Ideš u Nemačku da puštaš muziku? A oni u Nemačkoj nemaju nikoga da im pušta muziku? Čudila se jedna baka. Prateći svoju unuku kako ide svetom. I pušta muziku. Aleks nije mrzelo da joj objasni da je to što ona radi više od puštanja muzike. Da je to i atmosfera. I emocija. I energija. I dobar provod. Ekstaza. A jel’ može da se živi od tog tvog puštanja muzike? Pokušala je baka da prevede ove nove reči. Na neko svoje razumevanje. E, pa onda dobro. Idi samo. I puštaj. Reče ona. Kada je shvatila da je puštanje muzike širom sveta vrlo dobar posao. Od kojeg može lepo da se živi. Sada se više ni ne čudi. Što njenoj maloj Aleks plaćaju i avionske karte. Da im dođe čak u Nemačku. Afriku. U Njujork. Da im pušta muziku.
Sledeća priča na radionici bila je Sandrina. Šta radi u Beogradu? Pitala ju je ljubopitljiva i dobronamerna komšinica iz Vrčina. Sandra joj je pričala o platformi koja okuplja kreativne žene. Koje imaju svoje radionice. I svoje proizvode. Namenjena je ženama koje su probudile Boginje u sebi. Komšinica baš i nije najbolje razumela Sandrinu platformu. Ni Boginje okupljene oko nje. Pa joj je predložila da se lepo učlani u vladajuću partiju. A ona će joj pomoći da dobije neki čestit posao. I da ima redovno radno vreme. Sandra je tog meseca prodala rekordna 52 svilena kimona. Boginjama širom sveta. I nije baš razumela šta sad tu komšinica ne razume.
I sama sam godinama tragala za dobrim objašnjenjem. Koje će mojim komšijama odgovoriti na njihova pitanja. Šta ja to radim? Kakve platforme? Koordinacije? I sećam se koliko sam se obradovala kada sam prvi put artikulisala ideju. Uvodim nove koncepte. I ohrabrujem njihovo sprovođenje.
I tako do dana današnjeg. Stalno usavršavam i unapređujem razumevanje šta ja to radim? Da znam komšijama da odgovorim na pitanje. Kakve radionice? Kakvi tekstovi? Kakva autorka? Kakve knjige? Meni kojoj sam nesvrstana po svim nivoima. Na nivou grada… struke… žanra… Ah. Svaki put se osećam kao da objašnjavam zašto idem da puštam muziku u Nemačku. Ali isto tako znam da je vrlo važno da to uradim. Da me komšije razumeju. I da svoje vazdušaste ideje uzemljim. Ako nešto ne mogu da obajsnim prosečnom komšiji, sa time baš i nisam načisto.
A jasno mi je i da postoje dva sveta. Jedan je novi svet. U kojem je novo doba. Nova zanimanja. Platforme. Žene Boginje. Zvučne kupke. Radionice. Društvene mreže. Svetski putnici. Infuenseri. A postoji i svet u kojem je još uvek XX vek. U kome još uvek važe neka druga pravila. Tito – Partija – Omladina – Akcija. Svet u kome je i posle Tita ostao Tito. I Partija. I koji još uvek nije čuo za Internet. Ne računajući fejsbuk. I e-mail. To mi je veliki uvid ove 2018. godine. U kojoj smo već duboko zagazili u novo doba. U novi milenijum. U svet novih zanimanja. I bavljenja.
Pričam neki dan sa novinarkom. O novom svetu. O njegovom sad već punoletstvu. I ona je začuđena tim nekim novim zanimanjima. Nesvakidašnjim kombinacijama. Arheolog, obućar i poslastičar. Nespojivim spojevima po nekadašnjoj meri. Kada se lepo znalo. Nekoliko zanimanja. Vrlo jasnih i definisanih. I to je bilo to. Prvih godina novog milenijuma ona je za sve te novotarije govorila: koješta. A sada vidi da se nakupilo tog koješta. I da ga je sve više. I da možda zavređuje pažnje. S obzirom na narastajuću količinu koještarija.
Ove godine sam na tren izašla iz Beograda. Zagazila malo po Balkanu. I po njegovim obodima. I videla sam da Beograd jeste Svet. Da prati novo doba. Iako je zadržao i postavku zvanu XX vek. Ali već uveliko može da se vidi i doživi novo doba. Dapače. Beograd je vrlo trendseterski orijentisan. Danas u NY, Berlinu. Danas i u Beogradu.
Danas se u Beograd i vraćam. Nakon devet novosadskih meseci. U Novom Sadu se živi lepo. I opušteno. Pomalo kao u doba Pop Ćire. I Pop Spire. Ima se vremena. Ide se na Štrand. Na brodić. Ljudi se druže. Prave se kolači. Torte. Nedeljni ručkovi. Ali mu nedostaje novog doba. Ideja šta je sve danas moguće. Bavljenja su još uvek onodobna. Pekar, lekar, apotekar. Sve vreme žudim da pomešam moje novosadske i beogradske grupe. Da razmenimo različite kvalitete. Da se sretnu staro i novog doba.
Novosađani su i dalje tradicionalno surevnjivi prema Beogradu. Čak i oni koji putuju svetom. Radije će otputovati u inostranstvo, nego provesti dan u Beogradu. Čak i kada imaju posla u Beogradu, žure da se vrate kući. Na ručak. I na odmor. Molim moje Novosađane da se malo otvore prema Beogradu. Neka dođu na jednu radionicu u Beograd. Da sretnu tog raznog sveta. Da čuju šta sve danas može da se radi. Kako može dovitljivo i kreativno da se živi u XXI veku. Kakvih sve zanimanja ima. I kakvih kombinacija. Bankar – paraglajder i medokolačar.
Za većinu novih zanimanja i ja sam prvi put čula kada sam pre 15 godina stigla u Beograd. Savetnici za šoping. Koordinatori platformi. Senior eksperti. Konsultanti. Fri lenseri raznog tipa. PR-ovi. Agencijski specijalisti. Konsultanti u farmaceutskoj industriji. Sa svojim kliničkim istraživanjima. Dizajneri garderobe. Dizajneri zvuka. Atmosfere. Stejdž menadžeri. Specijalisti za lokacije. Oni koji puštaju muziku. Stand-up komičari. Digital marketingaši. Naravno i IT-jevci. Učitelji yoge. Plesa. Voditelji radionica. Homeopate. Astrolozi. Dule. Kopi rajteri. Influenseri. Oni koji su plaćeni samo da budu na određenim mestima. Ljudi koji su zvezde svojih zajednica. Koji šta god da obuku, kažu, stave na sebe, čitaju, putuju… ljudi im veruju. I sebi kažu: Hoću i ja majko ’vako.
U mom najbližem okruženju sve je više ljudi koji se bave zanimanjima novog doba. Puštaju muziku. Imaju platforme. Imaju svoje radionice. U kojima se priča. A ima i onih koji u radionicama prave svoje proizvode. Hranu. Modu. Enterijer. Eksterijer. Kada se Virtuoz upoznavao sa mojim svetom često se šalio. I pitao da li postoji neko ko se bavi nekim klasičnim zanimanjem? A kada bi svojim prijateljima iz XX veka pričao o mom svetu, prvo što bi rekao jeste da je to svet vrlo neobičnih zanimanja. Ništa što je on do sada čuo. Ni video.
I kad smo već kod zanimanja novog doba. Danas dok sam o ovoj temi mislila i pisala, bila sam sa feng shui majstorom. Savetnicom za univerzalni dizajn i pristupačnost. Kompozitorkom. Specijalistom za lokacije. I stejdž menadžerom. Nijedna od nas se ne bavi klasičnim zanimanjem. Iz epohe Tito – Partija – Omladina – Akcija. Naše kancelarije i firme su u našim kućama. Pričamo o tome kako su nam kancelarije sve više u spavaćoj sobi. A ponekada i u dnevnoj sobi. Ili kunjihi. Mnoge imperije danas se razvijaju u spavaćim sobama. I ovaj tekst je nastao u spavaćoj sobi. I na rivi na Cresu. Gde sam svitala. I pisala.
To što je internet stigao znači da više nije važno gde smo. Nego ko smo. I šta smo. I kako se svetu predstavimo. Danas možemo da budemo u bilo kom kutku sveta. Koji ima dobar internet. I možemo da radimo svoj posao. Komponujemo. Pišemo. Prevodimo. Pravimo hranu. Garderobu. Obuću. Držimo predavanja. I da sa svetom podelimo svoje proizvode. Mrežom. Ili poštom.
Na radionici je bila i jedna Puma. Amazonka. Koja živi sama samcijata na Fruškoj gori. Uzgaja cveće. I rasade. Naravno, ima i internet. Pa komunicira sa svetom. A poštari dolaze po njeno cveće. I šalju ih svetom. Baš kao što i ja skoro svakoga dana pošaljem neku svoju knjigu u svet. Ili mi iz nekog dela sveta stigne nešto što sam poručila. Upravo očekujem jedne zebraste helanke iz Britanije. Mmmmm.. jedva ih čekam.
Kad smo već kod novog doba, sve više ljudi ima neki svoj pravac ishrane. Čitava industrija organizovana je oko tih novih ishrana. Veganska. Sirova. Paleo. Bezglutenske poslastice. Pakovanja organskih salata. Nekih naročitih keteringa. Autorskih. Danas ljudi imaju mnoge veroispovesti. Jedni čuvaju planetu. Pa neće da im se hrana dovozi kolima. Vole da to bude ekološki. Biciklom. Ručno i polako seckana salata. Peške ili biciklom donešeno. Organski uzgojeno. Planeta sačuvana. Svi srećni.
U novom dobu mnogo je i tradicionalnih zanimanja. Obučenih u novo ruho. Nekadašnje krojačice postaju dizajnerke. Danas nije dovoljno samo da sašijete. Kao ni samo da uzgojite. Napravite. Danas je važno da razumete branšu u kojoj ste. I da svoju robu iznesete u svet na svoj način. Današnje dizajnerke više ne sede. I ne čekaju da im mušterije dođu. Nego idu nekoliko koraka ispred. Potrebno je da pre svega imaju svoj stil. I da se sa njim ozbiljno poigraju. Da nađu modelare. Vrhunske šnajdere. Dooobre materijale. Fotografe. Da razviju zajednicu. Svoju ličnu filozofiju. Što se u XXI veku zove lajf stajl. I da to sa svetom dele.
Već mi se zavrtelo u glavi od spominjanja. I baš zato što je danas toliko toga… jedna neprekidna množina…. od koje se vrti u glavi… a novo doba odlikuje nedostatak slobodnog vremena… pa su i savetnici za šoping zanimanje koje je ostalo u XX veku. Zajedno sa hiljadama artikala. U novo doba stigli su koncept storovi. Butici u kojima vlasnici prave neku svoju zanimljivu kombinaciju. Mode, obuće, naočara, vina, veganskih sirovih poslastica i knjiga, muzike, kafe, čaja. Od svega nekoliko komada. Pa ti ne treba savetnik za šoping. Kada nađeš dobar koncept stor, u njemu možeš da nađeš razne stvarčice.
Te kombinacije nam se mogu činiti vrlo neobične. Kao arheolog – obućar – poslastičar. Spojevi nespojivog. A u stvari, one su odraz svojih vlasnika. Danas svetu možemo da ponudimo šta hoćemo. Avangardni koncept stor. Boho. Urbani. Skejterski. Plesački. Romantični. Fensi. Di-fensi. Arhaični. Iz doba Pop Ćire i pop Spire. Erotizirani. Sportski. Natur frikovski. Eko frendly. Ego frendly. Šta god… Bitno je da smo to mi. Da imamo robu koju mi volimo. Koju volimo da nosimo. I znamo da nosimo. Koja je odraz našeg bića. I naše ličnosti.
A svet je danas toliko uniformisan. Isti. Nepregledna istost na sve strane. I svi su željni i ličnosti. Gladni autentičnosti. Zato što autentičnost isceljuje. Pa će u naš koncept stor doći oni iz naše farbe. Zašto bi išli svetom…. bauljali… i nervirali se među hiljadama istih krpa… kada mogu da dođu u dobar koncept stor. I nađu sve što im duša ište. I sve što još ni ne znaju da im duša ište.
Ja bih u svom koncept storu imala garderobu koju bi pravile moje omiljene dizajnerke. Sve moje herojine. Zvezde. Koje su napravile svoje kolekcije. Garderobu. Kimona. Tašne. Napravila bih i liniju za sebe. Baš za sebe. Kao što godinama šijem. Sada bih tu ideju samo brendirala. Imala bih i neku dobru samurajsku obuću. Naravno i Nindža gedžete firme Obim. Koja pravi sve moje drangulije. Cegere. Tobolce. Za radionice. Za kretanje svetom. Biciklom. U mom koncept storu bile bi naravno i moje knjige. Neka dobra galerijska kafa. Neki čaj za čajnu ceremoniju. Neka zdrava poslastica. Kada se od tolike miline i punine uzburka šećer. Da se izniveliše. I to bi bila moja platforma. Ono što je meni važno.
Vremenom bih dodavala možda još neke proizvode po kojima me ljudi znaju. Lampu ДИШИ. Za koju me svi pitaju. I koju sam do sada mogla da prodam u hiljadu komada. Neke dobre sveske. Penkale. I kada biste došli u moj koncept stor, mogli biste da doživite izraz moje ličnosti. Možda bih zvala Aleks da mi pušta muziku. Možda bih pravila performans sa Rambom. Ili bih priredila neki dobar dan sa Lunom Lu.
I kao što ljudi novog doba nemaju vremena da se švrćkaju po šoping molovima. Nego radije odu u koncept stor. I izaberu neke već izabrane predmete. Tako danas ne gledaju ni u velike brendove. Ni u svetske mega zvezde. Valjda im je dosadilo da izgledaju isto. I da žive isto. I da rade isto što i svi na svetu. Nego prate neke ljude bliske sebi. Influensere. One koji imaju neku svoju prepoznatljivost. Autentičnost. Lični stil. A samim tim i uticaj na svoje zajednice. Na društvenim mrežama. Pa im veruju. I prate njihove izbore. Šta nose? Šta kažu? Šta čitaju? Šta jedu? Šta puštaju? Gde putuju?
Kad pronađemo nekog ko nam se sviđa kao ličnost… i kada nam se sviđa njegov izraz… velika je verovatnoća da će nam se svideti mnogo toga što ima da nam ponudi. A što dira taj najtananiji sloj duše u nama. Tu neopipljivu neobjašnjivost zvanu ukus.
A sve u potrazi za ličnošću. Za ličnim stilom. Za autentičnošću. Čini mi se da je u morima i hiljadama istog, danas najtraženija roba doba – ličnost. Ličnost koja ima svoj lični izraz. Stil. Da ne kažem jezikom šoping mola – lajf stajl. Čar ličnosti i jeste u tome da može da složi i iskombinuje naizgled vrlo obične i beznačajne stvari. Ličnost je ta koja oplemeni sve što uzme u svoje ruke. I svemu da neki svoj lični pečat. Da ne kažem lajf stajl. Jer je već sam taj izraz konfekcijski. Fali mu i stila. I života.
I kad smo već kod influensera… da krenem od Aleks. Koja ide svetom. Da pušta muziku. I koja je polako razvila i svoj modni brend. I nakit. I okupila dizajnersko pleme oko sebe. Gledam kako njeno Gipsy Boho pleme raste. Kako postaje prava influenserka. Brendovi se već otimaju da joj ponude nešto svoje. Da nosi. Da kaže. Da vozi. Da putuje. Da dođe. Da bude.
I dok sam pisala ovaj tekst, po glavi mi se motala naravno i prva influenserka koju sam upoznala. I koja se na radionici pre nekoliko godina tako i predstavila. Iva Chu, influenserka. Molim lepo. Onog momenta kada sam otkucala njeno ime, ona me je na mrežama spomenula. Napisala je da ponovo čita Nindžu. I kako joj je Nindža otvorio neka nova vrata. Tog trenutka krenuli su da me traže i prate njeni pratioci. Da se pitaju: Ko je ta Bepa koju Iva Chu čita? Iva je lepa mlada Zagrepčanka. Koja je izabrala da živi na Dorćolu. I koja lepo, slobodno, po malo ironično i duhovito misli. I oseća. I o tome slobodno piše. I zna da se nosi. Što bi se reklo. I da se kreće svetom. Ivina zajednica broji 60ak hiljada ljudi. Koji svakodnevno očekuju da ih Iva na neki način inspiriše. Detaljima iz svog života.
Današnje novo doba voli eklektiku. Šarenilo. Slobodno se spajaju arheologija, postolarstvo i poslastičarstvo. Šta god. Bitno je samo da je naše. Da je izraz našeg bića.
Na pamet mi pada i Dežan. Moj prijatelj sa Severa Banata. Uživam u razvoju njegove ličnost. A samim tim i ličnog stila. Lala sa Severa Banata. Porodica. Žena. Četvoro dece. Voćnjak. Rakijica. Domaći proizvodi. Kojima je dodao novo doba. XXI vek. Projekti. Donatori. A dodao je bogami i tamburice. I ekonomiju. Koju je završio. Zovu ga da bude gradonačelnik. A on neće. A zašto bi i bio? Kada je već vođa svoje zajednice. Koja nije mala. I sa kojom deli zajedničke vrednosti. Svira. Peva. Radi. Roštilja. Smišlja i sprovodi projekte.
To je ono što herojima pričam. I često ponavljam. Današnje doba vapije za autentičnošću. Za ličnošću. Čini mi se da je danas najveća privilegija upravo – ličnost. Ličnost i lični izraz kao da su se izgubili krajem XX veka. U onim Tito –Partija – Omladina – Akcijama. Pa smo ih danas svi željni. I zato je na radionici centralni projekat osluškivanje, razumevanje i razvijanje lične ludosti. Odnosno ličnosti. Ličnog izraza. Da ne kažem ličnog stila.
Ne treba da budete cool, ako ste hot. Ne treba da budete mršavi, ako volite da jedete. Slobodno napravite neki slastan gurmanski holesterolski program. Svetu je čini mi se sasvim dovoljno bezglutenskih sirovih veganskih organskih ručno seckanih stvarčica.
Volela sam da na radionici pratim Aleks. Kako ju je okinula neka influenserka. Čija je poruka dana bila never impressed. Aleks je odmah odgovorila sa always impressed. Objavljujući očaravajuće kadrove vatre i zalaska sunca sa naše fruškogorske radionice. O tome se radi. Danas svaka roba nađe mušteriju. Bitno je samo da je iz vas. Nekom stoji never impressed. A neko zna da nosi always impressed.
U svakom slučaju, novo doba je uveliko tu. Već punih 18 godina. I danas ne morate da budete advokat, lekar, pop ili učitelj. A možete. Možete i da ih iskombinujete. Na neki vaš način. U svakom slučaju ne morate da se učlanite u partiju. Tito više nije živ. A i internet je stigao. Ako smo isprva influensere i njihove najprodavanije knjige na Sajmu knjiga smatrali koještarijama… vreme je da se novim dobom pozabavimo ozbiljno.
U svakom slučaju XX vek je prošao. U XX veku se izlazilo po kafićima. Danas se izlazi po radionicama. Gde možete da dobijete neke nove ideje. I sretnete neke ljude novog doba. Nekoga ko pušta muziku svetom. Ili secka salate. Ili nekoga ko je napravio svetsku karijeru snimajući se dok slika svojim sprejevima. U svojoj sobi. Dok ga gleda nekoliko miliona ljudi. I čeka njegovo ponovo uključenje. I poručuje njegove radove.
Slobodno otidite na društvene mreže. Baš kao što možda i odlazite. Ali malo drugačije. Ne sa idejom da kritikujete tamo neke Never impressed tipove. I ne pitajte se kakve su to koještarije? I ko to prati? I ko to čita? Nego baš kao Aleks, iskoristite energiju nezadovoljstva. Ona je odličan vodič. Da vas odvede do vašeg zadovoljstva. Do vaše autentičnosti. Do vaše ličnosti. Do vašeg always impressed.
Ili, ako više volite uživo, dođite u Beograd. Na Dorćol. Toliko je koncept storova. Toliko je raznih i kreativnih načina na koje ljudi danas izražavaju sebe. I samo pratite. Znakove pored puta. Pratite šta vam se sviđa. A šta vam se ne sviđa.
A možda da za početak pustite muziku?
…. nastaviće se….
Beograd, 5. septembar 2018.
Ovaj tekst posvećujem mojoj miljenici Aleks. Za rođendan.
Aleks hvala ti što nam pokazuješ kako se postaje Zvezda. I Miljenica. Istovremeno. Onako, školski. Kao da si rođena 1. septembra.
Stay always impressed.
<3