Pre nove ere smo toliko pričali o izlasku iz komforne zone. I toliko smo je dozivali. Pa smo je konačno i dozvali. Međutim… ne u pakovanju koje smo očekivali. Nego onako kako to život čini. Duhovito i nepredvidivo. I tako naš izlazak iz komforne zone nije neki egzotični ašram. Nego naša kuća. A u našoj kući – mi. I naš život.
Ispada da smo najnekomforniji sa sobom. U svojoj kući. Sa sobom. Sa svojim ukućanima. Bez pokrivalica. Ego-tripova. Zauzeća. Ne znam gde udaram. Sastanak. Avion. Kamion. Onolike TO DO liste… postale su jedna objedinjena lista. U novoj eri TO DO is TO BE. To nam je glavni posao.
Najteže je raditi ništa… jer to zahteva celog tebe. All of me. And all of you. Sada ćemo možda malo bolje razumeti Marinu Abramović koja nam je to poručivala. Dok smo se ljutili na nju. A ljutili smo se baš zato što smo sa tim delom sebe najnekomforniji. Sećam se kad sam 2010 bila na Marininom maratonskom njujorškom performansu. The Artist is Present. Sedenje. Disanje. Gledanje. Osećanje. Bivanje. Tada sam osetila svaku tu reč. The Artist. Is. Present. Živi život. Od tada mi više ni jedno „umetničko delo“ nije dotaklo kao živa umetnost.
Nova era nam se desila preko noći. Revolucija i evolucija istovremeno. Čudesno. Bez da se spolja išta promenilo. Tiho… mirno… takoreći nečujno… desio se kraj starog sveta. Bez eksplozije. I bez krvi. Žrtve ove revolucije ne stradaju od metka. Nego od nevidljive i neopipljive tvari.
Poslednji kadrovi stare ere bili su nepodnošljivi. Poslednji tekst koji sam sredinom februara sa svetom podelila… Službenica svog Raja… upravo je pisao o faznom pomeraju. U kojem smo se zadesili. Tragajući za rajem na periferiji svog sveta. Na dalekim egzotičnim ležaljkama. U egzotičnim ašramima. Gunđajući na ponedeljak što će doći. I na posao koji nas čeka.
Tada sam prestala da sa svetom delim svoje tekstove (ne i da ih pišem). Jer mi se učinilo da je previše. Svega. Obustavila sam i akcije oko izdavanja moje nove knjige. Toliko je svega bilo previše. Imala sam osećaj da ako još ja pustim svoju knjigu u svet… da će svet da se raspadne. Da će to biti ona kap koja preliva čašu.
Putuj. Kupuj. Snimaj. Još. :II :II(muzička oznaka za ponavljaj… i ponavljaj). A ringišpil u koji smo ušli nas je centripetalnom silom vodio van orbite. I van sebe. Verujući da je čišćenje nekog egzotičnog ašrama izlazak iz komforne zone. Dok u svoje kuće godinama nismo kračali. Osim da u njih istovarimo svoj konzumeristički ulov. Ne znajući ni šta smo kupili. Ni šta smo snimili. Ni šta imamo. Jadni ti naši ormani. I hard diskovi. I biblioteke netaknutih knjiga. Tera-bajti muzike. Peta-bajti filmova. Eksa-bajti fotki. Snimljeni bez ikakvog doživljaja. Prosti klikovi. Pa snimci sa koncerata. Za koje sam se uvek pitala kome i čemu ih snimaju. I kada i kome to puštaju. I….
Kraj. Belo platno. Idemo iz početka.
Tih dana sam pisala tekstove sa sledećim naslovima. Jedi. Moli. Voli. Život svoj vodi.
O dalekovidosti duše. I o kućnim Bogovima.
Gužva na Mon Blanu
I pre nego što puknete
Ako ste doterali cara do duvara
Potrebno i dovoljno
Što nas vodi do laganog ali moćnog logičkog razmišljanja. Koje se zove konstrastna analiza. Kadar prvi & kadar drugi. I koja je razlika između ta dva? I na šta nas život sada zove?
Planeta nam pokazuje da savršeno funkcioniše i bez nas. Da je jednako divna i krasna i bez naše ekspertize. I „održivog razvoja“. Da to što smo zvali održivi razvoj nema veze sa održivošću. Da je planeta samoregulatorna. Baš kao i mi. Nego neka namirimo sebe. I ništa više neka ne diramo.
Ova pandemija nam je pokazala i koliki je domašaj svakog od nas. Na koliko ljudi jedan čovek može da utiče. I utiče. I u pandemičnom… i u alhemičnom smislu. Svi utičemo. Svi se brojimo. I sve se broji.
Jutros u 4:45 je milijarda ljudi meditirala u istom trenutku. Sa istom željom. Da se ova situacija reši. U tom času srele su se dve velike planete. Jupiter i Pluton. Koje se baš i ne kreću brzo. I na svojim orbitama se ne sreću često. Bio je to momenat otvaranja velikog portala. Svidelo mi se kako ga je opisala moja omiljena astrologinja. Kao rimskog boga Janusa. Boga sa dva lica. Od kojih jedno gleda u početak. A drugo u kraj. I čini se kao da gledaju u suprotnim pravcima. Ali… pošto je zemlja okrugla… u jednoj tački ova dva lica se sreću. U trenutku kada je fizičko kretanje zabranjeno… na duhovnom planu srelo se milijardu ljudi. Dva lica istog Boga. Nekretanje i sretanje. Nova era se očitava nevidljivim i neopipljivim.
Milijardu ljudi srelo se sa istom željom. I to su vrlo snažne i važne vibracije. Neka nova svesnost koja nam je potrebna. Nova era nam je pokazala koliko su naše podele apsurdne. Zove nas na jedinstvo. Pokazuje nam da smo svi na istom zadatku. Da budemo. Da sredimo sebe. Svoje ormane. Hard diskove. Svoje kuće. I da ne radimo ništa. Nije lako. Jer zahteva cele nas. Objasnila nam je Marina.
Ovaj trenutak nas zove unutra. U sebe. A ne da gledamo kako se komšija nosi sa koronom. Da li izlazi napolje. Da li nosi masku. Ili ne. Na sve strane vidim podele. Jedni viču…. Stay Home. Drugi odgovaraju sa Stay Normal. Jedni sebe zovu odgovornima (što znači da su oni drugi… ?). Drugi ih nazivaju uplašenima. Treći nas podsećaju na mentalno zdravlje. Na opasnost od nekretanja. Ljubimci naravno da moraju napolje. Ali moraju i deca. Stariji sugrađani se šunjaju u kostimu Otpisanih. Pa teoretičari zavere. Ekolozi & pioniri održivog razvoja. Koji nas podsećaju da nam je planeta rekla svoje. Neki ovo čitaju kao lice svog Boga. A neki nam nude spas. I proizvode koji će nas spasiti. Čini mi se da bismo napravili građanski rat… ukoliko bi nas sada pustili na ulicu.
*** A ja sam ovaj tip… pitam se pitam zašto nema nikoga na Slaviji?
I dok sam tiho slavila svoj rođendan u dvorištu… sa prosekom i mojom omiljenom poslasticom tri leće … i što je najvažnije SunKissed… prošla je moja komšinica Kler. Britanka. Nasmejala se. I rekla ukupno JEDNU rečenicu. Svi smo na istom brodu… što mi Englezi kažemo. Tri dana razmišljam o tome. Kako se sve vidi u svemu. Kako nas jedna rečenica predstavlja. I lično. I nacionalno.
Svi smo na istom brodu. A mi se na tom brodu svađamo. Da nas podsetim na naše nacionalno obeležje. Vreme je da pogledamo i u svoju zastavu. Kad već toliko njome mašemo. Samo sloga Srbina spašava.
Da nas vratim na početak. U svoje kuće smo pozvani da sredimo svoje ormane. Svoje terase. I svoja dvorišta. I onda da ne radimo ništa. Samo da budemo. Ne i da virimo u komšijska dvorišta. Niti da kritikujemo ono što nije kao naše. To nije svesnost koja rešava ovaj zadatak. Svi smo na istom brodu. Na istom zadatku.
A vreme je i za drevnu indijsku priču. O slonu i slepcima. Bio jednom jedan mudar kralj. Dopali su mu ministri koji su se mnogo svađali. Pa je rešio da svojim ministrima održi lekciju. Na svoj način. Priredio je spektakl na gradskom stadionu. U centralnoj edukativnoj tački spektakla… ušetao je slon. Okružen ljudima koji su slepi od rođenja. Kralj ih je lično rasporedio oko slona. I molio ih da mu opišu slona.
Onaj koji je držao slona za surlu kleo se da je slon u stvari piton. I to veliki azijski piton. Drugi, koji je držao slona za kljove, znao je da je slon u stvari seljački plug. Treći, koji je slona držao za uši, urlao je da je slon u stvari palmino lišće. Četvrti ga je držao za torzo. On je slona opisivao kao veliki vrč sa vinom. Dok su se oni međusobno šaketali, peti je pokušavao da vikne da je slon u stvari veliko deblo. Držeći slona za nogu. Onaj koji je opipavao telo, bio je siguran da je slon jedna velika stena. A onaj koji je držao slona za rep uzvikivao je da je slon u stvari leteća metla. I tako su se ljudi koji nikada nisu videli slona potukli. Oko istine. Oko svoje istine.
A vreme je i da nas podsetim na božanstvene reči Patrijarha Pavla. U vreme buđenja religiozne svesti na našem podneblju… kada su ga pitali kako se pravilno posti… odgovorio je.. KAKO KO MOŽE. I to je meni najljubavnija misao ikada. Tako i na pandemiju odgovara kako ko može. Dobro je da znamo da nas najviše nerviraju oni sa druge strane slona. I da što nas neko više nervira… to je izvesnije da nosi životno važnu poruku za nas. Koju mi ne želimo da primimo. Zadatak nam je da nađemo ZRNO SLAGANJA sa onima sa druge strane slona. To je nova svesnost koja nam je potrebna.
A ono što takođe primećujem… jeste božanstven humor. Koga ovih dana ima u izobilju. Vrhunskog. Isceljujućeg. I oko njega smo svi saglasni. Eto nama zrna slaganja. Za početak.
Sadašnji trenutak je za nijansu dramatičniji. Jer smo SVI u vrlo nekomfornoj zoni. Strah od nepoznatog… od smrti… od gubitka… koji je u vazduhu. Strah nas steže. Zatvara. I to je vrlo prirodno. Važno je da ga uvažimo. Ali ne i da u njemu dugo ostajemo. Jer nam u stegnutom stanju nema pomoći. U strahu su velike oči. Pa nam se čini opasan komšija koji je bez maske seo na klupu. A zaboravljamo da ako smo mi kod kuće… i ako radimo sve što treba… komšija ne može da nam naudi. Zadaci novog doba su nevidljivi. Vreme je da se okrenemo unutra. U svoj svet. Njega da picnemo. Da budemo. A ne i da sudimo.
Ni pandemija nije naš neprijatelj. Niti je dobra. Niti je loša. Ona je samo rezultat. Posledica naših činjenja. A ona su posledica naše svesnosti. Vreme je za novu svesnost. Baš kao što je milijardu ljudi skontalo. Na istom smo zadatku. Samo složna svest sada sada spašava svet.
Naše zapadno razmišljanje je bazirano na ideji o dobrom i lošem. O istini i laži. Pa se borimo sa svime što je „loše“. Sa terorizmom. Sa rakom. Sa pandemijom. I što se više borimo… sve ih više imamo. Zato nam dolaze lekari iz drugih tradicija. Koji razmišljaju izvan našeg zapadnog ili-ili obrasca. Izvan ideje o dobrom i lošem. Jer tamo se nalazi Polje. I rešenje. Što reče Rumi. Baš kao što su i Jasonova dva lica. I današnji trenutak.
Zadatak nam je da situaciju da stavimo u malo širi kontekst. U kojem se nalazi rešenje. Vreme je za moju omiljenu teoriju nekoprcanja. Umesto koprcanja… durenja… borbe… ljutnje.. možemo sebi da postavimo pitanje sa početka teksta. Na šta nas zove sadašnji trenutak? Kako bismo mogli da iskoristimo ovaj trenutak? Kako da razumemo njegove poruku? A poruke su više nego vidljive. I nevidljive. Čini mi se.
* Ovo kaže Enesa Mahić. Moja učiteljica plesa <3
I ne žurite napolje. Ne čekajte da prođe. Dopustite da vas oplemeni. Nije život što i poljem poći. I na egzotičnoj ležaljici se slikati. I duriti na ponedeljak. Ima i nekih zadataka koji nas u međuvremenu čekaju. I nemojmo da ponovo napravimo fazni pomeraj. Kao što sada retroaktivno shvatamo koliko nam je dobar bio ponedeljak. I posao. I onaj stari život. Kada sve ovo prođe… a nešto novo dođe… da uvidimo koliko je bilo dobro biti kod kuće.
Uživajte sada u ovoj produženoj nedelji. U odmoru na kojem ne morate ništa. Ni da putujete. Ni da kupujute. Ni da radite. Samo treba da budete. I da ne sudite. Što nimalo nije lako. Jer od svih nas zahteva sve. Na istom smo zadatku.
Za kraj sa vama delim poemu dr. Druv Čauhana.
Zaspali smo u jednom svetu… a probudili se u drugom.
Odjednom Diznilend više nije magičan.
Pariz nije romantičan.
NY više nije uzvišen.
Ni Kineski Zid više nije tvrđava.
A Meka je prazna.
Zagrljaji i poljupci iznenada su postali oružje,
A neposetiti naše roditelje i prijatelje postao je čin ljubavi.
Iznenada shvatamo da su snaga, lepota i novac bezvredni
I da vam ne mogu kupiti kiseonik za koji se borite.
Svet nastavlja svoj život i divan je.
Samo je ljude stavio u kaveze.
Čini mi se da nam je poslao poruku:
Niste neophodni.
Vazduh, zemlja, voda i nebo su dobro i bez vas.
Kada se vratite, setite se da ste moji gosti.
A ne moji gospodari.
Beograd, 6. 4.20.