Fotka: Dušica Milenković
Volim ovaj trenutak u godini. Nov. Svečan. Beli. Još uvek svetlucav. Obećavajući. Tihi mirni zavejani Januar. Sneg je u Beogradu padao tri cela dana i noći. I načinio bajkovitu atmsoferu. Nova je godina. Novo brojanje. Lepo je početi ispočetka. Utihnula je i blagdanska euforija. Koja nam je do pre neki dan nudila toliko toga. Sa svim onim deda-mrazovima i badnjacima sa bar-kodovima… Blagdanska euforija često zaliči na sudnji a ne na badnji dan. Sa svih strana nas pozivaju da napravimo najbolju i najnoviju „verziju“ sebe. Kao da smo telefon. U koji instaliramo aplikacije. Ciljevi. Ciljevi. Dozivaju nas sa razglasa. Neka ovo bude najbolja godina do sada. U istoriji godina. Sa novogodišnjim rezolucijama. I pratećim vision boardom. Vizualizacijama. Naravno ustajanjima u 5. Jutarnjim stranicama. I celodnevnim kalendarom „rada na sebi“.
Danas je četvrtak, 13. januar. Srpska nova godina. Još jedna mala euforija… Još jedno konzumiranje. Sadržaja raznih fela. Nakon čega nas čeka većini ne mnogo omiljeni deo januara. Post-blagdanska depresija. Nakon opšte euforije i onolike konzumacije svega i svakoga… prirodni nastavak ciklusa je opšti mamurluk. Punih stomaka i praznih novčanika. Od blagdanske hrane. Pića. Razgovora. Raznih energija. Informacija. Zvrndanja novogodišnjeg programa. Ometača svih vrsta.
U ovim blagdanskim danima imamo jedinstvenu priliku da osvestimo paket aranžmane koje živimo. I onaj deo koji volimo. I zbog kojeg smo ga birali. A bogami i onaj koji manje volimo. Singlovi da se singularizuju. Porodice da osete svoju energiju u fulu. Sa više zajedničkih obroka. Oko istog stola. Oko iste vatre. Ognjišta. Da ne kažem tv-a.
I pravi je čas… dok nam je ovaj paket emocija još uvek živ… da se pozabavimo njime. Da razumemo šta nam je prijalo. A šta nije. To je početna tačka stvaralačkog života. A bogami i odredišna tačka. Jer sve što činimo… činimo da bismo se osećali na određeni način. Tihi glas iz središta našeg srca je naša početna i odredišna tačka. A ipak ga tako vešto izbegavamo. I bežimo u nove i nove konzumacije. Zvrndanja. Notifikacije.
Naravno da može da se živi i takav život. O njemu ne treba mnogo da vam pričam. Dovoljno je da se osvrnete oko sebe. Videćete ga u bezbroj obličja. Ako želite da vam ovo zaista bude nova godina… pozivam vas na drugačiju igru. Baš kao što nas i ovaj beli zavejani mirni tihi ledeni Januar poziva da se vratimo sebi. Na tren da se otrgnemo iz kolektivnog. Da čujemo sebe. Svoj tihi glas. Sva ta blagdanska prijanja. I neprijanja. Koji nam mogu biti divna polazna tačka. U stvaranju našeg života.
Zato je baš na današnji dan, 15. januara pre devet godina nastala moja Radionica. Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. Jednogodišnje putovanje ostvarenja. Sa umećem ispunjenja. Nakon što su sve euforije minule. I utihnula buka sveta. Da možemo da čujemo želje svog srca.
Vrlo sam svesna odnosa ličnog i kolektivnog. Glavni tok mi nikada nije prijao. I verovatno sam zato svoj život organizovala tako da je obrnut opštem kursu. Kada svi negde kreću… ja se obično vraćam. Nije gužva. Često kažem kada mi se žale. Nego ste svi istovremeno na istom mestu. Kada mi pričaju o gužvi u Beogradu… ja skoro da i ne znam šta to znači. Jer sam napravila neke druge ritmove. Oko mene uglavnom mir i tišina. I prazni drumovi. Uvek sam volela da radim kad svi odmaraju. Vikendom. Dok sam radila u kafani…radila sam sve nove godine. A moj najomiljeniji blagdanski dan je baš prvi januar. Pre podne. Dok još svi spavaju. I pre nego što krenu na Ulicu otvorenog srca. Pa ceo grad bude moj.
Švrćkam se po raznim digresijama. Kao što vidite. Nuh… sve su mi neophodne za pletenje ove priče pred belim papirom. Jasno vam je da vas pozivam na kreaciju. Pa nam pravim ambijent. I uvodim potrebne elemente. Ako planiramo da na belom papiru nešto stvaramo… da nam ovo zaista bude nova godina… valja nešto novo i da učinimo. Novim se valja pozabaviti. Inače… čekaju nas dobro poznate trase. Gotovi formulari. Naše rutine. Iscrtani šabloni mandala. Da ih bojimo. U najboljem slučaju.
Bojimo se belog papira. Praznine. Tišine. Prva sam je se ja bojala. Praznične praznine. Meni su raspusti bili tako teški. Kao neka kazna. Jedva sam čekala da se svi vratimo u školu. Smarala me je atmosfera kad su svi kod kuće. Ja od sutra imam prazan stan. Praviće se žurke svaki dan. Oliverova pesma koja je bila pesma moje prve mladosti. S tim da sam danas opreznija u pravljenju žurki. Nuh… prazan stan mi je neophodan za stvaranje.
Poslednjih nekoliko godina sam se učila na prazninu. Tome je najviše doprineo ples ritmova. Skontala sam koliko sam komforna u stakatu, haosu i lirskom ritmu. A koliko mi je bio naporan ritam mira. A upravo je ritam mira taj koji zaokružuje ciklus stvaranja. Pa sam na telesnom i unuterćelijskom nivou osetila koliko događajima ne dam da se slegnu. Da prođu kroz moje telo. Da ih unutrim. Osetim. Od događaja da postanu doživljaji.
U mirenju sa mirom shvatila sam da nas upravo on vodi do naših tihih impulsa. Iz kojih nastaje sve. Onako unutarćelijski sam osetila da su praznine… vrlo omnipotentne. Materica u kojoj sve nastaje. A upravo to je bila moja najnekomfornija zona. Na koju sam se dugo učila. I još uvek se učim. Have been learning. Proces je to.
Mnogo mi pomaže i učenje na prvi ritam. Flow. Sa kojim takođe nisam bila na ti. Ritma polakog buđenja. U miru. Iz svog tela. Svog daha. Svog otkucaja srca. Dešavalo se da satima pokrećemo tela u tišinu. Budeći svoju muziku. I tek kada bismo je probudili… da ide iz nas… a ne sa centralnog razglasa… stizala bi muzika. I nije uvek trajalo satima. Da vas ne uplašim. Dovoljno je i pet minuta. Na tome stalno insistiram. Na tim malim više-puta dnevnim uronima u sebe. Na par minuta. Da udahnemo sebe. I unutrimo prethodni interval. I onda… kada smo pokrenuli svoju muziku… kada imamo taj fini osećaj sebe… onda možemo da se pustimo muzici. Odnosno da se sa njom odnosimo. Da ne igramo vazda kako neko drugi sa razglasa svira.
Fotka by Duška Dimović
Nakon ogromnog decembarskog deljenja sa Randevuom… sa Radionicama… sa onlajn master klasovima… čiji se prirodni krešendo dešavao krajem godine… došlo je vreme za kuću. Privatnost. Što mi je veća javnost… veća mi je potreba za privatnošću. Za odmakom od svih. I od svega. Sreatalo mi se sa sobom. Van svih kostima. Uloga. Van svake automatike. I ustaljenih procesija. U Beograd sam se vratila inkognito. Bez obaveze da se ikome javim. Slobodna. I do srži zahvalna na miloj dragoj voljenoj Slobodici. Tragove sam zavaravala i fotkama na mrežama. Objavljujući fotke retroaktivno. Tamo gde nisam. Jer svet nam ne da mira. Vole da smo sa njima. U istoj ekipi. Naročito u kolektivnim žurkama. A mi smo ih naučili da smo im dostupni. I dok jedemo. I dok smo u toaletu. I mreže su postale poprilično striktne. Vesna is waiting for your reply. Opominje me fb. Napolju je bio popriličan minus. A ja onako istovremeno uronjena u dva sveta… pomislih da me Vesna čeka na minusu. Pa pojurih da joj odgovorim na notifikaciju. Da… to su ti ometači koji nam seckaju život na rezance. A od ostosa baš i nema nekog stvaranja.
Ako želimo da stvaramo nove dane i nove godine… potrebni su nam (dublji) uroni u sebe. U sebe bez uloga. I bez kostima. Da budemo goli. Nude. Natur. Da oslušnemo svoj tihi glas. Bez aditiva. I bez interferencije sa drugim vibracijama. Čega se tako bojimo. Još nam je Bertran Rasel objasnio da većina naših problema nastaje zbog toga što se bojimo da budemo sami sa sobom. Možda se bojimo da je u središtu ove praznine neko čudovište. Nešto ne-dobro. A u stvari je obrnuto. U središtu je naš najfiniji deo. Naše dobro biće. Koje zna šta mu je činiti.
Čak i kada „radimo na sebi“… krećemo sa konzumacijom od ranog jutra. Nečijim glasom koji nas vodi u meditaciju. Sledi vizualizacija sa vižn borda. Sa fotki koje smo isekli iz novina. Zalepili smo emocije i fotke nečije sreće. Ustaj. Meditiraj. Vizualizuj. Topla voda. Limun. Kurkuma. Jutarnje stranice. Joga. Tapkanje. Oj živote teretano. Ori se sa centralnog razglasa. Pa svi živimo isto. Imamo iste ciljeve. Iste ritmove. Ista kretanja. Uskoro ćemo sa badnjakom, u marketima moći da kupimo i gotov vision board. Ili da ga daunlodujemo sa centralnog servera. Zajedno sa muzičkom listom za meditaciju.
Već neko vreme imam otpor prem ovom centralnom glasu sa razglasa. Koji sam počela dosta glasno da čujem. Pa sam ga utihnula. I sebe ostavila na miru. U ovom mirnom januarskom ritmu. Posle dvadeset godina prostirku odjednom nisam htela ni da vidim. Ima valjda života i bez joge. Nešto mislim. Ni toplu limunsku vodu. Ni ništa od tog starog. Što već dve decenije kitim. I dodajem. Pustila sam se osluškivanju svog tihog glasa. Šta bi mu se htelo… To je početna tačka stvaranja. Slobode. Kad ništa ne mora. I kad je sve moguće.
Tih mirnih dana nije mi se htelo ni da se čujem ni vidim ni sa kim. Osim sa sobom. Osim da kuvam. Pišem. Ćutim. Vrzmam se po stanu. Sa mojim biljkama. Srećkom. Stvarčicama. Da se sauniram. Plivam. Da iznojim i sperem sve staro. I da neko duže vreme budem nude. Gola. Da osetim svoje telo u prostoru. Imala sam potrebu da se zgusnem. Od onolikih razmena. Da se odmorim od svih kostima. Svih uloga. Čak i od crvenog karmina. Što se u mom slučaju dešava vrlo retko. Jedino sam povremeno prskala novi parfem. Bulgarijevu splendida magnoliju. Koja me je očarala. Čim sam ga dobila za novu godinu… znala sam da u novoj godini želim tu splendida frekvenciju. Bila je tu tek poneka pažljivo odabrana pesma. I jedna za ovo vreme naročito izabrana knjiga. Pupak sveta. Da stignem do pupka svog sveta. Iako su me notifikacije upozoravale da me mnogi čekaju. Nisam planirala da odgovaram barem dve nedelje. Častila sam se nebrijanjem. Kako je to moj tata-Duško zvao.
I vreme je za… ukrupnjavanje. Za inventar. Baš kao što ga sada rade sve prodavnice. Firme. Svako gazdovanje zahteva inventar. Pa i gazdovanje svojim životom. Jer verujem da je ISECKANOST jedan od najvećih problema današnjeg trenutka. Izgubljeni smo u beskonačnim TO DO listama. Mikro iseckanim. U želji da budu nezavisni od nas… poslodavci nam daju mikro zadatke. Obavljamo posliće kojima ne vidimo nikakvog smisla. Ne razumemo kako naše bavljenje doprinosi velikoj slici našeg života. Ili nečijeg života. Pa nije ni čudo što smo postali ovako turobni. I depresivni. Jer mi ljudi imamo snažnu potrebu za stvaralaštvom. Da svakoga dana vidimo rezultat svog bavljenja. Svojih ruku delo. Ručak. Kolač. Haljinu. Policu.
To je prvi korak koji radim sa mojim herojima. Objedinjavanje svih tih malih raštrkanih bavljenja. Da iznad svakog bavljenja imamo veći sliku. Da znamo gde nas naša bavljenja vode. Pa ako nam se sviđa gde nas vode… neka nastavimo. U protivnom… neka menjamo pravac kretanja. Na to nas poziva ovaj trenutak u godini. Zato se Radionica i rodila 15. januara. A ne u decembru. Kada se svi bave ciljevima sa razglasa.
U mojoj ovogodišnjoj praznini… došlo je na red ređanje fioka. Dokumenata. Foldera. I sa uživanjem sam gledala i ređala mnoge herojske fotke. Devet godina. Toliko divnih i dirljivih trenutka. Poželela sam da raznim dragim ljudima pošaljem njihove fotke. Što bi bila ogromna rabota. Koja bi me izvadila iz toliko potrebnog tihovanja. Pa mi se javila ideja da napravim spot sa odabranim fotkama. To je ono što nam inventar daje. Jasnoću. Snagu. Narastanje. Od prostih činilaca dešava se ukrupnjavanje. Kreacija. Rast. Tek mi je spot dao jasnoću šta se sve dešavalo tokom ovih devet godina.
Kada sam mu poslala spot, Virtuoz mi je rekao… ti kad radiš ništa… bude baš svašta. On je znao i uvažavao moju osamu. Tih mirnih blagdanskih dana. Kao i još nekoliko bliskih ljudi. Koji su je vrlo uvažili. I tu se dešava kreacija. Kada joj napravimo prostor. I vreme. I puf… dešava se kreacija. Iz potencije praznine. Materice. Kad smo već kod inventara, shvatila sam i koliko snimaka, emisija i raznih spotova imam na mom youtube kanalu. I sa kojima ću nešto ove godine svakako učiniti.
I tek nakon stišavanja euforije i osluškivanja svog tihog glasa i inventara… slede ciljevi. Ali ne oni ciljevi sa razglasa. Sa kupovnim vižn bordom. Sa bar kodom. Nego osluškivanje šta nam se zaista hoće? Sa rukom na srcu. Pa bez žurbe… i bez velikih bombastih NOVODIŠNJIH REZOLUCIJA… krenuti sa svojim malim zadovoljstvima. Bez žurbe da ih nazovemo. Krstimo. Kategorišemo. Prosto neka ih činimo. A ona će se u svom ritmu iskristalisati. Kao u kaleidoskopu. Gde odjednom od tih mikro delova vidite jasnu sliku. Tako nastaju vaši ciljevi. Vizije. Govorim često mojih herojima. Kada me pitaju kako da znaju da li su to zaista njihovi ciljevi.
A ciljevi su svakako značajan deo putovanja ostvarenja i umeća ispunjenja. Kojim se bavim. I na belom papiru. I u životu. I na radionici. Oni nam daju energiju. Objedinjuju naše iseckanosti. Daju nam usmerenje. Osećaj da smo na svome putu. Progresivno dostizanje dostojnih ideala daje nam i osećaj svakodnevnog rasta. Što je naša nasušna potreba. A bavljenje svojim idealima daje nam osećaj smisla. Za kojim danas toliki ljudi tragaju. Izgubljeni u mikro-obavljanjima.
U ovoj tišini… i u vreme prevrednovanja novog normala u kojem živimo… važno je da oslušnemo i svoje vrednosti. Koje se opet čitaju u našem srcu. U našim puninama. I prazninama. Koje smo tokom blagdana tako jasno mogli da osetimo. Ciljevi nisu ništa drugo nego spoljašnji izraz naših najdubljih vrednosti. Zato je važno da sa spolja pređemo na unutra. Do tog tihog glasa. Gde sve nastaje. Da razumemo čega smo gladni. I da nađemo način da svoju glad zadovoljimo. Da osmislimo svoje ispravno življenje. Kako ga je Buda zvao.
Ovo je vreme da oslušnemo koliko je naše bavljenje u skladu sa našim najvišim vrednostima. Pa ako baš i nije… da ga malo redefinišemo. Da ne prodamo veru za večeru. Mada nam sa razglasa stižu poruke da je večera najvažnija. Življenje u skladu sa svojim najvišim vrednostima i zalaganje za njih donosi nam integritet. Najznačajniji kapital svakoga od nas. Džaba nam da ceo svet zadobijemo… a duši svojoj da naudimo. Tako ostajemo večno gladni. I pored svih blaga i večera ovoga sveta.
Pred belim papirom smo. Preživeli smo još jedne blagdane. Onolike intenzitete. Vreme je za sortiranje semenja. Kako se u mitologiji nazivaju prvi koraci kreacije. Sređivanja razbacanih delova svakodnevice. Fioka. Ormana. Proveriti koji nam se kostimi nose. A koji su počeli da nas stežu. Umesto u iseckanim to do listama svoje dane možemo planirati u skladu sa osećajem sebe. Sa osećajem kostima koji nam se nosi. A kostime koji nam se više ne nose… lepo je dati nekome drugome. Vrlo važno je da sve oko nas ima svoju upotrebnu vrednost. A nežive stvari da idu tamo gde im je mesto. U opšti tok. Ili na otpad. Ashes to ashes.
I za kraj ovog belog papira… dodala bih još dva vrlo važna kriterijuma za navigaciju. Koji su upravo suprotni militantno-mučeničkom matriksu. U kojem živimo. A koji na sva usta veliča muku. Trud. Teško. I koji ne prepoznaju lakoću. Nenapornost. I radost. Što Džozef Kembel reče… follow your bliss. Uvažite svoje oDUŠEvljenje. Tako nam se javlja naša duša. Uvažite i svoju lakoću. Lako ili nikako. Priroda je uglavnom nenaporna u svojim akcijama. I ako nam je za nešto potrebna ogromna snaga… možda to baš i nije naše. Trud je za mene protivprirodni blud. I umesto da „radite“ na sebi… radujte se sebi.
A ako želite da ovo bude nova godina… sa mnogo novih dana… ne žurite u automatizme. U vođene meditacije. U vižn bordove. U TO DO liste. Udahnite nekoliko puta. Osetite srce u grudima. Ono je najbolji vodič. Osetite svoje telo. Izaberite kostim koji vam se najviše nosi. Ako ga nemate… onda ga napravite. Kao što ću ja da pojačam kućne doterancije. Za stvaralaštvo. I napravite vreme za sebe. Od jutra ranoga. Da čujete svoj tihi glas. Makar prvih pet minuta. Bez telefona. Vođene meditacije. Bez notifikacija. Zvrndanja. I poslušajte ga. Čak i kada vam predlaže ludosti. I naročito pazite koga tih dana puštate u svoju prazninu. I jako je važno da govorimo istinu. Da ne lažemo. Da kažemo da imamo svoja posla. Da „radimo“ na sebi. Umesto da lažemo da se ne osećamo dobro. Ili da smo u gužvi. Kada nas budu dozivali.
I radite što više onoga što vas raduje. I što manje onoga što vas ne raduje. I ne brinite se da ste propustili novu godinu. Za mene postoji nekoliko novih godina. Ova opšta. Pa april. Kao proleće. Kao moj rođendan. Kao cvetanje trešnje. Septembar. Herojski sastanak. Od uvek. A mi smo još uvek pred praznim belim papirom. I imamo 350 prilika da ovu godinu načinimo novom. Svojom. Srećnom. A meni danas stiže moj prsten. Bepa pleše ispod Sunca. Posle dva meseca. Čak sam i bez njega bila. Menjala sam kamen. Umesto žutog citrina koji nije bio moj… na mesto sunca dolazi mi crveni star rubin. Koji jeste moj.
Danas je 15. januar. Rođendan radionice. Vreme u godini kada je još sve mlado. Obećavajuće. I toliko je toga mogućeg. To je to pitanje… kada ništa ne morate… a sve možete… šta je to? Sutra imam prvu radionicu u ovoj godini. Orna sam. I odmorna. A već 30. januara čeka nas radionica Ciljeva. Sa novom generacijom heroja. Koja se ekipira. Da krene putem svog ostvarenja. I ispunjenja. Što nam svima od sveg srca želim.
Beograd 15. januar 2022.