato što moram. Zato što nemam izbora. Moram da poređam sve te moje misli. Da ih razumem. Da smirim onaj nemir. Da iskristališem doživljaj. Da dođem do jasnoće. I čiste emocije. Lake. Jasne. Bez suvišnih tereta. Pisanje mi daje lightisimussfulness. Da sve te svoje doživljaje ne vučem sa sobom. Dok se krećem svetom. Da putujem laka. Bez viškova.
A dovoljno mi je da sa sobom nosim sećanje na večne momente. Njih nekada ljubomorno i dugo čuvam u sebi. Da ih ne potrošim. Kada ih napišem… oni više nisu moji.
A sve ostalo transformišem u novu svesnost. Ništa lepše od transformacije bola u novu svesnost. U učenje. U razumevanje. U ljubav. Pa te svoje ožiljke pomazim. I pretvorim u odličja. U moju ličnu odliku. U učenje. I idem dalje. Sa ekstazom učenja. U taj lepi svet. Laka, prozračna, razigrana a mudra. I zahvalna za sva ta Iskustva. Ekstaza Razumevanja.
I imam obavezu da ekstazu mog ličnog učenja podelim sa svetom. Jer ne može se ići svetom. I doživeti toliko toga. A ne reći šta sam videla. Razumela. Uvidela. Šta sam sve magično doživela.
Čitava mitologija nastala je od junačkih spevova. Kada su se oko neke vatre sakupljali junaci. I pričali priče. O dalekim svetovima koje su videli. O ljubavima i avanturama koje su prošli. O susretima sa demonima. Nemanima. Aždajama. I kako su ih pobedili. To je najveća tekovina. Najveći legat našeg života. Kako smo se sretali sa našim ličnim demonima. I kako smo ih pobedili. I kako smo te rane transformisali u odličja. U naše lične odlike. U darove. Celokupni smisao herojskoh putovanje jeste transformacija rana u darove. I njihove deljenje sa svetom. I zato je razmena sa svetom koji je zainteresovan za moje lična odličja nešto najdragocenije što imam.
Zamislite da je Marko Polo išao Svetom bez da je to iko znao. Ili Kolumbo. Ili Aleksandar Makedonski. Ja se upravo tako osećam. U istraživanju novih svetova. Jer živim jednu novu stvarnost. Živim jedan život. Kakav nikad niko nije živeo. Pa imam i obavezu i želju i radost da svoje učenje podelim sa svetom. Da kažem… Ljuuudi… hajde dižite se sa kauča.. znate kako je divno u širokom svetu… Ako sam mogla ja.. možete i vi.. stvarno nije strašno… evo i ako se ugruvamo… samo malo stresemo prašinu… iscelimo rane… one brzo prođu… a ekstaza i učenje ostaju… što je najvažnije… Iskustvo. Jedinstveno neponovljivo Iskustvo. I to je jedino što zaista imamo. To je naš Kapital.
Zamislite samo koliko ljudi nikada nije krenulo na svoje herojsko putovanje. Koliko njih se nije odvažilo čak ni da kaže šta misli. Ni šta oseća. A kamoli šta žele. I koji žive svoje živote preživljavajući. I umesto da se čudim zašto žive život na kauču… i zašto se toliko boje života.. ulaska u iskustvo… ja živim sebe. A svojim pisanjem ređam sebe. I svoja Iskustva. Stvaram svoju ličnu mitologiju. I dodajem svojim 5 centi u mitologiju Sveta. Lepog mog Sveta. Da ne bude da sam se švrćkala samo ’nako. Da ni fotku na fejsbuk nisam okačila. Eto zato pišem. Da podelim svoje Iskustvo.
Baš kao što svako na svetu živi život koji nikada niko nije živeo. Ja verujem da svako ima obavezu da svetu kaže ono što je uvideo. Svako na svoj način. Neko da piše. Neko da crta. Neko da slika. Neko da svira. Neko da igra. Neko da pravi keramiku. Neko da kuva. Neko da šiša. Neko da šije. I ne pitajte se da li ima smisla da svoje iskustvo podelite sa Svetom? Ni kako će se vaš izraz svideti drugima? Ni kako se poredi sa drugim izrazima? Vaše je samo da se izrazite. Tačka.
Juče me je jedna mlada žena, koja je tek uhvatila zamah sa pisanjem, pitala kako da zaštiti svoje stvaralaštvo. Uh. Nema čuvanja. Piši. I ne brini. To sam joj rekla. Muze ne vole da se šteka. Čuva. Brine. One su vrlo darežljive. Galantne. Toliko toga nam daju. I stvaralaštvo nam je dato. Kada je izašlo iz nas.. ono nije više naše. Ono je samo inspirisano našim životom. U saradnji sa Muzama. I namenjeno je deljenju.
Odmah nako što sam mladoj ženi rekla da piše. I da ne brine. Čula sam da je Pikaso „najkradeniji“ slikar svih vremena. Da je najviše njegovih slika ukradeno. Nije li to najveći kompliment za umetnika? Danas su Pikasu možda draže ove ukradene slike. Nego one milionima plaćene. Ko zna.
Moje Muze vole i ovo oblačno vreme. Kišu. Sneg. Rominjanje. Vole i Sunce. Ali onda me ranije povedu u Svet. Da mi pokažu šta sve ima u širokom Svetu. Odvedu me u neki novi doživljaj. U neko novo iskustvo. Vole i kretanje. Ples. Bicikl. Yogu. Vole moje radionice. Teatar. Lepotu. Stvaralaštvo svake vrste. Moje Muze vole Beograd. I zato planiram da se od septembra vratim u Beli grad. A nemaju ništa protiv ni kamene kućice. Ni protiv Istre. Mora. Pučine. Plivanja. U svakom slučaju, vole protočnost. Prozračnost. I ne podnose prenatrpanost. Mnogo stvari. Ni nered. Baš kao i ja.
Pišem. I ne brinem više da li će mi doći. Ili neće. Znam da je moje da im napravim ambijent. Da ih pozovem na randevu. I da je moje da pišem. Čak i ako one preskoče neki dan. Samo da se ne brinem. I da se ne štekam. I ne kalkulišem. Nego neka im redovno pravim ambijent da mi dođu. Čak i kada se upitam… kao što se sada pitam.. A koga briga za moje Muze? I za moj Randevu sa Muzama? Znam da one ne vole ovakva pitanja. Pa ih ignorišem. I odmah ga podelim sa svetom.
Jer moje stvaralaštvo ima dve namene. Jedna je da rasplete moje niti. Da im da smisao. Da bih išla laka svetom. Druga je da ga podelim sa Lepim mojim Svetom. Bez štekanja. Bez zadrške. I zaštite. Muze to nikako ne vole. Eto to sam rekla Milici o mojim Muzama.
A vama kažem da Muze nisu privilegija odabranih. Bogom danih. Muze čekaju svakog od nas. Da im napravimo neki dobar ambijent. U koji će voleti da dolaze. Samo čekaju da im zakažete randevu. I nemojte dugo da ih držite u čekanju. To Muze nikako ne vole.
Novi Sad, 28. jun 2018.