Koliko smo mi ljudi kompleksna bića. Nano-suptilna. Bože dragi… Taman pomislim da sam mnogo toga razumela… kad… shvatim da baš i nisam. Ponovo sam u zbunjenoj fazi. Još do pre nekoliko dana sam cvrkutala. I lebdela na talasima novorođene ljubavi između Virtuoza i mene. Na medenosti našeg novog medenog meseca. A danas sam tužna. I boli me srce. I plačem. I to zauzima skoro ceo moj prostor. Unutrašnji i spoljašnji.
O našem cvrkutanju nisam pisala. Nisam stigla. Od cvrkutanja. I od medenosti te naše novoprobuđene ljubavi. Sredinom januara.
Kakvo je to divno olakšanje bilo. Ta ideja da nam se pustim. Čudesno mi je bilo da pratim kako se jednom prostom novom idejom otapa ledeni iglo. Koji se napravio oko moga srca. Ah te nagrade… te lepote… Biti ponovo živ. Moje telo je trenutno reagovalo. I moje srce. I celo moje biće. Od same ideje da nam se pustim. I pustili smo se. Tačno devet meseci nakon našeg burnog razlaza. Rodila se naša nova ljubav.
Tog našeg novog dana rekli smo jedno drugom drugom sve što je trebalo da se kaže. Razume. I oprosti. Sa srca mi je pao neki veliki kamen. Od svih tih reči. Koji mi je stajao na srcu. I otopio led oko mene. Ja znam da sam oprostila. Jer…. ja volim da oprostim. Lepo je. I od toga raste srce. A dirnulo me je i njegovo velikodušno opraštanje meni. Mojih hirova. Damen kaprica. I potrebe da odem.
I rodila se naša nova ljubav. U januaru. Kada je došao sa Severa. Na Jug. U Beograd. Da vidi sneg. Da vidi mene. Ah… taj naš januar. Baš je naš. Skoro svaki januarski dan – neko naše crveno slovo. Za njegov rođendan nam se desilo potpuno i božanstveno rastakanje. Koliko otvaranja… davanja… ljubavi… i bezgraničnosti. Nakon blagdanskog bluza. I okeana suza koje sam izlila opraštajući se sa Virtuozom. Sa našom ljubavlju.
Bio je ovo pravi medeni mesec. Ovaj januar i februar naše nove ljubavi. Naše nove ere. Kako je on nazvao. Ah. Takvo jedno lebdeće lepršavo stanje. Sve su mi se rane iscelile. Ponovo sam disala duboko. Ponovo sam slušala i osećala Šopena. I puštala njegovu muziku. Pericino zaigravanje. Pašonu. Horu stakato. Čitala sam Virtuoza svakodnevice. I lebdela. I tako mi se velika i veličanstvena činila naša ljubav.
I on je osećao novu eru. Novu inspiraciju. Novu emociju. Sve je ponovo dobilo neki novi smisao. Dubinu. Lepotu. Magičnost. Svi ti pozivi i poruke koje jedno drugom šaljemo u isti sekund. Toliko su rečiti pokazatelj te naše najdublje povezanosti. Iako smo bili nekoliko hiljada kilometara udaljeni. On u njegovom Kopenhagenu. Ja u mom Beogradu. Osećali smo se tako blizu. Nikada bliže. Budili se u isto vreme. U 3 ujutru. U pola četiri. U petnaest do pet. Uvek u isti tren. Kuckali poruku jedno drugome. Shvatajući da i onaj drugi upravo piše poruku. Perica is typing… Baš je čudesna ta tajna veza.
Ova naša nova ljubav je bila drugačija. Od prve. Stare. Kako smo je zvali. Prvi put smo se voleli na jedan opčinjeno omađijani i ne-mnogo-razuman način. A sada smo najpre postali prijatelji. Tokom ovih devet meseci merkanja jedno drugog iz naših igloa. Naša bića su želela da budu blizu jedno drugog. Da razgovaraju. Da se vide. Sada smo im tražili pravu meru. Shvatili smo da smo se voleli i kada se nismo voleli. I da hoćemo da se volimo. I da volimo da se volimo. I zavoleli se jednim novim kvalitetom.
Što je to sve bilo čudesno. Neizrecivo. Ponovo sam se osećala bestelesno. Bezgranično. Ponovo sam živela večnost. Tmurni februarski dani bili su najsunčaniji na svetu. Kuckali smo se. Pričali smo. Gledali smo se. Vežbali smo kundalini jogu. Delili tu našu dobro poznatu intimu. I osećali se kao znanci stari. A novi ljubavnici. I osećali da smo zajedno. Da smo Jedno. Da smo rođeni jedno za drugo. I da su svi naši prethodni životi bili samo priprema za ovaj. Naš. Da možemo na miru da nam se damo.
A onda sam rešila da odem u Kopenhagen. Tamo smo imali i naš prvi medeni mesec. I to je bilo divno. Ta priprema. Još tri nedelje odbrojavanja. Narastajuća čežnja. Ushićenje. Radost. Naravno da sam pomerila sve svoje poslove. Radionice. Instagrame. Lajvove. Sastanke. Da bih umetnula sedam dana za nas. A on je takođe imao intenzivne radove. Sređivao je stan. Razmišljao o tome da kupi novi krevet za nas. Planirao je neki novi, dosad neviđeni Kopenhagen. Pravio agende i programe za mesta koje bi njegova Grofica mogla da voli. Raspitivao se o restoranima sa bezglutenskom i bezlakotznom veganskom hranom. Koliko je meni sve ovo bilo dirljivo. Mogla sam da se rasplačem od miline od svake ove ideje.
Da. Nas dvoje smo uvek bili galantni jedno sa drugim. U svemu. U davanju sebe. Novca. Vremena. U činjenju usluga. Ništa nam nije bilo teško da uradimo. To sam tek ovih dana u Kopenhagenu shvatila. Koje su razmere naših davanja jedno drugom.
On nije pušio nekoliko dana u stanu. Da ga izluftira. Pravio je menije. Smišljao sve te neke ture za nas. A ja sam skraćivala svoje jutarnje pisanje. On je pomerio svoje jutarnje šetnje. I nismo se javljali na telefone. On je pravio spiskove. Sa bademovim puterima, kinoom, čijom, susamovim uljem, avokadom, batatom, džerijem. Umesto njegovih jednostavnih malih dnevnih lovačkih ručkova. I znala sam koliko je veliki izlazak iz njega kupovina svih tih Grofičinih špecija. Ali opet je to radio. Kupovao toliku količinu hrane. Za tolike pare. Koje on vrlo rado potroši u boemskoj noći. Ali ne i u delikatesnoj prodavnici.
Odjednom mi je postalo jasno koliko nam je virtuoznosti potrebno da napravimo tu našu svakodnevicu. Da se vozikamo biciklom ceo dan. Po celom Kopenhagenu. Da pijemo organske kafe sa dodatkom crne čokolade sa 75% kakaa. I da tražimo sirove kolače. I osećala sam to njegovo veliko davanje. A moje ustezanje. Da ne tražim previše. Da ga ne smorim. I stvarno su trebala dva Virtuoza da naprave ljubavnu svakodnevicu sa ovolikim različitostima. I tako dve i po godine.
Postalo mi je kristalno jasno zašto smo pukli. Onog prošlog burnog aprila. Da. Koliko smo morali da se dajemo. Da izađemo iz sebe. I svojih svetova. Samo da bismo bili zajedno. Kao u onoj Luisovoj pesmi. Koju inače mnogo volim.
Crne kose. Noge bose. Oko vrata đinđuve od zlata….
Opa.. opa. Neka.. neka. Sve ću da ti dam. Sve ću da prodam.
Samo tebe… tebe tebe… samo tebe da imam. Samo tebe da gledam.
To je pesma o nama. On da dođe u Beograd. I ode iz Sombora. Iz Kopenhagena. U grad koji mu je bio potpuno nov. Stran. I ne njegov. Da ne kažem tuđ. Jer znam da ga je zavoleo. Da proda svoju kuću u Somboru. Da prestane redovno da svira sa svojim somborskim orkestrom. Da na probe odlazi samo povremeno. Da ne bude gazda Pera u Somboru. Čuveni somborski boem. Primaš. Koga mnogi na ulici znaju. I pričaju i glasno i tiho o njegovoj virtuoznosti. Da ostavi svoje pleme. Kojem je on Poglavica. Da bi bio sa mnom.
A bogami… morala sam i ja mnogo toga da dam. Da izađem iz svojih zidina. Da budem posvećena nama. Od Nindže da postanem Grofica. Od Predsednika herojske Republike da postanem njegova Pipi. Dala sam mnoge svoje svetinje. Dozvolila sam pušenje u herojskoj republici. Koja je inače bila nepušaška zona. Kao i vegeterijanska. Pustila sam meso. Odnosno crkotine. Kako smo ih duhovito zvali. A bogami ni alkohola nije nedostajalo. S vremena na vreme. Ali ga je bilo.
Da. Stvarno se nismo štedeli. Verovali smo da naša ljubav može da spoji nespojive svetove. Probali smo skoro sve. Da budemo u Beogradu. U Somboru. U Kopenhagenu. Izmislili smo jedan novi grad. I ja sam prodala svoj mali novosadski stan. I takom smo dali jedno drugom sve. Dve godine nakon što smo se zavoleli, preselili smo se u Novi Sad. Kupili smo zajednički stan. Verujući da će to biti naš dom. I dobra raskrsnica za sve ostale naše gradove. Sombor. Beograd. Kopenhagen. Majko mila. Koliko davanja na jednom mestu.
I poslednji korak pred naše pucanje bio je moj izlazak iz Inter brigada. Iz moje Herojske republike. Kada sam Radionicu prebacila u Sandrin stan na Dorćolu. I spustila svoje radioničke stvari u podrum. A od Herojske republike napravila montažno demontažnu radionicu. Petkom sam putovala u Beograd. Da bih noću vadila stvari iz podruma. Donosila ih gore u stan. Na vrata stana sam lepila tablu Na putovanju Heroja. Sva sreća da su mi nove dorćolske komšije bili savremeni svetski ljudi. Koji gledaju svoja posla. A ne moju tablu. I da nije bilo nekih balkanskih špijuna. Koji bi se bavili mojom tablom.
U tim mojim vikend noćnim montažno demontažnim akcijama sam se pitala kako sam tako izbagatelisala moju Radionicu. Koju sam pravila ceo svoj život. A najmanje 22 godine. I koja je do našeg susreta bila glavna svetinja mog života. I kako je on to odustao od svih svojih svetova. I od svojih svetinja. Od velike somborske kuće. Somborske bohemije. Proba sa svojim orkestrom. Familije. Da bismo se zadesili u Novom Sadu. U našem božanstvenom stanu. Ali na Novoj Detelinari. Što je za jednu groficu skoro pa tragično.
To je bilo naše grandiozno vele- pretezanje. Opa- opa. Neka – neka. Sve ću da ti dam. Samo tebe da imam. I nije ni čudo da smo onako pukli. Osećala sam se kao u nekom tuđem životu. U stanu koji je kao moj. U gradu koji je kao moj. A ništa nije bilo moje. A ni njegovo.
Da bismo bili zajedno… odustali smo od svih svojih svetova. On je izašao iz svih svojih svetova. I ja iz svojih. Kada sam ja sva svoja… njega tamo nema. Fensi beogradska dama. Kako on kaže. Javna ličnost. Koja ima veliki i ogroman Lepi njen svet. I koja ima ljubavi za ceo taj njen svet. I koja voli fensi stvari. I fensi hranu. Kako on to kaže. Iako ja ne volim tu reč. Ja sam u stvari di-fensi. Nego da pojednostavim.
A on kada je sav svoj… Boem, Poglavica i Gazda Pera… mene tamo nema. I to je bila naša tačka pretezanja. Izlazak iz sebe. Bože koooolika je ta naša ljubav… kada nam je dala ovoliko volje i energije i želje za davanjem. Postalo mi je jasno sada. U Kopenhagenu. U ovom našem novom medenom mesecu. Koliko smo pregaoci ljubavi bili. I koliko to nismo ni osetili kao davanje. Nego kao nešto najprirodnije. Kao disanje.
Danas u Kopenhagenu sam mogla da shvatim razmere ovih naših davanja. I na velikom, životnom nivou. A i na svakodnevnom. U svakom momentu. Koliko izlazaka iz sebe. O daaaa. I za mene… koja je zaljubljena u lakoću… u lako ili nikako… ovo je bilo nekako tako teško… i teretno… i saturnovski. A bogami i za njega.
Potpuno mi je jasno koliko nije lako živeti sa mnom. Biti pored mene. Ispred mene. Iza mene. Oko mene. I svesna sam svih tih davanja i prilagođavanja meni. Toga sam uvek bila svesna. Toliko da sam čak i zaboravila da napišem.
To su ta dva naša različita principa. Jupiter i Saturn. Ja volim da je lakše. Lepršavije. Razigranije. Nindža i Boem. Ovan i Jarac. Baš smo bili trudbenici ljubavi. Zaslužili smo ljubavni orden za davanje. I postali smo kao kuvane žabe u sosu od odustajanja od sebe.
I toga sam se ja prepala. Onog 24. aprila. Tog silnog odustajanja. I napora. I iskočila nazad u svoj svet. Dok ga se još sećam. Bila sam želljna te lakoće. Sličnosti. Mog plemena. Rokenrola. Lepog mog Sveta.
Tokom ovih devet meseci u kojima smo se vraćali sebi i svojim svetovima… shvatila sam koliko sam oplemenjena našim susretom. Beskrajno i bezmenerno i potpuno zahvalna svakim svojim atomom za tu veliku i ogromnu ljubav koju je u meni probudio. Za koju nisam ni mislila da može da postoji. Okeanskih razmera. Kao i za bezbrojne kvintesencijalne osvešćujuće duboke razgovore. Da. On je bio i ostao moj najdraži i najvažniji i najmiliji Sagovornik. Njegova Mudrost i Samoukost su moja skoro Svetinja. I njegovo Prisustvo. I telo. I njegovo veliko cigansko srce. I njegova Muzika. I njegov život. Koji volim. I poštujem bez zadrške. To koliki je put prešao. I kako se napravio do danas.
A koliko sam mu tek zahvalna što sam srušila zidine koje su stajale oko moje herojske republike. I što se otopio iglo oko moga srca. To je moglo samo tako jedno veliko boemsko cigansko srce da učini. I mogu vam reći… mnogo je lepše živeti slobodno. I bez zidina. Ali ipak… moja herojska republika je u Beogradu. U Inter brigada. I ona je nepušačka teritorija. I veganska. I republika u kojoj se živi uglavnom razumno. Kreativno. I konstruktivno. I u kojoj je alkohol dozvoljen samo u retkih ceremonijama. U formi zdravice. Neko di-fensi roze vino. Kao Pink Punk. Ili Rose Nostra. Ili Carski drum. Eventualno šampanjac.
Da. Naše duše su srodne. Vrlo bliske. Najbliže. Ali im je spoljašnji izraz različit. I to je bio naš zamor. To smo pričali u Kopenhagenu. U našem poslednjem razgovoru. O razmerama naših davanja. I o sosu od odustajanja.
Jako me je zabolelo kada je rekao da nismo trebali da budemo zajedno. Da se ovoliko damo. Ah. Gledano zemaljskom računicom nismo. Podsećala sam ga na to što smo do pre pet minuta oboje znali. I mislili. Da smo se rodili da bismo bili zajedno. Da su naše duše vrlo bliske. Skoro pa iste. Samo im je spoljašnji izraz različit. I zato smo se tako mnogo dali. Ali smo još mnogo više dobili. I još više možemo da dobijemo. Ako ne žalimo. Nad datim mlekom.
Naš je zadatak da napravimo da nam bude vredno. To je esencija mog učenja. I mog života. Šta naiđe… tome da budem rada. Da ga iskoristim. Nema skupog učenja… ni velikog davanja… ako razumemo i naučimo šta treba…
Tako je i ovaj moj poslednji dolazak u Kopenhagen svakako dobar. Jer je u paketu sa onim čudesnim medenim mesecom. I sa otapanjem igloa oko mog srca. I jer znam da smo uradili sve što smo znali. I što nije ostala ni jedna ideja koju nismo isprobali. Tome učim i svoje studente. Da se ne boje života. Da se ne štekaju. Najteže je živeti iza zidina. Iza nekog zaleđenog igloa. I mnogo je lepo biti otvoren. Živ. Slobodan. Perice… kako je lepo živeti. Setila sam se Mije Aleksića.
A onda se i on podsetio. Da je tokom ovih devet meseci imao prilike da iznova upozna sebe. Da vidi šta mu je da. A šta mu je ne. Pa nekada moramo i da se izgubimo. Da bismo se ponovo pronašli. To je ta priča o izgubljenom – nađenom. Shvatio je i koliko mu prija ta novopronađena sloboda. Koju sam u njemu probudila. A koju je on do juče žurio da mi da. Na gazdovanje. Prijalo mu je da bude svoj. I da bude moj. Svoj i tvoj. Tako mi se u jednoj poruci potpisao.
A to i jeste moj ideal. Koji spaja biti i voleti. Slobodno kretanje i ljubav. Svoja i tvoja. Da bih mogla da budem tvoja.. najpre moram da budem svoja. I to je ono što sam poverovala da možemo da napravimo. Da svako od nas živi svoj život. I da delimo jedan naš život. Koji će obuhvatiti sve ove naše gradove. I sve naše izraze. I to se čini kao skoro bajkoliko rešenje. Svoja i tvoja. Ah.
Tokom ovih devet meseci nove samospoznaje shvatila sam i koliko sam ja Vatra. Jedini element koji ne postoji sam od sebe. I koji ne može da se čuva. Ni skladišti. Nego mora neprekidno da se stvara. Da… ja moram da se stvaram. To je istina. Svakoga dana. Ta moja jutra. Moje pisanje najmanje do podne je moja svetinja. Moje stvaranje. Kada nemam svoja jutra… duga opuštena mirna jutra… za dugo promišljanje i pisanje… frustracija mi je velika. Kao da se ne napravim cela. Kao da mi neko kožu dere. Ne diraj Bepu dok piše. Dok se stvara. Što je vrlo značajan komad vremena. Od četiri do 12. To je moje radno vreme stvaranja sebe.
Shvatila sam i koliko sam sklona autocenzuri. Ukidanju sebe od sebe. I molila ga da mi pomogne. Da mi kaže da pišem.. dok ne napišem sve. I još malo više. Da se ne vraćam kući. Dok ne istutnjim sve svoje biciklove. Svoje potrebe. I još malo više. Da ga se zaželim. Da mi pomogne da sačuvam svoju samoću. A ja ću zajedno sa njim negovati njegovu samoću. I njegovu slobodu.
I treba mi bazen. I ples. I vikend radionice. I moje pleme. To sam shvatila. A shvatila sam tokom ovih devet meseci i da je on bio taj Poziv koji menja dan. Koji menja svet. I da je svaki dan u kojem se nismo čuli… bio nekako nedovršen… nekrunisan. Ruku na srce… može se živeti i u nekrunisanim danima. Svakoga dana sve lakše i lepše. Ipak.. neuporedivo je zadovoljstvo bilo pustiti se nama. Otopiti onaj iglo. Tada sam tek stigla do punine.
A rečima ne znam da vam opišem koliko me je u najtanju žicu diralo to kako se on dizao. Sa zgarišta naše ljubavi. To što je počinjao život iz početka. Što je smeo da nam se pusti. I što je sada napravio toliko novoga i lepoga. U to sam se ponovo zaljubila. U njegovu hrabrost da padne. I da ustane. I zato sam ga u našem poslednjem razgovoru molila da ne žali nad davanjem. Nego neka gleda da mu bude vredno. I neka gleda tako da mu ne bude teško. Što ga je učio njegov učitelj Tomislav.
On je upoznao sebe. I mene je upoznao potpuno tek tokom ovih devet meseci. Kaže. Da. Mi razumemo stvari tek kada ih izgubimo. Tek kada izgubimo nešto… shvatimo koliko nam je vredelo. Da. Isto važi i za mene. I za vas. I mislim da je to jedan jebeno glupav ljudski princip. I zato je važno da budemo svesni. Koliko god je to moguće. Da znamo šta imamo. Da ga vrednujemo. Da budemo zahvalni. Inače ćemo ceo život proživeti u naknadnoj spoznaji šta smo imali. I u tuzi. Kada ga izgubimo.
Umesto da živimo svestan život. Da negujemo ono što imamo… dok ga imamo. A kada prestanemo da ga imamo… opet da budemo zahvalni za to što smo ga imali. Jer smo imali. A mogli smo i da nemamo. Tako nekako. Evo mene u filozofiranju. Vidi se da mi nedostaje Virtuoz. I razgovor sa njim. Naša beskrajna filozofiranja. Ah. Da. Zahvalna sam na svim tim našim razgovorima.
I gledam ga tog našeg poslednjeg dana u Kopenhagenu. Kako je ponovo napravio svoj danski život. Danski ritam. Danac Piter. Tri decenije ipak nisu malo. Kupio je novi stari instrument. Prim. Na kojem je počinjao da svira. I to se baš otvorio. Na Grofičin način. Vežba svakodnevno. Radi jogu. Vozi bicikl. Ima svoju svesku. Svakodnevno piše. I ostvaruje svoje planove. Pravi male slatke radosti. Pravi orkestar sa svojim prijateljima u Danskoj. Sa kojima je i došao u Dansku. Redovno neguje i zaliva svoj somborski svet. Svoju porodicu. I planira kako ponovo da bude Poglavica. Pa kako da se ne zaljubim u ovakvog tipa?
I nije bilo lako. Ali je bilo lepo. Najlepše. Božanstveno. Ispunjavajuće. Uzbudljivo. Doprlo je do najdubljih delova mene. Nisam ni znala da ih imam. Osećam se toliko oplemenjenije. Toliko dotaknuto. Toliko ljubavi prema njemu osećam. Zavolela sam čak i da budem Grofica. Ali dodajem da to nije moja glavna uloga. Samo povremena epizoda.
Eto to sam sve videla i poređala u ova moja dva danska dana. Koliko energije moramo da damo da bismo bili zajedno. Da hranimo našu ljubav. Nakon ovih razmišljanja… osećala sam da smo se potrošili. I da na ovoj tački nemamo šta više da damo jedno drugom. Da smo se umorili. Za sada. I da počinjemo da krčkamo sos odustajanja od sebe. U kome se žabe skuvaju. A to svakako nije ideja.
To sam shvatila u prethodnih devet meseci. Šta su moje svetinje. A naučila sam i da razlikujem svetinje i zidine. I znala sam da je vreme da idem. Da sačuvamo sve naše svetinje. Tako nekako. Sa ogromnim bolom u srcu. I sa velikim jebiga. Ne volim ovu reč. Liči mi na odustajanje. Ali nekada i ona mora da se kaže. Jebiga.
I otišla sam iz Kopenhagena. Čim sam ovo shvatila. Baš zato što nas toliko volim. Nisam želela da trošimo naše dane. Da nas dodatno umaramo. Da krckamo sveže uspostavljene svetinje. Ipak sam ja Lutalica. Sanjar Lutalica. Pod ovim nebom luda ptica. Koja voli da je lepo. I da je lako. I koja ima neki čudar dar da ostavi iza sebe sve što joj više ne odgovara. Da išeta iz destruktivne situacije.
I znala sam da će me boleti. Da će ga boleti. I da će nas boleti. Bolela me je već i ova ideja. Ipak… činilo mi se lekovito na duge staze. Baš kao što sam smela i da nam se pustim. I da dođem sada u Kopenhagen. A bogami sam i od Virtuoza tokom ovih devet meseci videla kako se feniksuje. Diže iz pepela. I postaje još lepši. Mlađi. Uzbudljiviji.
Smem i ja da se se pustim. Ipak sam ja Heroina. I Maršal od Nule. I Grofica. Koja se ne boji slomljenog srca. Jer znam da je našem srcu suđeno da bude slomljeno. Ponovo. I ponovo. I ponovo. I lomeći se kao školjka… otvara se tom dubokom okeanskom izvoru… beskrajnom izvoru. Nežnosti. Ljubavi. Koja je više od partnerske ljubavi. Koja je večnost. A u kojoj se nalazi telo koje je dublje od svakog ranjenog tela. U njemu je i deo srca koji nije ranjen. I deo nas koji je potpuno neoštećen. Ceo. I koji nam tako čudesno i isceliteljski vraća tu našu pravu prirodu neranjavane celosti. Isceljenje.
Do njega stižem svojim pisanjem. Ređanjem misli. Ovim tekstom. Meditacijom. Beogradom. Sunčanim danom. Buketom lala. Lepim hranljivim veganskim vezglutenskim ručkom. Adom. Prijateljima. Mojim plemenom. Radionicama. Svetom koji sam napravila. I ne trebaju mi zidine. Ni ledeni igloi. Sviđa mi se da živim ovako otvorena. Da smem. Da odem u Kopenhagen. Da nam se dam. Ali i da se vratim pre nego što sam planirala. Ako procenim da nismo srećni zajedno. Da imamo više težine. Nego lakoće. Više pregalaštva nego magije. I ako osetim taj sos odustajanja od sebe… kidam… naljevo….
I to sa vama želim da podelim. Tu svoju zbunjenost. Otvorenost. A opet neku novu mudrost. I znam da je ljubav tu. I znam da ona nije dovoljna. I znam da je Virtuoz u mom srcu. Nekako celoživotno. I volela bih da sa njim razgovaram celog života. Svakoga dana. I da nađemo način da budemo jedno drugom u životu. I znam da neću dati sve za ljubav. A naročito ne svoje svetinje. Niti bih više prihvatala nečije svetinje. Ali znam i da ću uraditi sve što mogu. Možda ima nešto što nismo probali. Ko zna? Tako nekako. Virtuoz… forever in my heart.
I želim da vam kažem da negujete i zalivate one koje volite. Da se ne štekate. Da se otvorite. I date. I dajte uvek malo više. Od toga se raste. I budite svesni onoga šta imate. I zahvalni na tome. I ne žalite to što ste dali. A i ako mislite da ste dali mnogo… napravite da vam na bude mnogo. Da vam ne bude teško. I razlikujte svetinje od zidina. I slobodno srušite zidine. I otvorite kapije. I budite svoji. I tvoji. I ruku na srce… nije lako. Ali je lepo. I vredi. Svakog davanja.
Svoja. I njegova. I vaša.
Beograd i Kopenhagen, početak marta 2019.
