A gde da počnem priču o modi… ako ne u Italiji? Jer je moja moda u Italiji inicirana. I formatirana. Davnih osamdesetih godina dvadesetog veka. Kada sam sa mamom odlazila u Trst. Leti smo po modu skakale iz Rovinja. Gde je moja porodica letovala. A za jesenju modu išle smo onako… redovno. Na nekoliko dana. Spavale kod Sinjore Zipone. I nekoliko dana gustirale sve te tršćanske divote. Mirise. Ukuse. Tkanine. Kožu. I naravno picnute i namođene Talijane. I Talijanke.
To je bilo vreme kada kod nas još nije bilo nekog velikog izbora. Kluz i startas patike bile su krajnji domet modnog izraza. A za nešto više morali smo da se dočepamo barem Trsta. Moja mama je bila apsolutna Italijanofilka. Osim garderobe… iz Italije smo donosile i sve za kuću. Uključujući i vilede. I kestenje Marone. Što tata Duško nikako nije mogao da razume.
Ali… mi smo svakako išle. I donosile. Trdža je bio samo naš. Mamin i moj. Nismo ga delile ni sa kim. Sve ovo se dešava u vreme mojih ranih tinejdžerskih dana. A te naše tršćanske epizode su mi sve milije. I jednako žive. Sveže. Živopisne. Miomirisne i danas. I jedna od prvih asocijacija na mamu. Koje nema već više od tri decenije.
Očarali su me i mletački trgovci. Toliko da sam se zaljubila u trgovinu. U veštinu majstora. I danas mi je potpuno čudesno i na granici neverovatnog kako su nepogrešivo znali da izvuku prave komade za nas. Čim bi nas spazili. A mi smo mogle jedino da ih oduševljeno kupimo.
Očaralo me je i kako su najbolji frajeri i besprekorno obučene ribe klečali na kolenima. Dok su nam nazuvali one njihove božanstvene cipele. Što su mirisale na najfiniju kožu. I kako su ih samo milovali. Voleli. Ljubavno držali. I na našim nogama nameštali. Diveći se zajedno sa nama. A mi smo mogle jedino da ih volimo. Kupimo. I nosimo ih do beskraja.
I to je jedan od najjačih utisaka mog života. Ti mletački trgovci. Koji nakon što vas vide… znaju da vam daju ponudu… koju ne možete da odbijete. Ah. U tu žicu zaljubila sam se i kod Virtuoza. On je tako znao da nađe pesmu… nakon što bi nekoga video. Za koju ovaj nije žalio da mu da novac. I taj kvalitet me uvek takne na neki neuporedivni način. Imam pesmu za tebe.
Tek sam poslednjih godina razumela da je naše biće izvor našeg ličnog stila. Da je to što nosimo mnogo više od nekakve puke garderobe. I da je način na koji mislimo… govorimo… hodamo… a samim tim i izgledamo…. izraz našeg bića. Danas mi je tako jasna i vidljiva ta veza našeg bića i našeg tela. I to u šta ga oblačimo. Ta veza… takoreći brak. Veza koja nije uvek mnogo srećna Ali je u svakom slučaju doživotna. I zato se ja njome i bavim. Jer nam nema druge. Do da je razumemo.
A ja se bavim osluškivanjem… razvojem i brendiranjem lične ludosti. Koja se direktno očitava u našem stilu. Jer je on povezan sa onim što jesmo. I naravno da mi je postalo još jasnije zašto sam toliko istrajavala u svom ličnom stilu. I zašto sam ga toliko branila od epidemije pristajanja. I zašto se nikada nisam uklopila u neki od opštih ili očekivanih stilova. Što se očitavalo i mojim nepristajanjem na main stream. U bilo kom obliku.
Uvek sam se čuvala main streama. Tog nekog opšteg pravca. Nisam čitala ono što su svi čitali. Da ne bih mislila ono što su svi misli. Niti sam slušala ono što su svi slušali. Niti sam se bavila onim čime su se svi bavili. I vrlo sam brižljivo čuvala svoju odliku. I svoju logiku.
To je ta moja rana inspiracija mletačkim trgovcima. Majstor koji iz našeg izgleda prepoznaje toliko toga o nama. Ono što naši najbliži i najdraži često ne umeju. Iako nas poznaju godinama. I decenijama. A to me i danas očarava. To… koliko je rečita naša garderoba. Koliko govori o nama. O našim vrednostima. O našim željama. I koliko je neuporedivo više od puke tkanine. Kojom smo se obmotali da pokrijemo telo. I temperaturno ga adaptiramo.
Kada se menjamo… to se najpre vidi u načinu na koji doživljavamo i izražavamo sebe. Po našoj garderobi. To su oni momenti kada stojimo ispred svog ormana… kao da nije naš. I ne znamo šta da obučemo. Sve nam se čini staro. I pohabano. I taj osećaj je često višestruko mnogoznačniji nego što mislimo da jeste. I nije neka naša puka razmaženost. Izvođenje besnih glisti. Nego predstavlja potrebu da promenimo staru košuljicu. Zmijskim jezikom rečeno.
U mom radu sa herojskim svetom… uvek dođemo do garderobe. Do načina na koji izražavamo sebe. Svoje biće. I svoju ličnu ludost. Kada ono što nosimo tako jasno povežemo sa onim što jesmo. I sa onim što vrednujemo. I onim što želimo. I naravno da dođe vreme za sređivanje ormana. Za procenu kostima i uloga koje imamo. I koje želimo da imamo. Jer heroj je svestan sebe. I sveta oko sebe. A samim tim je svestan I izbora svojih kostima.
Pratim heroje na njihovom herojskom putovanju. Na kojem se postaje više. Što se vrlo često očituje i promenom ličnog stila. Tokom radionice… heroji često izađu iz korporativnog sveta. I naprave neki novi… svoj svet. I naravno da im više nije potrebna uniforma činovnika osiguravajućeg društva. Ili neki kostim iz neke davne uloge… već odavno nepostojieće u njihovom životu. Prestanu da čuvaju nešto što znaju da im više neće trebati. Jer se upoznaju sa sobom. I postane im jasno šta im treba. A šta im svakako više neće trebati. Jer… heroj je svestan sebe. I sveta oko sebe.
Kada se sretnemo… heroji vrlo često dođu u oklopima. Stegnuti i utegnuti. Jer ljudi vrlo često nose oklope. Kao posledicu naučenosti na opšteprihvaćeno i vekovima veličano trpljenje. Koje se vrlo očitava u opštoj stegnutosti. U utegnutoj garderobi. Neudobnoj obući. U kojoj je gotovo nemoguće hodati. U frizurama. Koje su često kao neki šlem. Koji im ne da ni da pokvase kosu. Ni da se razbaruše. Niti na bilo koji način razigraju.
I kako se oslobađaju stega i oklopa… i polako opuštaju… i dopuštaju životu da teče kroz njih… telo im traži mekše. I tako razvijaju neki novi stil. Mekši. Lepši. Dražesniji. Prijatniji. Ja na primer već dugo ne trpim nikakvo stezanje. Neudobnost. Grudnjak. Gornji deo kupaćeg. Kosa mi je slobodna. Čupava. Obuća isključivo udobna. Da u njoj mogu da hodam. Igram. Trčim. I naravno da je šik. To je jedan od osnovnih kriterijuma. Bez šika ništa.
U stvari… naša garderoba jeste naša uniforma. Naš kostim. Koji verno odražava ono što jesmo. Bili mi toga svesni… ili ne. I zato sa herojima stižemo do ormana. Da proverimo kakve kostime imajmo? Da li imamo samo poslovne kostime? Da li imaju i nešto putno? Ili im je „kućna“ garderoba u raspadu? Ili im je intimna garderoba nepostojeća…
Pričam nedavno sa jednim profesorom. Priča mi o svom starom mantilu. Bez kojeg ne zna da da predaje. Kao ni bez kravate. Priča o svom kostimu. Koji ga trenutno uvodi u ulogu. Odmah sam se setila svojih davnih trubadurskih lakovanih crvenih… naravno italijanskih cipela. Koje su govorile nekoliko jezika. I bez kojih nisam znala da držim korporativne prezentacije. Tu su naravno i naučna istraživanja. Koja sve ovo potvrđuju. Studenti koji postižu potpuno drugačije rezultate na testovima kada su obučeni da znaju. Ili raspojasani. A naravno.. tu su i kostimirane probe u teatru. Zamislite kako bi neko u farkama govorio Šekspira…
I koliko nam je udobno u našoj uniformi… u kostimu koji je naš… jednako toliko nas steže uniforma koja nije naša. Mene je toliko pritiskala moja plavo bela uniforma na karipskom kruzeru Glori… da sam na pauzi trčala na drugi kraj broda. Da se presvučem. Makar na 5 minuta. Raščupam se. I udahnem sebe. Crvenu. Da bih mogla da nastavim u onom beskrajno plavom. Ledenom. I zalizanom. Uh.
To mi je uvek bilo zanimljivo. Koliko se (ne)pripadanje nekom sistemu očituje ličnim stilom. Da li se vizuelno slažemo. Ili pak ne. I pitam se čemu toliki intervjui… razgovori za posao… prvi krug.. drugi krug… stoti krug… kada se to odmah vidi. Da li se neko uklapa ili ne uklapa u ekipu.
Tako je i moja nepripadnost korporativnom svetu militantnog mučeništva bila više nego očevidna. I ne znam kome je uopšte palo na pamet da me zaposli u mrko-sivo-teget neupadljivom svetu… mene čupavu… crvenu… šarenu… čipkastu. Moj lični stil i moje biće su vrištali da nisam sa njihove planete.
Mnoge naše ljudske sklonosti mogu da se prevedu kroz našu garderobu. I kroz naš lični izraz. Jedna od naših ljudskih sklonosti jeste da smo fini sa neznancima. Da se oko njih trudimo. I pokazujemo svoju najfiniju stranu. Dok naše najmilije često uzimamo zdravo za gotovo. Smatramo ih „našima“. Pa dajemo sebi za pravo da ih smaramo svojim najcrnjim i najdosadnijim pričama. Isto je i sa garderobom. Picnjavamo se za nepoznate ljude. Za poslovne sastanke. A naše najmilije častimo svojim najgorim izdanjima. Rastegljenim i izanđalim ritama.
I u ovoj novoj eri rada od kuće… čini mi se jako važno da smo i kod kuće picnuti. Da izgledamo dobro. Sebi. Svojim najbližima. A o performansu u rastegljenoj trenerci ne smem ni da pomislim. I setim se Virtuoza… kako je uvek picnut i sređen. I to sam kod njega obožavala. A naročito kada bi uzimao instrument. Bio je svečanije obučen nego za najsvečaniji događaj.
Sličan princip sam čula i kod Tesle. Da je uvek radio tip-top doteran. U odelu. I belim rukavicama. Kao što i japanski vozači svih fela nose odela i bele rukavice. I dočekuju vas sa belom čipkom na uzglavlju sedišta. Pa sad vi izvolite. Probajte da dođete neoprane kose. Ili manje sređeni od vozača.
I kad smo već kod ličnog stila… i Japana… mesta na kojem se moje biće razbudilo. I razigralo. I koje me je apsolutno očaralo… i dodatno formatiralo. Nekom drugačijom lepotom. A beskrajnom. Ceo Tokijo je jedna beskrajna modna revija. Vitona. I Gučija. Na milion načina. Evo i sada me obuzme neka potpuna milina. Samo kad pomislim na onoliku lepotu.
I kad smo već kod formatiranja… ovaj mesec posvetila sam lepoti u kojoj sam se inicirala. Italiji. Veneciji. Toskani. Ligurijskom moru. Disala sam tu lepotu na sve strane. A kao najjači utisak ostaje mi slogan Venecije. Enjoy. Respect. Sve više uviđam koliko je višeslojan. I snažan. Naročito kada sam videla nesređene raspojasane turiste. U onolikoj lepoti. I pitala se sto puta kako im je palo na pamet da tako raspojasani dođu u taj velelepan grad? Čemu im služe te trenerke? Bermude? I zašto se tako razgaćeni fotkaju? Enjoy. Respect. Uživaj. I ispoštuj (se) brate. Tako nekako. Obuci se da budeš. Da uživaš. I da ispoštuješ.
Vidite i sami koliko imam pitanja u vezi sa modom. Sa ličnim stilom. Koja mi ne daju mira. Zato sam i počela da se igram modom. U stvari… sa modom se igram još od onih davnih tršćanskih dana. Od vremena kada sam završila i Bagat kurs. U želji da u vreme Kluza i startas patika… napravim sebi dobre komade. Da ne moram za sve da idem u Italiju.
I nikada od šivenja nisam odustala. I već skoro četiri decenije družim se sa krojačicama. Jer ipak volim da to bude sašiveno pedantnije od mog nestrpljivog šivenja. Obožavam taj magični svet materijala. I tu igru stvaranja dimenzije više. Od dvodimenzionog materijala… napraviti trodimenzioni komad. Ah. A kada u tome uspemo… on dobija i četvrtu dimenziju. A tek peta dimenzija… koja se otvara kada se slože naše biće i taj komad. Naš lični stil… kada se naše biće udobno smesti u komadu koji mu izvuče neki dobar mletački trgovac. Enjoy. Respect. Extasy. Poetry.
Eto tako ja razumem Fashion. I lični stil. I tako sam se srela sa Marinom. Hodajućom lepotom. Koju na sve strane stvara. I širi. Sve što dotakne – ulepša. Voli modu. Skuplja je. Zna da je nosi. Visoka je. Pa voli i visoku modu. Živi i uči modni dizajn. Pratila je razvojni put mnogih kreatora. Kako su nastajali i razvijali se. Prada. Gucci. Viton. I po pitanju mode ima visoke standarde. Stilski je vrlo hrabra. Drugačija. I zna da napravi. Složi. Uklopi. Neuklopivo.
A mene želja da stvaram garderobu nikada nije prošla. Obožavam da se igram modom. I ličnim stilom. I naravno da sam bila dovoljno uporna da pokrenem Marinu. Da sretnemo tu našu ljubav prema modi. Tih naših dva puta po pola veka. Što je zajedno čitav jedan vek bavljenja ličnim stilom. Modom. Dizajnom. Još od vremena pre Kluza. I pre startas patika. Kada si morao dobro da se potrudiš. Da budeš svoj. Drugačiji.
I tako je nastala Heroina Fashion. Sa idejom da budemo više od mode. Da neki dobar mletački trgovac nepogrešivo izvuče našu Heroinu. I ogrne je kao peti element vašeg ličnog stila.
Beograd, 8. jul 2019.