Kada sam pitala Aleks da li su učili feed-back…. više sam to učinila reda radi. Tek da pitam. Očekivala sam da su za 10 godina i 100 radioničkih dana godišnje po vascelom svetu uradili prvu i esencijalnu temu. Apsolutno neophodnu za međuljudske odnose. I baš sam se iznenadila kada sam čula da nisu.
U jednu ruku sam se prenerazila. Da od milion radionica nisu radili onu najpotrebniju. A već u sledećem udahu sam se setila da mi ljudi vrlo retko uzimamo lek koji nam treba. Nego uzimamo još više onoga što već imamo. Što već znamo. Diveći se koliko smo mi nama super. Jednako ne posežući za onim što nam zaista treba. Da ne duljim. Ova tema traži poseban tekst.
Kada sam potom pitala Aleks kako joj ide komuniciranje sviđanja i nesviđanja… nasmešila se. I odgovorila mi osmehom koji je bio vrlo rečit. I to je stvarno beskonačno velika tema. Zato sam i rešila da je raspišem. Da pored bezbroj škola, radionica i seminara… na kojima učimo sve živo i neživo…. ne naučimo jednu i najvažniju stvar. Koja nam treba svaki dan. Po ceo dan. Da pustimo život da teče kroz nas. I da se po nama vidi kako nam taj protok prija. Da bi život znao da li da nastavi sa još. Ili da menja temu.
Maestralno smo navežbani da se okamenimo. Da se ne vidi ništa. Ni da nam je lepo. Ni da nam nije lepo. Kao da nam nije ništa. Kao da života nema. Da se ne vidi naša bol. Strah. Bes. Pa čak ni sreća. Zaljubljenost. Radost. Način na koji propuštamo život kroz sebe podseća me na igru o kojoj su mediji brujali u vreme mog odrastanja. Zvala se kamena lica. Muškarci su sedeli goli oko velikog stola. Ispod kojeg bi se uvukla devojka. I nasumično radila felacio jednom od njih. Cilj igre bio je da niko ne skonta ko je srećni dobitnik. I da ceo felacio prođe bez ijednog i najmanjeg izraza zadovoljstva.
I tako umesto Homo ludensa postadosmo Homo erectusi. Visoko podignute glave. Krute kičme. I kamenog lica. Koje ne dozvoljava životu da nas okrzne. Ni ovako. Ni onako. Jes’ da nas čuva od neprilika… ali nas isto tako čuva i od najdivnijih prilika. Orgazmičkih zadovoljstava. Pa nam život prođe. A nama ništa. Čujem ovih dana da prijatelj mog prijatelja decenijama drži svog stojadina zaključanog u garaži. Iza zaključane kapije. To je ta metafora iz igre Kamenih lica. Život prođe. A stojadin u garaži. Da prostite na izrazu.
Ima i onih koji su se okamenili u osmeh. Pa su uvek raspoloženi. Nasmejani. Nije im ništa. Šta god da se desi… oni su uvek super. I sama sam pripadala ovoj ekipi. Večno raspoloženih. Ako bi mi slučajno sišao osmeh sa lica… i majkice sa Kalenića bi se zabrinule. Šta je danas ćero? Gde je taj lepi i uvek prisutni osmeh? Sva sreća što je Kalenić dovoljno veliki…. pa sam tih nenasmejanih dana išla na drugi deo Kalenića. Kod nepoznatih majkica. I u druge prodavnice. Da se nikome ne smešim. Samo da kupim. Platim. I odem.
Žali mi se nedavno jedna moja heroina. Od prvog susreta memorisala sam je kao Veselinku. Iako se tako ne zove. Ne zna šta joj je. Zabrinula se. Počela je ovih dana da se manje smeje. Da napušava. Da bude nadrkana. Pa se brine. Šta joj je.
Ah… Koliko sam se obradovala. Rekoh joj. Čekala sam ovaj trenutak više od pola godine. Da se probudi njena senka. Jer svaka Veselinka ima svoju Drkićku. Koju je zaključala u podrumu. I koja povremeno pukne. I hoće da izađe. Glavni zadatak joj je da razbudi svoju Drkićku. I da je pusti napolje. Da je malo osunča. Oslušne. Oslobodi. Do jedne mere kultiviše. Ne i vaspita. Uvažavajući Drkićku prirodu. Koja baš i neće da bude kultivisana.
Za mene je prirodnost najviši oblik duhovnosti. Skidanje kamenog lica. Bilo ono zaleđeno. Sa stojadinom u garaži. Ili bilo veselo. Sa stojadinom uvek dostupnim. Koji bi svima sve učinio. Razvozio i kada nije u voznom stanju. Ili kameno lice onih koji su se stopili sa svojim bolom. Pa kukaju po vas celi dan. I koji… šta god da im život donese… nađu način da im bude teško. Najteže.
Stvarno je čudesno koliko smo nesenzibilni na život. Uvek isti. Skamenjeni. I koliko reagujemo isto. Šta god da nam život donese. A ne odgovaramo na život. I zato ja moje heroje pripremam… da se sretnu i sa svojim senkama. Sa svojim Drkićima. Lenjićima. Bezobzirnićima. Sebičnićima. Glupićima. I svim ostalim zaključanim bićima. Da ih malo oslobodimo. Osunčamo. I oslušnemo. Ne bi li postali živi. Prirodni. Istinski. Takvi kakvi jesmo.
Nije ni malo čudno što te naše zaključane senke s vremena na vreme puknu. Probiju vrata podruma. I naprave neki skandal. Kojeg se naše dobro ja poprilično stidi. Pa se pitamo šta se to desilo. Nama ili nekom našem. Uvek je bio tako dobar komšija. Da ne kažem koooolika nam energija kulja na držanje tog našeg kamenog lica. Šta god da se desi… a mi isto. Nema tog orgazma koji će nas pomeriti. I zato sam se čudila što od milion radionica… moji svetski eksperti nisu radili tu jednu. Koja je mogla biti i jedina. Koja polako zagolicava kameno lice. I čini da napravimo neku novu grimasu. Neki novi izraz.
Pričam ovog vikenda sa Šnjom. Premorila se od posla. Treba joj odmora. Nema životne energijie da pet dana putuje na posao. Radi po ceo dan. I ponovo putuje kući. Počela je ozbiljno da se ukida sebi. Da ne sprema hranu. Da ne vežba. Radi joj se od kuće. Setila se kako joj je zimus bilo divno dok je bila slaba. Pa je radila od kuće. Da li je to iskomunicirala sa šefom? Pitam je. Odgovor znate.
Tako mi funkcioničemo. Ne kažemo ni kada nam se sviđa. Ni kada nam se ne sviđa. Bivajući iznutra Drkići. Očekujući da naši sagovornici znaju šta nam je. Pa onda jednoga dana… puknemo. Damo otkaz. Napušimo sve po redu. I pitamo se posle… otkud to da se Drkićka probudila?
I koliko god da neko ovakvo ponašanje smatra finim… ljubazim… lepo vaspitanim… meni se čini krajnje neodgovornim. Prema sagovorniku. Prema firmi. Prema Istini. Prema Životu. Ja da sam šef… ja bih svakako ohrabrivala saradnike da mi kažu kako jeste. Uostalom… zato sam ih i angažovala. Da dobijem njihov odgovor. Njihov utisak. Inače bih zaposlila robote. Koji ćute i rade. I ne troše energiju na držanje Drkića u podrumu.
Sve ovo radimo iz želje da sačuvamo odnos. Verujemo da ćemo ga ugroziti kada kažemo šta mislimo. I kako se osećamo. I zato na radionici devet… radimo feed-back. Učimo kako da polako zagolicamo svoja kamena lica. I da vežbamo razne izaze. I načine na koje život prolazi kroz nas. Da pokažemo da li nam prija? Ili nam ne prija? Da zna da se organizuje za nas.
Silno se zabrinemo kada nam na tren padnu maske. Često mi pričaju… kao poraz… kao skandal…. kao nešto stašno što im se desilo… zamisli… pokazali smo svoje emocije… Zabrinu se. Da je to vrlo neprofesionalno. Da nimalo nije ok. Misle da nešto sa njima nije u redu. Žali se žena profesorka na fakultetu…. kako se zaplakala. Toliko joj je teško bilo. Ko je još video profesorku fakulteta da plače? Pita se ona. Neki svoje emocije smatraju inferiornim rođakom intelekta. Neko smatra slabošću. Da pokaže kako se oseća. Jednu moju heroinu su u porodici proglasili Slučajem. Zato što ne nosi svoje kameno lice.
Takvim budalastim mislima…. držeći svoje kameno lice sa dve ruke i dve noge… sklanjamo i onesposobljavamo najvećeg Saveznika kog imamo. Naše emocije. Ne potiskuj svoja osećanja. Tako ignorišeš istinu. Često govorim ove reči. Osećanja su nam data da bi nas vodila. Da nam budu glavni kompas. Emocionalni navigacioni sistem. Koji nam kaže gde da budemo. A gde da ne budemo. Kojim situacijama još dublje da se pustimo. A iz kojih da odlazimo. Glavom bez obzira.
A nije ni čudo. Jer nismo učeni da komuniciramo kako se osećamo. Već kako je lepo. Kako bi trebalo. Da budemo dobri. A ne da budemo dobro. I zato ja onoliko volim grafit: Nisam dobra. Dobro sam.
U misli mi stiže priča moje prijateljice. Iz njenog odrastanja. U tom kadru ona se kao devojčica šeta sa svojim roditeljima. U daljini je ugledala porodičnu prijateljicu. Koju je mnogo volela. A devojčica k’o devojčica. Krenula da se zatrči prema milom biću. Roditelji su joj stegnuli ruke. I kroz zube, tiho a ipak nasmejano joj objasnili da treba da bude otmena i vaspitana damica. A ne divlji prosti harambaša. I tako vrlo brzo naučimo da ne pokazujemo svoje sviđanje. I do poburteta već uveliko navučemo kamena lica. Spremna da ne pokažu nikoji orgazam.
I naravno da su naše herojske priče na temu trpljenja raznih tortura beskrajnog spektra. Jedna moja heroina je na primer godinama pratila kako je komšija potkrada. Na razne teme. Bilo joj je neprijatno da mu tako nešto kaže. Lakše joj je bilo da se razvede od muža… nego da komšiji kaže da je prisvojio razna njena dobra. I ne male pare. Naplaćujući joj usluge po basnoslovnim tarifama.
Jedna od čuvenih herojskih priča je institucija sa zaposlenima najvišeg i najsuptilnijeg obrazovanja. U kojoj je za kratko vreme umrlo 5 od 20 ljudi. I to u mladim i srednjim godinama. Ne moram ni da vam kažem da je atmosfera u kolektivu bila apsolutno toksična. Da je jedna žena vršila teror. U me nauke. I da je moja heroina skapavala čitavu radioničku godinu. Osećajući da će ona biti sledeća. Šesti mali Crnac.
Nakon nekoliko meseci došla je sva blistava. I ponosna. Skinula je masku mučenice. Svečano je objavila. Rekla je šta je imala. Na Drkićki način. Predugo je trajalo. Sram ih bilo. Šta sve rade u ime nauke. Te njene reči su njenoj šefici dale neku novu snagu. I sve se rešilo. Danas to više nije čak ni tema. Kaže. Sve se namestilo. Ah… Koliko sam obožavala ovo da čujem.
Sledećeg dana na radionici… opet ispade da je jedna žena radila torturu. Nad čitavim kolektivom. I niko ništa nije rekao. Čak ni šefica vrlo oštrog oka… koja dane i dane provodi sa svima njima… ništa nije primetila. Kao u kamenim licima. Sve se dešavalo pod stolom. Izgleda da su kamena lica aktuelnija nego što mislimo.
Kada me je Virtuoz pitao šta sam radila na vikend radionicama… rekoh mu naziv teme. O ljubavi. Razumevanju. I kretanju u cipelama drugog. To je bio naslov. Suštinski smo zagolicavali naša okamenjena lica. I vežbali da kažemo… ovo nam se sviđa. I ovo nam se ne sviđa. Zbunio se. Mislio je da visoko obrazovani ljudi sa kojima radim znaju sve. Da su učili sve. Smejem se. Obrazovanje nas je upravo naučilo da postavimo i negujemo svoje kameno lice. Da čujemo i razumemo sve. Osim sebe i sopstvenog srca. Kažem mu.
Jedan od razloga zbog kojih sam zavolela Virtuoza je baš taj što je živ. Protočan. Istinit. Što redovno razgovara sa svojim srcem. Kada je zadovoljan na njemu to svako može da vidi. I čuje. I oseti. Isto kao što se nedvojbeno zna i kada nije zadovoljan. Prirodnost… kao najviši oblik duhovnosti. Zbunjen je i smejulji se dok pokušava da razume ljude koji znaju sve na svetu… osim da kažu da im se nešto sviđa. I da im se nešto ne sviđa. I to uče ceo božiji dan. Pa stvarno. Te škole… šta napraviše od ljudi.
Tog devetog dana radionice… kada učimo da komuniciramo kako se osećamo… najpre krećemo od naziva. Feed back. Kojem još uvek nisam našla pravu reč na našem jeziku. Nije ni čudno što ga tako teško dajemo. Nije to ni uzvrat. Ni povratna sprega. Doživljavam ga kao nahraniti odnos retroaktivno. Mislimo da će odnos pući čim mi kažemo kako se osećamo. Volim da nas podsetim da na kraju ionako sve kažemo. Pa bolje da kažemo dok još ima smisla. Pre nego što puknemo. Damo otkaz. Umremo.
Ja dok ne kažem šta imam… i dok ne raščistim… ne mogu ni da pogledam u pravcu onog ko me je očepio. Budem neprijatna. Sve je kao u redu. I kao mi nije ništa. A ponašam se nesnosno. Sama sebi se ne sviđam takva. Budem toliko skotljiva prema osobi… kao da želim da joj se smučim. Da nestane. Bez da joj išta kažem. A onda se setim da je to uvek opcija. I da je mnogo lepše i lakše i hranljivije da kažem. Nego da nas sve ovako terorišem.
Još jednom da nas podsetim da odnos ne čuvamo ćuteći. U stvari ga ugrožavamo… onoliko. Jer Drkićka arlauče iz podruma čim nas neko očepi. A mi ne odgovorimo. Nego nameštamo naše kameno lice. I samo je pitanje trenutka kada će da izađe… i da objasni. Dovoljno je da komarac sleti na naše kameno lice. Da popustimo grčeviti stisak… i Drkićka je već na sceni.
Odnos ugrožavamo kada puknemo. Pa napadnemo osobu. Biće. Jer to što nas je neko očepio… ne znači da je kreten. Budala. I da nikada ništa nije dobro uradio. Još je Isus pričao o važnosti raščlanjenja greha od grešnika. Grešnik je svakako dobar. I njega treba pomilovati. Dati mu ljubav. To što nas je očepio nama nije u redu. I to je naš zadatak da iskomuniciramo. Najverovatnije da Grešnik nema pojma da nam stoji na nozi. Naročito dok mi nosimo Veselo kameno lice.
I zato je najvažnije izaći iz uopštenih priča koje Drkićka vrti u podrumu. Uvek mi to rade. Tako su loši. A vidi mene divne. Valja biti konkretan. To je najvažnija stvar. Ukazati na konkretan kadar. Na parče sveta koje smo samo mi doživeli. Kako su njihove akcije delovale na nas. U toj i toj situaciji osećala sam se tako i tako.
I makar koliko precenjivali naš intelekt… i verovali da je on superiorni rođak naših emocija… ništa nam neće pomoći da drugome kažemo šta smo mislili. Jer je i on mislio neke svoje misli. I već smo se zapetljali kao pile u kučine. Ali… kad kažemo kako smo se osećali…. na to nema niko ništa da doda. Jer je to Istina. Svetinja. Kako smo se mi osećali je jedino mesto na svetu kojeg smo vlasnici. I koje niko drugi ne vidi. I koje valja da komuniciramo sa svetom.
Takođe je važno da kadar čepanja bude što informativniji. A što manje interpretativni. Neka ne kažemo da smo videli da se dosađivao. Jer to ne mora biti tačno. Bolje da kažemo da smo videle da je pola sata vrteo telefon. Dok je razgovarao sa nama. I neka ne kažemo da je flertovao sa onom ženom. Jer će nam objašnjavati da nije. Neka kažemo samo ono što smo videle. Da je sat vremena razgovarao sa tom ženom. I neka ne kažemo da nas više ne voli. Jer će nas opet opovrgavati. Ali možemo da primetimo da poslednjih mesec dana nema poljupca ni za dobro jutro. Ni za laku noć. I da odlazi ujutru od kuće. I vraća se kasno uveče. Mnogo dana u nizu. To su već informacije. I oko njih možemo samo da se složimo. I da pređemo na to kako smo se oko toga osećali.
Važno je da to budu osećanja iz nas. Kao ljutito. Nadrkano. Ljubomorno. Tužno. Razočarano. Nesigurno. Jadno. Nezadovoljno. A nikako osećanja koja nas predstavljaju kao sažaljenja vrednu žrtvu. Jadna moja mala ja. Ponižena. Izdana. Nepodržana. Zloupotrebljena.
Važno je i da kažemo na lep… ljubavan i neosuđujući način. Što su Latini odavno razumeli. Rešeno u činu. Blago u načinu. I da ne unosimo humor. Da ne minimizujemo čepanje. Niti da ga maksimizujemo. Lepo je ako imamo ideju… kao neki feed forward… kako bismo voleli da nas se voli. Kako bismo sledeći put u sličnoj situaciji voleli da se stvari razvijaju. Što jedna moja prijateljica kaže…. Samo mi reci. Da znam da se organizujem.
I što pre kažemo.. to bolje. Prvom sledećom prilikom. Čim prespavamo. I poređamo misli i emocije. Učim moje heroje da vežbaju tamo gde im je lako. Gde im nije mnogo skupo. Gde će ih razumeti. I tako naše kameno lice polako počinje da se rastapa. Da se osunčava. Naša Drkićka se polako sreće sa Veselinkom. I postaju jedna cela i celovita istinita osoba.
I da vam se pohvalim da sam prethodnih meseci podarila feed back mnogim značajnim ljudima. Da nahranim naš odnos. Uključujući i one majkice sa Kalenića. Rekoh im da me ne smaraju pitanjima ako nisam nasmejana. Neka uče da sam uglavnom nasmejana. A da ponekada i nisam. Da sam prirodna. Ipak sam ja Marija Grujić. I Marim. I Gruvam. Kako kad. Pa sada mogu mirno na Kalenić.
A napisala sam ovaj tekst da se više ne bih čudila što moji heroji nisu učili ono što mislim da im je neophodno. Kome smeta… taj sklanja. Očito je to moj zadatak. A mojim heroinama sam ponudila da za njihove kolektive napravim jednu bombonica radionicu na ovu temu. Možda snimimo i neku emisiju na tu temu. Da pomognemo ljudima da prodišu. Da skinu kamena lica. Možda dožive i neki orgazam u životu. Onako zapravo. Svakom ćelijom. I neku tugu. Ništa strašno. Verujte mi na reč.
Što Bajaga reče… Život je nekad žut… nekad siv. Život je kad si živ.
Beograd, 6. novembar 2019.