Bože dragi… kakav je to ispit? Pitala sam moju davnašnju cimerku. Kada je spremala Poznavanje robe. Dok sam se ja bavila Poenkareovim modelom hiperbolične geometrije. Rešavala parcijalne diferencijalne jednačine. Živela u magičnom i apstraktnom svetu studentkinje matematike. I ispisivala stotine stranica slovima i formulama. Koje su mogle da pročitaju samo neke moje kolege.
Moram da priznam da je moje tadašnje čuđenje sadržalo i malo podsmeha. Nadmenosti. I zabezeknutosti. Od toga šta sve ljudi uče. Nakon razumevanja hiperboličnih svetova i reševanja diferencijalnih jednačina, krenula sam u istraživanje zemaljskog sveta. I upoznavanja sa robom. Od tada je prošlo već tri decenije. A život mi je u bezbroj situacija odgovorio na ono moje pitanje. Kakav je to ispit? Kad god sam videla koliko ljudi ne poznaju robu koju prodaju. I kojom se bave.
Setim se poznavanja robe svaki put kada se zatekem u novodobnim konfekcijskim kafanama. I kafeterijama. U kojima konobari ne znaju šta je standardni espreso. I ne znaju koliko košta taj isti standard. Nego moraju da odu do famoznog kompjutera. Da su uloguju. Da očitaju gde je gost sedeo. Pošto ga nisu videli. Da bi dobili odgovor klikom na prostorni plan kafea.
Osim poznavanja robe, nekada ne odolim da neveštim konobarima kažem koju reč o elementima kretanja po kafani. Kojem me je naučio guru mog kafanskog života. U prvih 10 minuta rada u kafani. Da uvek gledam ceo prostor. To mi je glavni zadatak. Neka priđem gostu tek kada se dobro smestio. Malo udahnuo i odahnuo. A pre nego što je krenuo da se meškolji. I neka ne gledam samo gosta kod kog sam krenula. Neka pratim celu kafanu. Perifernim vidom.
U tih prvih 10 minuta uvođenja u posao konobara naučila sam i da se nikada ne krećem praznih ruku. Mari, zagrlio bi me moj guru. I pokazao mi ceo prostor. Glavni zadatak ti je da pratiš prostor. I da se krećeš. Da uvek nešto radiš. Promeniš. Doneseš. Podeliš osmeh. Najvažnije je da osete da si tu. I da im ne smetaš. Ah. Najbolji ugostitelj kojeg sam srela. Njemu to stvaranje uslova da gost uživa baš ide od ruke. I u kafani. I u svojoj kući. I na svakom mestu. Za njega mogu reći da zaista poznaje robu.
Konobarskom zanatu učila sam se i od legendi ugostiteljstva. Od onih koji su znali šta je moje piće. Kakvu kafu pijem. Čak i ako me neko vreme u toj kafani nije bilo. Koji su pratili i pamtili moje navike. Ono što volim. I šta ne volim. I to bi bilo poznavanje robe. Što se konobarskog posla tiče. U kafani je gost glavna roba. Odnosno njegovo uživanje. Čini mi se. Pored toga, konobar treba da ima životnu opuštenost. Motoriku. Lakoću kretanja. Spretnost.
Setim se poznavanja robe kada god vidim konobare u današnjim konfekcijskim kafeterijama. Kako se trapavo kreću. Vrte telefon. I nemušto komuniciraju sa gostima. Po njihovim kretnjama vidim da nisu poslužili ni jedan jedini doručak. Ni samima sebi. I pitam se kako im je palo na pamet da se odluče na konobarski posao. A pitam se i ko ih je izabrao. I na tom mestu zaposlio. Zato me je i oduševio poziv za posao. Nalepljen na vratima jednog beogradskog restorana. Koji se zove Holesterol. Žao mi je što ga nisam fotografisala. Koliko su duhovito i do srži razumeli šta je foto-robot jednog konobara. Odmah mi je jasno da dobro rade. I vode posao. Prosto mi dođe da odem na ručak u Holesterol. Nakon svih ovih bio-vegansko-sirovih restorana.
Sa Virtuozom sam često razgovarala o kafani. O odnosu sa konobarima. O tome kako komunicira svoje zadovoljstvo ulugom. Ili nezadovoljstvo. Hvala što nas tako lepo pazite. Rekao je jednom konobaru. Koji nas je baš lepo pazio. Kada nije bio zadovoljan uslugom, davao je dvostruke bakšiše. Baš volim tu njegovu logiku. Želela sam da zavirim u glavu konobara kada je shvatio da je dobio ekstra napojnicu. Za ekstra slab tretman. Ipak, sledeći put kada bismo stigli u ruke tog konobara, on bi nas baš lepo pazio.
U stvari ja mnogo volim kafanu. I njene principe. I mogu reći da ih dosta dobro poznajem. Moji heroji naše radionice često nazivaju žurkom. Od jutra do sutra. Ovog momenta mi je stigla poruka. Stižem na Subotnji Sajber Sosa Bal. Potvrđuje jedna heroina svoj dolazak. Jer tako i jeste. Radionica jeste i bal. Jer je moja uloga da heroje primim. Suštinski zaprimim. Utoplim. Okrepim. Nahranim. Uvažim. Čujem. Vidim. Pa tek kada napravimo dobar ambijent, možemo da se bavimo dubokim uronima. I tako sam u mojoj radionici spojila dva moja iskonska zanimanja. Kafanu i matematiku. Zemaljski i hiperboličan svet. Pa od Radionice pravim Bal. I mogu vam reći da mi se mnogo sviđa.
Kad smo već kod poznavanja robe… mislim da je robu važno ne samo poznavati. Nego je i voleti. Ne možemo prodavati nešto što ne volimo. Nešto u šta ne verujemo. Ja svakako ne bih bila dobar mesar. Ili farmaceut. Na primer.
Ali zato ono što volim… ja baš volim. I prodajem potpuno nenaporno. Bez ideje da ga prodajem. Kao u ovoj epizodi. Potpuno filmskoj. Koja se dešava se na Tari. Stigla sam bez ikakvog očekivanja da nađem ikakav vegetarijanski repertoar. Spremna sam bila i da pomalo pregladujem. Kada sam se onako gladna vratila iz nekog đira…. i za večeru spazila boraniju… obradovala sam joj se neizrecivo. Cičalo mi se od sreće. Pa sam je toliko hvalila. I volela. I stenjala dok sam jela. Boranija… boranijica… o boranijico moja mila… pevušila sam svoju boranija pesmu. Pa mi je konobar prišao. I zamolio me da više ne hvalim boraniju. Napravila sam im problem. Sada svi hoće boraniju. A za ovih par minuta potrošili su sve zalihe. Praviće mi vegetarijnasku hranu. Ali da ćutim. I da ne stenjem dok jedem.
I kad smo već kod poznavanja robe i ljudi… još kao malu očarali su me vešti tršćanski i mletački trgovci. Kako nepogrešivo biraju komade. Kako znaju da izvuku pravu cipelu. Haljinu. Pravu robu… čim vas spaze. Osećala sam da je iza toga čitava magija.
U ovoj priči o poznavanju robe, naročito u pasusu o veštim mletačkim trgovcima moram da spomenem i jednu Dušicu. Koja baš poznaje robu. I ljude. Domaća je svugde. Kao i moj guru ugostiteljstva. Od prvog dana na radionici… već je bila domaća u prostoru. Ima fantastičan senzibilitet da spazi šta kome treba. I tako lepo da ponudi. Sigurno a nenametljivo. Ona što zna dušu da oseti. I istinski da je ukrasi. Pa kad vam dušu očita… samo izvuče parfem. Garderobu. Ovo i ono. Tako to dobro radi. Kao oni moji davni mletački trgovci. Voli luksuz. Glamur. I voli ljude. Tretira ih kao careve. Jer tako i sebe tretira. Sa njom kada se sretnete… svakako izađete ukrašeni. Ulepšani. Oplemenjeni. I nemate osećaj da ste nešto kupili. Da ste trgovali. Platili. Dali. Naprotiv. Osećate da ste neizmerno dobili. Jer tako i jeste.
Trgovina je baš veliko umeće. Razmena. Koja može da bude uzvišena. Kao u slučaju sa mojom Dušicom. Koja ume da razume i pomazi dušu… često bolje i lepše nego naši najbliži. Baš kao što je i Virtuoz znao svakom gostu da nađe žicu. Najtananije pesme. One koje najviše voli. I one koje ni ne zna da voli. A onda bi im svirao i pevao pesme koje je on najviše voleo. Kao što je pesma Sama. Mikija Jevremovića. Na kojoj je decu othranio.
Čini mi se da je važno da u ovom odnosu razmene robe i usluga učestujemo i mi. Sa druge strane pulta. Mislim da je važno da im pomognemo da nas nađu. Da se ne predstavljamo lažno. I neistinito. Obožavam priču mog Frizera. Koji mi je pričao kako se dešavalo da mu na šišanje dođu žene u „kućnom“ izdanju. Dešavalo se da ponesu i korpu sa đubretom. U tom opuštenom momentu. Kod njega. Uvek picnutog. Nijansirano sređenog. I religiozno posvećenog stvaranju. On bi ih vraćao. Ne može se u crkvu u flekavom šlafroku. I sa otpadom u ruci. U tim kućnim ogrtačima i sa korpama u rukama može samo kesu da im stavi na glavu. Umesto frizure. Da ih kompletira. I bez ove njegove priče, uvek sam naročito pazila šta ću da obučem na šišanje. Kako da inspirišem Maestra… Da znao kakvu krunu da mi spremi.
Kažu da je za uspeh u svakom poslu potrebno tri stvari. Da voliš svoj proizvod. Svoju branšu. I ljude sa kojima radiš. Ja nekako uvek očekujem i dimenziju više. Pogotovo kada se neko bavi meni bitnim temama. Koje doživljavam na granici religiozne posvećenosti. Nasuprot „unosnih“ mesta.
Svakoga dana pojavljuju se neke nove unosne branše. Kao što je zdrava hrana. Pa na sve strane ničuprodavnice tzv. zdrave hrane. Koje najčešće prodaju robu na meru. Sa „trgovcima“ koji ne poznaju robu. Šta je to što kupujem? Šta je kinoa? A šta je to proso? Šta je crna nori alga? Šta se sa tim radi? Pitaju me prodavačice. Njihova pitanja počela sam da doživljavam kao zainteresovanost za robu. I kao potencijal da uskoro postanu pravi trgovci. Naspram onih koji se smaraju što moraju da mere robu. U hiljade malih kesa. Sa svim tim čudnim imenima. Kinoa. Proso. Kombu. Nekada se znalo. Džak brašna. I džak šećera. I doviđenja.
Nisam oduševljena ni kada prepoznam unosno mesto u veganskom restoranu. Pepeljare na stolovima. Hladna voda sa ledom. Koju donose hipsterski konobari sa bradama. I tetovažama na rukama. Koji ne znaju ništa ni o jednom jelu. I koji u pauzi odlaze po hamburger u susedni fast food. Ah. Nisam više išla na tu stranu. Niti ću. Ne volim unosna mesta. Suviše su mi aktuelna. Moderna. Suviše je cool biti vegan. Nekako mi zdravije i istinitije zvuči beogradski Holesterol. Ipak, ovi vegansteri imaju odličnu Instagram kampanju. Kaže mi prijateljica. I verujem da će svaka roba naći svoju publiku. Ja ipak tražim dimenziju više.
Nekada su se otvarale pekare. Apoteke. Kladionice. A danas se otvaraju zdrave hrane. Veganluci. Yoga studiji. I kad malo bolje razmislim… mogu da budem zadovoljna. U kom se pravcu razvija svet. A na svu sreću… mogu da biram. Ne prijaji mi unosna mesta. I uvek ću izabrati veganski restoran u kojem su ljudi posvećeni. Koji vole i poznaju svoju robu. I naravno ljude. I zato sam u onom unosnom veganskom restoranu bila samo jedan jedini put. Već sledeći put otišla sam u novosadsku Bananu. Ili u beogradsku Radost. U kojima me tako divno paze. I hrane. I u kojima ne moram da ostavljam duple bakšiše. Da bi me sledeći put pazili onako kako ja volim.
I kad smo kod poznavanja i voljenja robe… ove naizgled male teme… želim da znate da se klik moga života desio u Crnom Biku. U kafani u kojoj sam radila. Nakon što nisam pronašla način kako da se bavim Poenkareovim modelom hiperbolične geometrije. Ni rešavanjem diferenicijalnih jednačina.
Prve dve tri godine sam rad u kafani prihvatila kao privremen. I uživala sam u njemu. Uvek sam volela kafanu. I mnoge njene principe. Što ste do sada verujem i shvatili. Bližile su se moje tridesete. Devedesetih godina prošlog veka. Činilo mi se da se svi moji prijatelji ostvaruju. A ja sam i dalje bila u podrumu Crnog Bika. Osećala sam se kao da čekam da poštar zazvoni. Da bih počela da živim. I bila sam ljuta na život. Što ne predajem Nasinim specijalnim timovima. Niti se bavim teorijom igara. I kombinatorikom. Nego se bavim crnim i svetlim pivom. Koje nisam mogla ni da okusim. I ljudima koji su pili pivo. Uh. Pa sam počela da otaljavam. Da čekam da prođe. Ah.
Oj živote šta si mi doneo…. vidi mene matematičarke… takmičarke… oj Poenkareov modelu hiperbolične geometrije… oj teorijo igara.. i teorijo nepokretne tačke.. vidite me kako nosim… rmbam…. teglim… koža mi puca od pranja čaša… a zimi imam upale jajnika…. od hladnog mermera… i tankih kožnih cipela… bila je sevdalinka u pozadini mojih misli. Koju nikada i nikome nisam naglas izgovorila. Ali je bilo dovoljno da odzvanja mojim životom.
Koliko je sve teško i smorno. Kada se razmišlja na ovaj način. Nije ni čudo što sam se pre 20 godina osećala 20 godina starije nego danas. Godina prođe – a smena nikada. To sam shvatila. Gledajući cipele i čizme ljudi. Čiji su koraci iz moje underground žablje perspektive delovali tako sigurno. Svi su znali kuda idu. Osim mene. Dok sedim. U hladnom i tamnom podrumu. I čekam Poštara da zazvoni. Da moj život počne.
Predosadno i prejadno mi je bilo da se ovoliko sažaljevam. I to je bio taj čas. Kada se sve promenilo. Kada sam digla dupe sa šank stolice. I baš kao što mi je moj guru ugostiteljstva davnih godina objasnio. Mari... kada nemaš posla... a ti poliraj čaše. Kakva plemenita alhemičarska delatnost. Poliranje čaša. Eh... Moje čudo je tada počelo da se dešava. Bio je to bio ključni momenat mog izlaska iz kafane. Prihvatanje kafane.
Pa sam krenula da poliram čaše. Da slažem kuhinju. Da se dajem. I da se dajem. Ah. Kad je mene krenula karta. Ponovo sam bila najbolja konobarica na svetu. Akrobata. Balerina. Mađioničarka. Koja nosi 7 plus 7 krigli. Sa 5 plus 5 prstiju. Točila sam pivo. Bila sam duhovita. Pravila sam kapućina. Sama sam posluživala pun podrum gostiju. I punu baštu. Pljuštali su bakšiši. Ljudi su stajali u tri reda ispred šanka. Činili mi neke lepe plezire. Radovali me.
U prepodnevnim smenama sam se osećala kao Harvi Kajtel. U filmu Modri u licu. Svi su dolazili kod mene na kafu. Na konsultacije. Da razgovaraju o svojim ličnim dnevnim malim i velikim pitanjima. Puštala sam im divnu muziku. Na izvoru koje sam u Biku bila. Uživala sam baš. I zarađivala baš. Da… Posao je postao unosan kada sam se ja unela u njega. Kada sam mu se dala. I predala.
Dobijala sam nagrade svaki put kada bih se dala celim srcem. I obrnuto. Loše sam prolazila kada sam poslu prilazila kao unosnom. I ulazila sa kalkulacijom. Meni unosni poslovi uopšte nisu bili unosni. Kao jedna radionica strateškog planiranja. Koju sam pravila sa poznatim srpskim biznismenom. I njegovom ekipom. Nisam baš bila očarana da radim sa njima. Jer nisu baš iz mog plemena. Pa sam tako i prošla. Radila... radila... i nekako je na kraju ispalo da mi nisu platili.
Nedavno sam imala još jedan ponovljeni eksperiment. Zvani unosan posao. Velike međunarodne organizacije. Veliki festival. Fensi… šmensi. Ja da moderiram neki deo. Jeste da me ne interesuje tema. I jeste da me ta branša odavno ne loži. Ali makar radim sa mojom ekipom. Družinom. I makar ću dobiti lepe pare. Mislila sam. Da bi mi posle dve nedelja učenja teme koju ne volim. I spremanja moderacije tog jednog festivala… i to na engleskom… moja družina rekla da su rešili da se svi odreknemo dnevnica. U korist jedne od najvećih svetskih međuarodnih organizacija. Ah. Sedi Bepa. Jedan. Tako sam i naslovila pismo koje sam potom napisala mojoj družini. Ne računajte na mene. Više.
I kao što sam skupo platila svaki „unosan“ posao. Svaku kalkulaciju koliko ću dobiti. Pre nego što sam rešila šta ću dati. Toliko sam uvek dobila kada sam se dala. Bez kalkulacije o dobijanju. Ako me se sete – sete…
Često sam pomislila koliko sam se ogrešila o kafanu. O moj Crni Bik. U kome sam na ovaj ili onaj način provela skoro čitavu deceniju. I izvinila mu se. I duboko u sebi. A i ovako javno.
Žao mi je što odmah nisam razumela koliko je velika učiteljica. I koliko je snažna i važna bila ta moja decenija u podrumu Crnog Bika.
Kao što sam se ogrešila i o onu moju davnašnju cimerku. Koja je spremala ispit Poznavanje robe. Oprosti mi Pape. Sad razumim koliko je važno poznavanje i voljenje robe. Eh… kada bi svako poznavao i voleo svoju robu. Ovaj naš svet bio bi jedno rajsko mesto.
A Svet bi možda i funkcionisao bez Poenkareovog modela hiperbolične geometrije. Teorije igara. I diferencijalnih jednačina. Mislim da bi Poznavanje i voljenje robe moglo da se uvede na svakom fakultetu. Zato sam ovoj temi i posvetila čitavu celodnevnu radionicu. Zaljubite Svet u svoje ideje. A zato sam i napisala ovaj tekst. Mali a veliki tekst. I baš sam u njemu uživala. I potpuno mu se predala. Što verujem i osetite. Dok ga čitate. Bez ikakve kalkulacije.
I za kraj da sa vama podelim mudrost koju sam čula od Olivera. Sina mog Frizera. Kada sam ga pitala šta mu je glavno učenje iz života u Budimpešti. Nečim se moram baviti. Pa kad već moram nečim da se bavim… onda mi je bolje da se tome posvetim. Eto. Lepo mi je objasnio. Tatin Sin.
Nečim ionako moramo da se bavimo. Pa kad već moramo da se bavimo… bolje nam je da se tome posvetimo. Da upoznamo robu. Da je zavolimo. Baš kao i ljude. I branšu. Da se unesemo u posao. I on će biti unosan. Toliko.
Beograd, 1. februar 2019.