Poslednjih meseci pisala sam o svemu. Osim o onom što se po mom biću najviše motalo. I zaokupljalo skoro celu moju radnu memoriju. A nisam pisala jer nisam htela. Niti što sam izbegavala. Nego što sam bila poprilično zbrkana. I što nisam bila spremna da svoje misli ozbiljnije na papir stavim.
Do sada sam na ovu temu pisala samo moje dnevničke beleške. Bez reda i smisla. Koje sada kada pogledam… vidim da nisu ni bez reda. Ni bez smisla. I koje prate Cunami. Kojim se završio jedan Svet. I zajednički život. Koji smo Virtuoz i ja dve i po godine delili. I pleli.
Nekako osećam da sam dužna to da vam kažem. Iako smo prestali da delimo život još krajem aprila, Virtuoz i ja se suštinski razilazimo tek ovih dana. Osam meseci smo pokušavali da vidimo šta ćemo sa sobom. Sa nama. Uh. Mogli bi se reći: ni zajedno… ni odvojeno. Tokom ovih osam meseci, taj Poziv je bio je poziv koji menja dan. Koji dotiče nešto intimno. Iskonsko. Najintimnije. Ili onaj koji zna da zaboli jače od svega ostaloga. Puta sve ostalo.
A razišli smo se jer smo se pretegli. Toliko smo učinili da budemo zajedno… da je to stvarno epohalno. Probali smo sve. Nije baš lako spojiti Beograd, Sombor i Kopenhagen. Viski i meditaciju. Kobasice i bezglutenski tahini. Krompir i avokado. Saturn i Jupiter. Boema i Nindžu.
Koliko smo se trudili nas dvoje…. Bože dragi…. Najpre je on došao u Beograd. Pa je prodao svoju somborsku kuću. A ja sam prodala moj mali novosadski stan. Da bismo kupili zajednički stan. Izmislili smo čitav jedan grad. Novi Sad. Da bismo bili zajedno. On je ostavio svoje svetove. A i ja svoje. Otišla sam iz svoje Republike. Koju sam decenijama pravila. I koju sam tako posvećeno čuvala. Udaljila sam se od herojskog plemena. Baš kao i on od svog plemena. Davali smo se jedno drugom nezapamćeno. I uradili smo sve što smo znali. Samo da bismo bili zajedno.
Ono što znam je da zadovoljena potreba ne motiviše. I da je Nindža potpuno popizdeo što sam većinu vremena provodila u Grofičinom kostimu. Jer Grofica nije moj iskonski kostim. On me je pravio Groficom. Ja sam u stvari Madam Šaman. Divljija od Grofice. A zbog neispoljavanja je patila i fensi Marija. Frajerka. Slobodnog i neobuzdanog duha. Koja se slobodno kreće. Zabavlja. I dosta smeje. A ni učitelj nije bio zadovoljan razvojem situacije. Devojčica je baš popizdela. Što je ušla u ozbiljan bračni život. Pa je prestala da igra. I da se igra. Sela je u ćošak. I durila se. Preduzetnica je cupkala na vratima. Brinula se za Republiku. Znala je da ovakvo vođenje Republiku vodi u propast. Da joj je potrebno mnogo više ljubavi nego što sam joj davala. O dvorskoj ludi da i ne govorim. On više nije imao humora čak ni za svoj groš.
A bogami se i njegova vizija života mutila. Gazda Pera. Trubadur. Otac. Ljubavnik. Koji je uvek čeznuo za ljubavlju sa jednom običnom ženom. Sa kojom će živeti jedan običan život. I kojoj će on biti velik. I koja će ga puna ljubavi dočekati kad god da se vrati iz svog boemskog lutanja. A bunio se i Virtuoz. Što nije blizu muzike. I orkestra. A ni blizu svog plemena. O kojem je maštao svih danskih godina.
Jedino je stalno i sveprisutna bila naša ljubav. Voleli smo se. I svakoga dana sve više čeznuli za neki drugim životom. Tokom naše ljubavi, vazda sam se pitala na temu biti & voleti. To mi se činilo kao pitanje svih pitanja.
Ni malo mi se nije sviđalo da on pored mene čezne za nekim drugim životom. Ono što je postajao naš život… prestala sam da budem ja. I prestajao je da bude on. Kada i gde sam ja baš svoja – njega nema. I obrnuto. Tamo gde je on baš svoj – tamo mene nema. A meni, kojoj je životna misija živeti sebe i podsećati i bodriti ljude da žive sebe… neživeti sebe mi se čini kao usud nad usudima.
Volim to ko sam u tvom prisustvu… je za mene je najlepša definicija ljubavi. I obrnuto. Džangrizavost mi je znak da prestajemo da volimo ko smo u nečijem prisustvu. Prestala sam da se sviđam sebi. Ko sam i kakva sam u njegovom prisustvu. A nije mi se više sviđalo ni kakav je on postajao u mom prisustvu.
Od uzbudljivog, rečitog i ljubavnog Virtuoza, stigao je do nezadovoljnog i džangrizavog tipa. Koji me je uzimao zdravo za gotovo. I koji više nije imao nežnosti za mene. To stvarno nisam želela da živim. Ni to da mu nije važan moj rođendan. Meni, koja sam slavila rođendane nedelju dana. Više nije hteo da sluša ni o mojim radionicama. Ni o utiscima mojih heroja. Ni divne reči mojih čitalaca. Nije hteo da ide sa mnom na turneje. Sve ono što je nekada rado radio. Umorio se od mene. I mojih bavljenja.
On koji je do juče hteo sve… da pređe ceo svet da me vidi… više nije imao energije i entuzijazma za nas. Počinjala sam da ga nerviram. Iritiram. A ja sam prestajala da budem lepa. Picnuta. Duhovita. Štosna. Slobodna. Nekako sam se utišala. Postajala sam skrušena. A on je postajao kao neki terijer. Sve mu je smetalo. Svaka kap vode. Koje bi pala. Moja muzika.
A meni je smetao njegov dim. Sve češća bohemija. Povukla sam se u svoj svet. Pisala sve više. I sve duže. I čeznula za još više svog vremena. Da pišem. Vežbam. Čitam. Samostalno i slobodno se krećem. Ja koja sam uvek bila srećno, zadovoljno, ispunjeno i ostvareno biće… postajala sam nezadovoljna džangrizava žena. Od koje ne može slobodno da živi sebe. Život kakav je oduvek sanjao. Došlo je bilo vreme da se raziđemo. Iako je ostalo još ljubavi za nas. Nismo je izlizali i istrošili.
Iako smo se zvanično razišli pre osam meseci… bili smo tu jedno za drugo. Svakodnevno. Redovno. I u ovoj novoj konstelaciji smo pokušali sve. Da se čujemo. Da se ne čujemo. Da se vidimo. Da se ne vidimo. Da pišemo. Da ne pišemo. Da budemo jedno drugom tu. Dok se dižemo sa zgarišta našeg zajedničkog života. I krećemo u neki svoj novi život. Uh.
U prvo vreme to naše novo komuniciranje bilo je nekako isceljujuće. Polako smo se učili na ideju da više ne živimo zajedno. Da više ne delimo jedan život. Nismo bili Jedno. Ali smo se voleli. I boleli. Veličanstveno je to kako se on pušta svom srcu. I svom bolu. On sme da mu se pusti. Tokom tog perioda dobijala sam najlepša ljubavna pisma. Koja nadmašuju sve što sam ja napisala. I mnogo toga što sam u literaturi čitala. A onda sam jednog dana videla da njegova patnja jenjava. I da polako postaje svoj. Bila sam očarana gledajući ga kako se diže. Sa zgarišta našeg života.
Sve više vremena je provodio u Danskoj. Sever dobro dođe da umiri i ohladi južnjačke uzavrele emocije. Ponovo se probudio onaj danski Piter. Počeo je da vozi rolere. Da ide u teretanu. Dva puta dnevno. Da vraća normalne ljudske aktivnosti u život. Da radi. Da živi svoj mirni danski život. I ponovo je njegova svakodnevica počela da dobija neki novi smisao. Punog srca sam pratila kako pravi život iz početka. U tog njega sam se i zaljubila. Koji sme i može da počne život na nekom tamo kraju sveta. U šezdesetoj godini. Da zbog ljubavi pređe sve svoje svetove. I da se ponovo digne…
A ja? Prvih dana nisam imala ni vremena ni hrabrosti da budem nesrećna. Rešavala sam to na moj način. Akcijom. Uranjala sam u moj posao. U radionice. U herojski svet. Koji je tražio da ga ponegujem. U pisanje. U čitanje. U sebe. U sve čega sam bila željna prethodnih meseci. Pre četiri meseca vratila sam se kućici mojoj Beogradskoj. Milim mojim Inter brigadama. Koje su me čekale devet meseci. I sačekale me u svom novom sjaju. A ja sam se vratila celim bićem. Svom životu. Herojima. Plemenu. Radionicama. Plesu. Beogradu. Napravila sam novi sajt. Modnu kolekciju. Heroina fashion. Herojski parti.
Svu energiju koju sam davala nama i našoj ljubavi… preusmerila sam ponovo u svoj svet. Koji je tražio da ga ponegujem. I koji sada blista. I cveta. Lakuku-kuku-kuku. Ipak… kada bih sve završila.. i na tren se umirila… na red bi došao ON. Mi. Sve je tu… samo njega nema. Tokom ovih osam meseci, on je bio Poziv koji je menjao moj dan. Doticao nešto intimno. Iskonsko. Najintimnije.
Da. On je bio i ostao moj najvažniji sagovornik. Svaki put bih se podsetila koliki je put prevalio. Koliko toga je spoznao. Od dečaka iz romske sviračke porodice. Do mog omiljenog Mudraca. A sve razgovarajući sa tim svojim divljim srcem. Koje ga je vodilo kroz život. Ta njegova ljubavnost je baš dotakla i dirnula moje srce. I načinila ga živim. Divnim. I divljim.
Tokom ovih osam meseci naši razgovori donosili su nam trenutno olakšanje. Isceljenje. Ali i tugu. I setu. I žal za ljubavlju. Koja je dobijala neko novo ruho. I taj iznurujući osećaj. Da sastavljamo tikvu. Koja je pukla. Uh…
Kao da smo šminkali leš. Koji je samo na prvi pogled delovao živ. Ali mu duša više nije bila tu. Povremeno smo se pravili da je telo živo. Oblačili ga. Presvlačili ga. Na momente se čak i činilo da je živo. A onda bi nas već nekako podsetilo da nije. I da je svakog dana sve manje živo.
A za to vreme, ljudi su nas i dalje voleli. Navijali za nas. Gde ti je Virtuoz? Često su me pitali. Na sve strane. Bože dragi… koliko ljudi pitaju za njega. Gde nam je Gospodin? Znatiželjni su svi na Kaleniću. Na svim našim mestima. Bili smo im dragi. Uzbudljivi. Vizuelno zanimljivi. Tu smo. Čujemo se. Virtuoz je trenutno u Danskoj. Govorila sam. Ah. Dobro je. Nasmejali bi se. Sa olakašnjem.
Ima nekoliko ljudi koji jako pate za nama. Za idejom o nama. Kao za parom. Ja ih onda tešim. I kažem im da je BITI starije od VOLETI. Da se mi i dalje volimo. Samo što nismo zajedno. Da je sada na redu BITI. I sebe voleti. I život svoj živeti. Jednom odlazi svako putem svog života.
U tim našim razgovorima stigli smo i do esencijalnog pitanja. Šta želimo sa nama? Da li da razvijamo naš odnos? Ili da izađemo iz njega? Ah. Pa da. Kakav uvid. Već samim postavljanjem pravog pitanja. Zaboravila sam da stagnacija ne postoji. Osim kao ideja. Ili rastemo. Ili padamo. A ideja o stagnaciji je bila ono neživo telo. Da ne kažem leš.
I sve ono što sam tog jednog ponedeljka napisala u svoj lični dnevnik… kao svoje privatno pisanje… kao razmišljanje… bez reda i poretka… on mi je već u utorak napisao. Poređao u pismo. To sam uvek kod njega volela. Što je tako instinktivan. I intuitivan. Što hvata i moje najsuptilnije impulse. Naravno kićenim rečima. U koje sam se od prvog dana zaljubila. Ovi naši razgovori su najpre bili isceljujući. A sada su postali mučni. Jer nigde ne vode. Uradili smo sve što smo znali. Mogli. Istrošili smo sve ideje. I sve resurse. I vreme je da svako krene svojim putem.
Bio je to 18. decembar. Uh. Tri put san umra. Što kaže Oliver. Prvi put kad sam ga videla. Drugi put kada smo se razišli. A evo i treći put. A tih dana je vejao sneg. Baš kao i onih dana kada smo se sreli. I zavoleli. Za kraj je morao da zaveje jedan pravi veliki starovenski sneg. Kao iz dvadesetog veka. I da pada danima. Baš kao što i sada veje sneg. Dok ovo pišem. Jer će ionako jednoga dana sve to prekriti ruzmarin, snegovi i šaš.
Nikoljski sneg me je podsetio na predstojeće blagdane. I na foto finiš intenzivnog tempa. Koji sam već mesecima vozila. Od koga nisam stizala da budem nesrećna. A ni srećna. Došlo je vreme da se sretnem sa svojom tugom. I sa srećom. Da priredim sebi jedan čestiti blaganski bluz. Sa svim tim našim datumima. Božić. Kada smo se sreli. I zavoleli. 1. januar kada smo krenuli jedno drugom u susret. Pa njegov rođendan. Pa Bogojavljenje. Kada smo počeli da živimo zajedno. Koliko romantike u jednom pasusu.
Došlo je vreme da se pustim tuzi. Da je uvažim. I pošteno istretiram. A verovala sam da ću znati da se vratim sebi. Da ne odem duboko u tugu. Niti u depresiju. Divnog li kvaliteta ovog mog životnog doba. A tu su i stotine stranice tekstova nama ispisanih. Pa ako bih ušla duboko u tugu… tako sam razmišljala… uvek mogu da izvučem neki tekst… koji me podseća na momente zbog kojih osećam olakšanje. A tu su i stotine stranica njegovih ljubavnih pisama. Koji mi se čine kao najlepša ljubavna poezija. Koju trenutno nemam kapacitet da čitam. Ali jednoga dana sigurno hoću.
Zanimljiva mi je ta igra sećanja. Koliko je varljivo. Zavisi koju fotku izvadimo. I koju muziku pustimo. Mogla sam da budem svoj DJ. Da žongliram sećanjima. I osećanjima. Da usmeravam svoju sreću i nesreću. Mogla sam da budem šta sam htela. Srećna.. oduševljena.. tužna… uplakana… mirna… ljuta… ljubavna… očarana… nesigurna… Dosta je dobar osećaj. I divna paleta osećanja. Za pun i uspunjen život. Hvala Virtuozu što mi je probudio srce. Da me ovoliko ima.
I tako se ovih blagdanskih dana vrtim po lepezi emocija. Od olakšanja… što ponovo živim sebe. Do kvintesencijalne tuge… što ga ne delim sa njim. Preko nekog malog besa što nismo uspeli… što nismo znali da se volimo. I životnog prihvatanja… da smo uradili sve što smo znali i umeli. I da je tako moralo da bude. Pa opet red sreće i ispunjenja i zadovoljstva zbog toga što oboje ponovo živimo sebe… i red žala što nismo znali da tu našu ljubav načinimo večnom.
I naravno da nisam jedini DJ svog emotivnog miš-maša. Život je takođe puštao svoje songove. Taman me tuga rasturi i rasplače… pa mi stignu poruke od mojih čitalaca. Od heroja mojih. Poručuju knjige. Prijavljuju se na radionicu. Zahvaljuju mi se. Žele mi divne želje. Pa opet budem svoja. I srećna. A onda kad pomislim da bih to sa njim podelila… kao da neka senka prođe preko svega.
Pa se pustim tuzi… i suzama… da me pročiste i isperu sve što treba… kad se desi Rambov koncert. Na kojem budem u prvom redu. I izđuskam se za sve pare. Onako slobodno. Bez ideje da se nekome javim. Prijavim. Pa pomislim kako je dobar ovaj osećaj. Izlazim i nema me… ceo dan. A gde sam… otkud znam. Taj osećaj sam uvek mnogo volela. Da mogu šta hoću. Da odem. U drugi grad. Negde. Nigde. Pa sam to i radila. Živeli blagdani… Ah… Slobodo…. Slobodice.
I taman se učvrstim u svojoj slobodi… kad počne da veje ovaj sneg. Isti istacki sneg kao što je vejao prvih naših dana. Kada je ljubav bila u vazduhu. I kada je sve bilo tako mlado. I obećavajuće. Pa budem tužna. Ali ipak mi je dominatno olakšanje. To da živim svoj život. I da on živi svoj. I da ga ja ne sputavam da živi sebe. Ta ideja mi je nepodnošljiva. Što kaže čika Sting. Ako nekoga voliš… pusti ga da je slobodan. Živi. I pusti druge druge da žive. Jer sloboda je za mene ipak najveći čin ljubavi.
Taman se razigram u slobodi.. kad u prolasku kućom vidim ringišpil. Koji mi je kupio za prošlu novu godinu. I koji me podseća na dečaka Pericu. I devojčicu Bepicu. Ah… Pa moja paleta emocija postaje ringišpil. Kojem se puštam ovih dana blagdanskog bluza. Jer mi se može. A suze su mi napravile divan ornament oko očiju. Lepši od najlepših šljokica.
Pust mi je dan kada se ne čujem sa njim. Čujem sebe kako mislim. Pa shvatim da u momentima tuge sebi zvučim kao iz nekog jeftinog narodnjaka. Pa se prevedem na r’n’r. Koji je moje izvorište. Jer meni nije pust dan… čak i ako se sa njim ne čujem. Podsetim sebe. I obučem moje crne kožne čizme. Moju crvenu suknjicu. Zakopčam jaknu. Izlazim i nema me… ceo dan… a gde sam… otkud znam.
I skoro ceo moj orkestar je srećan… Nindža je oduševljen razvojem događaja. I ova di-fensi slododna frajerka neobuzdanog duha je vrlo zadovoljna. Učitelj odobravajuće klima glavom. Devojčica se uveliko igra. Ringišpil joj je omiljena igračka. Jedino plače, cvili i jeca Madam Šaman… Koju je on prekrstio u Groficu. A kako i ne bi… kad ju je Virtuoz dotakao kako niko nije. Boji se da ću je zaboraviti. A ja joj obećavam da neću. Ona mi je najveća tekovina našeg zajedničkog života. Ona je napisala Virtuoza. Knjigu o ljubavi. I presrećna sam što je Virtuoz dobio svoju knjigu. Naravno ljubavnu. Koju je napisala žena koja ga voli. Drugačije nije moglo ni da bude. I žao mi je samo što nikada nije shvatio koliko mi je velik. Jebiga. To je već njegov zadatak.
Kad se samo setim kakav sam Nindža bila pre nego što smo se sreli. I koliko me je oplemenio. Koliko su svi moji likovi sada još življi. Lepši. A bogami je oživela i Madam Šaman. Da ne kažem Grofica.
Moje je da negujem taj deo mene koji je on doticao… kako niko nije.. Evo opet prelazim u narodnjak. Dobacuje ona frajerka. Koja zakopčava čizme. I sprema se da izađe. I da je nema ceo dan. Madam Šaman me moli da negujem taj svoj iskonski jedi-moli-voli deo. Tu jednu običnu jednostavnu arhetipsku ženu. I da redovno razgovaram sa svojim srcem. Tada ću uvek biti u kontaktu i sa Virtuozom. I sa ljubavlju koju smo imali. I neka razgovaram sa kućnim Bogovima. Kako me je on naučio. Madam Šaman bi volela da druguje sa njim. Možda da mu piše pisma. Ili ljubavnu poeziju. Ionako je većina ljubavnog štiva bazirana na ovim tugaljivim emocijama. Dobacuje joj fensi Marija. Koja se raščupava. I pokazuje joj orhideje. Koje su procvetale sve. Komada pet. Posle godinu dana tugovanja. Bez ijednog cveta. I neka malo požuri. Išla bi na sneg. Umesto da ga gleda kroz prozor. I piše o njemu.
Madam Šaman je pušta da se istutnji. I najavljuje joj odlazak u Sombor. Željna je tamburaša. Sombora. I blagdanskog bluza.
Prošle su mnoge ljubavi
Prošli su mnogi životi
I ovo naše prolazi
A vaše dolazi.
Sve što se zbilo nestat će
I ovo naše prestat će
A vaše vrime doći će
Ali i proći će.
I poslije svega ostat će pisma
Koju će pivati svi
I niko nikad saznati neće
Da si u pismi ti
I samo ti jedino ti
Moja ljubavi.
nastaviće se….
Beograd, 3. januar 2019.