Ne znam šta više volim. Da idem? ili da se vratim kući? Neuprediv je taj osećaj povratka. Taj osećaj ajoooooj olakšanja. Kao kada skinem cipele. Posle celog dana skitnje. Ovih dana se baš vraćam kući. Sa svih strana. Najpre sam sa ostrva Cres stigla na kopno. Pa u Novi Sad. A sada me čeka povratak još jednoj kući. Mojoj kući… U Beograd.
Nakon što smo se Virtuoz i ja razišli, on je otišao u Sombor. A ja sam ostala u Novom Sadu. U našem stanu. Da vidim šta ću sa svojim životom. Vrlo brzo sam znala da ću se vratiti u Beograd. Svaki odlazak u Beograd za mene je bio Praznik. U svakom odlasku osećala sam da mi je tamo mesto. Tamo da pripadam. Tih dana za sreću mi je bilo dovoljno samo da se probudim u Beogradu. I da u njemu provedem nekoliko dana.
Otkrivala sam Dorćol. Uživala u tome koliko mi prija. I estetikom. I dinamikom. I ljudima. I mentalitetom. Osećala sam da mi je tamo mesto. Da pripadam. Tako lako zadovoljavam svoje potrebe. Sve mi je bilo na nekoliko minuta udaljenosti. Ples. Učitelji. Radionice. Japanski restoran. Pržionica. Centar. Dunav. Kalemegdan. Prijatelji. Pitala sam se zašto sam onolike godine provela na Vračaru. Kad je Dorćol prosto kutak po mojoj meri.
I ne znam kada mi je Beograd bio lepši…. April u Beogradu? Ili maj… jun… Odlazila sam svake dve nedelje. I pored sveg tog alhemijskog užitka, imala sam i onaj opipljivi. Držala sam radionice. I nabavljala svakodnevne potrepštine koje u Novom Sadu nisam pronalazila. Kao nekada u Trst što smo išli. Skoro sve što sam u svakodnevici koristila bilo je sa Kalenića. Na dorćolsku Bajloni pijacu se baš i nisam naučila. A Novosađani su se blago durili na moj Kalenić. I zezali me za čuvene beogradske masline. I još čuvenije vračarsko maslinovo ulje.
Mogu da razumem da i vas nerviram sa tim mojim beogradskim kalenićkim špecijama. Ali šta ću… To je jače od mene. Sama sebi ponekad ličim na jednu mladu Bugarku. Iz putopisa Crnjanskog. Dok je on sav oduševljen pričao o severnim i polarnim predelima… Bugarka je imala jači i bolji primer iz Bugarske. I šta god da je rekao, koji god primer da je naveo, ona bi ga natpevala. Ah… kad biste samo mogli da znate kako u Bugarskoj mirišu ruže. Govorila je. Dok je u Rimu čeznula za domovinom. Nigde na svetu tako ne mirišu. Baš kao i moje beogradsko maslinovo ulje.
I vrlo brzo nakon što se Veliki prasak stišao i nakon što su se stvari slegle, krenula sam u potragu za mojim novim beogradskim staništem. Novom Republikom. Središtem. Sedištem. Tražila sam neki fini dorćolski stan. Gde ću smestiti sebe. I Radionicu. I tako nekoliko meseci. I ništa. Ništa nije bilo ni blizu mojih Inter brigada. Velike.. svetle.. prostrane…ušuškane… sa dva dvorišta. I još mnogo mnogo toga.
U sred traženja mog novog lepog dorćolskog sedišta, javila mi se Sneška. Stanodavka kuće herojske. Vračarskih Inter brigada. Iz koje smo se iselili pre pet meseci. Maaaaki? Evo da čujem kako ste? Gde ste? Šta planirate? Razišli? O Bože…Pa dobro. Šta ćeš. Život ide dalje. Evo da znaš.. sredile smo stan. K’o bombona je. Zamisli da već mesecima stoji. Izgleda da čeka tebe. Bilo je ljudi koji su ga gledali.. I sviđao im se. No.. kao da na njemu piše ime tvoje. Niko ga nije hteo. Prosto ne mogu da verujem. Da ga još nismo izdale. Pa da pitam kako razmišljaš po pitanju Beograda?
Ah. Ove reči su bile milovanje za moju dušu. Moje Inter brigade me čekaju. Što je to dobro znati. Nisam na to ni mislila. Planirala sam da idem dalje. Ideja povratka na staro činila mi se bez veze. Ipak sam ja zaljubljenica u transformaciju. U promenu. U tok. U kretanje. Nije mi se vraćalo na staro. A onda sam igrajući se ovom idejom shvatila da to nije povratak na staro. Nego upravo tamo gde sam stala. Povratak na svoje. Povratak kući. Koju mesecima niko nije dirao. Jer je moja. Čekala me je. Nije kome je rečeno. Već kome je namenjeno.
Konsultovala sam se sa Majuškom Premudrom. Koja mi je rekla premudre reči. Bepi… Idi tamo gde si volela. I tamo gde ti se otvara. Uđi u iskustvo. Probaj. Ostani nekoliko meseci. Prati koliko ti odgovara. A ako proceniš da ti više ne odgovara… dorćolski stan te čeka.
Ajooj olakšanja. Odjednom je sve postalo lako. Odjednom sam osetila da je sezona koju sam tih dana zaokruživala zaista gotova. I da mogu da odahnem. Odjednom i neplanirano mi je ostalo novca. I to ne malo. Sedamsto – osamsto eura. Koje nisam morala da dam agenticama. Niti sam morala da plaćam depozit. U Inter brigada sam svoja. Mogu da uđem samo sa mesečnom stanarinom. Sve je više počela da mi se sviđa ova ideja. Koja me je neočekivano načinila malom bogatašicom.
Odjednom sam shvatila da mogu da odem i na more. I da mogu toliko toga. Sve se činilo tako lako. Lepo. I logično. Povratak kući. Sebi. Tamo gde sam živela. I uživala. I pre nego šta sam srela i zavolela Virtuoza. Gde sam počela da pišem. Prvog dana kada sam se u kuću uselila. I gde se desilo toliko toga divnoga. Da ne zaboravim ni heroje moje. Koji obožavaju ovo mesto. Svi odreda. I koji su mi mesecima kukali za kućom herojskom.
Nakon što sam prespavala ovu ideju i javila Sneški šta sam odlučila, podsetila me je još jednog vrlo važnog momenta. Jao Maki, što se radujem. Svi se radujemo. A bogami će i komšije da ciču od radosti. Nemaš pojma koliko su nas ovih meseci smarali. Te gde ste vas dvoje? Pa zašto ste otišli? Pa kad će te se vratiti? Ne znam šta ste im uradili… Cela ulica vas spominje. I doziva. Kažu da takvih komšija na svetu nema.
Znam da nas je Gazdićka dozivala. I komšija Miša. I Irina. I još nekoliko dragog sveta. Sa kojima smo imali slatke male i velike komšijske razmene. Ah. Što je divno čuti takve reči. Lepo je kad ti se negde raduju. Naravno da je ljubav je uzajamna. I ja sam volela svaki kutak te ulice. I komšije. I ceo paket Inter brigada. Uključujući i ime. Koje se vrlo slaže sa mojim životom. Idem tamo gde me zovu. I gde mi se raduju. Rekla bi moja sestra. Dosta dobra filozofija. Rekla bih.
Stvarno je čudesno kako niko nije ni pomislio da iznajmi ovaj lepi prostor. A sada nam je bilo jasno i zašto. Zato što je to moje. I naše. Herojsko. Nije slučajno ni što sam u selidbi zaboravila moju predavačku šank stolicu. Ni što sam ostavila još neke svoje simbole. Kao što je crveni japanski javor. Prosto nisam mogla da zamislim da ga nosim negde. Van svog prirodnog staništa.
A onda sam se setila i svog opusa. Putovanje heroja. Koji počinje pozivom na avanturu. Kojem smo se Virtuoz i ja odazvali. Krenuli smo u Novi Sad. Koji se nalazio između naša dva grada. Sombora i Beograda. Da se sretnemo. Kada se pređe Prag znanog, obično se dese i vodiči. Koji su nas vodili kroz nepoznate predele. Bili su tu Dušan. Moj učitelj. Majuška Premudra. I Goran. Moj Frizer. Ništa bez dobre frizure. Kada su vodiči tu, slede Ispiti. Susreti sa Demonima. Transformacija bola u novu svesnost. Razvoj unutrašnje igre.
Poslednji element, koji celom putovanju daje smisao jeste povratak heroja kući. U kojem heroj ima zadatak da podeli svoje učenje sa zajednicom. Jer putovanje heroja nije pojedinačni ego trip. A nije ni letovanje. Odlazak na Cres. Kada se heroj vrati, važno je da pronađe način da podeli svoje uvide sa drugima. Važno je i da uvaži svoje putovanje. I da ga proslavi. Kao i da primi priznanje od svoje zajednice. To tek celo putovanje čini zaokruženim.
I ako ćemo o putovanju heroja, ja tu vidim dva cela kruga. Prvi je počeo pre dve i po godine. Kada smo se Virtuoz i ja zavoleli. I pustili jednoj nesvakidašnjoj ljubavi. Za koju je trebalo da izađemo iz svojih staništa. U kojoj je trebalo sresti boemski i herojski svet. Ja sam trebala da napustim svoju singl Republiku. Koju sam godinama posvećeno tkala. A Virtuoz je trebalo da napusti svoje gradove. Sombor i Kopenhagen. I boemski način života.
Sada nam je tek jasno koliko smo za ove skoro tri godine oboje izašli iz svojih prirodnih staništa. I dok je jedno od nas bilo u svom prirodnom staništu, bili smo dobro. Postojalo je neko punjenje. I bilo je neke energije koja je u naš dvojac stizala. Pukli smo onog momenta kada sam i ja izašla iz svojih Inter brigada. Iz svoje Republike herojske. I otišla u Novi Sad. Stanište koje mi već treći put u životu pokazuje da baš i nije mesto mog otvaranja.
Danas, samo četiri meseca nakon našeg razlaza, vidimo koliko nam je blagotvoran bio povratak kući. Povratak u svoje stanište. I to mi je veliki utisak ovog perioda. Koliko snage regeneracije leži u nama. Nakon prvobitne iseckanosti na froncle, velikog praska, kraha…. svako se vratio svojoj kući. U svoje prirodno stanište. On se vratio u Sombor. Svojim ritmovima. Druženju sa ljudima. Muzici. Sviranju tri instrumenta. Ponovo je počeo da svira svoj prvi insturment. Prim tamburicu. Vratio se naravno i bohemiji. I svome plemenu. A bogami, vratila sam se i ja svom herojskom plemenu.
Ponovo se oseća kao Poglavica. Kaže mi. Vratio se kući. Okuplja pleme. Koje se malo raštrkalo. Dok je on pokušao da živi neki život koji nije njegov. Zbog bele žene. Koju je voleo. I koja je u poslednjoj novosadskoj fazi živela život Poglavicine žene. Koji baš i nije bio poglavica. Bez plemena. Tako da se sve istrošilo. Izlizalo. I… puklo. Sada se vratio. I ponovo ima šta da da. Pa daje plemenu tu novu energiju.
Često razgovaramo o nama. Odjednom nam je sve postalo jasnije. Počeli smo da se upoznajemo na jedan novi način. Ja sam počela da uviđam kakav je on kada je svoj. U svom elementu. A bogami i on kakva sam ja. Sada je tek počeo da me upoznaje. Kaže. Kako sam slobodna. Odvažna. Neukrotiva. I svoja. Veliko je olakšanje biti u svom prirodnom ambijentu. Naravno uz postojanje sete za onim našim vremenima. Kada smo ljubav delili svakodnevno. Celodnevno. Ipak, redovno se podsećamo koliko je naporno izaći iz sebe. Iz svog prirodnog staništa. Koliko energije je potrebno uložiti. Što čini da je ceo poduhvat suštinski neodrživ. A povrh svega, čini nam se da je gotovo nemoguće usrećiti se na mestu svog nepripadanja.
Smejemo se danas tim pretezanjima. I izlascima iz sebe. Iz svojih prirodnih staništa. Pričam mu o Cresu. Kojim sam se počastila. Na kojem sam bila prvi put. Ali mi je sve bilo poznato. Jer Cres jeste moje prirodno stanište. Moja kuća. Kao Rovinj mog odrastanja. Kamene plaže. Sveže more. Ne mnogo toplo. Miris mora i bora. Italijansko-nemačko-hrvatska melodija gada. Estetika. Kratke kose.
Sve mi je prijalo. Osim toga što na Cresu još nisu čuli za vegeterijance. Za potaže. Za salatu koja nije paradajz. Pa sam bila poprilično gladnjikava. I željna da pojedem nešto meni fino. Našla savremena cica da ide u zabit. Kaže mi lepo moj Frizer. Postaje mi jasno da ću sledeći put ići na mesto na kojem mogu pojesti potaž. I neku zanimljivu salatu.
Za to vreme, Virtuoz je priredio boemske dane u Somboru. Častio se izletom u Žarkovac. Gde je sreo neke obične ljude. Pričao neke obične priče. Dobio inspiraciju da svira. Poludeo bi na Cresu. Kaže mi. Sviđa mu se što sam ja tamo. Zanima ga da čuje moje utiske. Ipak, presrećan je što nije morao da se muči sa tim fensi izmišljotinama. Ne bi mu baš bilo pravo da plati kafu 10 ili 20 kuna. Za te novce on na svom žarkovačkom izletu plati čitavu turu pića. Smejemo se. Radovao se i što ne mora da ide na plažu. I što ne mora na more. Nego može polako i bez velikih planova da provede miran somborski dan.
Ovo je bilo njegovo najlepše letovanje. Kaže. A i meni bi njegovi izleti bili zanimljivi na nivou egzotike. Na pola sata. Volim pozorište. Ali ne u svojoj kući. Kažemo istovremeno. I smejemo se. Koje olakšanje što to više ne moramo. To je taj osećaj olakšanja. Kada se vratiš kući. Pa skineš cipele. Ajoooj olakšanja. To je stvarno esencijalna filozofija života.
Oboje smo vrlo ponosni što smo se u ovaj podvig spajanja nespajivog upustili. Herojski. Što smo pokušali da spojimo nespojivo. Meditaciju i viski. Tahini i ćevapčiće. Cres i Žarkovac. Brione i Stapar. Baš nas je obogatio ovaj put herojski. Stekli smo ljubav i prijatelja mislim za ceo život. I sagovornika. Proširili međe. Omekšali srce. Kad se samo setim svoje ogrezlosti pre Virtuoza… Postajala sam Pustinjak. Koji je polako ostajao bez sočnosti. Životnih sokova.
U novosadskom herojskom điru sam ponegovala moj Novi Sad. Divno je biti u gradu u kome imam Majušku. Kod koje sam dobrodošla kad god došla. I sa kojom sam toliko bliska i ispreprožimana da… ne postoje reči kojima bih tu bliskost opisala. I koja može da razume i obuhvati svaku moju životnu zavrzlamu. I radost. Divno je moći otići kod Gorana. I dobiti Frizuru kad god poželim. Božanstveno je imati i učitelja. Koji mi Dušu Miluje.
U novosadskom herojskom điru sam stekla još jednog značajnog Prijatelja Duše. Anam Cara. Sa kojom delim toliko toga. Čajnu ceremoniju. Zamislite. I sa kojom se radionica razigrala na jedan novi nivo. Koja pravi sve moje fotke. Videe. I sa kojom imam mnogo raznih planova.
Pored čajne ceremonije koje sam bila željna, dušu sam nahranila i Zelenim. Toliko sam ove novosadske godine dobila Zelenog. Fruške. Prirode. Plivanja. Čini mi se da sam iscelila sav urbitis. U koji sam beogradskih godina polako stigla. Isplivala sam se nezapamćeno. Podsetila sam se i bazena. Da. I bazen je moje prirodno stanište.
Ovih dana se vraćam kući. U Beograd. Pa osećam setu i za Novim Sadom. A on kao za inat, nikad lepši nije bio. Tek sam juče na festivalu uličnih svirača shvatila koliko je magičan. Čudesan. Divan. Sličnu setu sam osećala i na Cresu. Kada sam zaokruživala moju morsku nedelju. Dok sam pakovala sva moja mesta. Kutkove. I staze. Koja sam zavolela. I sve mi je jasnije da tih naših kuća ima na sve strane. Da je kuća tamo gde nam je srce. Što i nije neka filozofija za koju niste čuli.
I koliko volim da se vratim kući. Barem toliko ne volim pozdravljanja. Rastanke. Pa se samo išunjam. Ostavim neku poruku. Ili se javim tek kada izađem. Tako sam i ovaj put otišla sa Cresa. A verovatno ću se slično išunjati i iz Novog Sada. Samo javiti ekipi da sam otišla. Aj’ ćao. Bez mnogo objašnjenja je moj omiljeni pozdrav. Na koji me je ovog Cresa podsetila Staši. Bez uvoda. Razrade. I mučenja. Prosto jedno obično: Aj’ ćao.
Ali se zato radujem Beogradu. Kući herojskoj. Gazdićki u Inter brigada. Komšiji Miši. Javljam polako mom beogradskom svetu da se vraćam. I čini se da se niko nije iznenadio. Svi su znali da se Bepi vraća kući. Osim mene. Pa dobro.
Heroji mi oduševljeni pišu. Jedva čekaju novu sezonu. Piše mi jedna Gaga. Koja na radionicu dolazi iz Ljubljane. Ipak nastavljamo tamo gde smo i počeli. U Inter brigada. Kao da se ništa nije desilo. A toliko toga se desilo. Eh. To je to. Na kraju herojskog putovanja nalaze sejedna vrata. Na kojima piše. Sada ste više. To i jeste ideja herojskog putovanja. To što smo postali. To što smo sada više. Iako se spolja naizgled ništa nije promenilo.
I da. Stvarno ne znam šta više volim. Da idem. Ili da se vratim kući. A znam da nikako ne volim da se rastajem. I pozdravljam. Iako su ta dva direktno povezana. Nema jednog bez drugog. Putovanja bez rastanka. I zato su osećanja radosti i sete i olakšanja prisutna u svakom mom udahu.
Ma seta me uhvati i tekst kada završam. Pa da skratim. Aj’ ćao.
Cres i Novi Sad, druga polovina avgusta 2018.