Dušo moja

Koliko me je iritiralo kad god bi Virtuoz spomenuo da sam ambiciozna. Isto kao kada bi o mom bavljenju govorio kao o mom poslu. A još me je više čudilo što sam se svaki put na ove reči primala. I svaki put mu objašnjavala da nisam ambiciozna. Jer da jesam… ostajala bih na fensi seniorskim pozicijama. Koje su mi više puta bile date. Umesto toga… iz ponuđenih svetova ambicije sam istrčavala glavom bez obzira. I bez ideje kako ću platiti svoje življenje. Sebe nikada nisam doživljavala kao ambicioznu. Isto je i sa poslom. Naježila bih se svaki put kada bi moje pisanje i moja predavanja neko nazvao radom. Ja ga nikada tako nisam doživljavala.

Neki dan mi se ova moja tema razjasnila u razgovoru sa divnom mladom ženom. Koja se bavi proučavanjem kreativnosti. Radom Džulije Kamerun. Putem umetnika. Koji je vrlo blisko povezan sa Kembelovim Putovanjem heroja. Koji je dao mnoge smernice mome opusu. Da ne kažem radu.

Kada sam videla Bojanin herojski krug… uhvatio me je neizdrž. Isto… a ni nalik. Naravno da ne mislim da je tapija na istinu moja. Niti da sam u pravu. Nuh… tema me je vrlo zapalila. I praktično vodila ceo naš razgovor. Bila je jača od svih postavljenih pitanja. Jer…  terminologija je važna stvar. Da ne kažem esencijalna. Pa dok nismo razjasnile osnovne pojmove… nismo mogle da krenemo nikamo.

Počevši od „puta“ heroja. Naspram „putovanja“. Ili putešestvija. Kako volim da ga zovem. Kao iskustvo. Doživljaj. Avanturu. To ko na putovanju postajemo. Put mi zvuči tako asfaltno. Materijalno. Sledeća reč koju sam na njenom herojskom krugu spazila… bila je nagrada. Uh. To me je tek okinulo. Zvuči mi tako potrošački. Kao naše potkupljivanje dece da urade nešto… a mi ćemo ih za to „nagraditi“. Pa danas deca neće da ni crtež da nacrtaju bez nagrade. Štap i šargarepa je motivacija koju smo prepisali iz dresure magarca. A oko nagrade i kazne se baš tako i osećam. I-a. I-aaaa.  

U mojoj terminologiji… postoje darovi i rane. Cela ideja herojskog putešestvija odvija se oko isceljenja naših rana. Ličnih. Porodičnih. Kolektivnih. I njihovog transformisanje u darove. Da bismo  na kraju putovanja darove podelili sa svetom. Dar, koji je i nama dat, da oplemenimo. I sa svetom podelimo. U svakom slučaju daleko je od nagrade.

Nagradu nekada prevodim i kao eliksir. Koji na „putovanju“ odnosno na „putešestviju“ otkrivamo. Opet… da bismo ga podelili sa svetom. A ne da bismo „bili nagrađeni“. U mom doživljaju sveta… razlika je ogromna. Kao Nebo i Zemlja. Kao Istok i Zapad. Kao duh i materija. Kao heroj i šampion. Ogromna je razlika između heroja i šampiona. Današnji svet slavi i pravi šampiona. On se bori sa drugima. I želi da ih pobedi. Da dobije nagradu. Koja je koliko god velika… ipak konačna. Za razliku od dara. U ovom gradu nema mesta za jednog od nas. Filozofija je šampiona. Heroj se ne takmiči sa drugima. On se poredi samo i isključivo sa sobom jučerašnjim.

U mom doživljaju sveta… Call sam prevela kao Poziv. Kao naš najdublji Poziv. Poslušanje. Pozvanje. Nikako kao izazov. Reč sa kojom sam uvek imala izazov. Zvuči mi tako konsultantski. Navežbano. Neistinito. Ja nemam problem sa problemom. Jer problem i postoji da bismo ga rešili. Onoliko je slatkih matematičkih problema kojima sam se bavila. A neke od njih i rešila. A uzgred… Poziv nam ne stiže uvek u formi „izazova“.. Često stiže u formi inspiracije. Bljeska Jasnoće. Ili kao poziv da nekog potrebitog podržimo. 

Ovo uopšte ne mora biti i vaša istina. Važno je  da osluškujemo kako reči „rezonuju“ sa nama. Kako stižu u naše telo. Kako i gde nas dotiču. I kakvo iskustvo u nama bude. Jer… putovanje heroja nije intelektualni koncept. To je Iskustvo koje, kada ga duboko udahnemo, budi čitav niz senzacija u našem telu. Koje su nam centralni vodiči na putešestviju. 

Lingivista Džordž Lakof u knjizi Metafore koje živimo poručuje nam da naš zapadnjački um metafore najčešće doživljava kao sekundarni jezički proces. Koji dodatno opisuje osnovno, bukvalno značenje. Lakof nas poziva na zamenu teza. A pozivam nas i ja. Ovim tekstom. Da malo promislite o jeziku koji koristite. I o rečima koje čujete. Jer… prvi jezik kojim smo kao deca ovladali bio je upravo metaforički simbolični jezik priča. Posle smo učili da ga prevodimo na „odrasli“ bukvalni jezik. Koji nas tako udaljava od našeg srca. I od naše duše.

Stigosmo i do reči sa kojima je moje biće vazda imalo problem. Kao sa Virtuozovom ambicijom. I poslom. Tu su edukacija. Trening. Trener. Edukator. Polaznik. Klijent. Ah. Oh. Uh. O kouč-u da i ne govorim. Sve su iz istog registra. Našeg materijalno orijentisanog zapadnog uma. Koji drevna znanja prevodi u teorije „uspeha“.

Podnaslov mog herojskog opusa je Putovanje ostvarenja sa umećem ispunjenja. Spolja i unutra. Zapad i Istok da se povežu. Počinjući sa Istoka. Odakle i Sunce izlazi. Od duše naše. Koju smo prognali u module. U trening sale. Pa nije ni čudo što neće da se oglasi. A bol duše umesto u sanatorijumima, duševnim bolnicama, kako smo ih nekada zvali… „tretiramo“ u mentalnim ustanovama. Rezultati su više nego očigledni.

I tek mi je u razgovoru sa Bojanom postalo jasno zašto sam toliko burno odgovarala na sve te reči iz „mentalnog“ registra. Baš kao što bih se naježila i kada bi me neko nazvao kouč-em. Aman ljudi zaman. Da li vam ja ličim na kouča? Nisam ja kouč. Nisam ni trener. Ja sam autorka. I mentorka. Prijatelj Duše. Možda bi bilo najtačnije reći. Da dušu nismo ovoliko prognali. I obezdušili svoje življenje. Pa od prosvetiteljstva i prosvetnih radnika načinismo edukatore. Verujem da u svom telu osećate razliku između ovih reči. 

U razgovoru o putovanju heroja, okidala me je skoro svaka reč. Kao „rad sa senkom“. Opet naša zapadna glorifikacija rada. Produktivnosti. Umesto romanse sa senkom. Kako je ja doživljavam. Što je povezano i sa „radom na bebi“. Kojim smo danas zamenili vođenje ljubavi. I opet… dovoljno je da pogledamo oko sebe… pa da vidimo rezultate koncepata koje živimo. Pa sve više moramo dobro da  se „naradimo na bebi“. Baš kao što „radimo i na sebi“. Ne bismo li postali „najbolja verzija sebe“. Uh. Ah. Eh. Kao da smo zaboravili na romansu. Na eros. Na emocije. Na telo. I dušu našu. Zato me ove reči okidaju. I ljute. Jer nas svode na telefon. I na nove aplikacije.

Podsećam nas na ono o čemu Džordž Lekof piše. Da je naše biće vrlo bukvalno. I da reči koje koristimo doživljava upravo tako kako ih izgovaramo. Ispada da ovakvi kakvi jesmo i nismo nešto. Pa je potrebno da razvijemo „najbolju verziju sebe“. Uh. Najbolje je vrlo šampionska reč. Nikako i herojska.

U današnjim teorijama uspeha razvijamo tehnike. Zaljubljenici smo u formule. Koje nikada nisam volela. Jer nisam volela da pamtim. To me je uvek smaralo. I činilo nesigurnom.  Da li ću ih se setiti. Od prog dana profesure matematike učenike sam vodila na mesto gde im je sve jasno. Kada oslušnemo svoj tihi glas i dođemo do središta sebe… onda sve znamo. Jer je nama ljudima svojstveno da znamo.  Pa u dva koraka izvedemo svaku formulu. I tehniku.

Zapadnjačko razmišljanje umnogome precenjuje naš svesni um. I prebacuje teret naše egzistencije na njega. Mišljenje je vrlo precenjena rabota. I posledica je ne-znanja. Mislimo iz glave. Varimo ideje drugih. Od svarenih ideja nekih drugih. Second hand od second handa. A znamo rezultate igre gluvih telefona. Znanje dolazi iz središta sebe. Iz duše. Iz bića. Nemoj da misliš… nego znaj. Rekao mi je davnih godina moj učitelj Dušan. Baš kao što sam neko vreme meditirala nad njegovim idejom… Uradi suprotno od onog što MISLIŠ DA TREBA. E da…

I zato me toliko iritiraju ove edukatorske reči. Zato što nas vode na još jedan mentalni krug. A ionako smo pretovareni mentalnim sadržajem. Koji ne dopire do našeg bića. Do našeg srca. Do našeg tela. Ostaje u glavama. I traži još. I još. Novih informacija. Edukacija. Nije ni čudo što smo sa svim tim mislima, citatima i rečima onoliko zbunjeni. Nesigurni. Da bismo stigli do sebe… potrebno je upravo izaći iz ovih začaranih krugova. Mudrijašenja. Bombastih neuro reči. I sličnih ego ideala našeg doba.

Početna tačka sa koje je važno krenuti je da smo i sada sasvim ok. Da nas ne treba popravljati. Nothing to fix. Lepo kaže moja učiteljica plesa. Naše biće već ionako zna sve. Potrebno je samo da do njega stignemo. A do njega ne stižemo novim neuro informacijama. Nego produbljivanjem postojećih sadržaja. I reči koji nam stižu. Praćenjem kako te reči ulaze u naše telo. Kao energija. Kako nam prijaju. I neka pratimo svoje prijanje. Svoj bliss. Poručuje nam autor herojskog putešestvija Džozef Kembel. Da uvažimo svoje oduševljenje. Vrlo jednostavno. Naravno… važno je i da poverujemo svom tihom glasu. Koga često izbagatelišemo verujući bombastičnim neuro rečima.

A evo i odgovora na moju upitanost zašto sam onoliko burno reagovala na reč ambicija. Zašto me ovoliko iritiraju reči i koncepti koji nas sve više utvrđuju u tvrđavi našeg ega. Verujući da smo na putovanju u središte sebe. 

Da ne mudrijašim više. To naša duša nikako ne voli. Završavam rečima učitelja plesa  Ben Deutscha. Koje će vaše biće razumeti vrlo dobro. Moje telo ima apetit. Moje srce ima želje. Moj um ima planove. Moje ego ima ambicije. A mojoj duši je dovoljno.

I puštam vam pesmu Ruski gruv. Neočekivane sile koja se iznanada pojavljuje. I rešava stvar.

https://www.youtube.com/watch?v=PBpjPjBhS20

Beograd, Sretenje 2022.