Sve više shvatam koliko je nemalo umeće reći NE. Toliko smo naučili da pristajemo na situacije, ljude i odnose koji nam ne prijaju. Da je to prosto antologijski. Kažemo DA. I kad nam celo biće govori NE. Nije ni čudo što je ovoliko sumornih i neveselih ljudi na našim ulicama.
Kada sam moje heroje pitala kako im je išlo govorenje NE ljudima koji su ih očepili ili ih redovno čepaju, imala sam šta i da čujem. Počeli su da govore NE. Posle devet meseci rada i razvoja svog ličnog integriteta. Neko se odvažio da kaže sestri NE. Ovo NE se zbilo oko prethodno datog obećanja. Po kojem je naša heroina obećala sestri svoju garnituru iz dnevne sobe. Kada je u prvom momentu sestri rekla DA, shvatila je da njena porodica neće imati na čemu da sedi. I mnogo se oko ovoga nervirala. Preispitivala. Jebeš garnituru. Ili ne? Pitanje je sad. Posle mnogo vaganja ipak je sestri rekla NE. Ne može joj dati garnituru. Sestra se šokirala. Nenaviknuta na njeno NE. A mi smo se svi zajedno i slatko smejali. Dokle ta naša poslušnost ide. U stanju smo da ostavimo svoju porodicu bez dnevne sobe. Da bismo ispali divni u očima drugih.
Pričali smo i o jednom višemesečnom NE koje smo svi pratili. Ovo NE je bilo spremano za komšije koje su našoj sledećoj heroini pozajmljivali svoju struju tokom gradnje kuće. I naplaćivali je desetostruko. Kao i sve mini usluge koje su činili. Za dobrodošlicu. Njima, novim komšijama. Tako je to kada imate muža Nemca. Za koga komšije pretpostavljaju da ima nemačke standarde. Pa su se malo zaigrali. I postepeno povećavali tarife. Naplaćivali struju po nemačkim cenama. Dodavali su tome sve što bi im palo na pamet.
Naša heroina je sve to plaćala. A u sebi je kuvala. I naravno da joj je bilo neprijatno da traži svoj dragoceni alat. Koji se polako preselio kod komšije. Kao i mnoge stvari iz njene kuće. Kad god bi komšiji nestalo novca, dolazio bi sa nekim novim proračunima. I troškovima. Dok jednoga dana, heroina nije rešila da mu otkaže poslušnost.
Na toj radionici svako je imao neko svoje NE. Drugaricama koje godinama kasne. Sat-dva. I koje su strpljivo čekane. Bez komentara. I pogovora. Kolegama, braćama i najboljim drugaricama koji se mešaju u naše živote. Mamama koje uzurpiraju naš život. Po principu: ja sam te rodila – ja ću te i dokrajčiti. Šefovima koji ne vole što idemo kući. I imamo neki drugi život. Osim poslovnog. Pa svim tim porodičnim obavezama. Slavama. Svadbama. Na koje se očekuje da dođemo. I da jedemo nešto što naše biće ne voli. I ne vari. Pa makar se razboleli. Samo da ispoštujemo domaćine. I njihova očekivanja.
Što se ove priče tiče, važno je da znate i da je u našoj radioničkoj družini bilo 16 žena. Najmanje visoko obrazovanih. Liderki. Naučnica. Inženjerki. Umetnica. Bankarki. I jedan Meštar. Koji je bio po malo preneražen. On mnogo lakše komunicira svoja NE. Da li je moguće da toliko govorimo DA kada to ne mislimo? Pita se. I pita nas. Pa je počeo da preispituje odnose sa ženama iz svog života. To mu je uvek bilo čudno. Što kažemo DA. A onda brzo splasnemo. Šta se desi u međuvremenu? Sad nekako vidi da se ništa nije ni desilo u međuvremenu. Jer pravog DA i početka kao takvog nije ni bilo. Eto do koje mere smo ga zapitale.
Tako je to kada ste okruženi mnogim ženama. I sa njima otvoreno i duboko razgovarate. Nama opet znači što je naš Meštar tu. Što nam kaže nešto i o muškoj strani sveta. Većina tema su univerzalne. I zajedničke. I svima nam nekako bude lakše u tim našim radioničkim diskusijama. Vidimo da su naše teme opšte teme. Naši stidovi istovetni. Da nismo mi jedini slabi. Jadnici. Koji ne znaju da se suprotstave nikome. I ničemu. Vidimo da je to skoro opšte mesto. Da kažemo DA i kad mislimo NE.
Želimo to da razumemo. I da promenimo. Nekada mislimo da ćemo pokvariti odnose. Da će se naljutiti na nas. Ako kažemo ono što mislimo. Svakako je tu i onaj naš iskonski strah. Da budemo isključeni iz zajednice. Izgnanstvo je nekada predstavljalo smrtnu kaznu. Najviše boli ne dobiti pozivnicu. Čujem da je ovih dana to čak i zakonom uređeno. Mali slavljenik sada mora da na rođendan pozove ceo razred. Da se neko ne bi osećao isključenim.
A pored iskona, tu je i naše vaspitanje. Koliko nas je smelo i moglo svojim roditeljima da kaže NE? Pitam ih. Tajac. Učeni smo da budemo fini. Dobri. Pristojni. Naročito devojčice. Koje nisu učene da budu hrabre. Balkanske devojčice se ne penju po drveću. Isto kao što i balkanski dečaci ne plaču. I ne pokazuju emocije. I vrlo retko idu na radionice.
Često se setim jedne vrlo dirljive scene. U kojoj me je moj Virtuoz pitao šta znači autocenzura. Ah. Ja sam dugo bila satkana od autocenzure. Uskraćivala sam sebi slobodu govora i izražavanja. Kao posledicu uspešnog i visokoobrazovanog odgajanja. Koju sam vremenom sama sebi nametnula. Da nekoga ne povredim. On je uvek pratio svoje srce. I uvek je radio ono što je želeo. Rekao je šta je mislio. Čak iako to meni ni malo nije prijalo. Čak iako se to nikome nije sviđalo.
On je jedno životno oslobađajuće iskustvo za mene. Nikada nije išao sa mnom. Kada mu se nije išlo. Naročito na te neke društvene skupove. Moje fensi ekipe. Kako ju je on doživljavao. U prvi momenat mi nekada i nije bilo pravo. Ali već na drugi i treći udah jeste. Mogla sam slobodno da idem sama. Da se provedem. Družim. Uživam. Đuskam. A ne da se bavim njime. Da li se on sada dosađuje? I kako mu je? I da ne smišljam provod za njega. Ko silom na žurku, taj se provesti svakako neće. I verovatno će zagorčati svima oko sebe.
Moja tema u odnosu sa ljudima je to što sam velemajstor pretezanja. Dogovora sa mnogo ljudi. Koje u ideji želim. Ali u realizaciji bogami i ne. I stvarno ne znam šta se to desi. U momentu dogovaranja, ja to zaista svim srcem želim. Međutim, kako se vreme susreta bliži, sve više shvatam da ne želim. I da nemam vremena. Energije. Ili entuzijazma. Uh.
Kad samo pomislim koliko hiljada puta sam ovako napravila. I sebi. I drugima. Uh. Sa tim osećajem pokušavam da izađem na kraj evo već skoro pola veka. Jer volim ljude. I rado bih bila u njihovom društvu. Ali još više volim da budem sama. Svoja. Slobodna. Bez dogovora. Odnošenja. A ima toooliko toga čime želim da se bavim. I kako uronim u temu, tako požalim što sam se dogovorila. Pa sledi moje večno pitnje: Otkazivanje ili trpnja? Pitanje je sad.
Naučila sam da se čovek drži za reč. A vo za rogove. I ni malo mi nisu prijatna ta otkazivanja. Predomišljanja. Pomeranja. Ali ona prosto budu neizbežna. Jer mi celo biće urla. Neće – pa neće. Pa moram da ga uvažim. I onda, taj čudan osećaj blaženstva. Skoro ekstaze. Kada otkažem neki dogovor. Koji sam napravila u zanosu zajedništva.
Zato neko vreme nisam želela ništa da se dogovaram. Samo spontano. Sad za sad. Pa sam shvatila da ni to nije neko rešenje. I da se na ovaj način nikada neću sresti ni sa kim. Od mudrih ljudi sam čula da ne daju obećanja kada su srećni. Ni u zanosu zajedništva. Setila sam se i koliko sam garnitura za dnevnu sobu razdelila. U raznim oblicima.
I zato sam napravila lampu. Na kojoj piše ДИШИ. Da me podseća. Da u ekstazi ništa ne obećavam. Kada sam srećna nek pucketam prstima. Ili nek lupim nogama o pod. Ili nek kažem glasno URA. I da me podseti da dišem i kada nisam srećna. Kada sam ljuta. Da ne odgovaram odmah. Jer ni to baš nije najsrećnije rešenje. Nego da se malo prošetam. Izđuskam na neku intenzivnu muziku. Ili protutnjim neki stakato. Da ga slobodno pustim i do haosa. Ali u sopstvenom aranžmanu. Dok ne dođem do nekog lirskog ritma. U kojem mogu da izrazim sebe. Blago u činu. Rešeno u načinu. Što kažu stari Latini.
Čini mi se da nam je izlazak iz automatizma baš veliki zadatak. Naučili smo da gutamo. Da uzmemo zdravo za gotovo. Sve što nam se kaže. Nekada nam to prija. A nekada nam i ne prija. I dok ne razumemo taj svoj automatizam – mi samo reagujemo. Kao neki automat. Nešto se desi… a mi uvek uradimo isto. Neko obeća svoju dnevnu sobu. Da novac. Ili kao ja. Zakaže 10 sastanaka u 3 sata. Neko bogami ovako zakaže i venčanje. Pa mu posle bude bezveze da se predomisli. Da kažemo NE.
I zato je tako važan taj momenat ДИШИ. Izlazak iz automatizma. Da to što nam stigne najpre zaprimimo. U dvorište. Pa u predsoblje. U ajnfort. Da ne primamo odmah u naš dom. U svoje srce. Baš kao što ni hranu ne jedemo svu. I ne jedemo uvek. Nego samo kada smo gladni. Ili nam se baš jede. Odgovorni smo za unos. U našu kuću. U našu srce. Šta primamo. I kada primamo. I to je možda jedno od najvećih umeća. I veština. Koje već neko vreme učim. I koje sa mojim herojima delim.
Kada sam najsrećnija da ne potpišem nikakav ugovor. Da ne obećam čvrsto. I ne uklešem u kamen. Nego da udahnem. Da pucketam prstima. Neka cičim od sreće. Igram. Viknem glasno URA. A neka odgovorim u nekom slećem udahu. Kakva velika reč. Od-govor. Da ne reagujem. Automatski. Kao neki robot. Auto-pilot. Zato što sam tako navikla. Ni zato što se to tako radi. Da ne reagujem. Odgovor je tako jedna velika odgovorna reč. Mudra. Svesna.
Ovo je naravno mnogo lakše reći. Nego uraditi. Zato daleki Istok i uči borilačke veštine. I redovno ih vežba. Da se najpre telom sretne sa raznim energijama. Da naučimo telom da propustimo neke zahtevne tajfunske energije… koje bi nas inače razvalile… i kojima bismo obećali garnituru… zakazali sastanak… dali novac… pristali na venačnje… da prođu mimo nas. Kao što toreador propusti bika da protutnji. I kao što aikido majstor ima svoj pokret. Tenkan. Kojim pusti tajfun. Da protutnji svojim putem.
Kao što je uostalom umeo i Musa Kesedžija. Da kaže: Prođi me se Kraljeviću Marko. Meni danas do mejdana nije. Bože koliko mi se svidela ova ideja. Taj neočekivani rasplet. Jedno tooliko oslobađajuće iskustvo. U kojem junak nad junacima nije svakoga dana raspoložen za mejdan. Moliću lepo. Nema automatizma. Zato što to tako neko očekuje. Baš sam ovo čula. I zapamtila. I zahvaljujem se Musi Kesedžiji kad god se setim njegove velike mudrosti.
I čini mi se da je to glavni razlog što ljudi ne žive sebe. I svoje herojsko putovanje. A sigurna sam i da svako želi da živi pun život. ALI… Postoji to veliko ALI. Koje nas drži. Ili vrti. Jer mislimo da ćemo biti povređeni. Da nas ljudi neće voleti. Da će biti mnogo teško. A bogami smo se naučili i na sankcije. Od prvog dana. Kada iskazujemo sebe. I svoju životnu energiju.
I opet mi na pamet pade Virtuoz. Koji je samouk. Samonikao. I svoj. I koji baš i nije vičan autocenzuri. Kada mi je jednom prilikom postavio pitanje: A zašto bismo sada išli u Sombor? Pa zato što smo tako isplanirali. Odgovorila sam ja. I dok sam ovo izgovorila… već sam shvatila da nema potrebe da idemo. I da do besvesti budem odana svom planu. Dogovoru. I počela sam polako da otkazujem dogovore date u ekstazi. I planove koji me više nisu radovali.
I što više pišem… pričam… razmišljam… shvatam koliko je ovo velika tema. Ovaj izlazak iz automatizma. Jer kakva je korist čoveku ako čitav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ovo mi je trenutno tema svih tema. I zlatna rečenica. Koju gledam i sada… na mom oltaru. I koja me podseća da duša ipak ima prioritet. U odnosu na čitav svet. I njegove zahteve. I njegova očekivanja da kažemo DA.
I evo nas na početku teksta. Jer nas svakako, ako želimo da živimo sebe i svoje herojsko putovanje, čekaju mnoga NE. A da bismo mogli da kažemo NE najvažnije je da imamo svoje jako DA. Svoju svetinju. Jer bez jakog DA nemamo ni NE.
Kada počnemo da govorimo NE… ta naša prva NE budu tako simpatično nevešta. Nekada se pravdamo. Objašnjavajući zašto nešto ne možemo da uradimo. Kao da se izvinjavamo za svoje nedostatke. Nadajući se da će ih naši sagovornici uvažiti. I oprostiti. Nekada su naša NE opet vrlo neprijatna. Ljutimo se što nas teraju da im kažemo NE. Pa se onda ljutimo na sebe što smo se naljutili. Pa nam je nekako lakše da damo garnituru. Ili da se udamo. Kad nas već tako lepo pitaju.
A ja se i dalje ložim na Musu Kesedžiju. I na njegovo… prođi me se Kraljeviću Marko… meni danas do mejdana nije. Sviđa mi se i ono latinsko NE. Rešeno u činu. Blago u načinu. I razmišljam koliko je ovo velika ideja. I koliko do ovoga treba narasti. Koliko je potrebno hrabrosti da odrastemo. I postanemo ono što stvarno jesmo. Da znamo šta nam je DA. A šta nam je NE. I da to sa integritetom iskomuniciramo. Mnogo godina. Plus još 9-10 meseci radionice.
I pre nego što kažemo DA svemu što smo naučili… i pre nego što progutamo nečije reči… dobro je da za početak izađemo iz automatizma. Da dišemo. Udahnamo. I odahnemo. Propustimo kroz sebe. Ostanemo malo sa tom idejom. Oslušnemo kako rezonujemo sa njom. Da li nam prija? Ili ne prija? Da li nam se telo raduje? Ili se steže? Da li nam se to radi? Ili ne radi? I svakako da ne odgovaramo kada smo u ekstazi. Ili agoniji. Jutro je ipak pametnije od večeri. Kad sam već krenula sa narodnim umotvorinama.
I naravno da je ovo bila moja glavna tema. Dok sam pisala ovaj tekst. Podsetila sam se kako lako dam garnituru. Kako napravim guste dogovore. I onda hoću da se dezintegrišem. Od tog osećaja rastrazanosti. Razapetosti. Pa niti sam ih otkazala. Niti sam se celim srcem dala. Nego sam tako gunđala. Kao onaj Jarac Živodarac. Živ klan nedoklan. Živ pečen nedopečen. Živ soljen nedosoljen. Zubi su mi kao kolac. Pregrišću te kao konac. Ah. Koliko je ovo velika patnja za mene. A verujem i za sve moje sagovornike. Koji me u ovakvom stanju dobiju.
Eto takva sam kada ne završim svoje stvaranje. Jer ja sam Vatra! Ljuuuudi. Ja ne postojim sama od sebe. Ja moram sebe da stvorim. I postojim samo dok imam vazduha. Inspiracije. Nadahnuća. Inače me neeeema.
I zato je neizrecivo važno podsetiti se sebe. I svoje osobenosti. I svog osobenjaštva. Koje ovih dana vrlo često spominjem. Ako niste znali… ja sam jedan veliki osobenjak. Delujem vrlo pristupačno. Jer jesam. Jer volim ljude. I rado bih se družila mnogima…. kada bih imala više vremena. Ipak, moj ulitmativni prioritet i svetinja je moje stvaralaštvo. Moje pisanje. Tekstovi. Knjige koje pišem. I objavljujem. Sajt. Radionice. Emisije u kojima gostujem. I koje snimam. I to je moje davanje svetu. Od nedavno, tu je i moje davanje na društvenim mrežama. I to je to. Što se mene tiče Lepi moj Svete… nemam vam ništa više dati.
I nekako sam bila sigurna da sam vrlo jasno svetu iskomunicirala svoju posvećenost stvaranju. I svojim praksama. I da nemam vremena ni interesovanja za susrete ’nako. I što je najluđe… ljudi me i dalje zovu. I dure se kada ne dođem.
Činilo mi se da sam do sada već sto puta rekla…. da je za moje stvaralaštvo potrebno vreeeemeeee. I to veliko vreme. Svako jutro pišem najmanje do 12. To je moje sveto vreme. Kada su isključena sva moja zvona. I svi komunikacioni alati. Posle 12 malo i ogladnim. Nabavljam i spremam hranu. I vežbam. I idem na radionice na kojima sam ja učenik. Ponedeljak i utorak su mi slobodni dani. To znači da ne idem na kafe. Nego se častim neodnošenjem sa svetom. Nedogovaranjem na pozive. I slobodnim kretanjem. Sredom i četvrtkom se srećem od 14 do 20. Ne idem u kafiće. Zadimljene prostore. Naročito ne uveče. Jer ustajem u pola 5. A veče mi služi za meditaciju. I smiraj. Petkom nabavaljam i spremam đakonije za moje radionice. Subotom i nedeljom se cela dajem radionici. Pa ponedeljak i utorak…
I tek kada sam ovako napisala… shvatila sam tu duplu poruku koju šaljem. Sa jedne strane sam vrlo pristupačno biće. Jer volim ljude. I volim da sa njima provedem neko dobro i kvalitetno vreme. Sa druge strane sam vrlo nepristupačna. Jer je moje vreme namenjeno i posvećeno stvaralaštvu. Učenju. Radionicama. Herojskoj zajednici. Društenim mrežama. I mom intimnom životu. Koji mi postaje sve značajniji. Kako se odnosim sa sve više ljudi.
Eto… sada sam vam predstavila svoje osobenjaštvo. I stvarno najradije na svetu dajem ono što imam. Tekstove. Radionice. Knjige. Performanse. I ne dajem ono što nemam. Vreme. Kafe. Noćne provode. Lajkove. Srca. I jedvačekanje.
A najviše volim da komuniciram mailom. Volim to što je vrlo slobodarski. Neugnjetavajući. I uvažava vreme. I onoga koji ga piše. I onoga koji ga čita. Artikulišemo misli. Kristališemo ideje. I ne šaljemo prazne lajkove. I srca u boji. I naravno… potrebno je neko vreme da se celom idejom pozabavim. Da je malo dišemo. Osetimo. Da joj se posvetimo. I napravimo vreme da odgovorimo.
A danas je ponedeljak. Moj slobodan dan. Ovu rezoluciju o dva slobodna dana donela sam ovih dana. Živeći, misleći i pišući ovaj tekst. A pre toga sam zakazala nekoliko rednih sastanaka. Ponedeljak sa prijateljima. Utorak sa herojima. Kojima je bilo hitno. I važno. I tako sam malo po malo pristajala. Samo zato što tada još utorak nije bio proglašen svetim danom. Zato sam ovako javno i objavila svoje nove rasporede. Koji stupaju na snagu… sada.
Rešeno u činu. I blago u načinu.
A rešila sam još jednu stvar. Jer znam da je život vrlo dinamičan. I da se neće uvek uklopiti sa mojim rasporedom. Kada se već dogovorim… i kažem DA…. da se ne štekam. I ne otimam. I da ne budem kao onaj Jarac Živodarac. Nego da se dam punim srcem. Životu. Ljudima. I svemu lepom i čudesnom što mi on donese. Pa ako mi traže košulju… da dam haljinu. Ako me zovu da sa njima hodam milju… a ja neka idem dve. Ako obećam garnituru… neka organizujem i njen prevoz. Franko. Što bi reklo prevoznici. A uvek mogu da aktiviram i Musu Kesedžiju. I kažem… Prođi me se Kraljeviću Marko.. meni danas do sretanja nije.
A svakako da nikada i ni pod kojim uslovima ne zaboravim na zlatnu rečenicu. Koja mi stoji na oltaru… Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi?
U mom slučaju, Duša ipak ima prioritet.
Beograd, 3. decembar 2018