Jedva sam dočekala ovaj dan. Da završim sve što sam planirala. I što me je neko vreme sklanjalo od pisanja. Da mu se vratim. I da se vratim sebi. Svojoj svakodnevici. Koju u stvari najviše volim. Pisanje. Vežbanje. Ples. Radionice. Kalenić. Taj neki običan nepompezan život.
I evo dočekala sam ga. Dan je drugi nakon mog partija. Po mom kalendaru danas je 2. januar. I atmosfera u mojoj ulici je baš ta. Prvojanuarka. Drugojanuarska. Kako kad. Iako je oko nje grotlo. Googl uglavnom kaže: heavy traffic in your area.
Heavy je traffic svugde okolo. Zvanični kalendar kaže da je 13. decembar. Dva dana nakon partija Zvezde među nama. Na kojem sam dočekala moje herojsko pleme. Zajedno smo proslavljali naša razna ostvarenja. Oni su svakako moj najveće postignuće. I mesto pripadanja. Taj divni lepi svet. Koji tek kada se sretne ovako zajedno shvati koliko je lep. U svakom smislu. I ja kada ih vidim sve tako zajedno na okupu… nekako zvanično narastem. Jer moj je rast vezan za njihov rast.
Parti je imao još nekoliko tema. Osim te naše radosti da se sretnemo. I da nazdravimo svemu što smo na putovanju heroja doživeli. Prva tema je bio moj novi sajt. Koji smo stvarali celo jedno godišnje doba. I napravili. Datum da sve bude na svom mestu bio je baš taj. Herojski parti.
Druga tema je Heroina fashion. Jedan moj devojački san. Koji se ostvario tog dana. Tog herojskog partija. Na njemu sam bila i manekenka. Zamislite molim vas. Presvlačila sam se nekoliko puta. I mom herojskom plemenu prikazivala fashion. Koji je bio gotov tog dana. Kao i sajt. Što bi rekli… vruće. Ispod mašine. Zlatnu haljinu Zvezdano milovanje. Tuniku Mon ami. Plisiranu haljinu Femme Fatal. I naravno Nindža prsluk. Neizostavni i osnovni komad Heroina fashiona. A moja partnerka Heroina Marina nosila je tuniku Belić. U koju je utkano mnogo lepe priče. I emocija.
U ovom periodu bilo je još stvaranja. Koja prevazilaze moj osnovni izraz. Gostovala sam u Taliji kod Lune Lu. U kojoj smo pričale o evoluciji. I revoluciji. A tih dana bila sam i glavni protagonista jedne dokumentarne emisije. Ostvaren san. U kome sam se osvrtala na ceo svoj život. Vođena Branom. I njenim pitanjima.
Da ne zaboravim da spomenem još jedno stvaranje. Koje je ove jeseni zahtevalo moju pažnju. I još je uvek zahteva. Društvene mreže. I gospodin Cukerberg. Kojima sam se ove jeseni i zvanično posvetila. I počela samostalno da ih vodim. Naravno u saradnji sa Okom ekipe. Zvanim Druu. Što je zahtevalo i zahteva potpuno novo razmišljanje. I koje je od mog dotadašnjeg rada zahtevalo mnogo više estetike. Fotografije. Vizuelnog. Planiranja. I osvrtanja. A zahtevalo je bogami i moje sveto jutarnje vreme.
I tako je moja voljena i kićena svakodnevica polako gubila trku sa zahtevima ove stvaralački vrlo šarolike i intenzivne jeseni. Progresivno sam skraćivala moje vreme za pisanje tekstova. I ređanje mojih misli. Jer… trebalo je pisati druge stvari. Za sajt. Za scenario jedan. Drugi. Za mreže. Za Heroina fashion. Komunicirati sa velikim brojem ljudi. Tražiti ovo. I ono. Dostaviti ovo. I ono. Uh… Kad se samo setim.
A ja sam se malo po malo sklanjala od mog jutarnjeg pisanja. Preskakala sam i po neko jutarnje vežbanje. Otvarala se svetu i mrežama pre nego što uradim moje jutarnje stvaranje sebe. Mislim da su dovoljno su rečiti već i naslovi mojih jesenjih tekstova. U kojima sam gunđala na sudbu kletu. Život po Cukerbergu. Žabac koji (ne) peva. I pre nego što puknete… Ako ste doterali Cara do duvara. Prođi me se Kraljeviću Marko…
I evo me danas. Drugog januara po mom kalendaru. Nakon dva i po meseca nekog drugog stvaranja. I bavljenja. Ah… Koliko sam željna bila ovog mog neuznemirenog jutra. I kooooliko sam samo poslednjih dana foto-finiša maštala o ovom danu. Da se sve to stvori. Da počne i da nastavi svoj život. I bez mene. A ja da se vratim svom životu. Da mogu kako ja hoću. Da ne moram da se odnosim spram onolikih zahteva. Spram onolikog sveta.
Jer dok ne napišem – ja ne znam. Ne razumem. Nije mi poređano. Nego mi se kao neka zbrka vrti po glavi. Srcu. Telu. I ne da mi mi mira. Ipak sam ja Vatra. Sa vatrom. U vatri. Oko vatre. Šest planeta u vatrenim znacima. I još dve u Škorpiji. Vatrenoj vodi. A vatra ne postoji sama od sebe. Dok se ne stvori. A ne može ni da se skladišti. Čuva. Vrlo je zahtevna za održavanje. Moju vatru stvara to moje jutarnje stvaranje. Svakodnevno. I vikend radionice. Raspiruje je i ples. Dobro vežbanje. Bicikl. I slobodno kretanje. Dobri sagovornici. Dobro smejanje. I dobar provod. Ali bez toga… ona tinja… gasi se. I hoće da popizdi. Kao i onaj Žabac. Koji neće da peva. U svakom ambijentu.
Ti ne stižeš da budeš nesrećna. Rekao mi je jednom prilikom moj Virtuoz. Sada nisam stizala da budem srećna. I shvatila sam kako gubim sebe. Kako ulazim u besmisao. Polako ali sigurno. Shvatila sam koliko je zahtevan današnji trenutak. Kako može da nas usisa. I povuče za tili čas. Ako ja… ovoliko definisana.. i izrazita… mogu tako lako da posrnem… i izgubim se… i odustanem od mog svetog jutarnjeg vremena… i primim se na mreže… na komunikaciju od jutra ranog… Kako li je tek omladini? Kako li će se oni odnositi sa ovim vremenom? Koje raspiruje… raspršuje…. i po površini nosi.
Ne stižem da budem srećna. To je tako snažna rečenica. Koja mi je odzvanjala tih dana. Majko mila. Pa to je stvarno potpuni promašaj. A onda mi je u njenoj pratnji stigla još jedna velika i večna misao. Da mi je džaba da ceo svet zadobijem. A da duši svojoj naudim.
Ponovo sam se podsetila da je vreme najdragoceniji resurs. I naše Prisustvo u vremenu. Odnosno kvalitet pažnje koji imamo. Setila sam se onoga što često govorim mojim herojima. Da bez dubokih urona nema ni dubokog stvaranja. Učeći ih da naprave i obezbede neuznemirene intervale od najmanje 30-60-90 minuta. U kojima stvaraju. Jer na površini nema ništa. Osim malog lajka. Srca ove ili one boje. I floskula tipa: zavidim. Kradem.
Šta se desilo sa mojim dubokim uronima? U kojima sam mogla da ostanem satima. Sada nisam uspevala da izvučem ni 30 neuznemirenih i neprekinutih minuta. Dok njima pričam da će novo doba voditi oni koji imaju duge i neuznemirene fokuse. Setila sam se svojih urona od po nekoliko sati. Bez piškenja. Bez vode. Sa utrnutom guzicom. Dok guzica ne utrne, nema dobrog pisanja. Mislim nešto ja.
I vrlo je ludo to što sam tih dana bila na vrhuncu postignuća. Sa jedne strane. Sajt se završava. Heroina fashion pred lansiranjem. Puni termini. Pune radionice. Svugde me zovu. Svi me traže. Posao se rascvetava. Dok sam sa druge strane bila sam na ivici fizičkog opstanka. Umorna. Razdražljiva. Nisam stizala da budem srećna. Nekoliko dana pred parti mislila sam da neću preteći. A kamoli uživati u tom svom ostvarenju.
Kada mi je prijateljica rekla… bravo ti ga.. ja sam se začudila. I pitala se za šta mi to čestita? Nisam osvestila pređeni put. Bilo je toliko neurađenog. Ušla sam u dobro poznati mod. Budim se dužna. I ležem kriva. Sva sreća što sam brzo čula sebe. I relativno brzo uvidela. Da je to moj krug. Kao što svi mi imamo neki svoj krug. Neku temu. Koju vrtimo. I koja svaki put nađe način da nam se ušunja u život. A naš je zadatak da naučimo da je što pre prepoznamo. I sa njom se odnosimo na neki novi način. I naši demončići prate modu. Kažem često mojim herojima. I ne možemo da im uvalimo staru fucnutu garderobu. I oni hoće da se uvaže. Modiraju. I valjano istretiraju. I oni hoće svoj Demon fashion.
Kako da dočekam moje heroje ovako van sebe? Zapitala sam se. I trenutno mi se aktivirao moj pojas za spasavanje. Moj mili Jebe mi se princip. Dva dana pred parti otkazala sam sve. I polako se prebacivala na normalan život. Odjednom sam ponovo počela da primećujem život oko sebe. Zimsko nebo. Božanstvene oblake. Put ispred sebe. Ljude na ulici. Bebe. Mačke. Pse. Ptice. Ah. Počela sam da dišem. Da pišem. I prestala sam da se trzam šta sve i kome treba da pošaljem. Da odgovorim. Da dam. Jebe mi se. Neće se srušiti svet ako nešto i propustim. I nekom ne odgovorim. Pisaće mi ponovo. Ako im je važno. I prepustila sam mom božanstvenom timu da vodi priču. Ah. Koje olakšanje.
Setila sam se i da pustim muziku. Najpravija moguća pesma bila je svakako Oliverova Poludeću… Nek’ me ostave sad na miru svi. Samo sam maštala da se isključim. Da dišem. Da pišem. I da držim radionice. Ali tek kad se odmorim Da me se okanu i mreže. I sajt. I hiljade detalja koje su tih dana tražili moju pažnju. Ah. Onda vam je jasno koliko sam sada srećna. Što danas mogu da dišem. I da u dahu pišem. Ceo celcijati dan. I što ne moram da se javim ni na jedan telefon. Mogu čak i društvene mreže da ne postavim. Jebe mi se. Šta će se tačno desiti ako današnji instagram prođe bez moje objave?
Setila sam se one priče o meksičkom ribaru. I o američkom profesoru. Sa nekog biznis fakulteta. Koji je videvši ribara koji lovi ribu samo do podne, pitao zašto barem ne udvostruči trud. Samo malim povećanjem efikasnosti, za godinu dana mogao bi da ima još dva čamca. Razvijao je ideju. Da nekoliko ljudi radi za njega. Za dve godine sigurno bi uspeo da otvori ekspozituru u Meksiko Sitiju. A za pet godina marljivog rada mogao bi da ima export-import predstavništvo u Americi. U nekom fensi kraju. A zaradio bi i milionče. Senjor… a šta ću onda sa svim tim da radim? Pitao je meksički ribar zahuktalog profesora. Pa kada sve to postigneš… možeš da kupiš neku malu kućicu u Meksiku. U koju ćeš se iskrasti sa svojom ženom. Možeš da kupiš neki mali čamac. I da sebi povremeno napraviš neki slobodan dan pecanja.
Tako sam i ja prošla ceo krug. Kao američki profesor. Da bih pisala. I držala radionice. Razmišljam često na ovu temu. Jer džaba mi je da ceo svet zadobijem. A duši svojoj da naudim. A onda… kada stavim ruku na srce… i pričam sa sobom… ja ipak nisam baš u potpunosti kao meksički ribar. Nije mi dovoljno samo da pišem. I da imam Radionice. Volim i da se igram modom. I da gostujem u emisijama. Nekim. I samo nekim. Sa ljudima koji duši mojoj prijaju. Kao Luna Lu. Kao Brana. Sa kojom sam snimala dokumentarnu emisiju.
A želim i da ostanem u koraku sa novim dobom. Što znači da sam Cukerbergom i mrežema ipak želela da ovladam. A što se tiče sajta… i on je bio na redu. Barem dve godine mislim na tu temu. Slušam vas kako mi se sto puta žalite na onaj stari. Kako nije user friendly. Kako je retro. Kako nije zgodan za telefon…. Ruku na srce, nisam ni ja obožavala kako je izgledao. I šta je sadržao. Skoro ceo moj opus je bio van njega. Raštrkan na sve strane.
I došlo je bilo vreme da se kao svaki odgovoran autor pozabavim svojim delom. Svojim opusom. Da ga poređam. Da vidim i osvestim šta sam stvorila. A imala sam šta i da vidim u ovim mnogim ređanjima. I osvrtanjima. Tokom ova tri meseca.
Ispostavilo se da sam vrlo plodan stvaralac. To su mi rekle Jagoda i Druu. Dok su ređale sve te moje tekstove. Video materijale. Emisije. Fotografije. Ja o tome nikada nisam tako razmišljala. Možda zato što se do sada nisam ozbiljnije bavila ređanjem. Nego samo stvaranjem. Zato i imam 11 napisanih knjiga. A objavljene 2. Izbrojali smo preko 150 tekstova. 26 generacija heroja. 6 godina radionice.
U pripremi dokumentarnog filma Ostvaren san podsetila sam se i koliki sam put prešla. Od 1. juna 1996. Kada sam dala otkaz u školi. I poklonila matematičkom fakultetu svoju celokupunu biblioteku. Brana me je svojim pitanjem- otkud matematika?… podsetila da je matematika bila moj životni izbor. Moja datost. I da nikada ni o čemu drugom nisam razmišljala. I tako sam tog juna ’96 ostala bez matematike. Bez Poziva. Bez porodice. Bez ikakve podrške. Bez stana. Kuće. Bez prebijene pare. Bez države. Bez Jugoslavije. Bez ideje. I bez vizije.
Kada i kako mi se desilo prosvetljenje? Pitala me je Brana. A ja sam se nasmejala grohotom. Onako iz srca. I rekla joj da je prosvetljenje u mom slučaju trajalo 16 godina. Vrlo hrabrih. Posvećenih. I istrajnih. U potrazi za sobom. Zato sam i napravila Radionicu. Da skratimo i sažmemo herojska putovanja. Da izbegnemo bespotrebne digresije. Ovih dana sam poređala i bezbroj fotografija. Živih. I neživih. Provrtela sam i liste. Koliko intro-večeri sam održala. Majko mila. Svaki mi čast. To sam pomislila. Osvestila sam i kako se herojsko pleme pravilo. Jedan po jedan.
U ovom osvrtanju želim da dodam još jedan vrlo važan kvalitet. Molim vas nemojte da pomislite da je ovo bilo teško. I naporno. Naprotiv. Bilo je lako. I jedino moguće. Jer druge opcije nije bilo. I moje stvaralaštvo je jedna lakoća. I jedna posvećenost.
I hvala mom herojskom plemenu. Jer oni su moje najlepše ogledalo. I ono što sam rekla njima… sada kažem i sebi. A da bih to mogla.. trebao mi je ovaj Intermezzo. Ovaj 1. i 2. januar. Ničim uznemiren.
I bez obzira što nije bilo teško.. nego za mene jedino moguće.. i lako… ipak.. Bravo mi ga! Hvala Ivani što me je podsetila. Bravo meni što sam verovala sebi. Još od onog 1. juna 1996. Kada sam krenula svojim herojskim putem. Unatoč svemu. I svima. I što se nikada nisam predala. I što sam istrajavala na svom putu. Ovoliko. I što nikada nisam kukala nad svojom sudbinom. Nego sam imala volje, želje i energije da od postojećih elemenata napravim nešto čudesno. Zato se moj opus i zove Heroji novog doba. I naravno da je moj opus zavredeo novi sajt. Ruho kakvo mu i dolikuje. www.marijagrujicbepa.com. Moliću lepo. I naravno da je vredelo bavljenja sva ova ne-lakoća koja ga je pratila.
Danas se osećam baš onako slavljenički. Baš mi je velika dika. I puno srce. Što smo ga napravili. I sve što sam napravila. Sama. Ili zajedno sa svima. I onaj američki profesor u meni je zadovoljan. Predložila sam mu da malo iskulira sa novim planovima. Za instagramsku televiziju. Za vaše predloge da radionicu radim on-lajn. Da gostujem ovde. Ili onde. I proleće je sasvim dobro vreme za nove poduhvate. I leto. I neka se malo konsultuje sa meksičkim ribarom. Negde mu je zapela teorija. Nije lepo nemati vremena da se bude srećan. Rekla sam mu.
A meksički ribar u meni je vrlo zahvalan. Malo mu za sreću treba. On bi samo da piše. I sa svetom to podeli. I da vikendom drži radionice. Hoće i da se dobro istutnji. I izđuska. Barem jednom nedeljno. I svaki dan da se bavi svojim telom. I ne voli da ga se do podne dira. Sa Cukerbergom još uvek nije baš u savršenom miru. Ali američki profesor mu je objasnio da danas više ni pecanja nema bez društvenih mreža. Ipak, on će odrediti kada i koliko će to angažovanje biti.
I da objavim još jednu knjigu. Dodaje američki profesor.
I da uživam u tome što radim. Namiguje mi ribar. I pušta mi Džonijevu pesmu… ja bih samo da sviram.. da se otkačim.. i to je sve… Podseća me da ne pravim velike planove. Ali da svakako ne zaboravim današnji ples. Neka idem. I neka se dobro otkačim. Ionako pišem ceo dan. Guzica mi je baš dobro utrnula. Kao što je i red… kad se dobro piše.
Došlo je vreme ne samo da budem srećna. Nego i da imam vremena da budem srećna. I da tu sreću sa svetom da podelim. I da se više družim sa svojim najbližim prijateljima. I da se više zabavljam. I još više igram. Eto meni rezolucije za novu godinu. I za novu eru. U kojoj ću napuniti pola veka.
A i vama isto želim. Da imate vremena da budete srećni. I da sa svetom tu sreću podelite. A ja vam za početak kažem: Bravo vam ga. A vi smislite čemu sve možete da kažete bravo. I napravite duuugačak spisak. And the rest will follow.
Beograd, 2. januar 2019 (po mom kalendaru)
Odnosno 14. decembar (po gregorijanskom kalendaru)