Koja je najmlađe herojsko godište? Sa koliko godina se može krenuti na tvoje radionice? Pitaju me. I mogu vam reći da heroji sve ranije i ranije stižu na moje radionice. Neki požele da krenu već i sa 15 -16 godina. Ne bi li se spremili za život.
Na radionici se okuplja ekipa od dvadesetak do sedamdesetak godina. Sa akcentom na tridesete i četrdesete. Sa izuzecima. Koji uvek postoje. Ima i mlađih. I starijih. Najmlađa heroina je Magdalena. Koja nije imala ni 16 godina kada je krenula na svoje herojsko putovanje. Ali smo je svi doživljavali kao seniorku grupe. Iako je bila višestruko mlađa od nas.
Eh da smo mi ovo nekada znali. Kaže starija garda juniorima. Blago vama. Lako je tako ići kroz život. Sa svim ovim znanjima. Od mladih dana. A ja k’o ja… ne mogu da pustim ideju da ostane ovako paušalna. Bez da je kompletiram. I podsetim nas da sve ima i svoju drugu stranu. Kako god okrenemo, guzica nam je od pozadi. Pa često na nju i zaboravimo. Videći u životima drugih samo slast. A u svome pelin. Iako nam je još Njegoš rekao da ova dva ne idu jedno bez drugog.
Da. Sa jedne strane im je blago. Složim se. Jer na gotovo dobijaju univerzalne zakone & principe & načine kako da ih (o)žive. Bez da se olupaju. Klik na link. A mudri ljude uče iz iskustva drugih. Pa kada sve to znaju, desi se da se nikada ni ne olupaju. Kao u onoj priči o leptiru koji nije nikad raširio krila. I poleteo. Jer je devojčica poželela da mu pomogne da izađe iz čaure. U trenutku probijanja opne. Kada se veština letenja upravo razvija.
Tako je to sa istinom. I univerzalnim zakonima. Dok ih čujemo… mi znamo da su istiniti. Jer su utkani duboko u nas. U naše telo. U naš dah. Pa naši juniori nemaju druge nego da poveruju univerzalnim istinama. Čujem ih kako razgovaraju u floskulama. I fasciniram se kada čujem mlado biće od 20 godina kako niže biser za biserom. Pitajući se kada je pre došlo do ovoga. Što sam ja skontavala intenzivno živeći više od pola veka. A onda shvatim da su te reči floskule sa mreža. Sa majica. Sa zadnjica kupaćih kostima. A oni su ih tako istinite i tačne prihvatili. Filtera bez.
Ah ta floskulizacija današnjeg življenja. Kolika je razlika kada između jedne ideje stoji čitav život. Živo znanje. Iskustvo. Ili makar cela jedna knjiga. Ili rečenica izvađena iz svih života. Iz mnogih misli.
Pričam juniorima o suštinskim znanjima koja se dobijaju iskustvom. Ma kako im se činilo neefikasnim. O ozbiljnim potragama za knjigama. Koje smo prolazili. Neke smo mogli da čitamo samo u naučnoj biblioteci. Da prepisujemo pasus po pasus. Na resavski način. Fotokopiranja bez. I fotkanja telefonom bez. Sećam se tih procesa nabavljanja retkih i nedostupnih knjiga. Koliko je ovo traganje za znanjem u stvari bilo veliko učenje. U kojem se budilo iskonsko znanje. I to iz nas. Da bismo na kraju došli do ideje. Nakon mnogo kilometara promišljanja. Nakon mnogo strana pročitanih. O kilometraži knjige koja je sa nama putovala. Čak i bez da smo je čitali. I sve se to brojalo u znanja. Ona najvažnija. Koja su proistekla iz nas. koja stoje oko današnjih trendi floskula. Koje su dostupne klikom na link.
Naš život vredi onoliko koliko nas je koštao dok smo savladavali njegove teškoće. Što je više prepreka koje smo savladali… više snage smo proizveli. Dali. I još više nam se vraća. I to je naš lični kapital. Naše znanje. I naše Iskustvo. Koje je prava mera našeg življenja. I naš glavni savetnik.
Zato sam se dugo bunila. I nisam pristajala na kraće formate. Na floskulizaciju. Svoju publiku pozivam da pročita barem tri pasusa u svojim objavama. A tekstovi su mi duži. Jer su višeslojniji. Pa ako vam je mnogo da pročitate 5-6-7 strana teksta da se pozabavite jednom malo razrađenom idejom… onda ništa. Ne bih vas ni toliko zadržavala.
Da li si morala 10 godina da ideš nizbrdo? Nije moglo kraće? Pitala me je jedna mlada žena. Naučena na kratke i brze formate. Dok sam pričala o načinima na koje sam saznavala svoje istine. O ne. Nisam mogla. To je bila moja centralna akademija. Odatle su moje centralne ideje potekle. Iz svakog mišića mog bića. Iz dnk. Tu se moje znanje začinjalo. I rađalo iskustvo iz kojeg sam došla do univerzalnih istina. Na moj način. Što rele Mujo kada su ga pitali da li je čitao Na Drini ćuprija. Ne ćit’o… nego hod’o. U mom doživljaju sveta, prvo se hoda pa se ćita. I do krilatica dolazi. A ne obrnuto.
Danas se znanjem smatra ono što smo čuli na 15-minutnom jutjubu. Seknd hend učenje prevedeno sa seknd hend snimka. Juniori su svakako ekspeditivniji od seniora. Pa znaju da nakon mesec dana zabavljanja sa narcisoidnim dečkom dođu do zaključaka. I da od tog majušnog iskustva naprave milione pregleda. I budu savetnik mnogima. Dok se seniori razmišljaju da li su im fakultet psihologije, psihoterapeutsko zvanje, homeopatsko znanje i višedecenijsko iskustvo dovoljni da se istom temom pozabave.
I baš sam se pitala kako to da ljudi sa bogatim životima i uspešnim karijerama idu na životne konsultacije kod juniora od 20-25 godina? Šta oni imaju da im kažu? Toga sam uvek bila svesna. Zanimanja koje je vrlo zahtevno obavljati kada si mlad & zelen. Kao što je advokat. Psiholog. Savetnik. Dok sve te ideje ne proteraš kroz mišiće.
Da se vratim na ideju sa početka. Od velikih znanja i istina koja su nam danas dostupna. Što mladu generaciju čini vrlo poslušnom. Poverovali su svim ovim učenjima. Pa zato valjda nema ni bunta. Često se pitam šta radi mladost? Gde joj je impuls? Gde je pobuna? Gde su nestali svi ti pankeri? Hipici?
Za to vreme juniori idu na radionice. Mastere. Doktorate. Uče Igru staklenih perli. Bez iskustva. Traže li traže li svrhu života. I ništa ne rade dok ne skontaju šta im je svrha? Eh. Opet imam dve vesti. Jednu dobru. I jednu lošu. Divno je što tragaju za svrhom. Jer šta ima važnije od svrhovitog smislenog vibrantnog življenja… I sama sam mu se životno posvetila. Nego… čini mi se da se najpre hoda. Pa tek onda da se čita.
Do svrhe se ne dolazi iz glave. Nego življenjem. Bavljenjem. Vođenjem dnevnika odrastanja. Što kažem mojim juniorima. Prateći njihove kratke fitilje. Kako menjaju poslove kao čarape. Za razliku od njihovih roditelja. Koji istrajavaju na poslovima koje ne vole i 20 godina. Dok njihovi juniori već posle 20 dana kapiraju da to nije taj njihov svrhoviti dream job.
I na to im skrećem pažnju. Na drim džobove. Proistekle iz svrhe. Na kancelarije sa pogledom na okean. Neophodne za opšti instagramski san. Sva ta fensi mesta. I fensi ručkove. Čujem mlade lavove kako se dure što u srednjim dvadesetim još uvek nisu stigli do svoje dream zarade od 10 hiljada eura. Koliko računaju da njihova znanja vrede. I koliko košta sva ta instagramska čarolija. I vidim veliki potencijal za patnju. I veliku zabunu u ovim virusima od ideja. Koje su se tako uvukle u naše živote. Zato o njima i pišem.
Juniori danas znaju da su im potrebne radionice. Da pronađu svrhu. Dream džob. I postade mi jasno kako to da moja poznanica iz mladosti nikako da razume šta ja to radim. Kakva radionica? Ona zna za radionice u kojima se izrađuju tašne. Nakit. Čime se i bavi. Ušla je u život rano. Sa svojim mužem ima božanstvene prodavnice. Vode posao. Porodicu. Druže se sa ljudima. Duboko su u životu. I on im je najveća radionica. Odluke koje svakodnevno donose. Za svoj posao. Za porodicu. Njih dvoje tako zajedno žive. Zaključuju. Filozofiraju. I naravno da iz tog modela sveta ne razume čime se bavi moja radionica. Kakvo putovanje ostvarenja sa umećem ispunjenja? Jer je ona svoja znanja i prohodala. I pročitala. I sa ljudima ispričala.
Tako ja to razumem. Umesto downloadovanja nečijih instrukcija za upotrebu života… ulazak u život. Uradiš. Bez smernica. Sam od sebe. Iz tebe. Zaključiš sve što možeš sam. Malo se i olupaš. To je jednako važno. I tek se onda otvoriš za svet. Za njegove ideje. Jer život nepogrešivo vodi. I znakovi su na sve strane. Živeti. Raditi. Davati. Učiti. Uživati u procesu saznanja. To je svrha kako je ja razumem.
A herojima juniorima predlažem da što pre uđu u iksustvo. Da žive. Rade. I prate šta im se na njihovim poslovima sviđa. I ono što im se ne sviđa. Pa neka vode Dnevnik odrastanja. Kako da vode svoj život. I svoje odluke. I ne izbegavati olupavanja. Dobra olupavanja nikako nisu za baciti. Jer u njima učimo brzo. I efikasno. A učenja na ovaj način stečena nam ostaju na večno.
Vreme je da proširim ovu ideju. Da vam kažem da vrlo uvažavam mladost. Nisam ja bezveze birala da budem profesorka. Družim se sa juniorima. I učim od njih. Od tema koje iz mladosti izviru. Nove trendove. Nove tehnologije. Izvor su mi muzike. Dobrih mesta. Entuzijazma. I radije se družim sa njima. I njihovim mladenačkim temama. Nego da slušam moje umorne ispisnike. Bez životne radosti.
Da ne zaboravim da se proširim. I podsetim da svaka istina ima svoju blizanačku ideju. Koja je najčešće obrnuta. A kada ćemo koju iskoristiti… opet će nam reći naše životno iskustvo. Naša olupavanja. Kao i naši uspesi. Tako i naspram ove ideje o živom znanju.. o iskustvu… o ulasku u život… o hodanju… stoji početna ideja. Koja kaže… Eh da smo mi imali ova znanja. Gde bi nam kraj bio.
Pravi je čas za priču koju mi je ispričala raskošno lepa, zanimljiva i glamurozne mis Jugoslavije. Koja već dugo živi u LA. Zabavljala se sa mnogim poznatim facama. Družila se sa Džek Nikolsonom. I o svom uzbudljivom životu objavila je knjigu. Tamo svi sve znaju. A niko ništa ne čita. Kaže. I to je fascinira. Kako danas mladi ljudi prosto znaju. Bez da su to negde učili. Samo bulje u telefon. I znaju. Priča kako se zaljubila u svog poprilično mlađeg momka. Fascinirao ju je svojom mudrošću. Svojim znanjem. Kada i šta treba da uradi. Iako je imao samo 28 godina. Tako joj je rekao. A umeo je sa njom lepše i bolje nego svi njeni poznati, iskusni i glamurozni muškarci. U to se zaljubila. Kako on sve zna. Tako mlad.
Obmanuo me je. Kaže. Smeje se. Nije imao ni 28 godina. A sve je znao tako što je pitao Googla: Kako smuvati glamuroznu misicu koja je poprilično starija od tebe? I onda je to radio. Konsultovao je Googla za svaku nedoumicu. Tražio živo iskustvo ljudi. I vrlo ozbiljno ga poslušao. I uradio. I evo njih srećnih već mnogo godina. Kaže Dijana da u mnogim situacijama u kojima nema odgovor zove svog mladog princa. Da joj kaže šta se sada radi.
Čitati ili hodati? Pitanje je sad. Odnosno, možda je bolje pitanje kada čitati? A kada hodati? Jer… što reče floskula mog odrastanja… istina je negde između.
Beograd, 10. maj 2021.