Plešem otkako znam za sebe. Sedam planeta u vatrenim znacima vam baš i ne daju da sedite na miru. I uvek sam bila ta koja se na prvi takt muzike dizala. Nisam marila što sam krajičkom svesti mogla da uhvatim podrugljive poglede onih koji su sedeli. Pričali u svoj toj muzici. I u maksimumu sebi dozvoljavali da udaraju takt prstima o čašu. Ili da se poigraju escajgom. Između dva zalogaja. Nisam mogla da razumem ni veselja na kojima se radost iskazuje cupkanjem na stolici. Ali nisam marila. Jer sam plesala. Do gole kože. Hvala mom marsu u Strelcu. I majanskom Plavom rezonatnom majmunu. I majmunu po lunarnom kalendaru. I svim mojim ovnujsko-strelačkim planetama. Koje ne mare da naprave ludu od sebe. Naprotiv. Čast im je. I zadovoljstvo. Dodaje Luda iz Tarota.
I nisam razmišljala kako taj moj ples izgleda drugima. Osećala sam da je osebujan. Drugačiji. Svoj. I nije bio namenjen muvanju frajera. Nego prostom preživljavanju. Podešavanju na frekvenciju svoga bića. Tada to nisam znala. Ipak sam verovala svojim impulsima. I plesala. I bezbroj puta pevala Dancing with myself. Hvala Bili Ajdolu što mi je olakšao potrebu nasušnu. I najviše sam volela da plešem sama. Jer moji osebujni pokreti su zahtevali dosta prostora. Svog ritma. Neuklapanja u nečije korake. I obuzdavanje divljine koja je želela da se istutnji. Nesputana zadatim mustrama.
Koliko sam puta otvorila ples… ne zna mu se broj. Prekinula cupkanje na stolicama. I escajg dens. Najluđi blam bilo je jedno bračko veče. Pre petnaestak godina. Noć na moru. Ljudi okupani suncem. Morem. Odmorom. U belim haljinama. Mornarskim i jahting dezenima. Kreće muzika. I svi stoje. Gledaju. I čekaju… verovatno mene. Kojoj je dovoljno pola takta prihvatljive muzike da zapleše. A od svih potencijalnih frajera i plesne ekipe pridružila su mi se deca. I tako sam „završila“ đuskajući sa gomilom dece. Kao Branko Kockica. Ili vaspitačica na rekreativnoj nastavi.
Nekoliko puta kretala sam u plesne škole. Samba. Rumba. Ča-ča-ča. Najduže sam se zadržala kod Srećka i Julije. U Ruskom domu. Učeći da koordiniram toliko toga što u plesu učestvuje. Ruke. Noge. Držanje. Stomak. Glavu. Pogled. Osmeh. Dah. Uočavajući i otkalanjajući „viruse“. Mesta koja se nisu kretala. Što je bilo uzbudljivo. Ali i vrlo izazovno. Zahtevalo je plesnog „parića“. Kako je to medeno izgovarala Julija. Po ruski. A ja nisam imala frajera plesača. Pa je to bila mala agonija. Neprekidno uklapanje u neka tela sa kojim prirodno nisam bila kompatibilna. Ipak… toliko sam volela da plešem… da sam podnela i taj nemili deo plesa. Sve bih dala… samo da igram.
A onda sam shvatila da sam od silnih pravila prestala da đuskam. Da plešem ’nako. Te su mi falile plesne cipele. Te nije bio dobar pod. Te mi se muzika nije uklapala… Da bih jednoga dana shvatila da je moj iskonski ples ubiven. Utepan svim tim pravilima. Istog dana sam se izgrlila sa Srećkom i Julijom. Rešena da vratim svoj divlji iskonski i neobuzdani ples.
Utom sam naišla i na ples ritmova. Slobodan i nekoreografisan ples. Koji je utemeljila Gabriela Rot. Njujorška šamanka. I učiteljica. Koja je sedamdesetih godina prošlog veka krenula sa svojim učenjem. Spoznajom da se sve na ovom svetu kreće u pet ritmova. Koji se prelivaju iz jednog u drugi u peti. Pa ispočetka. I od njih sačinila telesnu praksu slobodnog pokreta. Povezujući načela šamanizma… mistične… ekstatične i istočnjačke filozofije. Obogaćene principima geštalta. I raznih psihoterapeutskih pravaca koji su se u međuvremenu razvijali.
I to je bilo to. Fantastična muzika. Divne dvorane. Slobodan pokret. I ples. Satima. I danima. Kako kad. Ah… Četrdeset godina sam ga čekala. Tražila. Ili pravila. Ne znam. I od onda plešem. Kad god stignem. Na dnevnom… nedeljnom… sezonskom… godišnjem nivou. Moje biće godišnje ište barem jednu nedelju plesa. Da protrese i probudi svaku ćeliju. Stanicu. Da razigra svaki „virus“. Mrtav, statičan ili uspavani deo tela. Da muzikalizujem svoj ambijent. Nekom novom muzikom. Da proširim telesni vokabular. Jer koliki je vokabular našeg tela… toliko mu je i bogatstvo doživljaja.
Neuporediv je taj osećaj odbaciti svoje oklope. Stege. I osetiti život kako teče i pleše kroz vas. Razmrdati svaku ćeliju. Stanicu. Osetiti svoje srce. Stopala. Poverovati svom telu. Srcu. I pustiti da oni vode. Jer… civilizacija nas je baš sjebala po nekim pitanjima. Preselili smo se u svoju glavu. Kao neki mali teletabisi smo postali. Tela smo potpuno potisnuli. Okovali u krute neudobne oklope. Stegli srca. Usta. Pa moramo veštački da ih dopumpavamo. Postali smo kruti. Svedeni. Minimizirani u telesnom vokabularu. Na deset asana koje živimo. Sebi u najvećem ludilu dozvoljavajući cupkanje na stolici. I escajg dens. Nije ni čudo što smo stigli do ovoliko smorne, nevesele i nežive tačke našeg postojanja.
Nije ni čudo što sve više ljudi pleše. I vraća se iskonskim načinima isceljenja. Dovođenjem sebe u svoju vibraciju. Odbacivanje svih virusa, stega i neživosti koje su se vremenom nakupile. Razmekšavanjem oklopa. Sigurna sam da mi je ples iscelio i ucelio mnoge moje boli. Rane. Bolesti. Na plesnom podijumu se sa njima pleše. Omekšavaju se. Dobijaju svoju pažnju. Tako sam iscelila i svoje stopalo. Takozvani „petni trn“. Koji mi se prošle jeseni pojavio. Kalcifikat koji je pritiskao jedan nerv. Čineći popriličan i akutan bol. Koji je trajao devet punih meseci. A sve se dešavalo u pandemično vreme. Kada su dvorane i plesovi utihnuli. Ah. Moja stopala htela su da popizde od onolikog planetarnog neđuskanja.
I čim su se prve plesne mogućnosti pojavile… ja sam išla. Rizikovala. Jebeš život bez plesa. Znam kad sam pomislila ovu misao. Plesala sam i sa svojim bolnim stopalom. A onda je u julu dolazila Silvija. Iz Zagreba. Volim da plešem sa Silvijom. Znala sam da ovo neću propustiti. Pa makar koliko me stopalo bolelo. Šta ću u dvorani sa stopalom na koje jedva mogu da stanem. Pomislila sam. Nuh… sva sreća pa ne slušam svoje strahove. Nego više verujem svom srcu. I onome što mi telo ište. I… desilo se čudo. Klin se klinom izbio. A moj petni trn se razmekšao đuskanjem. Trodnevnim. Prethodnih devet meseci nisu mu pomogli ni talasi. Ni struja. Ni najbolji kiropraktičari. Niti kreme. Ništa što je naša „civilizacija“ predlagala. Morala sam da isplešem svoj bol. I svoje molitve.
U plesnim praksama sam desetak godina. Zahvalna što sam ih pronašla. Plešem sa učiteljima koji su mi dragi. Srećem se sa balkanskim plesnim plemenom. Koje je svakoga dana sve veće. Bratstvo i jedinstvo u plesu su prirodni. Na plesnom podijumu ratovi se lako izđuskaju. A prija mi i ta ideja plemena. Podseća na prirodnu organizaciju čopora vukova. A ja sam ipak Vučica. Stepska. Koja voli da pleše sa sobom. I to mi pleme daje. Prostor. Priliku da igram sama. Ali i da se podelim. Kada za to dođe vreme. Jer bez deljenja… ne bi svita bilo. Sami. A zajedno. Zajedno sami. Zajedno svoji. Ah. To je ta ekstaza koju sa plesnim plemenom dobijam.
Sećam se koliko sam oduševljena bila kada sam naišla na praksu pet ritmova. U nju me je uvela Enesa. U božanstvenoj čipkasto mermerno arabesknoj dvorani beograske Jevrejske opštine. U omiljenoj mi ulici Kralja Petra. Ah. Bila je to Inicijacija. Kao i u svakom učenju, prolazila sam kroz uspone i padove. Sećam se da sam u nekom tekstu spomenula pet ritmova. I da mi je neko iz „Plesne zajednice“ pisao da nemam pravo da korisim ovu sintagmu. Pet ritmova. Što me je izulo iz cipela. Tu sam shvatila da su i Ritmovi postali religija. Od koje sam čitavog života zazirala. Da je Gabriela Rot prošla isto kao i Hrist. Čije reči smo prepevavali. Tumačili. I napravili hrišćanstvo. Ideologiju. A sa njom i ratove. Svašta-nešto.
Ova epizoda sa „predstavnicima“ i vlasnicima broja 5 i reči ritam još su više utemeljili pankerku u meni. Život mi je potvrdio da su ljudi živi. Da je znanje živo. A da su učenja neživa. Sistemi kruti. I da imaju težnju da se kalcifikuju. Baš kao onaj moj petni trn. Koji je predstavljao neki okoštali i kalcifikovani deo mene. Koji sam na svu sreću razigrala. I ostavila u plesnim dvoranama.
I zato nikada nisam poželela da svoj ples sistematizujem. Institucionalizujem. Ukrotim. Ozvaničim. Jer… on je tu. On je moj. Nije mu potrebna ničija dozvola. Saglasnost. Sertifikat. Ples je, zajedno sa pesmom i pričama najdrevniji način na koji smo se vekovima isceljivali. Delili. I radovali. I srećna sam što vidim da je plesno pleme svakoga dana sve veće. Raznovrsnije. Zanimljivije.
I evo mene ne Visu. Vis je moj odmor na bis. Za bliss. I za isceljenje. Sa Gospom od Puta. Koja je krenula sa mnom. Na Vis. I na ples. To joj je bilo vrlo primamljivo. Ništa me više nije pitala. I tako smo se nas dve zaputile na ovo godišnje plesno resetovanje. Da ne zaboravim ni Suzi Q. Koja nas tako divno vozi i drumovima. I divljim neutabanim putevima. Na veličanstvene viške plaže. Ni manjeg otoka. Ni više različitijih plaža. Ah.
Eh da moje drugarice znaju šta stoji iza ovih fotki. Koliko zahtevnog rada. Koliko hirurgije na otvorenom srcu. Reče mi Gospa od Puta. Nakon intenzivnih plesno-emotivnih radova. Jednog vrlo zahtevnog, a opet veličanstveno svečanog, nadahnjujućeg i ljubavnog dana. Gledajući ove naše viške fotke verovatno misle… Eno je na plažama. Ispija koktele. I drnda nȧs ovog kišnog beogradskog dana. Dok sedimo u kancelariji. I smaramo se. E baš tako Gospo od Puta. Zato i volim da delim šta je iza scene. Jer nije život instagram.
Mnogo sati plesa i suza i smeha i bola i radosti i novih emocija stoji iza svih ovih fotki. Mnogo sati plesa. Koji nije samo uživanje. Nego i isceljenje. I još mnogo mnogo toga. A što nam je toliko potrebno. Od kada smo napustili svoja tela. I preselili se u glavu. Svoje srce stavili na kratak povodac. I dozvolili sistemima da se frankenšajnski otmu našoj kontroli. Preuzmu dj pult. Ustani. Vežbaj. Radi. Plaćaj. Kupuj. Spavaj. I jopet. Idemo. Ručice na tastature. I jopet.
I tako… evo me poslednjeg dana ovogodišnjeg plesnog svetkovanja. U sred Odjeka jednostavnosti. Spremna da se vratim u Beograd. U život. Da sve ove molitve i bolove koje sam isplesala osvestim. Poređam. Napišem. I sa svetom podelim. I naravno… da plešem. Ulicama. Dancing in the street.
PS A srećna sam i što sam napisala ovaj tekst. Pa kada me dragi ljudi budu pitali… a kakve ti to plesove plešeš… moći ću da im pošaljem ovaj link. Ipak civilizacija nije samo frankenštajnska. Nuh… valja je konzumirati vrlo pažljivo. I svesno.
A ove božanstvene fotke najvećim delom pravila je Gospa od Puta. Hvala i njoj. I Suzi Q koja nas je dovela na mesta za koja nisam ni naslućivala da postoje.
Vis, 1. oktobar ’21.