Nekada mi se svet činio zatvoren. I toliko toga mi se činilo nemoguće. Danas osećam mogućnosti. Takoreći beskrajne. I vrlo dobro su mi poznata oba. I osećaj da mogu. I osećaj da ne mogu. Zato i pričam o mogućnostima. O slaganjima. I o raslaganjima. Zbrkama koje su im prethodile. I načinu na koji sam im pristupala. Jer kada se stvari sklope… sve deluje tako lako. Prirodno. I nenaporno. Kao kada u matematici vidiš rešen zadatak. Čini se kao nešto najprirodnije na svetu. I obrnuto. Nerešeni zadaci znaju da načine da se osećamo nemoćno. Neadekvatno. Nedoraslo.
Volim da potcrtam… da mi se osećaj zatvorenih vrata dešava i danas. Samo se danas drugačije odnosim sa njima. Danas se ne durim na život što mi ih je doneo. Nego mu verujem. Odnosno znam. Da su sve to samo prerušene prilike. Nove zagrade koje se otvaraju. I otvaraju. I koje samo čekaju da u mojoj svesnosti… percepciji… načinu na koji ih doživljavam… nešto kvrcne. Da se desi neki klik. Pa da mi se vrata otvore. Danas znam da je na svakim zatvorenim vratima neka poruka za mene. I čim se moj doživljaj situacije promeni… čujem rečenicu… Sezame otvori se. I vrata se otvaraju. Tako lako. Kao da nikada nisu ni bila zatvorena.
Ova transformacija može da se vidi i u mom stvaralaštvu. Ono se odvija baš tim redosledom. Nindža od Japana sa Balkana je priča o tome kako sam pretekla balkansko militantno mučeništvo. I napravila Lepi moj Svet. Onda sam otvorila Praktikum životnih zavrzlama. Rešenih i nerešenih. Nešto kao Zbirku rešenih zadataka. Sa naputcima još uvek nerešenih. Usledilo je poglavlje zvano Ljubav. Koja mi se desila kada sam joj se otvorila. Tada se desila i moja knjiga Virtuoz svakodnevice. I sva after promišljanja na temu Biti i Voleti. Singl ili dubl?
Sledeće poglavlje mog opusa je Randevu sa Muzama. U kojem se bavim razumevanjem procesa Stvaralaštva. Jer sam u međuvremenu toliko zaobožavala Muze i stvaralaštvo… odnosno pisanje… da mi je dan bez pisanja skoro pa izgubljen dan. Pa sam se ozbiljnije pozabavila razumevanjem stvaralaštva. Kako da mi Muze dolaze često. Što češće. Svakodnevno. Celodnevno.
Moja ljubav prema pisanju neuporedivo je snažnija od potrebe da se osvrćem. Uređujem postojeće rukopise. I objavljujem ih. Pa ne čudi bilans od 12 napisanih a 2 objavljene knjige. Zato sam prošlu godinu posvetila uređivanju postojećih rukopisa. Randevu sa Muzama čeka svoj momenat da krene u Svet. U tom procesu uređivanja nastao je i Bepin špil za dobar dan. Koji je jedna divna igra sa principima koji su se iskristalisali na mom herojskom putovanju. I na putovanjima mojih heroja. Koje već godinama na njima pratim.
Danas mi je kristalno jasno da u proces stvaralaštva spada i njegovo kompletiranje. Da je napisati knjigu samo prvi korak. U današnjoj vele-produkcji svega….. jednako je veliki kunst podeliti knjigu sa Svetom. I kao odgovoran autor… omogućiti svom delu da dođe do svakoga kome bi ono moglo da treba. Prija. Znači. Nešto kaže.
Pitaju me u mesindžeru… da im u poruci odgovorim kako da izdaju svoju knjigu. I koja je najbolja izdavačka kuća za njih. Pri tome mi se ne predstavljajući. Ni likom. Ni delom. Ah. Smejem se… a plakala bih. Oh insta živote. U kom to pravcu vodiš ove ljude? Mladoj autorki sam rekla da ni posle pet godina bivanja u svetu pisanja to još nisam shvatila. I da su to vrata koja mi se i dalje čine zatvorena. Ili tek poluotovrena. I još uvek se nije desilo … Sezame otvori se.
Do skora sam se durila na izdavače što moje knjige ne tretiraju kao voljenu decu. Što mi nisu priredili ni jednu jedinu promociju. Intervju sa novinarima. Što su moje knjige objavili takoreći ilegalno. Bez da je iko za njih čuo. Osim moje publike. Mojih čitalaca. Mojih heroja. Čim sam prepoznala ovo durenje… znala sam da mi ono zatvara sva vrata. I shvatila da je moj zadatak da volim svoju decu. I da nađem način kako da to učinim. Da svoje knjige podelim sa Svetom. Still searching…
Danas mi je jasno da je to čitav jedan posao. I kao što je trebalo vreme da se rodi pisac… tako je potrebno vreme i da se on formira. Odredi. I svetu predstavi. Nedavno me je jedna moja divna mlada heroina podsetila koliko mi ne razumemo posao. Pa je u svojoj agendi predvidela jedan dan da napravi biznis plan. A onda je zapela već kod imena. Hahahahah. Smejale smo se tome. Zajedno. Ispričala sam joj priču o jednoj iskusnoj bankarki. Dugogodišnjoj direktorki sektora. Koja je rešila da promeni banku. I sektor. Kada su je na razgovoru za novi direktorski posao pitali koliko joj je vremena potrebno da uđe u štos… rekla je šest meseci… do godinu dana. Da. O tome se radi. Početnik bi rekao da to može da uradi za jedan dan.
I jasno vam je da je tema ulaska u svet knjiga… za mene još uvek nerešena. Još uvek škiljim kroz ova poluotvorena a poluzatvorena vrata. Za početak sam durenje prevela u fini kvalitet nadrkancije. Koji me je pokrenuo. I dao mi finu rešenost. Da sa onim što imam učinim ono što mogu. I što me loži. A to je jedan od mojih omiljenih principa. Pa sam uredila… priredila i picnula Bepin špil za dobar dan. Sa kojim se već krećem svetom. I srećem se sa Lepim mojim Svetom. U performansima u kojima se zajedno igramo. Otvaramo. Zatvaramo.
Tako stigoh i do novog poglavlja mog opusa. Za koje je ovo uvodnik. Radni naslov mu je Nebeska mehanika sklapanja i rasklapanja. Ostvarenje. Sa umećem ispunjenja. Jer… mnogo njih je u herojski svet stiglo sa ogromnim ostvarenjem. Koje nije bilo njihovo. Nego nečije. Pa je i praznina bila ogromna. Jer ni vrata koja su otvorili… a ni svet koji se iza njih nalazio… nisu bili njihovi. Od mojih polutovorenih a poluzatvorenih vrata nisam odustala. Znam da valja da smislim nešto novo. A možda će se Sezam otvoriti i sam. Dok se ja bavim otvorenim vratima. I mojim loženjima.
Svako od vas se nalazi u fazi koja je bliža nekom poglavlju mog opusa. Zato ih i klasifikujem. Da vas uputim na vaša vrata. Da ih prepoznate. Više nego dobro su mi poznate nesigurnost… zaglavljenosti… sumnja…. zbunjenost… izgubljenost i svesnost koja je birala stvari, ljude i situacije koji nisu bili dobri za mene. Do danas. Kada se uglavnom osećam sigurnom. Podržanom. Voljenom i od života i od ljudi. A najpre od sebe. Danas mi je moja Vizija jasna. I prema njoj se odnosim sa dubokim poštovanjem. I krećem se prema njoj protočno. i radosno. Prateći i poštujući ritmove otvaranja i zatvaranja.
I da još jednom potcrtam. Da ne bude zabune. I dalje na dnevnom nivou osetim zbunjenost. Zaglavljenost. Izgubljenost. Ali se životno osećam podržanom. Voljenom. Čak i ako mi se vrata ne otvaraju. To danas zovem vera. Poverenje. Znanje. Koji su mi se na putu razvili. Jer mi je život do sada hiljadu puta pokazao da zna šta radi. Da besprekorno orkestrira. I da se vrata otvaraju uvek u pravi čas. U nano sekund. Zato i pišem o grande slaganjima. I o trenucima koji su im prethodili. Da se u momentima neslaganja ne durim. Nego podsetim da se sve odvija baš kako treba. I kada treba. Za moje dobro.
Pre samo godinu i po dana prolazila sam jedno grandiozno raslaganje. Zatekla sam se u gradu koji nije moj. Udruženog kapitala sa Virtuozom. U gradu koji naročito i nikako nije bio njegov. I u tom gradu smo se razišli. Tri meseca nakon što smo došli. I mesec dana nakon što je izašla knjiga Virtuoz svakodnevice. Ah… to je stvarno bilo grande raslaganje. Za njega. Za mene. I za nas.
Imala sam apsolutno poverenje da će se iz grandioznog raslaganja desiti i neko grandiozno slaganje. Da se sve te otvorene zagrade moraju i zatvoriti. Znala sam i da mi je trebala neka nova svesnost. Neki novi klik. Da je ovo zadatak kakav do sada nisam rešavala. I da nema potrebe da listam Zbirku rešenih zavrzlama. Nego da se u momentima raslaganja otvorim. I kažem… evo meni prilike. Za neka nova slaganja. Učim to i moje heroje. Da se već unapred raduju i otvore. I samo da se ne dure. Jer to zatvara sva vrata. Da odu korak dalje od onog pitanja… ko zna zašto je ovo dobro? I da zaista znaju da će ovo uskoro biti grandiozno dobro. A njihovo je da veruju. I da se otvore situaciji. I još da se otvore. U Njegoševom fazonu… Šta naiđe… tome da budu RADI. I to onako… zapravo. Znajući da ih sve ovo vodi u novu svesnost. I nije slučaju ovo karta nula u Bepinom špilu. Prapočetak.
I dok sam prošle godine prolazila kroz svoj opus… ponovo proživljajući i otvaranja i zatvaranja.. čini mi se da je najveća razlika u osnovnom stanju u kojem sam živela. Filing koji sam celodnevno i svakodnevno osećala.
U tmurnim danima pritiskao me je neki imaginarni potmuli osećaj brige. Kao da sam imala od života strah. Kao da sam se neprekidno pitala koje je sledeće sranje koje me čeka? I naravno da kakvo je bilo pitanje… takav je bio i odgovor. A ruku na srce… bila sam cinična sa životom. A on je vrlo bukvalan. I ne kapira mudrijašenja. Odnosno ne podržava ih. Ni ironiju. Ni cinizam. To sam naučila. Pa sam pola mog mudrijškog humora sklonila. Jer sam videla koliko je za mene životno opasan.
Danas se ne bojim. Naprotiv. Verujem. Odnosno znam. I radoznala sam. IPitam se kakva me sve čudesna iznenađanja čekaju? Kako će ovaj put život složiti sve te rasloženosti? Na koje velelepne načine? I gde će me sve odvesti? I koje će mi sve divne ljude dovesti? I kako će se desiti to Sezame otvori se? Danas vrlo pažljivo negujem taj osećaj mogućnosti. Potencijala. Otvorenosti za čudesnost. I veru u Dobar Život.
I dok sam pisala ovo poglavlje… jedna Heroina mi je predstavljajući se rekla da pre pet godina nije mislila da stvari mogu da budu dobre. To je taj veliki i najveći šift u svesnosti. Čini mi se. U osnovnom stanju. A ja uglavnom i pišem da nas podsetim koliko Život može da bude dobar.
Ovaj fini osećaj naravno da nije lako održati u atmosferi koja mu je upravo obrnuta. Pre nekoliko godina sam pisala o jednoj super mami. Koja se brinula što je njena ćerka od 8 godina od Deda mraza tražila na poklon da se manje brine. Zna dete da je briga vrlo opasan krug. U koji se danas ne dam tek tako uvući. Ništa briga… ništa katastrofe… smrtonosni virusi… da ne zagađujem ni ovaj tekst. Jer nas sklanjaju od sebe. Od visoke frekvencije. Od ostvarenja.
Ne može se i pevati i gutati. I stisnuti i prdunti… kako da vam kažem. Nemoj da brigaš… život se stara. I kolika ti je briga… tolika neka bude tvoja akcija. Kažem često. Skoro svakodnevno. I naravno da su to rečenice koje se nalaze na kartama Bepinog špila. Da nas podsećaju na ključna načela herojskog putovanja.
Često se ljudi žale što se život ubrzava. Što je planeta u haosu. Pa šta može haos meni? Haos je jedan vrlo potentan ritam. Samo mu se treba pustiti. Dopustiti da teče kroz nas. U njemu nismo mi ti koji mnogo vodimo. I svakako je važno da se ne koprcamo. To će biti prvi tekst ovog poglavlja Nebeske mehanike sklapanja. I rasklapanja. Teorija nekoprcanja. Koja je bila prvi korak u svim mojim rešenjima. Osećaj poverenja da život zna šta radi. Dopuštanje… ne i prepuštanje. Stajanje… ne i odustajanje. Nekoprcanje. Kada nam stvari izmiču… kada se vrata ne otvaraju… kada ni jedan Sezame otvori se ne radi… valja zastati. Sačekati. Život prosto neće da mi tu sada prođemo. Da ne mudrijašim mnogo. To zatvara vrata.
Odgovor je DA. Neko reče. I to mi se mnogo sviđa. Ta vežba da svemu što nam stigne u život… kažemo DA. Koliko jednostavno zvuči. I baš zato mi se čini njeguški mudro. Nekada sam svemu najpre govorila NE. Svemu što nije moja ideja… da se ispravim. Koliko sam divnih stvari propustila. Samo zato što sam mudrijašila… oklevala…. neverovala… opovrgavala. Ah. Koliko mi se to danas čini smorono. I koliko je gubljenje vremena. I silno trenje izaziva. A kolike sam tek prilike propustila…. Od najbanalnije situacije. Kada nisam kupila nešto za čim sam otkinula. Posle sam morala da osmislim čitav podvig da mi stigne taj isti komad. Iz nekog dela sveta. Jer sam shvatila da mi je bez njega pust život celi. I da mi je potreba nasušna.
Pratila sam ljude koji svemu kažu DA. I videla sam taj divni kvalitet dopuštanja da impuls života teče kroz njih. Oni obično brzo i nastave taj impuls. I život se razvija punim tokom. Sezame… otvori se.
I u sred nebeske mehanike velikog sklapanja… da nas podsetim da sve ima svoje lice i svoje naličje. Da kolika je svetlost… tolika je i senka. Sa mnogim stvaraocima razgovaram o praznini. O velikoj praznini kada završe svoje delo. Ciklus. Što je veće delo… veća je i praznina. Jer sve teče. I sve se menja. Da ne zaboravimo osnovne postulate nebeske mehanike.
I nakon mnogih velikih slaganja… evo mene u after čudesnoj praznini. Nekada bih rekla after čudesnoj depri. Danas znam da to nije depra. Nego prirodan proces pražnjenja. Ređanja. Unutravanja. Možda mi on baš i nije mnogo ugodan…. meni svojstven. Ipak sam do sada shvatila da je osnovno načelo nebeske mehanike. Is-punjenje… pa iz-pražnjenje. Za neko novo punjenje. Kao u onoj zen pričici. U kojoj učitelj sipa i sipa i sipa čaj u zdelicu. A on se preliva na sve strane. Demonstrirajući učenicima da valja isprazniti posudu. Da bi se sipao novi čaj.
I to je jedno od poglavlja Nebeske mehanike. Kako nastaviti vrhunski momenat? Šta se radi kada se vrati sa Everesta? Jer ni to baš nije lako. U svakom slučaju HVALA je uvek dobro. Važno. I što Ekart Tol reče… kada bi jedina molitva koju biste ikada izgovorili bilo HVALA… to bi bilo sasvim dovoljno. Zahvalnost za putovanje. Za sva otvaranja. I za sva neotvaranja.
Jako je važno uvažiti i proslaviti to ko smo na putu postali. Nisu slučajno uspostavljene sve te ceremonije. Koje nas već svojom odorom uvode u neko novo poglavlje. Herojskom terminologijom… to se zove povratak kući. Vreme da heroj podeli svoje darove. I sve što je na putovanju doživeo. Zato ovih dana spremam herojski parti. Na kojem ćemo se sresti. Da izmenjamo svoje darove. I svoja učenja.
Jednako je važno uvažiti i proslaviti i mala dnevna čuda. Na kraju svakoga dana setiti se svih otvaranja. Tako će ih biti još više. I ne duriti se na zatvaranja. Nego napraviti neki dobar čaj. Ili kafu. I učiniti nešto drugo. Nešto što nam se radi. Ići tamo gde nam se otvara. I tako malo po malo… dan po dan… samo se odjednom desi da ima mnogo više otvaranja. A mnogo manje zatvaranja. I najveći deo dana osećam se dobro. Bez obzira da li su se vrata otvorila. Ili pak nisu. Kada se ne otvore… vreme je za nešto novo. A kada ništa od svega ne radi… volim da se podsetim svih vrata koja su mi se ikada otvorila… i kažem…. Sezame otvori se.
Beograd, 1. februar 2020.