Oduvek su me privlačile večne teme. Univerzalne istine. Matematika. Jezik. Igra. Joga. Baš kao što me nimalo nisu privlačile novosti. Vesti. Trendovi. Prolazne stvari. I moji izbori uglavnom su bili okrenuti bezvremenom. Tautologijama. Istinama koje važe bez obzira na promenljive faktore. Za koje sam naslućivala da su vrlo klimavo i nesigurno težište.
2020 su mi se prvi put neki moji tekstovi učinili deplasirani. I neke moje teme irelevantne. A do juče sam ih još smatrala tautologijama. Nakon što bi ih uparila sa njihovom anti-tezom. I sintetisala u jedno. I naravno, nakon što su prošli javnu raspavu.
A onda sam shvatila da je novo vreme donelo neke nove postulate. Nova stvarnost nas je pozvala da proširimo horizonte. Kao u onoj anegdoti sa Ajnštajnom. Kada su ga kolege pitale da li je spremio ispitna pitanja. A on odgovorio da ima pitanja od prošlog puta. Ne misli li da će studentima biti prelako da imaju iste zadatke od prošli put? Čudile su se revnosne kolege. A Ajnštajn im je objasnio da se pitanja se nisu menjala. Ali da odgovori jesu.
U novom doživljaju sveta shvatili smo da osim egzotičnih ašrama postoje i naše kuće. Komšiluk. Ukućani. A bogami i mi. I naši ormani. I mnoge naše potrošačke nakupljenosti. Sa kojima je valjalo nešto učiniti. Nismo ih pohodili milenijumima.
Shvatili smo da osim da radimo, možemo i da budemo. I da vidimo rezultate svog bivstovanja.
Iskreno verujem da je neznamgdeudaranje pokazalo sav svoj besmisao. I da ćemo ubuduće birati svoja udaranja. Odnosno ne-udaranja.
Sistemi su se takođe očitali. Pokazali su koliko su mali za velike upitanosti našeg bića. A opet preglomazni za naše ljudske upitanosti. Izgubili su naše poverenje. Pater familias je završio na stolu… prepadnut od miša. I kako sada da bude autoritet detetu koji je izneo miša napolje?
Videli smo koliko smo podeljeni. Na milion osa. Činilo se da će Majka Zemlja da nam se raspukne od još jedne naše podele. Koju smo 2020 napravili.
Često sam ove godine spominjala matematički termin mimoilazni svetovi. Iz mimoilaznih pravih. Koje se u euklidskoj geometriji, našem poimanju stvarnosti bližoj, nikada ne sreću. Nego žive svoje mimoilazne živote. U paralelnim ravnima. Međutim…. postoji nešto što ih ipak spaja. A to je zajednička normala.
I koliko smo s jedne strane globalno sve više povezani u Jedno… još smo podeljeniji na mnoga plemena naših mimoilaznih svetova. Vodimo ratove jedni protiv drugih. Dokazujući čije su tautologije „istinitije“. I tako trošimo energiju. Majka Zemlja nije oduševljena. I kao malu zločestu decu nas povremeno upozorava da smo se preigrali. I zove nas na plemenski savez. A ne rat.
Već odavno svoju životnu energiju ne trošim na duele. Na sučeljavanje mišljenja. Na pokušaj spajanja mimoilaznih pravih. Jer mi se čini da zaludnije i besmislenije rabote nema. Otvorena sam da čujem mišljenja iz mimoilaznih svetova. I onda se sa tim saznanjem brže bolje vraćam u svoju ravan. Svesna da postoji i ona druga. To je teorija višestrukih svetova. Na koju nam je 2020 ukazala. A koji su svakako postojali i pre. Što je Ajnštajn odavno znao.
U „novom normalu“ nešto je bilo i vrlo očigledno. A to je skoro potpuno preseljenje sveta sa spolja na unutra. Sa živog kontakta na lajv. Život se praktično preselio u telefon. U zoom zoom zoom zoom zoom. To je trenutak kada sam pomislila da u novom svetu ništa staro ne vredi. Da je famozni novi normal neki novi svet o kojem ne znam ništa. To je moja upitanost sa početka ovog promišljanja. Kada mi se učinilo da ni moje tautologije više ne važe. Ni moji tekstovi. Ni moje radionice.
I naravno da sam batrgala po tom svetu. U kome odjednom nisam znala ni osnovne postulate. Aksiome. Koje ga uređuju. I daju mu neki naš ljudski smisao. I određuju pravce našeg kretanja. Kada su me sa svih strana dozivali… i tražili da krenem sa onlajn radom… nisam bila kadra. Kako sam mogla da definišem teme za svet… kada ni sama nisam razumela na kojim aksiomama stoji? Tih dana sam čak i napisala jedan tekst. U kojem dokazujem da nije moguće suptilna znanja prenositi onlajn. Sva sreća, shvatila sam da nije tautologičan. Da je nastao iz revolta. Pa ga nisam podelila sa svetom. Nego sam u njega artikulisala sve moje nedoumice i durenja na temu novog normala. Tada još uvek nisam verovala da se znanje, ljubav i energija mogu prenositi preko mreže.
Nakon prirodnog durenja i prvobitnog koprcanja… novu situaciju sam prihvatila. I krenula sa Bepinim Nadolivankama. Koje su me demantovale. A ja volim da budem iskustveno demantovana. Zato i ulazim u živo iskustvo. Koje je keva. Shvatila sam da onlajn razmene energije ipak ima. Drugačije. Ali vrlo ispunjavajuće. Podsetila sam se da je jedino znanje koje vrednujem ono živo. Iskustveno. I da bez njega nema smisla donositi nikakve sudove. I čvrste stavove. Život pa filozofija. Kao kada su mi u periodu odrastanja za novu i nepoznatu hranu na koju sam se mrštila, govorili… Kako znaš da ne voliš? Kada nisi probala?
U novom normalu sam razumela koliko se razvila kolektivna svesnost. Pre još samo osam godina… većina nije imala pojma o radionici. Znalo se tada samo za zanatske radionice. Održala sam bezbroj intro-večeri. U kojima sam predstavljala razloge zbog kojih nam radionice mogu biti korisne. Danas se to promenilo. Dan po dan… shvatili smo da nam za novi život trebaju neka nova znanja. I novi ljudi. Koji dele naše upitanosti. Pa na radionice idemo i bez intro-večeri.
Tokom 2020 pomislila sam da se kolektivna svesnost razvila toliko… da moje radionice više nisu potrebne. Da je moj opus već postao znan svima. Krećući se po raznim ravnima… shvatila sam da su nam mnoge ideje iz globalnog sveta ušle u glavu. A onda sam shvatila da vrlo vešto baratamo floskulama. Izvađenim citatima. Bombastičnim rečenicama. Frazama. I da nam fali proces njihovog nastanka. Rečenice. Knjige. Procesi. Vreme. Život koji je njihov temelj. I da je vreme da insta floskule uđu u mišiće. U život. U iskustvo. Da od poznavanja jelovnika i gledanja emisija o kulinarstvu te obroke isprobamo i lično. A potom ih eventualno i napravimo. A ne da se raspravljamo o neisprobanim jelovnicima. A neretko ulazimo i u ratove. Da odbranimo stav o svom nekušanom jelovniku.
I polako su mi stvari postajale jasnije. Zahvaljujući Ajnštajnu. Matematici. Teoriji mnogostrukih svetova. Dok mi se jednog dana stvari nisu obelodanile. Odahnula sam po pitanju tautologija. Podsetila se da postoji apsolutna geometrija. Koja važi u svim svetovima. I da postoje univerzalni postulati. Aksiome koje važe i u euklidskoj geometriji. I u geometriji Lobačevskog. Ta dva sveta se razlikuju samo u jednoj rečenici. Tačnije u jednoj reči pete aksiome. Koja govori upravo o paralelnim svetovima. Ova godina mi je dala neke nove odgovore na stara pitanja. Koje su istine apsolutne? A koje relativne? Koje važe samo u nekim svetovima. Moj Ajnštajne.
I koliko god da koegzistiramo u različitim svetovima… ipak nam je ovaj misteriozni Virus, koji je kao miš naše očeve poterao na sto… pokazao da smo u istoj supi. Primordijalnoj. Da živimo u istom svetu. Koji se sastoji od mnogih mimoilaznih svetova. Ali koji su ipak povezani zajednikim normalama.
I baš kada sam pomislila da ovaj prostor puca od naših podela po bezbroj osa… Đorđe Balašević nam je pokazao da smo ipak Jedno. I pokazao kako Ljubav može da nas ujedini. I da napiše Бећарац na Ilici. I bez ratova. I krvoprolića. Na početku behu Reč. Ljubav. I Šarm. Đole je bio zajednička normala & emocija naših mimoilaznih prostora.
Vreme je da nađemo način da obuhvatimo i singularne tačke. Da naša iskustva iz nove, proširene stvarnosti uvrstimo u naše „stare“ svetove. Da razumemo koje su apsolutne istine našeg sveta. A koje su relativne. I da budemo spremni za često promišljanje istih pitanja. I otvorenost za različite odgovore. Ova godina mi je pokazala da moje tautologije ipak nisu promenjene. Samo se desila revizija apsolutnog i relativnog.
Ova godina mi je pokazala i koliko se često blago nalazi pod kućnim pragom. Iako sam to „znala“. Nisam ga živela u potpunosti. Pa sam išla svetom. Tražeći gde ću da se fotkam. Da ilustrujem svoje priče. Dok nisam uvidela da moje priče i nastaju i dele se u mom studiju. U istoj toj kući otkrila sam i temu koja je toliko moja. Da je nisam ni primetila. Kao onaj deda koji traži lulu. A lula mu u zubi. Shvatila sam i šta znači komšiluk. I promenila tautologije po pitanju komšijskih odnosa.
Verujem da su ljudi u mnogim svetovima shvatili da su nam ćalci i dalje na stolu. Zbunjeni i smanjeni mišem. I da je vreme da preuzimamo kormilo. Moja životna poruka.. Ne bojte se ljudi. Slobodno preuzimajte kormilo u svoje ruke… je definitivno ostala prva aksioma mog sveta. I pokazala se vrlo apsolutnom.
Naučili smo da možemo i da radimo. Ali i da budemo. I da vidimo rezultate tog bivanja. Oni se za godinu dana taman lepo pokažu. Mnogi su se iznenadili koliko je naše biće efikasno. Možda nije toliko na nivou dana… Ali na nivou kaizena i svakodnevice… bogami jeste. Tija voda koja bregove roni.
I da ovaj matematički tekst zaokružim matematičkim ilustracijama. Svima poznati princip klatna. Koji ide sa jednog položaja na drugi. Da bi se vremenom postavilo u sredini. Da bi moglo da se kreće i levo i desno. I između.
I sada idemo dalje. Obogaćeni novim iskustvima. I proširenim doživljajem sebe i sveta. Da transformišemo iskustvo u veru. A veru u akciju. Da obuhvatimo singularne tačke. I da se sećamo. To je naročito važno.
Vreme je da se vratimo kući. Sebi. To ja zovem izlaskom iz automatskog i nesvesnog življenja. Razvili smo i drugu grupu mišića. Koja će nam od sada biti na raspolaganju. Pa ćemo moći da biramo. Kada ćemo da budemo. A kada da radimo. Kada da blago tražimo u kući. A kada da idemo u svet po njega. Kada da zovemo komšiju. A kada da se obratimo potpunim strancima. Pitanja se neće menjati. Ali odgovori hoće. Automatski pilot baš i neće biti dobra navigacija u danima koje dolazi.
Došlo je vreme povezivanja naših znanja. I iskustava. I novih saznanja. I njihovog još dubljeg puštanja u mišiće. I pravljenje našeg integralnog integrisanog izraza. Što moja prijateljica reče…Danas ni haljine ne možeš da prodaješ bez da nudiš još nešto. Makar još neki reiki.
Milo mi je što je moja Radionica preživela test ove godine. Što se pokazalo da je potrebnija nego ikada. Jer u mišiće stavlja neke apsolutne i relativne istine. Ali mi je isto tako jasno da je postojeći format koji je trajao osam i po godina stigao do svog kraja. Višegodišnji maratonski živi format više nije u duhu današnjeg trenutka. Pa ću ga pakovati u nove formate. Prva tema i format su se pokazali super aktuelnim i atraktivnim. Dvomesečna onlajn radionica govorništva javnog nastupa. Pokloni se. I počni. U pakovanjima od po 2.5 sata. Jednom nedeljno. Prva generacija Oratorki diljem našeg globa oduševljeno zaokružuje ovaj kurs. I pita me… šta je sledeće.
Znaćete uskoro. Biće tu nove i stare teme. Formati će biti raznovrsni. Živi & lajv. Manji & veći. Poslednjih meseci išla su mi kapitalna dela. U paketu sa tekstualnim minijaturama. Koje sam delila na mrežama. I koje su imale fantastičan odjek. Moj udžbenik oratorstva je upravo završen. I čeka da mu smislim novu formu. Eto to sam ove godine napravila. Raspakovala sam svoja znanja. Proverila tautologije. Podelila ih na apsolutne. I relativne. Spakovala ih u nove formate. I pustila u Život.
A Život je ipak taj koji vodi. On je taj koji nam vrlo brzo pokaže koliko nam tautologije rade. I brzo nam skrene pažnju na one koje valja ponovo promisliti. Ne menjati konja koji dobija. A onog koji već dugo ne dobija i na ivici je krepavanja… što pre zameniti. To bi bilo moji današnji odgovor. Na večna pitanja. Jer… skoro sve je relativno. Osim Ljubavi. I Slobode. One su Apsolutne.
Beograd, 5. mart 2021.