Često se setim crtaća u kojem je čovek pronašao kutiju sa žapcem. Gledajući ga kako peva, igra i izvodi razne kerefeke, obradovao se velikom bogatstvu. Koje ga čeka čim prikaže njegov performans svetu. Međutim… čim je žapca stavio pred publiku… od njegove pesme ni traga. Ni glasa. Osim jednog običnog, otegnutog i neprijatnog kreeeee….
Neću da obučem crno odelo. Onda moram mnogo dobro da sviram. Rekao je jednom prilikom moj Virtuoz svojim drugarima. Kada su se dogovarali oko nastupa. Što mi je zanimljivo to bilo. Kad obučeš neku manje pretencioznu garderobu, onda si već najavio da nema velike svirke. Pa ljudi nemaju velikih očekivanja. I nema pritiska. Pa se muzičari opuste. I tako nastanu najbolje svirke. Razigravao je dalje svoju ideju.
Nije bio oduševljen kada sam ga najavljivala kao Maestra. Virtuoza. Opet je mislio da mora mnogo dobro da svira. Kao da kreće iz minusa. I da, šta god da uradi, najviše može da stigne do nule. I da nikako neće dostići tu njihovu ideju o Maestru. Virtuozu.
Najviše je voleo da uopšte ne bude najavljivan. Nego da uzme instrument kada mu dođe. I da pokaže svetu šta zna. A onda neka oni sami zaključe ko je on. Da li je Virtuoz. Maestro. Ili šta već. Moj Frizer je to odmah provalio. Kada ga je prvi put šišao, nazvao je njegovu frizuru: Sad kad ti uzmem instrument. A njenu radikalniju varijantu: Nemoj sad da ti uzmem instrument.
I kad god mi je pričao svoje omiljene priče iz svoje raskošne kafanske karijere, sve su one bile iz tog spontanog registra. Oduševljen je statusom muzičara u onodobnim kafanama. Kada su muzičari bili ličnosti. A ne robovi. Kada je Lepi Jovica mogao da sedi i da čita novine. I da pije svoju kafu do ponoći. Da se druži sa ljudima. A kada bi uzeo svoju violinu… svi su znali zašto su čekali.
Sa isto toliko žara, ali u drugom smeru, priča kako su danas muzičari postali robovi. Sviraju do iznemoglosti. Ni puš, ni piš pauze. Sviraju dok se ne onesveste. On u takvim uslovima nikada nije svirao. I ne bi. Kao onaj Žabac. Žabac u njemu se buni i kada mu poručuju pesme. Naročito oni koji se u muziku baš i ne razumeju. Pa spajaju nespojivo. I vređaju veštinu. I opet Žabac neće da svira. Nego kaže jedno obično, otegnuto i neprijatno kreeeee.
I ako je život pozornica, na kojoj svako igra svoju ulogu, ja definitivno volim da sam na stejdžu. Laka sam na izlasku na scenu. Tačnije, jedva čekam. Van stejdža mi bude dosadno. Nisam baš neka publika. Osim ako me doživljaj baaaš ne povuče. Moja energija voli da se kreće. Ili da stvara. A ne da sedi. Odmah počinje da krekeće.
Ali mi je zato nepodnošljiv onaj after iliti minglovanje nakon stejdža. Ja bih svoje odradila, poklonila se i otišla. Da budem sama. Svoja. Ili sa nekim svojim. U stvari moje biće ne podnosi te male razgovore. Ni učtivosti. Nepodnošljivo mi je to vrtenje po površini. U neudobnoj napirlitanosti. Lepo izgledate? Kako ste? Dobro? Vi i vaši? Dobro. Hvala na pitanju.. Molim.. prijatno… Ah… Kreeeeeeeeee dugo, otegnuto i neinspirativno. Puštajte me van.
Imam osećaj da te zvanične mikro ljubaznosti nikada neće proći. Samo čekam da prođu. Idući u drugom smeru od ostalih. Šetajući se praznim holovima. Skrivajući se po toaletima. Tako sam ja interpretirala ideju „napuderisati nos“. Što bi značilo skloniti se od gužve. I tih mikro razmena. I na momenat odahnuti. I sačekati pravi momenat da kao Pepeljuga istrčim.
Posmatram moje prijateljice. Neke od njih su prave Ministarke lake komunikacije. Tako su vešte u tim koncertno – pozorišnim afterima. Kako samo znaju da uvedu novog sagovornika. Lako, neusiljeno i prirodno. Bepa, da li si se poznaješ sa tim i tim? Tako nas lako spajajući. I ostavljajući nas da i mi prozborimo. O tome šta smo. Ko smo. Gde smo. Ah.
U tim situacijama bih se pretvarala u žabu koja kaže kreeee. Ili bi mi se budilo neko moje neeee. Moje buntovništvo. Pa bih se ponašala krajnje neprilagođeno. I divlje. Ili bih mom sagovorniku najiskrenije rekla da mi je muka od ovih uljudnih after aktivnosti. Dešavalo se da i moj sagovornik oseća isto. Pa bismo se razumeli. I otpočeli neku manje utegnutu konverzaciju. Nije ni čudo što ljudi na tim skupovima piju. Da podnesu tu mermernu atmosferu. Mislim nešto ja.
Koliko je velika stvar to razumevanje prirode naše životne energije. I situacija u kojima ona hoće da igra i da peva. I onih u kojima se ona povuče. I kaže samo jedno otegnuto, obično i neprijatno kreee. Moja energija se vrlo jasno i izrazito očitavala. Oduvek sam znala da hoće da se kreće. Smišlja. Stvara. Razmenjuje na svoj način. I da se zabavlja. Inače… razara…
Kad smo već kod prirode naše životne energije… zanimljivo mi je i što sam oduvek volela pozornicu. A da o glumi nikada nisam razmišljala. Iako nam je gluma porodična stvar. Zapisana u pozorišnim i opštim enciklopedijama jugoslovenskih prostora. Moja baba tetka Mila Gec bila je jedna od prvih jugoslovenskih glumica. Početkom dvadesetog veka. I u putujućim pozorišnim trupama. A bogami posle i u „stojećim“ pozorištima Beograda, Zagreba, Splita, Skoplja. Njen muž Jovan Gec je jedan od bardova i pionira jugoslovenskog glumišta. Sa jedne strane mi se sviđala sva ta magija oko glumaca. A sa druge mi ih je bilo žao. Što moraju da uče tuđe tekstove napamet. Tako sam ja to doživela. Moj žabac bi rekao samo jedno dugo otegnuto i neinspirativno kreee. Nije hteo da zapamti ništa. Ni pesmicu. Ni matematičku formulu. Više je voleo da smišlja. I da izvodi formule. Ili barem neke kerefeke.
Zato sam i volela matematiku. Što sam mogla da se igram. Da smišljam po ceo dan. I da izvodim. A da ne moram da pamtim nečije tuđe reči. Zato sam i želela da budem profesorka matematike. To je jedan stalni performans. Kako sam ja razumela. I kako me je naučio Boško Jelačić. Moj obožavani ekstravagantni profesor matematike. Moja inspiracija. Koji je počeo da se bavi glumom. Nakon što je završio svoj radni vek profesora matematike.
Razumela sam da moj žabac voli stejdž. Ali intiman. Voli i da budem za šankom. I da držim radionice. Sa desetak – dvadeset ljudi. Koji učestvuju. Da budem predavač i govornik. Ali svog teksta. Kojeg sam ja autor. I koji ne moram da naučim napamet. Probala sam i velike nastupe. Konferencije. Sa nekoliko stotina duša. Moj žabac je kreketao. I nije hteo da igra. Ni da bude šarmantan. Osećala sam se tako sama. U toj tišini. Bez života. Gde niko ništa ne kaže. Ne pita. Ne učestvuje. Samo sede. Uh. A posle nastupa, čeka nas i onaj čuveni koktel. Minglovanje. Užas. Kreeeee….
Moj žabac je kreketao i na youtube snimcima. Kada nisam imala sagovornika. Nego sam stajala pred kamerama. I zamišljala žive i uključene sagovornike. Razmenu. Interakciju. A uživao je u emisijama sa inspirativnim sagovornicima. Kao što je Luna Lu. Kao što se sada radujem emisiji sa Branom Kovačević. Koju pravimo već dva meseca. Razumela sam da moj Žabac voli tu smislenu, pametnu i esencijalnu razmenu. Sa jednim sagovornikom. Ili u okruženju od 10-20 ljudi. Razred mi je prevelik. Uvek ima neuključenih.
Ne volim ni velike koncertne dvorane. Kombank arena mi je potpuno nerazumljiva. U stvari, taj doživljaj bih mogla da opišem baš tako. Kom-bank. Niti me ne okrzne. Osim što mi je neudobno. Gužva. U kojoj ja gledam neki video spot. A ni spotove ne volim. Ja muziku ne gledam. Nego slušam. I igram. Volim pozorište. U njemu osetim taj živi život. Te ljude. Razmenu. Emociju. A što se sala tiče, Kolarac mi je maksimum. Da bih osetila muziku. Ipak… najviše volim klupske svirke. Kada osetim i doživim muzičare. Tada mogu slobodno i da ustanem. I da igram. Da se pustim doživljaju.
Posle mnogih kreketanja, rešila sam da počastim svog Žapca. Ne krekećem više po tim salama. I po holovima koje on ne voli. I idem tamo gde mu prija. Umesto u Kombank arenu, odlazim u prelep plesne dvorane. Gde slušam fantastičnu muziku. A pri tom i igram. Najmanje dva sata. Nekada i ceo dan. A nekada i tri dana zaredom. Planiram da sledeće godine igram sedam dana. Kod Enese na Visu. Da se izigram na godišnjem nivou.
Možete da zamislite koliko je moja energija htela da implodira u kancelarijama. Dva puta po dve godine. U svetu lokalne samouprave. Bivajući okružena energijama stvorenim za kancelariju. Koje bi došle. Sele. I oduvale osam sati kuckanja. Bez dizanja glave. Čula se samo tastatura. Kao neki vredni mravi. Ili pčele u košnici. U pauzi neko malo ćakulanje telefonom. I to je bilo to.
Htela sam da popizdim. Gledajući ih. Bivajući kao neki Mr. Bin. Koji ne može da se skrasi. Izlazila sam na pet minuta. Pušila… piškila… nudila se da celom spratu donesem doručak… da skuvam kafu… samo da ne sedim. Odlazila bih na puš pauze. A tamo bi me dočekale neke priče iz nepričave. Kreeee….. I u toaletu je bila gužva. Shvatila sam da mi nema sklanjanja. I da je vreme da iz tog okruženja istrčim napolje.
Neke životne energije mogu i znaju i vole da sede. I to je stvarno jedna datost. Ja od malih nogu nisam pristala na pisaći sto. Koji je moj sedeći otac pokušavao da mi nametne. Ne razumevajući moje učenje dok ležim. Ni dok se krećem. I rešavam zadatke. Ili smišljam nešto. Za taj moj nevoljeni pisaći sto sela sam možda 10 puta. Po 10 uzvrpoljenih minuta. Nešto ovih dana razmišljam koliko sam se odvikla i od trpezarijskog stola. Sva se nešto savijem. Iskrivim. Stane mi ceo sistem. Prestanem da dišem. Jedva preteknem situaciju.
Vidite i čujete koliko mi nije bilo lako da razumem ambijente u kojima moja životna energija peva. I igra. Pogotovo što su bili drugačiji od onih propisanih. Opštih. Zadatih. Moj životni rad je bio da razumem te uslove. I da mom žapcu napravim stejdž da peva. I da igra.
Pričam neki dan sa sestrom iz Kanade. Impresivno joj je sve to moje razno bavljenje. Da li mi je naporno? Pita me. Neeee. Ni malo mi nije naporno. Rekoh joj. Zahteva moju energiju i posvećenost. Da. Ali to sam ja. I to mojoj životnoj energiji prija. Kao riba u vodi sam. I kao žabac na svom lokvanju. U svojoj bari. Gde mu je dobro. Peva i igra. Naročito od kada sam se vratila sebi. U Beograd. U svoju Republiku. U kuću herojsku.
Meni se opet porodica čini naporna. I uvek mi je nekako bilo zamorno da gledam ljude u porodicama. Rekoh moj sestri. Meni se čini da je njoj potrebno mnogo energije. Za porodicu. Decu. Unuke. Mima je već sa 20 godina oformila svoju porodicu. I sva je uvek bila oko porodice. Toliko Duša. Toliko uklapanja. Usklađivanja.
Još uvek učim šta mojoj energiji prija. A šta ne. Singl ili dubl? Pitala sam se u onoliko tekstova. U knjizi Virtuoz svakodnevice. Na momenat sam pomislila da bi mi prijao dubl. Posle 2,5 godine shvatila da sam ipak više singl. Da mi je slobodno kretanje primarno. Bez da igde žurim. Bez da me iko čeka. Da ujutru pijem sama svoju kafu. Da sama počnem dan. Najvažniji su mi moji duboki uroni. Moja matematika. Moje ređanje. Vežbanje. Razumevanje. Pisanje. A volim da se delim kad uradim to što imam sa sobom. To je za mene razmena. Ljubav. Da podelimo ono što smo u međuvremenu skontali. I ne volim da delim sve svoje dane. Niti da sam sa nekim svaki dan. Po ceo dan.
Sada mi je jasno da sam i pored sve ljubavi koju sam sa Virtuozom delila – kreketala. Da sam u dublu bila kao neka mala supruga. I da to mojoj energiji prosto nije svojstveno. To nam je oboma postalo jasno. Upoznao sam te tek kada smo prestali da živimo zajedno. Kada si počela da se izražavaš slobodno. I na svoj način. Kaže mi Virtuoz. Da. Baš kao što njegov Žabac voli porodicu. Ognjište. Toplinu te vrste.
I baš zato što se moj Žabac nakreketao onoliko. I zato što oko sebe vidim toliko sapetih energija. Uvek mi bude žao što se ne izražavaju. Jer znam da svi imamo dar da igramo. I pevamo. I zato verujem da je to naš glavni zadatak. Da razumemo uslove u kojima naš žabac igra i peva.
Ajnštajn je to dobro razumeo. I još lepše rekao. Ako sudimo o ribi po sposobnosti da se pentra po drveću, provešće život u uverenju da je glupa.
Na nedavnoj fruškogorskoj radionici Randevua sa Muzama bila je i jedna Vesna. Nakon glamuroznih i belosvetskih priča koje su o svom stvaralaštvu podelile Aleks i Sandra, ona je nastavila svoju. Jednako silnu. I glamuroznu. Radi u podrumu pića. Probala je da obuče svoju energiju u razno-razna ruha. I shvatila je koliko joj ne prija da sedi. I koliko joj prijaju te male kratke razmene sa ljudima. Dobar dan.. doviđenja… kako ste… neki mali običan razgovor… sa komšijama… i doviđenja. A od svega, najviše voli da je na Dunavu. Kad god ne ode na svoju plažu, oseća da je izgubila dan.
Podsetila me je na Harvija Kajtela. U jednom od mojih omiljenih filmova. Modri u licu. U kojem je Harvi vlasnik bruklinske prodavnice duvana. U koju svraćaju razni likovi. A u trafici na uglu raspravljaju o svakodnevici. Kao jedna porodica. Takva je bila i Pivnica u kojoj sam ja radila. I potpuno sam mogla da razumem Vesninog žapca. Koji je igrao na Dunavu. A potom pevao u podrumu pića.
Na fruškogorskim radionicama pravili smo randevu sa Muzama. Bavili smo se razumevanjem uslova u kojima naša stvaralačka energija peva i igra. Juče i prekjuče imala sam dve radionice. Na jednoj smo se bavili Izobiljem. Razumevanjem prirode i energije novca. Kako bismo svoju energiju uskladili sa energijom Izobilja. Na drugoj smo se bavili razumevanjem prirode Ciljeva. I alhemijom Ostvarenja. I moj životni rad je upravo to. Razumevanje prirode naše energije. I fenomena oko nas. Kada to razumemo… dešava se alhemija Ostvarenje. To je moj rad. I to nije nikakva magija. Čista matematika.
Letos sam pričala sa Senadom. Dugo je radio na recepciji hotela. Njegovom biću nije mnogo prijala neintimna hotelska atmosfera. Pa je rešio da bude domaćin jedne lepe luksuzne zgrade. U kojoj vodi male svakodnevne, a nekada i intimnije razgovore sa njenim stanarima. Sada je to počelo da ga žulja. Pa traži novi izraz za svoju energiju. Da ima mešavinu uslužnog. Intimnog. Lepog. I luksuznog. Na njegov način.
Zanimljivo je koliko snažno se izražava energija jedne Kiki. Sa kojom se družim već više od godinu dana. Iako je vrlo mlada, sva je u zelenoj energiji. U davanju. U doprinosu. U suštinskom. I mnogo voli Ljubav. Bavila se organizacijama fensi venčanja. I sve je ona to znala. I lepo radila. Ipak je njen Žabac urlao od te vrste glamura. Od površnosti. Nesuštinskosti. Pokušala je da uvede neke zelene novotarije. Da mladenci posade neko svoje drvo. Da im probudi zelenu energiju. Ali opet ništa. Žabac se durio. I rekao jedno dugo, otegnuto i vrlo glasno kreeee.
Većina herojskog sveta se ledi u toj današnjoj modularnosti. U ledenim ambijentima. Hladnim. Zvaničnim. Na informacijama zasnovanim. I čeznu za nekim toplim, prijatnim, privatnim i dragim mestom. Osećam da upravo to ljude privuče meni. I mom svetu. Taj topli, vedri, a opet životno utemeljen i po malo mudrijaški vajb. Radionica nam je kao neka celodnevna žurka. Od ranog jutra. Koja traje do sedam. Osam. I do devet uveče. Po kojoj organizuju svoj život. I kalendar. Kažu mi. Pa doputuju od svugde. Iz Novog Sada. Kragujevca. Ljubljane. A nekada i iz mnogo većih daljina.
Ako je život Pozornica. I ako svi mi imamo svoje uloge… postoje i oni bez kojih sve te žurke ne bi bilo. Oni koji su iza pozornice. Kao jedna Druu. Koja prilikom upoznavanja, osim svog imena ne voli da se predstavlja nikakvim funkcijama. Ako slučajno i kaže da je fotograf – sinematograf, odmah će dodati da se fotografijom bavi isključivo iz svoje radosti. Da je zanimaju samo spontani momenti života. Oni koji se njoj svide. Koji je privuku. A nikako oni namešteni. Izrežirani.
Ja je doživljavam kao nekoga ko se kreće svetom. U potrazi za magičnim momentima. I detaljima svakodnevice. Da bi ih zabeležila. Da ostanu. A ako ih ne nađe, ona ih napravi. Tako nekako. Beležnik magične atmosfere. I dizajner scene. Magične. Naravno.
Njen žabac neće ni da čuje za mameštenost. Izveštačenost. Njen Niki neće da snimi ništa što nije prirodno. Životno. Što ne teče. I toliko je vešta i nevidljiva u tom zakulisnom kretanju, da svojim propustom doživljava ako je primetimo. I krenemo da se nameštamo. Pa zaustavimo tok. Izraz. Život.
Priča mi o svom Žapcu. Obožava kada nema velikih očekivanja. Kada ima slobodan potez. Prija joj princip Štap & Kanap. Uživa da napravi magiju iz ničega. Da u nepoznatom gradu u nekom delu sveta pronađe neko dobro mesto. I da od ničega napravi ekstra scenu. U kojoj naravno mora da ima prirode. Zelenog. Čipkastog. I magičnog. Kada ima velike budžete, koncertne sale i mnogobrojne rekvizite, Žabac se uznemiri. I pita se da li će ispuniti ta visokobudžetna očekivanja. To ga pomalo blokira.
Kada smo letos na njenom ranču pravile Randevu sa Muzama, potpuno se prepala se od moje grandiozne najave. A sada dame i gospodo… dešava se… gozba na imanju… Njen žabac je počeo da krekeće. Pitala se kako ćemo odgovoriti na ideju ljudi o Imanju. Za nju je imanje nešto drugo. Ona je isti događaj i isto mesto najavila toliko skromno… da je jedna Ivana pitala da li na tom njenom ranču postoji nož? I da li ima vode? Cerekam se i sada. Kada se te scene setim..
Njen žabac ne voli velike najave. I velike uvodne reči. Kategorije. I predstavljanja. Ali zato voli iznenađenja. Da polako plete scenu. I da učesnike ostavi bez daha. Svojim nevidljivim nastupom. Oko i iza stejdža. Tako nam je i tih fruškogorskih dana. Dok sam ja na mom stejdžu vodila radionicu… ona je napravila paralelnu scenu. Ništa nam ne rekavši. Samo nas je pozvala u bek stejdž. I oduvala nas čajnom ceremonijom. A potom i vatrom. Koju je priredila ne neki spektakularno mirišljavi način. Shvatila sam da je taj njen bek stejdž u stvari stejdž. Koji obuhvata i moj stejdž. I nakon što su svi ostali bez daha… shvatili su ko je Druu. I čime se bavi. Druu se bavi vatrom. Rekla bi vam. Beleženjem i stvaranjem magične atmosfere.
Isti izraz njene životne energije videla sam i na koncertu. Koji se dešavao na Kolarcu. Svirao je veliki violinista Roman Simović. Kralj scene. Toliko je uživao da pokaže svoju bravuru… i toliko je sav bio veličanstven… u svojoj izvedbi… u komunikaciji sa orkestrom… sa publikom. A onda sam spazila nevidljivu pumu. Koja je skinula obuću. Da ne pokvari doživljaj. I šunjala se Kolarcem. Sa svojim Nikijem. Kao Nindža. Kao neka puma. Da je niko ne vidi. Da ništa ne prekine. A da sve magično zabeleži.
Čudesno je to kako od bek stejdža napravi stejdž. I kako je ceo Kolarac bio njen stejdž. A njeno majstorstvo jednako onom kojim se na sceni šepurio veliki Roman. Njena scena je definitivno iza scene. I oko scene. Kao i onoga dana na ranču. Kada nas je oobuhvatila dva puta. Čajnom ceremonijom. Pa vatrom.
Razumela sam ambijent u kojem njen Žabac uživa. I više je ne predstavljam nikakvim funkcijama. Niti odrednicama. Ovo je Druu. Ona će vam se predstaviti na svoj način. Tačka.
I ako je život Pozornica, počela sam da razumevam bek stejdž. Naravno da volim pozornicu. I volim da se na pozornici šepurim. Kao Roman Simović. Počela sam da se zanimam i za zakulisne radnje. I tako mi se baš na tom fruškogorskom randevuu sa Muzama rodila jedna ideja. Da se nekada malo odmorim od scene. A da na scenu pustim neke druge energije. Koje bi možda volele da se izraze. A ja da ih obuhvatim zakulisno. Iz bek stejdža.
I dok ovo pišem, telefonom mi se javlja Druu. Bila je na svadbi svojih prijatelja. Na kojoj naravno nije htela da bude zvanični fotograf. Niti da fotografiše zvanični, namešteni, zaleđeni život. Priča mi. Po stoti put se pita zašto ljudi žele te neistinite i uštogljene fotke. Napravila je nekoliko odličnih pravih, spontanih fotki. Kaže mi. A ja se smejem.
Smejem se jer i ja živim tu spontanost. Teme kojima se bavim ne namišljam. Samo puštam život da teče. I ja da tečem sa njim. Pa zabeležim ono što me dirne. Zapita. Ili zasmeje. I čim počnem da pišem, u kadrove mi samo stižu ljudi. Daju mi odgovore na sva moja pitanja. Oni dolaze. A moje je samo da čujem. I da zabeležim.
Da ne duljim. Mog žapca to smara. Uzvrteo se po malo. I počeo je da krekeće. Rekla sam sve što sam imala. Kaže mi. Vreme je za napolje. Ponedeljak je. 8. oktobar. Onaj od najlepših miholjskih dana. Tri dana sam bila u radionici. Imala sam divne razmene. Zabeležila sam sve što sam htela. Vreme je da sednem na bajk. Na Sunce. Pa napolje. U grad. Ili na Adu. Videću. Gde me točkovi odnesu. Moj Žabac obožava da se pusti danu. Da ga odvede. I divno iznenadi. I podsećam se da je nedelja bez Ade Ciganlije izgubljena nedelja. Pa krećem.. da iskoristim Dan. I da ne protraćim nedelju.
A vi znate šta vam je činiti. Odobrovoljite vašeg žapca da peva. I gra. I izvodi razne kerefeke. A ako ne znate… pitajte ga. To vam je glavni zadatak.
Beograd, 8. oktobar 2018.