Uvek me je čudilo loženje ljudi na bombastične reči. Kad god hoće da opišu nešto veličanstveno… na granici spoznajnog… ili nespoznatljivo… kažu neuro. Neuro nauke. Neuro hirurg. Neuropsihijatar. Svi bi hteli da se bavi neuro naukama. Što su dva znalca ljudskih kvaliteta i slabosti skontala. I nazvala čitavu jednu oblast neuro lingvističkim programiranjem. I sama sam se pre desetak godina upecala na ovaj robusni naziv. Kakva li se to znanja kriju iza opskurne mešavine neuro i lingvistike i programiranja? Pitala sam se. I naravno da sam zavirila iza ovih vrata. Ne bih li dobila jasnoću.
I tokom kretanja po neuro-svetu pitala sam se čemu krstiti nešto neuro-logičkim nivoima… kada se to milenijumima zvalo i znalo kao čakre. Ili energetski centri. A onda sam shvatila da postoji velika ciljna publika koja nije očarana rečju čakra. Nekako im je prešamanski. Energije ih plaše. I bavljenje sobom. I svojom unutrašnošću. Od rečju psihologija im nije dobro. A vole da zvuči naučno. Što su dva znalca ljudskih duša iskoristila. I drevna znanja i drevna učenja prevela na neke bombastik termine. Neuro. Lingvističko. Programiranje. Da prostite.
Letos sam spremajući se za intervjuu sa Lunom Lu skontala koliko se biznis svet plaši čakri. Možda brkaju čakre i čarke? Neka ne spominjemo nikakve neopipljivosti. Majndfulnese. Molili su nas. Neće hipik. Šizik. Metafizik. Hoće čistu fiziku. Mehaniku. I ako možemo da dodamo malo neuro. A imaju novac. I radi su da ga ulože u lični razvoj. U tzv. neuro nauke.
Razmišljam nešto… ko bi se zainteresovao za priču… da su je ona dva znalaca ljudskih kvaliteta i slabosti nazvali Predvorje duhovnosti za početnike? PDP umesto NLP? I ko bi bio rad da plati hiljade i hiljade eura da u kratkom roku dobije sertifikat predvorja duhovnosti za početnike? Ali… biti master i komander neurolingvističkog programiranja već nije mala stvar.
Ja nerado spominjem svoja NLP zvanja. Iako sam ih završila do poslednjeg kursa. I do poslednjeg dinara. I postala ono što se kaže sertifikovani trener. I coach. Jedan od prvih na ovim našim prostorima. Zanimljiv mi je taj kriterijum prvoga koji se u tom svetu broji. Svejedno… nikada nisam osetila pripadnost tom svetu. Niti želju da se deklarišem kao NLP-ovac.
U stvari… tek sam hodajući po tom neuro lingivističkom svetu uvidela kolika su moja znanja. Koja sam prethodnih decenija sticala. Sakupljala. Budila. Razvijala. Nakon silnih hiljada eura… koje sam otplaćivala nekoliko godina… shvatila sam da nisam NLP-ovac. Ali da jesam matematičar. Da sam ona koja razmišlja. I bavi se rečima. Logikom. Da ne kažem lingvistikom. Telesnim praksama. Koje povezuju svesni um i polje. I čine da su naša tri uma na istom zadatku. I svakako ona koja demistifikuje.
A predvorje duhovnosti za početnike ukazalo mi je na neka jednostavna vrata. Koja od zaigranosti raznim staklenim perlama nisam videla. Podarilo mi je američku jednostavnost. I pojednostavljenje. Koji su me izvadili iz moje slovenske komplikacije. I zaljubljenosti u zavrzlame. I osećam veliku zahvalnost što sam zahvaljujući PDP-u spoznala kolika su mi se znanja nakupila. Iz života. Matematike. Mnogih knjiga. Od lektire. Pa nadalje. Da bih spoznala ono što jesam… morala sam da spoznam i ono što nisam. Tako to ide.
PDP mi je dao još neke ideje. Suprotne balkanskoj kurčevitosti. Da ne moram baš sve sama da smislim. Nikada mi ne bi palo na pamet da učim od najboljih. Od onih koji su mojom stazom hodili pre mene. Da skratim postupak. I da ih pitam… u šta su oni to verovali? I kako su razmišljali kada su ostvarili to što su ostvarili? Podsetilo me je i na značaj senseija. Da ne kažem kouča po neuro terminologiji. I koliko je važno krenuti putem svoga cilja. I na njemu fino meandrirati. Vijugati. I još po nešto. Ipak sam se tim svetom đirala čitavu deceniju.
Kad smo već kod deministifikacije… stalno su mi u život stizali pojmovi… koje su ljudi uzimali iz matematike. Nazivajući male stvari velikim imenima. Tabelu 4×4 koju sam u projektnom svetu prevodila ljudima… nazivali su Logical Framework Matrix. Ljudi su drhtali i pri samom spominjanju tih reči. A mene su prozvali senior ekspertkinjom za LFM. Iza tog bombastik imena… krije se jedan mali podsetnik kako od kuće do škole stići najkraćim putem. A ne zalutati. I proveriti šta ti je sve potrebno. Na nivou petog razreda osnovne škole. Ah. To je moja prijateljica Seka zvala zaseniti prostotu.
Ljutila sam se i kada su nekakve trivijalne analizice nazivali funkcionalnom analizom. To je ipak bila uvreda za Han-Banahove prostore. I nenormirane vektorske prostore. Da prostite na izrazu.
Kao što sam od kafanskih svirača naučila da postoje skupe pesme… senior eksperti naučili su me da postoje skupe reči. I da se ljudi lože na njih. I da vole da ih plate. Ne pitaju šta košta. Neuro nauke. Lepo je to Rambo spevao u Euro neuro. Ja bih ga za ovu priliku obrnula. I nazvala Neuro euro.
Danas je to postala jedna vrlo isplativa rabota. To zasenjivanje prostote. U ovoj neuro euro inflaciji… sve je dovedeno do Mastera. Komandera. Akademije. Instituta. Čak nam se i reč koučing uvukla u jezik. I u knjige se smestila. I evo ti na sve strane Agile Coach-ova. Iliti na srpskom edžajl koučeva. Bože dragi… kako se mi jeftino varamo. Čak je i reč autentik ušla u te neuro reči. I počela da mi izaziva odijum.
Spremajući poslednjih meseci Bepin špil za Dobar Dan… saznala sam da danas postoje i akademije koje edukuju za otvaranje karata. Nekoliko modula. I tako postajete sertifikovani international trener. Pri tom ne mislim na Tarot. Drevni. Veliki. Koji jeste čitav svet za sebe. I koji se uči doživotno. I za koji nema sertifikata.
To je isto jedna od tih reči. Sertifikat. Za dva poslepodneva sam postala sertifikovani Reiki praktičar. Koji može da leči i na daljinu. A da pri tom ne znam ni šta Reiki znači. I naravno da ne želim da umanjim Reiki. Veštinu. Nego našu opčinjenost poludnevnim neuro sertifikatima. I zato se sva narogušim kada me pitaju da li dajem sertifikat za moju Radionicu? Ah… Sertifikat da si postao najbolja verzija sebe? Da prostite. I nasmejem se grohotom.
Zezala sam se da ću da napravim edukaciju. Za sertifikovane divinatore Bepinog špila. A u Vodiču za korišćenje špila napisala sam upravo to. Da mi je ideja da od od Bepinog špila ne pravimo nauku. Radionicu. Nego da Špilom pozivam da na tren utišate buku sveta. Da zastanete. I na tren oslušnete sebe. Svoju temu. Svoju upitanost. I da se sa Špilom sretnete na svoj način.
Najvažnije je da dozvolite sebi da od postojećih elemenata razvijete priču. Svoju priču. I da poverujete sebi. I to je prevashodna svrha Bepinog špila. Da vas na to podsetim. Da verujete sebi. Svojim osećanjima. Prvim mislima. I sposobnosti da od njih napravite Veliku priču. Vašu Priču.
I što se više budete družili sa Špilom… to ćete ga bolje razumeti. I razviti neka svoja pravila. Otvaranja. Bepin špil se može shvatiti jedino Iskustvom. Igrom. Slobodnom opuštenom Igrom. O tome se u Bepinom špilu radi. I u Bepinom opusu. Da ga nazovem pretenciozno. Jer nije mali.
I kad smo već kod svih tih neuro euro priča… sve mi je jasnije zašto sam toliko zavolela Virtuozovu mudrost. Jer je njegova. Lična. Unikatna. Iz srca sebe. Van svih neuro edukacija. Funkcionalnih analiza. I modula. Gledajući sve te moje knjige… filozofiju… skrivene snage u čoveku… energetske tehnike… astrologiju.. numerologiju… feng shui… kristale… ritmove… rekao mi je da ga podsećam na njegovu babu. Samo što sam za razliku od njegove babe ja školovana. Master Ciganka. O tome se radi. Neuro Master Romkinja. NMR. Reklo bi se danas. I tako sam dobila sertifikat direktno od unuka Babe koja je baratala ovim veštinama. I od njih hranila porodicu. Kao iz one pesme… Kad se Cigan zaželi medenih kolača… on pošalje Ciganku u selo da vrača. Grmi… seva… vreme se menja. A Ciganke varošanke još iz sela nema.
Juče smo na radionici Besprekorna upotreba reči… pričali o tim neuro rečima. Kojima se varamo. Skupo ili jefitno. O benefitima. Kreiranju. Preferiranju. Edukacijama. Modulima. Resursima. O tim praznim rečima. Koje razigravaju i rasplamsavaju naš ego. I koje svojom tuđinskom prirodom u nama ne bude nikakve emocije. Nego nas ostavaljaju u oklopima od sebe. I susreću sa nekim drugim oklopima. Da zveckamo zvec zvec zvec. A naš lepi, bogati i gizdavi jezik da se sparušuje. Pod najezdom raznih benefita. Uh.
Pričam sa mojom drugaricom. Neuro koleginicom. Sa kojom sam se ove godine družila na radionici. Priča mi o neuro sceni u Novom Sadu. Toliko je toga. Svako danas ima svoju radionicu. Kaže. I pita se kako da se izdvoji u tolikoj množini svega? Iznajmljuje neke stančiće Novom Sadu. Ima svoj koučing program. Podsećam je i na brojna druga znanja koja ima. A koja je zatomila. Majka troje velike dece. Supruga. Bankarka. Pletilja. Sertifikovani dekupaž master. Kako bi bilo da napravi neko koučing prelo… u svojoj velikoj kući… nadomak Novog Sada. Tome neka doda i pletenje… i sve njene poslastice. Ja bih uvek radije došla na Prelo nego na koučing.
Podsetim je da neuro nauke kažu da se mnogo bolje sluša i pamti dok se nešto radi rukama. Setila sam se jedne islandske ekipe. Još iz doba dok sam se bavila projektima. Njih tri islandske žene i jedan islandski muškarac su štrikali sedam dana briselskih evaluacija i ovulacija. I naštrikali svako po džemper. Prvo mi je bilo čudno. Igle za pletenje u onom ledenom europskom sedištu. Kako je vreme odmicalo… shvatila sam ko je bio master majnd ekipe. Kad su poslednjeg dana obukli to što su naštrikali… ostala sam bez teksta. Ja nisam imala ništa za poneti. Osim po neku kvazi reč. Iz tzv. funkcionalne analize. Da prostite.
Što me vodi do priče o Dežanu. O jednom neponovljivom… da ne kažem autentičnom tipu. Sa kojim poslujem i drugujem već 15 godina. Zajedno smo se švrćkali svetom Logical Framework Matrixa. Da prostite. I zajedno se smejali tim neuro logičkim frejmvork matricama. Briselskom srpskom. Zasenjivanju prostote. I radili posao. I projekte. U Nemačkoj smo zajedno učili brendiranje regiona. I regionalni ruralni razvoj. I dok smo se mi bavili implementacijama… interpolacijama i drugim zajebancijama… Dežan je sadio voćnjake. I pravio svoje brendove. Rakiju od dunje. I vežbao da svira tamburu. Dok sedi i sluša sve te neuro reči.
Često ga spominjem na Radionici. Kao čoveka od integriteta. Svesnog svojih vrednosti. I svojih potreba. Nikada se nije ložio na funkcije. Nije ga ložilo da bude predsednik opštine. Direktor ovoga. Ili onoga. Poznavao je sebe dobro. I bez koučinga. Znao je da mu trebaju pravi živit projekti. Ostvarenje. Rakija. Porodica. Goga. Četvoro dece. I tambura. I za razliku od bezbrojnih VJ-va i DJ-va… Dežan je poslednjih godina postao i tamburaš. I mogu vam reći da ne zna gde će pre. Svugde ga zovu. I da radi. I da svira. I da ponese svoju čuvenu brendiranu rakiju.
U toj svojoj istinskosti… tako mu dobro stoje i davno zaboravljene reči. Derane. Voli da kaže. I šali se sa svojim naglaskom. Gospodin Paor. Svetski. A naš. Ništa edžajl. Ništa kouč. A živi i radi i edžaj i koučing. I važan mi je mentor za prirodan i zdrav život. I neophodan kad god se preigram urbanog neuro euro ritma. Pričamo o novim trendovima. Kužimo svet. I brendiramo sebe. I svoju ličnu ludost.
Ovih dana sa svih strana čujem jedno te isto. Svi drže radionice. Sertifikati pljušte sa svih strana. Niko neće da radi. Nema vozača. Nema molera. Vozači imaju veću platu od neuro doktora. Što baš i nije ohrabrujuće. Ali je tržišno utemeljeno. Što me vodi do sledeće priče.
Već deceniju putujem linijskim taksijem na relaciji Beograd- Novi Sad. Od vrata do vrata. Blagosloveni da su Jovan i ekipa. Putnici su uglavnom gradski likovi. I uglavnom se ćuti. Prozbori se po neka. Dobar dan. I doviđenja. Prijatno. I stiže se brzo i efikasno.
Tako sam putovala i u Novi Sad. Na radionicu koju sam vam spomenula. Besprekorna upotreba reči. Spremna da se na kraju dugog dana zavalim. I da ćutim. Možda i da dremnem. Kad… se vozač oglasio. Zdravo. Živo. I krenuo je sa pitanjima. Te kako se zovem? Pa čime se bavim? Pa šta ću da radim u Novom Sadu? Koga imam? I kompliment mi je udelio. Odmah je prešao na ti. Bez suvišnih pitanja. Uh. Pomislila sam. Ovo mi baš nije trebalo. Želela sam da ćutim. I moje saputnice su se spremile na jednu doviđenja prijatno vožnju. Povadile su svoje telefone. I spremile se na komunikaciju sa nekim drugim ljudima. Van ovih kola. Kad… nećeš ga majci.
Zdravo živo nije prestajao. Pričao je o sebi. Dušan Žugić. Došao je u Novi Sad iz Prokuplja. Ima troje dece. Došao je da ih podrži. Da studiraju. Napravio je i kuću. Sve je ispalo bolje nego što je mogao i da sanja. Sin mu trenira fudbal. Ćerke studiraju tehnologiju. Svi su na budžetu. Ah… Da li baš mora…. pitala sam se. Ipak… malo po malo sam se otkravljivala. Shvatila da nema odmora dok traje obnova. Sa svima je bio na ti. Pričao viceve. Malo je dokačio i predsednika. Kao neki lični Milan Kesić. Duhovit. Njegošev potomak. Izabrane reči govori. Citira. Zabavlja.
Do kraja putovanja smo se uključile sve. Svih pet žena. Čak je i najsuzdržanija studentkinja do mene stavila telefon u torbu. Videla je da nema ništa od instagrama. I pustila se Dušanu Žugiću. Pričalo se. Smejalo se. Razmenilo se stotinu informacija. Ispostavilo se da dve žene iz prednjeg reda Multiple imaju toliko toga zajedničkog. Neki dogovori su se napravili. Živ čovek. Bez sertifikata. Počastio nas kočingom. Smehom. Izlaskom iz sebe.
Već treći dan razmišljam o ovom zdravom živom neposrednom razgovoru. I o tome kako sebe smatram otvorenom. I onom koja dozvoljava životu da je dotakne. Da mu se pusti. Videla sam da to baš i nisam. Da umem da budem i neživa. Hladna. Neuključena. Neuro. I što je najluđe… shvatila sam koliko mi je prijao ovaj živ razgovor. Kao što mi mnogo znači i Virtuoz. I Dežan. I ta vrsta mudrosti. Zdrava. Živa. Nikako neuro.
Razmišljam i koliko je protivprirodno sedeti u toliko intimnom prostoru sa 6 ljudi. A ne znati ništa o njima. Nije ni čudo što svi pobegnu u telefon. I podsećam se da je razgovor sa bližnjima možda najveća duhovnost. Hoćemo neke duhovne visine… a komšiji nismo pogledali u oči. Ni saputniku. Koji nam sedi u auri. I koji može da nam bude poslednja osoba sa kojom smo imali priliku da razgovaramo.
I sve mi je jasnije da će nam sve manje trebaju neuro master edukacije. A sve više da nam treba živ razgovor. Prelo. Sa živim ljudima. O nekim običnim stvarima. Iz života. Da. Čini mi se da je to sledeća faza. Da će nam trebati živi prirodni iskonski i istinski ljudi. Da nas podsete sebe. I zato sam mojoj neuro koleginici predložila da što pre otpočne Prelo. I pletenje. I bude prva Neuro pletilja koja je izašla iz nekih dupe stanova. I otpočela rad u svojoj velikoj kući.
A i moja Radionica sve više postaje žurka. Pored neuro nauka da prostite… matematike… zdravorazumskog razmišljanja… telesnih praksi… drevnih učenja i duhovnih veština… koji u propušteni kroz mišiće… kroz moj život… kojem sam se uvek puštala i dopuštala da teče kroz mene…. tu je uvek i ručak… slastan veganski. Da nahranimo naša tela. I duše. I da nahranimo prijateljstva koje nastaju kada sa nekim menjamo ovako intimne sadržaje. I sve više postajem Domaćica radionice. Ona koja pravi atmosferu. Loži vatru. Aranžira prostor. I usmerava razgovor na temu dana. Pravi muzičke liste. I poziva na ples. I ona koja pravi prostor i za moje heroje. Da podele svoje iskustva. I sve manje se osećam kao učitelj. A sve više kao domaćica radionice. Vodič kroz dan. I kroz doživljaj.
I kako to obično biva.. kada pustimo da život teče kroz nas… on orekstrira nezamislivo besprekorno. U ovom momentu stiže mi poruka od Marine. Ma dajte molim vas… kakva diva. Ja sam Josipa Lisac. To je puno teže napraviti. Ovo ti možeš da kažeš. Kakva učiteljica. Ja sam Bepa. To je mnogo teže napraviti. I mnogo lepše. Dodala bih ja.
Ni ja nikada nisam htela da se ogrnem ni jednom oblašću. Ni budem profesor. Trener. Neuro. Coach. Jedino što sam ikada želela da budem je Bepa. To je moje glavno postignuće. Nije lako. Ali je lepo. Sve ostalo je već zauzeto. I dosadno. I baš to želim i vama. Da se otvorite životu. Ljudima. Da pronađite zanimljivost u sebi. I ne stidite je se. Brendirajte je. Sve ostalo je danguba. Pri tom vrlo dosadna danguba. Svet vas čeka. Da brendirate svoju ludost. I unovčite svoju anomaliju. Šta čekate…
Beograd, 20. novembar 2019.