Uvek sam imala šarene i bogate svetove. Lako sam ulazila u odnose. Još kao devojčica. Ni iz malog đira se nisam vraćala bez nekog novog drugara. A u svakom životnom periodu sticala sam barem jednog prijatelja. Za ovih pola veka plejada mojih likova se neprekinuto i redovno razgranavala. Ne zove se slučajno Lepi moj Svet. Vrlo je zanimljiv. Raznolik. Baš kolika su i moja interesovanja. Svako je neki odraz – izraz mene. Ima li kod tebe neko normalan? Znali su da me zezaju. Oni nenavikli na raznovrsnost.
Nije mi blizak koncept najbolje drugarice. Treba mi više ljudi da zadovoljim svoja interesovanja. Strelac u meni je znao šta mu treba. I sa kim to može da podeli. Sa nekim sam se igrala. Sa nekima sam bila pametna. Sa nekim luckasta. Sa nekim sam se tamičila. Sa nekim sam se najbolje razumela po pitanju svojih boli. A sa nekim po pitanju radosti. U moju plejadu su spadali i matematičari. I plivači. I propaliteti (po opštoj nomenklaturi). Šminkeri. Teniseri. Ulična ekipa. Ekipa za žurke. Ekipa za slušanje muzike.
Naravno da su mi neki bili su intimniji. Bliži srcu. Mislima. Sa nekima sam postala toliko bliska da sam ih doživljala produžetkom svog tela. Iz položaja tela… načina udaha… mogla sam da znam kakav im je stav o situaciji. O pogledu da i ne govorim. Što volim te potpune sporazume očima. Zavereništvo dve duše. I u društvu od sto ljudi smo se lako sporazumevale. Na šestu decimalu. Reči su nam bile čist dodatak. Nekada i višak. I to je stvarno jedan od najvećih kapitala mog života. Ta intuitivna bliskost. Sa onom koju sam prozvala Istica, funkcionisala sam potpuno intuitivno. Nisam joj čak ni javljala da dolazim kod nje. Iz Beograda u Novi Sad. Ona je to znala. Bilo nam je nekako trivijalno da se spustimo na Telenorov nivo komunikacije. Slanjem zemaljskih poruka.
Sa nekima sam kužila svet. I sebe. Vodila naše energetsko-duhovno-meditativne razgovore. U vreme kada su reči duhovnost i meditacija i energija zvučale opskurno. Skoro disidentski. Sa nekima sam stvarala. Pravila gardiš. Planove. Projekte. Delila avanture. Sa nekim sam imala najlakše i najinteligentnije cerekanje. Sa nekima sam negovala korenje. Zavičaj. Sa nekima sam preludirala. Kuvala. A sa nekim jela. Putovala. Plesala. Terapeutisala. Smejala se.
Kako su se menjala moja interesovanja, tako su se menjali i moji intimusi. Čini mi se da su to najzahtevniji periodi našeg života. Prelasci u nove faze. Promene interesovanja. Samim tih i intimusa. Kada prestanemo da izlazimo. Pijemo. Duvamo. Blejimo. Ispijamo kafe po ceo dan. I počnemo nešto drugo. To je najveća kriza kraja dvadesetih. Kada se ekipa polako smešta. Nalazi svoje mesto pod suncem. Ili ne nalazi. Pa se desi da se malo pogubimo. Da ne znamo ko smo. Jer mi sebe u značajnoj meri određujemo i preko svojih intimusa.
To su teme koje najčešće slušam. Na pragu tridesetih. Oni koji još uvek traže svoje Mesto pod Suncem… žale mi se na svoje nekada najbliže prijatelje. Da jedni se zaručuju. Drugi zatrudnjuju. Treći zaglupljuju. Ili zastranjuju. Zatrpavaju se poslom. Prosto… dešava se tačka razdvajanja. Zajedničko vreme postaje bleda senka nekadašnjeg živog i vibrantnog odnosa.
Jedna moja vrlo osebujno renesansno neuoporediva Darling… pita se da li mora da se druži sa njih šest. Da bi imala osećaj Jedne. Cele. Prijateljice. Kažem joj da mora. I da mislim da će joj trebati i trideset šest. A ne samo šest. Kako bude otkrivala nove svetove u sebi. A onda će joj se desiti ljubav posle ljubavi. Postaće svoja najbolja Prijateljica.
U procesu promena… naravno da menjamo i okruženje. To je prvi postulat bavljenja sobom. Ne znači da prestajemo da se družimo. Ali svakako imamo potrebu da delimo vreme sa onima sa kojima delimo i interesovanja. I to je problem sa tim „starim“ prijateljstvima. Vazda se nešto pravdamo. I dogovaramo. I govorimo jedni drugima da bismo želeli i morali i trebali više da se družimo. Međutim… život nas demantuje. Nije da nemamo vremena. Nego prosto nemamo interesovanja jedni za druge. Interes je važna stvar. Za intimu. I za druženje. Što Erazmo Roterdamski reče… intimuse nalazimo spram naših ličnih ludosti.
Interes- intimus- inter pares –integer. Da ne kažem integral. Celina. Ispunjenje.
Dobro mi je poznata ova egzistencijalna usamljenost. Koja se dešava u periodima transformacija. Kada prestanem da nešto… a pre nego što počnemo da nešto drugo. Čeznula sam tada za društvom. A nijedna od postojećih 36 ekipa mi nije prijala. Nisam znala šta je gore. Da odem? Ili da ne odem? Should I go? Or should I stay? U tim stanjima „nešto između“ nismo ni sebi. Ni svojima. Sami među ljudima. Kao neko silovanje sebe. I svoje intime. Najveća samoća koju sam do sada spoznala. Baš je grozan osećaj.
To sam o sebi brzo naučila. Da mi nikoje društvo neće pomoći. I da je moja potreba da me razumeju u stvari moja potreba da razumem samu sebe. Kako za tu suptilnost u nekim momentima nisam imala sagovornika… na veliku scenu mog života stupilo je… Pisanje. Da te misli poređam. Bez ideje šta ću sa njima. Umesto nekadašnjih žurki… krenula sam na ples. U duge vožnje biciklom. Meditacije.
Tako su nastali neki novi izrazi moje individualnosti. I tako sam nastajala nova ja. Današnja ja. Kojoj svi oni postojeći ljudi nisu bili dovoljni. Sada mi je ona jedna od najboljih drugarica. Iz nje je nastao ceo Lepi moj Svet. Tako je nastajao moj opus. Kao potreba da svoje upitanosti i uvide poređam. I podelim sa mojim značajnim prijateljima. U Japanu sam, opet u trenutku potpune egzistencijalne osame, počela da delim intimu svog japanskog doživljaja sa Milim mojim Univerzumom. Koji je prerastao u Lepi moj Svet.
U mojim pisanjima bavim se upravo mojim najdubljim pitanjima. Tako ređam misli. Rasplićem. Kužim sebe. Svet. I sebe u Svetu. Razgaljuju me reči mojih čitalaca. Koji me osećaju blisko. I to mi je najveći kompliment. A nekako mi je prirodno. Jer sam dosta bliska sa samom sobom. A kada si u ljubavi sa sobom… sve što radiš je ljubavna pesma.
A bogami naučila sam i koliko mi je važna Intima. Tokom godina kretanja svetom naučila sam da je sa sobom nosim. Intima za poneti. Da za tili čas napravim kuću ma gde stigla. Moje putne šolje. Džezvu. Čajnik. Svećice. Palo santo. Tacnu. Prostirku. Svesku. Olovku. Naravski.
Naučila sam i da se suštinski razgovori ne vode u velikim društvima. Da su ona rezervisana za ćaskanje. A ćaskanje me već decenijama ne interesuje. Šta nam radi Tom Kruz? Neki meni daleki ljudi? Ili svetske velmože? Za razliku od žurki. Koje me interesuju. Kao i Ples. Radionice. Gde je razmena ekstatična. I duboka. I zato volim intimne razmene. U četiri oka. Ili dobru žurku.
Dolaskom Virtuoza u moj život rodila mi se neka nova intimnost. Ogrnuta u plašt ljubavi. Zaobožavala sam virtuznost naše svakodnevice. Te naše male velike dane. Beskonačne razgovore. Svakodnevnu filozofiju. Bezbrojne duboke urone. Čipkane slojeve svesnosti koje smo tkali. A volela sam i što poznaje Sombor. Moj zavičaj. Iz koga sam davno otišla. I što poznaje mnoge moje somborske ljude. Reči. Pomalo zaboravljene delove mene. To je bio kvalitet više. I što je najvažnije, osećala sam da me svojim prisustvom obuhvata. Vidi. Čuje. Oseća.
Bila sam očarana našom ljubavlju. I kao ona koja piše… pišem o onome što me duboko dira. Dotiče. Raduje. Ushićuje. Što mi je najbliže. Ironijom životnih okolnosti, onog trenutka kada je u svet izašla knjiga o našoj ljubavi, Virtuoz i ja smo se razišli. Tada sam na svojoj koži osetila i drugu stranu deljenja intime. Kada sam sto puta morala da odgovaram na neka bolna pitanja. Za koja još nisam bila spremna. I na koja mi se nimalo nije odgovaralo.
Kod Erike Džong sam pročitala fantastičan pasaž. I dobila novo razumevanje teme. Kada je videla da se njeni prijatelji, koji su postali par nalaze na naslovnim stranicama časopisa. I da na sve strane objavljuju kako i koliko su srećni. Mnogo se potresla. Znala je da će se uskoro razići. I da sva ta velika pompa… stvara i jednako veliku prazninu.
I meni je to postalo jasno. Kristalno jasno. Previše svega. Previše uključenih. Za nešto što ipak treba da bude najintimiji odnos. Nije slučajno što slavni čuvaju parče sebe i svoje porodice od javnosti. Tih dana prolazila sam nimalo lak period. Osim našeg razlaza… našla sam se u Novom Sadu. Gradu koji nije bio moj. U stanu u koji smo se tek uselili. I kupili ga kao zajedničku tekovinu naše ljubavi. Sa tek objavljenim prvim izdanjem Virtuoza svakodnevice.
Baš mi je žao što nisam imala ljubavi da dam ovoj knjizi. Osećala sam se kao da varam. Da prodajem knjigu o ljubavi koje više nema. Nedavno sam je čitala… fantastična je. Iz prvog izdanja ima možda još neki komad. Potražite je. Dok još ima.
Koliko sam se samo dobro osećala kada sam prošle godine rešila da neću praviti žurku za svoj pedeseti rođendan. Takve žurke pravima svakog vikenda na mojoj radionici. Ili na plesnim žurkama. Želim da se sa mojim prijateljima srećem suštinski. A za pedeseti rođus sam pokrenula Projekat negovanja mojih Prijateljstava. To mi je tema već godinu i po. Pravljenje života u kojem ću imati vremena da se sa svojim bliskim prijateljima srećem. Da nam se dam. Naravno i da dobijem.
U pedesete sam ušla sa zjapećom egzistencijalnom prazninom. Najintimnija prijateljica sa kojom sam decenijama delila svoje najtananije upitanosti se zaljubila. I pripremala za udaju. A celokupno svoje interesovanje preselila je na svoju ljubav. Sa njom sam tih dana mogla da komuniciram preko njenog PR-a. Da joj ostavim poruku. Druga je bila na Tibetu. I u svojim duhovnim traganjima. Treća je bila zauzeta svojim poduhvatom. Virtuoz i ja smo imali pauzu u našem odnosu. A sve se dešavalo u sezoni eklipsi. Koje su podigle sve teme koje su bile pod tepihom. I baš sam se osećala… Prazno. Sama na Svetu. Moj najdublji nefensi deo nije imao druga. Bio je to Munkov krik za deljenjem intime.
Što Hese u Stepskom vuku kaže: O, da sam u tom času, imala prijatelja, koji razmišlja pri svetlosti sveće, a pored sebe ima violinu! Kako bih se došunjala do njega u noćnoj tišini, kako bih se nečujno došunjala do njega. Da ga iznenadim. Da u razgovoru i muzici proslavimo nekoliko nadzemaljskih noćnih časova. Ali… nije ga bilo.
Morala sam ponovo da budem svoj prijatelj u noći. Sa violinom. Sa muzikom. Pokretom. Tekstom. Dugom šetnjom. Ovaj put nisam išla među ljude. Znala sam da mi oni ne mogu pomoći. Osim dve drugarice. Koje razumeju temu. Jedna mi je pričala o svom osećaju kada se svetla ugase. Nakon ogromne količine ljubavi koju od sveta dobije. Kako je kada se ta ljubav „isključi“. Kada ostane sama sa sobom. Vi me ne poznajete. Ne znate ko sam ja. Rekla mi je. Sa očima punim suza. Druga mi je pričala kako oseća da joj je aura skoro raskomadana. I da se svi otimaju za njenu ljubav. A ona je prosto umorna. I nema šta da im da. Ah. Koliko mi je sve to bilo poznato.
Shvatila sam da je održavanje i negovanje intime veliki zadatak javnih ličnosti. I da što je veća javnost kojoj se izlažemo, veća i naša potreba da budemo intimni. Velika publika zahteva veće i punije i gušće aure. Da bismo bili bliski sa svojom publikom, pre svega treba da budemo bliski sa sobom. To je ta udaljenost između mene i tebe. Koja je ista kao i udaljenost između mene i mene.
Zanimljivo je da se ova moja najdublja praznina dešavala u vreme kada sam imala najviše odnošenja sa ljudima. Kada mi je radionica bila puna. Divni herojski svet oko mene. Mnogi prijatelji. Sa kojima delim interesovanja. Mala i velika. Moji Čitaoci. Koji su tih dana nekako posebno voleli moj rad. Pisali mi veličanstvene uzvišene reči. Ništa mi nije bilo dovoljno. I tačno sam osetila taj senoviti nefensi deo mene. Bez crvenog karmina. Moju Intimu. Koja zahteva svoj prostor. Koja neće da se deli. Bio je ovo njen krik. Koju sam tih dana vrlo dobro čula. I uvažila.
Tada sam shvatila da mora da postoji moj privatni deo. Koji nije tajni. Ali je moj. Moja spavaća soba. Moja agonija & ekstaza. Koje ću zadržati za sebe. Ili podeliti sa nekim specijalnim. Napisati svakako. Za sebe. A nekada i možda tek nekada u nekoj formi sa svetom podeliti. Tako je i nastala knjiga mog isceljenja. Ljubav posle Ljubavi. Koja za sada strpljivo čeka. Nigde joj se ne žuri.
Nekada sam mislila da to što radim sa ljudima znači da treba da se sva izvrnem. Da sve svoje kažem. Da ne ispadne da varam. A volela sam i da podelim našu ljubavnu priču. I priču o Virtuozu. Koji mi je i dalje vrlo intrigantan. Inspirativan. I značajan. Pet godina nakon… i dve i po godine od kako smo se zvanično razišli. I krenuli u neki svoj zaista intiman odnos. Koji nije praćen očima javnosti. A nije ni tajna. Prosto je moja i naša lična svar.
Razumela sam da postoji i ona druga strana jednačine. Drugi ljudi. Njihova potreba za intimom. Čak i u doba mreža. Kada je sve izvrnuto napolje. Opšte. Javno. Neki ljudi su odlučili da žive van mreža. Van javnosti. I važno je da to poštujem. A nekako nije ni fer. Da pišem o njima. Iz mog ugla. A da im ne dam priliku da se i oni iskažu.
Na jednom nivou uvek sam vrlo osećala tu potrebu za intimom. Zato nisam fotkala radionicu. I hvalila se lepim herojskim svetom. Da se vide divni ljudi koji su tu. Poštujući da je radionica njihova intimna rabota. Oprezna sam vrlo i sa deljenjem njihovih reči hvale. Zahvalnicama. Smataram da su to darovi koje su oni podarili meni. Lično. Privatno. I čini mi se kao zloupotreba da ih objavljujem javno. Iako mreže baš te objave najviše vole. Takozvane testimonijalse. I zato… ako ovo čitate… a moj rad vas je dotakao na bilo koji način… značiće mi da mi podarite nekoliko reči. Kako vas je dotakao. Da mi pošaljete reči koje ću moći da objavim.
Nakon iskustva sa Virtuozom svakodnevice, mnogo razmišljam o svom pisanju. Jer pišem o onome što me dira. Dotiče. Raduje. Ushićuje. Zbunjuje. I ako ne pišem o nečem velikom… što ispunjava celu radnu površinu mog srca i intelekta… osećam da se stežem. Cenzurišem. Tada ne mogu da pišem ni o čemu. Osim nekih mikro tema. Koje me zanimaju koliko i lanjski sneg.
Od kada sam na svojoj koži okusila gorki okus ostajanja bez intime, bez svoje druge kože, mnogo sam opreznija u izboru tema. Što ne znači da ih nisam napisala. Napisala sam dve knjige. Ljubav posle Ljubavi. I Pivnica kod Crnog Bika. U kojoj sam bila ograničena drugim ljudima. Svojom i njihovom intimom. Sve mi je jasnije zašto pisci uvode izmišljene likove. I zašto romansiraju stvari. Da mogu slobodno da se izraze. Da se ne ograničavaju. Verujem da je sve što pisci pišu inspirisano stvarnim događajima. Nije džaba onaj disklejmer na početku mnogih knjiga. Svi događaji u ovoj knjizi plod su piščeve mašte. I svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna. I nema nikakve veze sa stvarnošću.
Moja sestra Jovana živi svoj privatni život. Ni ona ne voli da je pišem. Mada je savršen lik za literaturu. Toliko obrnuta od mene. Naša interakcija je urnebesna komedija. Nuh… Jovana je pravnica. Koja me redovno podseća da će me tužiti ako je budem pisala. Ipak… na mom sajtu postoji jedan tekst koji sam prošvercovala. Zove se Sestre Grujić. U njemu možete da dobijete nagoveštaja. Svakako mislim da ću napisati porodičnu komediju. Koja će se zvati Brujići uveoci. Kako nas je Jovana krstiteljka krstila.
Naravno da oduvek postoji ispovedna literatura. Autobiografije. Neki su postali svetski fenomen. Kao Karl Uve. I njegova borba. U kojoj bespoštedno priča o svojim najintimnijim odnosima. Što je načinilo da se mnogi akteri njegovih dela pobune. Da. To je to veliko pitanje. Šta je danas važnije? Dobra priča? Bestseler? Ili stvarni živi ljudi? I njihova osećanja?
Mnogo ovih dana razmišljam o tome. Danas kada svi čeznemo za nekoliko svojih minuta slave. Neprikazani život kao da nije vredan življenja. Stara dobra intima kao da se polako povlači. Dok javnost ulazi u naše kupaonice. Blagovaonice. Ručaonice. Spavaonice. Naša intima ustupa mesto javnosti. Rijaliti postaje naša stvarnost. Naježim se kada u najboljim trenucima našeg života neko izvadi telefon… i krene da nas fotka. Ja koja baš volim da se fotkam. Ali ne volim da me se prekida u ekstazi. Ni da se ona fotka. Niti deli sa svetom. Ekstaza je moja druga koža. Baš kao i ona senovita Mari. Koja nije mnogo druželjubiva.
Kad smo već kod intime… zanimljivo je što su me nekada najintimniji prijatelji zvali Bepa. Po Bepi Jozef iz Alan Forda. Za znatiželjne. Onda je Bepa postala i gospođa Bepa. I moje umetničko ime. Danas me svi zovu Bepa. Osim najintimnijih prijatelja.Koji me zovu Mari. Baš kako i sebe doživljavam. U stvari… puno ime moje duše je Mari Bepa san. U matične knjige rođenih ubeležena kao Marija Grujić.
Ovih dana sam se malo sklonila iz šire javnosti. Shvatila sam da su me mreže, lajkovi, šerovi i komentari uvukli u svoju mrežu. I da sam izgubila privatnu sebe. Podarila sam sebi božanstven miholjski odmor. Sa sobom. I sa onima koji su mi najbliži. Taman toliko da mi se napravi nova druga koža. Spremna sam za Lepi moj Svet. Da se dam. I da dajem i primam radosno.
Za kraj ovog promišljanja delim sa vama poemu Dereka Volkota. Ljubav posle ljubavi.
Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,
i reći: sedi ovde, jedi.
Opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo
čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
Skini s police ljubavna pisma,
fotografije, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
Sedi. Pogosti se svojim životom.
Beograd, 30. 10. 20.