Jedan od najvećih utisaka ove godine mi je onaj sa radionica. Trećina želi da sretnu ljubav iz bajke. Da zasnuju porodicu. I dobiju decu iz snova. Druga trećina, ovi što imaju porodice… malo im je svega preko glave. I muža i dece. I žude za parčetom sebe. Slobodnog vremena. Odmora. Čitanja knjige na miru. Slobodnog kretanja svetom. Treća trećina se leči od roditeljskog formatiranja. Svakodnevno slušam nezamislive količine mržnje prema majkama. Očevima. I pitam se… ko je tu lud? Da li čuju jedni druge? Da li čuju priče iz grupacije za kojom čeznu? Ili misle da su oni nešto posebno? I da se njima te zakonitosti neće desiti?
Da li mlade žene čuju koliko su zahtevno partnerstvo i materinstvo? Da li majke čuju koliko ni sloboda nije laka? Koliko i ona ima cimanja. Neki dan sam objavila post o sjaju i bedi singl vračarskog života. Baš zato što mi se čini da mi jedni druge lažemo. Predstavljamo samo sjajnu stranu našeg paketa. A bedu sakrivamo iza sjajnih zidina.
Žudimo za onim što nemamo. Kovrdžavi peglaju kosu. Vitki bi da su sočni. I obrnuto. Niži rastom da su viši. Visoki se savijaju. Jedni smanjuju i sakrivaju grudi. Drugi ih povećavaju. Toliko zamerki imamo svom telu. I to najčešće oni koje je priroda izobilno podarila. I društvo nas redovno podseća na našu nesavršenost. Prikazujući nam „savršene“ primerke naše vrste. Prikazujući nam avatare. Kakvi možemo da postanemo. „Najbolja verzija sebe“. A o ljubavi prema sebi pričaju nam oni koju su svoje telo izmenili do granice neprepoznavanja.
Žudimo za nepoznatim krajevima. Za egzotikom. Čeznemo za ljudima i ekipama koje su nam daleke. Nedostupne. A oni koji nas hoće nam baš i nisu interesantni. Ložimo se na nedostupne frajere. Tragamo za onim što nemamo. Verujemo da je bolje svugde nego tu gde jesmo. Tu gde smo mi.
Ah… taj mračni predmet želje. Na kome je zasnovan čitav konzumerizam. Marketing. Koji nam prodaje toliko toga što nam ne treba. Verujući da će baš to nadomestiti taj naš nedostajući deo. Kao u onoj priči o srećnom slugi. Koji je uvek bio raspoložen. Zviždukao. Skakutao. Donosio radost sa sobom. Iako nije imao nikakve imovine. Kralj kojem je služio bio je zbunjen njegovom iskonskom srećom. I poželeo je da je iskuša. Podmećući u njegov dom kesu sa 99 dukata. I tada je krenula agonija nekada srećnog sluge. Svu svoju energiju usmerio je na pronalaženje nedostajućeg dukata. I polako je postajao nezadovoljan. Zabrinut. Pa i nesrećan. Da bi konačno kralj morao da ga otpusti. Jer više nije imao onaj ključni faktor. Radost. I iskonsku sreću. Učenje ove priče jeste da je 99 dukata = 100 posto. Da je to što sada imamo sve. I to bi bio uvod u moju teoriju nekoprcanja. 99=100.
Dobro su nam poznati začarani krugovi. Zmija koja grize svoj rep. Hrčak koji vrti točak do u beskraj. Ne nalazeći olakšanje. Želja nas pokreće na akciju. Sledi zadovoljenje želje. Koje nam donosi kratkotrajno zadovoljstvo. Nuh… čak i u tim momentima vrhunca sebi napravimo agoniju. U pripremama naših partija. Brigom oko besmislenosti. Da bismo uskoro stigli u novu prazninu. Jer.. zadovoljena želja nas više ne motiviše. I krećemo u nove i nove krugove.
Umesto da siđemo sa točka. Osvrnemo se. I pogledamo ono što nam život nudi. Sada i ovde. Čini se da nas naša ljudska priroda usmerava na ono što nemamo. Na nedostajući deo. I da nam ono što imamo nije dovoljno atraktivno. Pa kad je već tako… valja na tome poraditi. Valjda se to zove rad na sebi ;).
Možda ste primetili da kada vam u prodavnici ništa nije potrebno… na policama se odjednom nađe neverovatan izbor stvari koje nam se sviđaju. I obrnuto. Kada krenemo da kupimo nešto određeno što smo zamislili… u gradu sa milion butika nema tog jednog komada za nas.
Čini se da nam život nudi samo to što nudi. A ne ono što mi tražimo. Izgleda da nas mnogi obrnuti krugovi zovu da se odreknemo svojih zahteva. I očekivanja. I da radoznalo istražujemo zadatu situaciju. Baš kao da nam iz prodavnice ništa nije potrebno. I da od ponuđenih sastojaka frikombinujemo. I napravimo najbolju kombinaciju. Sa onim što imamo da napravimo ono što je moguće. Sada. Kad nam život donese limun… da napravimo limunadu.
Najzanimljivije u toj igri života je da kada prestanemo da nasrćemo na vrata iza kojih verujemo da se krije naša sreća… odjednom uviđamo da nam se vrata sama otvaraju. I da naše nasrtanje nije bio način za ostvarenje sreće. Već čin njenog blokiranja. Kaže istočnjački princip nevezivanja za krajnji ishod. Kada pustimo… i dignemo ruke od potere za srećom… ona se pojavljuje pred nama. Kao nezvana gošća. Baš kao i moj mačor Srećko. Što utekne kad hoću da ga uhvatim. Ali… čim se udobno smestim… evo njega.
Ovih dana se dešavalo nekoliko procesa koji je trebalo da se kompletiraju. Imala sam priliku da se podsetim kako naša fiksacija na krajnji ishod tera ostvarenje sa naših vrata. Onog sekunda kada sam rekla… ma jebe mi se kada će Randevu stići u knjižare… i da li će stići… čak sam prijateljici iz izdavačke kuće rekla da više ni ne želim da budem u knjižarama… za 5 minuta mi je stigla poruka. Bili su Makartovci. Preuzeli su Randevu. Javila mi je Ksena. Posle više od mesec dana čekanja. Kucanja i lupanja na vrata distributera.
Verujem da svi imamo sećanje na čekanje. Onog poziva koji menja sve. I što smo ga više čekali… to se on više nije dešavao. Dok nismo digli ruke. I… telefon bi zazvonio. O da. To je prva i najčuvenija i najčudesnija priča moje teorije nekoprcanja. Koju sam čula od žene koja je godinama pokušavala da zatrudni. Dok sam dizala noge… ništa se nije dešavalo. Čim sam digla ruke… zatrudnela sam. O tome se u ovom promišljanju radi.
Nedavno sam na ovu temu razgovarala sam sa Virtuozom. Koji je više od tri decenije u Danskoj. U društvu u kojem je naučio da postavlja i ostvaruje ciljeve. I kada se u jednom trenutku suviše fokusirao na ostvarenje… ono je naravno počelo da mu izmiče. A on je počeo da biva nesrećan. Baš kao sluga sa 99 dukata. Sva sreća pa je mudar čovek… i za razliku od nekada srećnog sluge… setio se kako njegovi Romi igraju i pevaju. Bez ijednog dukata. A on počinje da pati sa 99. A skontao je i da je besmisleno da očajan dočeka nedostajući dukat. Primenio je teoriju nekoprcanja. Počeo da broji… uvažava i slavi ono što ima… i Fortuna je stigla na njegova vrata. Čim se zaigrao sobom. I prestao da je čeka.
Glad za ostvarenjem je najbolji način da sami zapletemo. Glad je pokazatelj da to u sebi nemamo. A kako zračimo.. tako privlačimo. Melodično prevode zakone fizike današnje new age teorije. Dok smo fokusirani na glad… iz nas vibra nedostajući deo. I privlači još više nedostataka. Pre 30 kila mislila sam da imam 3 kile viška. Rekla je jedna moja prijateljica. I obrnuto. Duško Radović nam je lepo rekao da srećan čovek sreću stvara. A Japanci kažu da sreća dolazi u kuću u kojoj se čuje smeh.
I tako provodimo život kapirajući retroaktivno. Čeznemo za onim što nemamo. Pateći kada izgubimo ono što smo imali. Shvatajući stvarnu vrednosti darova koje smo dobili tek kada ih izgubimo. Možba bi imalo smisla zameniti teze. Pa se radovati onome što imamo. Dok to imamo. A kada ga izgubimo… onom što nam je ostalo. Jer ćemo i sa tim jednoga dana morati da se pozdravimo. Ionako smo svi mi samo jedna PRIVREMENA FORMA. Što kaže moja učiteljica plesa. I sve oko nas je privremena forma. Podseća nas i ovaj trenutak u kojem živimo.
Postoji psihoterapeutska anegdota. Dolazi čovek kod terapeuta. Teško mi je, muka mi je od života doktore! Šta ćete, život je red belog, red crnog. Odgovorio mu je doktor. Posle pola godine, pojavljuje se isti čovek na vratima psihoterapeuta. Bože doktore, kako ste bili u pravu. Samo, zašto mi niste rekli da je ono bio red belog?
Iznoseći pred život svoje zahteve… mi smo fiksirani u želji da se realizuje naš plan. Naš projekat. Naša slika budućnosti. Nuh… Život je ipak stariji. I ima neke svoje slike. Svoj planove. I svoje ritmove. I na svu sreću… ne pita nas šta mu je činiti. A sve najdivnije ponude koje smo imali sreću da nam predloži… uvek su bile neočekivane. I kako se nama činilo – slučajne. Nije Fortuna slepa, nego smo mi slepi. Kaže nam Andrej Kurpatov. U priručniku za Egoiste.
Beskrajno smo nezahvalni. I zbog toga patimo. Ako bismo u sebi imali osećanje iskrene zahvalnosti za SVE što posedujemo… mada može da nam se učini da nemamo ništa. Zakon je jednostavan. Uzmi šta ti se daje. Ako ne uzmeš… uzeće ti se i ono što imaš. U tome i jeste čitav štos.
Čim se okanemo svojih potraživanja od života… i sebi postavimo zadatak da punog srca razmotrimo situaciju… kao u prodavnici kada nam ne treba ništa… otkrićemo more mogućnosti ispred nas. I što pre to počnemo da uviđamo… srećniji ćemo biti. Sreća je ono što osećamo. Naslađujući se onom što je oko nas. Zahvalni za ono što imamo. A ne ono o čemu nam govore mitovi o sreći. I naš nedostajući deo. Biću srećan kada… završim fakultet. Kada se zaposlim. Smršam. Zaljubim se. Udam. Zaposlim. Kupim kola. Stan. Ostvarim to i to. Rodim decu. Iškolujem decu. Kupim deci kola. Stan. Da ne ređam.
I zato je zahvalnost najbolji lek. Najviši oblik svesnosti. I osećanje najviše frekvencije. Koja privlači najlepšte u naš život. Razmislimo šta je ono što imamo. Imamo ruke, noge? Dobro! Oči nam vide… uši čuju… srce kuca? Super! Postoji porodica, prijatelji, kakav-takav posao? Divno! A ako još dodamo detalje… Evo, čitate ovaj esej. Što znači da imate struju. Telefon. Kompjuter. Internet. Toplu sobu. Zar to nije dobro? Čeka vas posao danas? Dobro. Nemate više posla? Možete da odmarate? Još bolje. Čim napravite inventar svega što u vašem životu postoji… shvatićete da ste neviđeni srićković. Ne primećujete to? Nevolja i jeste u tome što sve ovo ne smatramo suštinski važnim. I zato tek kada izgubimo ono što ne smatramo suštinski važnim… razumevamo da je sposobnost da se hoda… vidi… čuje… najvažnije što imamo.
Ovo je doba godine kada svodimo račune. Bilanse uspeha. Brojimo dukate. I uglavnom ćemo ih izbrojati 99. Sa svih strana društvo će nas pozivati da postavimo grandiozne ciljeve. Da podignemo pritke. Da imamo barem trocifreni broj dukata. Da… Lepo je da nas nedostajući deo pokrene. On tome i služi. Ali nikako da ostanemo fokusirani na njega. Na ono što nemamo. Već da brojimo sve što imamo. Ciljevi treba da nam budu inspiracija. A ne patnja. Fini dodatak i obogaćenje našeg života. Ne zaboravljajući užitak u onom što već imamo.
A za predstojeću godinu vam želim da se i ujutru kada se probudite i uveče kada idete na spavanje setite da ste neopisivno srećni. Dobili ste besplatno… na korišćenje najveći dar. Poveren vam je vaš život. Koji je… ne zaboravit PRIVREMENA FORMA. I kad je već sve tako lepo počelo… nemojte da ste mnogo zamerljivi prema životu. Što nam čika Duško Radović reče… Neće biti srećan mnogo ko na sreću gleda strogo. Ko je meri sa svih strana i nalazi sreći mana. Ovu hoće, onu neće- tu ne može biti sreće. Ne, tu nema sreće. Ima jedna mudrost stara: i za sreću treba dara, srećan čovek – sreću stvara!
Srećna vam 2022.
Sa računicom 99 dukata = 100%
Beograd, 23. decembar 2021.
Fotke su nastale na jednom od herojskih partija. A kad smo već kod brojanja onoga što imamo… za koji dan je deveti rođendan Radionice. Trideset četiri beogradske generacije i šest generacija novosadskih heroja prolazilo je i prolazi kroz Radionice. U januaru lansiramo novu XXXV beogradsku generaciju. Ihaaaj <3 Zahvalna svakom ćelijom <3
Hvala ti Živote <3