Ja sam treća generacija žena koje imaju svoj prihod. Maka Desa, Duškova mama predavala je srspko-hrvatski jezik. Mamina mama Katica, zvana Aka, bila je generalica porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. I šire familije. Tatina tetka, Mila Gec, bila je jedna od prvih jugoslovenskih glumica. Još kao devojčica pobegla je od kuće sa putujućom glumačkom trupom. Da bi život provela u beogradskim pozorištima. I u mnogim jugoslovenskim teatrima. Spominju je sve naše enciklopedije.
Moja mama Manja bila je pravnica. Znala je da napravi pare. A bogami i da ih potroši. I da se modira. Da putuje svetom. Kupuje slike. Čita knjige. I da se mnogo smeje. Bila je vrlo emancipovana žena svoga doba. I nije slavila 8. mart. Podsmevala mu se. Zvala ga je partizanskim praznikom. Danom kada napaćene žene od pijanih muževa dobijaju uvele karanfile. Iako je bila najgalantnija osoba na svetu, odbila je da mi kupi osmomartovski poklon za učiteljicu. Kosilo se sa njenim principima.
Nikada neću zaboraviti taj 8. mart. Svi moji drugovi iz razreda došli su sa impozantnim poklonima za učiteljicu. Kobaltne vaze. Ogromne difenbahije. Buketi cveća. Parfemi. Nakit. Velike kutije. Ili su se meni činile tako velikima. Zato što sam jedina ja bila bez poklona. Prolazili su časovi. A učiteljica se šetkala učionicom. I merkala upakovane poklone. Zamišljajući ko joj je šta doneo. Za primopredaju darova čekala je poslednji čas. Ah…
A ja sam htela da se dezintegrišem. Od tog vremena koje nikada da prođe. Od te rupe na mom delu stola. Pa sam joj na velikom odmoru kupila neki mali poklon. U đačkoj samposluzi. Paket vileda. Toliko sam imala novca. Poklon sam upakovala u besplatnu papirnu štaniclu. Danas bi rekli u ekološku kesu. Posle odmora i ja sam stavila svoj poklon na sto. Da ne budem jedina. I najgora.
I došao je taj poslednji čas. Primopredaje poklona. Uh. Svi su blistali. Ona se radovala. Oduševljavala. Manje ili više. A moj poklon nije htela da primi. Ne znam više ni šta mi je rekla. Znam da sam se osećala odvratno. Da sam bila ljuta na mamu. I na nju. I da sam zamrzela 8. mart. I učiteljicu. Sa kojom se od prvog dana nisam volela baš ni malo.
I naravno da sam prezirala 8. mart. Nisam ga slavila. I ta reč žena… dugo mi je bila nekako ženetinjska. A onda sam postala profesorka. I za 8. mart dobijala beskrajno raznorazne poklone. Karanfile. Cveće. Kobaltne vaze. Jedna siromašna majka mi je donela kabel za automobile. Ako mi se auto pokvari… da mogu da me šlepaju. Donosili su mi kulene upakovane u metalik plave folije. Sa mašnicama. Ah. I nisam imala pojma šta sa njima da radim.
Tih godina volela sam da o svemu imam stav. Pa i o 8. martu. To je jedan sindikalni praznik. U kojem pijani muževi donose sparušene karanfile svojim ženama. Nastavljala sam porodičnu priču. Ipak… svima koji su mi doneli poklone.. sparušene karanfile.. metalik upakovane kulene… i kabele za vuču automobila… nisam rekla da nisam baš neki osmomartovski tip. Žurila sam kući sa svim tim darovima obavijenim stotinama karanfila I pazila da me neko ne vidi. Baš mi je bilo neprijatno. Osećala sam se nekako sindikalno. I ženetinjski.
Vreme je prolazilo. I ja sam se menjala. Videla sam neke druge svetove. Zemlju Izlazećeg Sunca. Zapadnu hemisferu. Njujork. Floridu. Karipska mora. Sever. Menjala sam svoja uverenja. Porodične matrikse. Promenila sam odnos skoro prema svemu. Pa i prema 8. martu.
Živeći svakodnevni život sa muškarcima i ženama iz tradicionalnih društava, shvatila sam da se 8. mart desio samo u nekim delovima sveta. A da u mnogima još uvek nije. Razumela sam obespravljenost. I na svojoj koži je doživela. U meni su se probudile Roza Luksemburg. I Klara Cetkin. A u pronošenju 8. marta počela sam da učestvujem vrlo aktivno.
Tradicionalnim ženama bila sam neka vrsta ikone. Slobodne i oslobođene žene. A njihove muškarce sam prepadala. Shvatili su da Artemida nije samo neki lik iz naučno-fantastičnog filma. Nego jedna živa žena. Pa su se prepali mogućnosti da ih napadne taj virus slobodne, svesne, snažne i samostalne žene. Što bi moglo da ugrozi njihovu vekovima nepreispitivanu vladavinu.
Danas se nalazimo u sred druge najveće revolucije od postanka sveta. Prva je bila muška, industrijska. Druga je ova koju žene vode u poslednjih 50 godina. To je moja revolucija. U njoj direktno učestvujem. Transformacija žene od Petrije do premijerke, za manje od jednog veka.
Sve što su pripremale generacije naših mama i baka, mi Artemide novog doba imamo priliku da ostvarimo. Da to bude naših 5 centi razvoju civilizacije. Da trasiramo puteve svim ženama sveta. Koje će iz naših života moći da vide šta sve žene mogu. Da pokažemo sebi i svetu da je slobodan, ljubavlju i stvaranjem ispunjen život moguć. Vodimo najveću revoluciju bez da smo svesne da je vodimo.
Ovo naravno da utiče i na muškarce. Na naše partnere. Na muško-ženske odnose. Na našu ljubav. I dok žene razvijaju svoju „mušku“ stranu, muškarci su sebi dozvolili da razviju svoju „žensku“ stranu. Da osećaju, neguju, učestvuju. Da budu. Da malo sednu na kauč. I odmore se od vekovne jurnjave. Dok mi trčimo sa vukovima.
Muška energija je uradila šta je znala. Sada je na redu ženska. Da malo oplemeni i poneguje ono što smo stvorili. Sisteme, institucije, nauku, način razmišljanja. Da im udahne duše, lepote i radosti. Da ih razigra. Predosadni su mi ovako sivi, ozbiljni, administrativni i ćoškasti. Vapiju za ženskom estetikom. I za igrom. U spoljašnjem svetu stvorili smo sve što nam treba. I mnogo više od toga. Dosta je.
Tesla je to znao i razumeo još odavno. I rekao nam da će nauka napredovati u samo deset godina… čim se bude posvetila duhovnosti… više nego za sve vreme svog postojanja.
Ovo stvaranje je vodila muška energija. Na redu je oplemenjivanje i negovanje onog što smo napravili. I škole su nam bile muške. Tehničke. Administrativne. I došli smo do jedne tačke. Do zida. Nema dalje. Vreme je da razvijemo svoj unutrašnji svet. Da razumemo i školujemo sebe. Svoju žensku stranu. Svoje potrebe, želje, emocije, intuiciju. I da ih udahnemo u sve te sisteme kojih smo deo. Na redu su blagost, nežnost i saosećajnost. Lirska, ženska energija, da nas poveže sa nama samima. Da nam kaže šta volimo. Šta nas raduje. I šta želimo. Da nas poveže sa svetom. Da oseća. I da vidi široko.
A za herojsko putovanje potrebno je da balansiramo tri osnovne energije. Žensku, mušku i dečiju. Muška energija daje rešenost, posvećenost, fokus, snagu, hrabrost i jasnoću. Stakato ritam nas pokreće na akciju. Definiše granice. I štiti život. Kada se sretnu muška i ženska energija, na redu je… igra.
U staro doba ove tri energije su možda i mogle da budu razdvojene. Žene da budu samo ženstvene. Muškarci samo muževni. A deca samo da se igraju. Ali došlo je novo doba. Da bismo uhvatili korak sa ovim brzim novim ritmom potrebna nam je veza sa sve tri arehtipske energije.
Novo je doba. Došlo je doba da razumemo i da balansiramo ove tri energije. Da damo svetu ono što mu treba. Čini mi se da danas najviše vapimo za ljubavlju, blagošću i razumevanjem. To bi bila ženska energija. A i dobrog smeha, duhovitosti i igre nikad nije na odmet.
Možda su zato danas muškarci malo seli na kauč. Da se malo odmore od vekovne jurnjave. I da probude žensku energiju u sebi. Koju su vekovima potiskivali. Dok mi Artemide novog doba danas budimo svoju mušku energiju. Da se sretne sa ženskom. Da bismo se svi zajedno igrali. I stvarali divni novi svet.
Već dugo volim što sam žena. Već jedno dvadeset godina. Meni je bilo dosadno da budem devojka. U toj se koži nisam baš najudobnije osećala. Ali devojčica i žena u meni pevaju. Volim žensku energiju. Volim sestrinstvo. A što se tiče 8. marta… nemam pojma…. ni da li ga slavim… ni da li ga ne slavim. Dugo sam učila da ne moram o svemu da imam stav. Znam da ga ne prezirem. I mislim da je važan datum. I da je lepo da se podsetimo svih boraca za prava žena. Klare Cetkin. Roze Luksemburg. Svih naših ženskih predaka. Koje su se polako oslobađale iz stega tradicionalne muške dominacije.
Nedavno sam mojim herojima na radionici pričala moju priču o učiteljici i o 8. martu. Pa mi je Kaćulinka za novu godinu upakovala paket vileda. Da ispravi nepravdu. Učinjenu onoj devojčici. A ja sam već dovoljno velika da znam da je svaki čovek naš učitelj. Za kako treba. Ili za kako ne treba. I nešto razmišljam da mojoj učiteljici… kojoj sam naših prvih dana rekla da je blesava… i da ne zna matematiku… pošaljem buket cveća. Koji sam joj ostala dužna.
I naravno… da kupim jedan divan buket za sve moje pretkinje. Moje prijateljice. Za moju sestru. Za moje sestrinstvo. Za sve moje heroine ovoga sveta. Ali ne za 8. mart. Njega kupujem vrlo redovno. A nekako mi je bezveze da kupujem cveće kada ga svi kupuju.
Beograd, 8. mart 2019.