Vrati mi se O Radosti moja mila. Molila sam ovih dana Radost da mi se vrati. Tiho. Istrajno. Željna te medenosti u srcu. Koja me kupa. Energizuje. Radost moja nasušna.
Odsustvo radosti mogla je da znači da sam sišla sa svog puta. Jer na putu koji nije naš… svašta može da nas snađe. A radost nikako da nas nađe. Drugi razlog mogao je biti umor. Što je u mom slučaju bio uzrok. Toliko je toliko toga bilo. Setila sam se svog davnog sna. Kada sam sa Tijanom razmaštavala svoje ideje. A Tijana velikim slovima na restoranskom podmetaču napisala BEPA HOLDING. I njegove elemente stavila u odnos.
Dan po dan… godinu po godinu… Bepa holding se razigravao. A moji kostimi su se umnogostručavali. Jedva sam stizala da ih presvučem. Autorka programa. Pisac. Predavač. Domaćica kuće. Beogradske. Amazonke. Šef kuhinje. Art direktor. Foto-model. Govornik. Kada sam najavila programe za Proleće-Leto… i u trenutku kada sam osvestila ovaj svoj Bepa holding…od prijateljice mi je stiglo pismo. Bepuš, ti si jedna vrlo ozbiljna kompanija, sa odličnim menadžerom i još boljim osobljem. Posebno bih pohvalila PR-a kompanije, event menadžera, kao i fotografa i pisca tekstova. U sridu. A tih dana sam menjala i spremačicu. Koja je prolazila svoju katarzu.
Prvomajska eklipsa me je fino protresla iz gaća. Prolazila sam katarzu… iniciranu vestima o ozbiljnom povećanju stanarine. Najavama najskupljeg ogreva u istoriji grejanja. I u sred svakodnevnog rasta cena. I sve je to počelo da me nervira. Našla sam se u sred ogromnog davanja sebe. I svoje energije. Koja se po novim cenama samo prelivala na razne račune. Ostavljajući me upitanu da li ću moći da isfinansiram svoj Bepa holding. I sve njegove grane. Mnoštvo besplatnog sadržaja koji sve više košta. I.. neka oskudica mi se uvukla u biće. Koje uglavnom vidi i doživljava izobilje. Kako je samo lako nestala stara slika stvari… Pevao mi je Rundek.
Pa kad sam već bila u kancelariji… i kad sam tragala za svojom Radošću… dovela sam lepo u pitanje sve. Da ne bude da živim i radim po navici. Zato što sam tako naučila. Ovo je bio i jedan fini podsetnik koliko sam se srodila sa svojim opusom. Da sam postala jedno sa njim. Što je divno. Nuh… ipak sam ja više od mojih slova. Reči. Radionice. I taj deo mene se bio pobunio. Mnogo ljudi. Razmena. Svega. A ja sam se osećala kao žabac na stejdžu koji neće da peva. Nego može da kaže samo jedno prosto i obično kre kre kre.
Za to vreme me je Lepi moj Svet pitao… Golubice bjela što si nevesela? Pa šta ti je? Zašto nisi pozitivna? Srećna? Entuzijastična? Uh.. shvatila sam koliko je to zahtevan kostim. I pitala se da li uopšte imam pravo da budem nadrkana? Negativna? Nevesela? Da li bih podsećala na Deda Mraza koji se žali na teška vremena? Ah.. ti klišei u koje tako lako uletimo. Sebi sam ipak dala dozvolu da budem istinita. Jer drugačije ni ne znam. A moje biće je toliko izrazito. I vidi mi se svaka emocija. Pa i da sam htela… nisam umela da se nasmešim. Jer težak je osmeh kroz plač. A svakako nisam želela da hranim mitove o shiny happy people. Na koje nas mreže svakodnevno pozivaju. Broadway the hard way. Slušala sam Zappu mog odrastanja. Vaistinu hard way.
Ovo je sve pratila i kreativna blokada. I ponovo sam osvestila koliko mi je važna Inspiracija. Jednako kao i Radost. Ne znam šta je starije. Koka ili jaje? Ali znam da božansko nadahnuće… prevode i kao „dobro demonizovan“. U odsustvu inspiracije bila sam „ne-dobro demonizovana“. I kako sam razumela reči mog voljenog Bele Hamvaša. Koji je pisao o trenucima kreativne blokade. U kojima umetnik ima jebeno težak osećaj. Da mu je najteže. A u tim trenucima zavidi svakom čistaču. Službeniku. Radniku. Koji na miru završi svoj posao. I ide da se odmara. Mom poslu nije bilo kraja. Niti umetnici spokoja.
Znala sam i da mi je zadatak da transformišem patnju u umetnost. Nuh.. nisam želela da silim ništa. Nikakve jutarnje strane. Nikakvi bakrači. Nikakve objave na mrežama. Bila mi je muka od svega. I nisam želela da svoj opus prljam tim mučnim osećajem. Posle decenije pisanja desilo mi se da ne mogu da napišem ni slovo. I da mislim da ga nikada više neću ni napisati. Ah. Da. Teškoe.
Sva sreća pa sam znala da su ova stanja bez inspiracije i radosti prolazna. I sva sreća pa znam koliko su krize važne. I koliko je važno iskoristiti ih. I transformisati u katarzu. Moj omiljeni Bela Hamvaš… za kojim često posežem u ovakvim situacijama… podsetio me je da je kriza kada čovek i čovečanstveo zastanu u sazrevanju. Pa ne smeju, neće ili ne umeju da koraknu u novi stadijum. To se razrešava tako što čovek na kritičnoj tački uzleti do katarze. I bude otvoren za novi stadijum života.
Pa sam se pustila procesu. Od krize do katarze. Pomerila sam čak i jednu radionicu. I provela vikend plešući pet ritmova. Body. Heart. Mind. Soul. Spirit. Protresajući svaku ćeliju. Onako temeljno. Osluškujući šta su želje a šta potrebe mog tela. Mog srca. Mog uma. Moje duše. I mog duha. Šta mi je potrebno? A šta je moguće? A kad se temeljno protresemo… iz ćelija se pokrene svašta. Pa ti novi uvidi dok se ne spakuju….dok znanje ne uđe u mišiće…. mora da prođe neko vreme. Ah te identitetske transformacije. Kada menjamo svoju košuljicu. Nekomforne. Ali esencijalno važne.
Svih dana radila sam na svojim dnevnim praksama. Sve osim pisanja. Meditacija. Vežbanje. Baštovanstvo. Kuvanje. Dajući svakom delu čega je bio gladan. Mom telu trebale su trešnje. Sunce. I plivanje. I neka fina nova tkanina koja će mi telo pomilovati. Srcu je trebalo radosti. Umu odmora od planiranja. Od razmišljanja. Kombinovanja. Duši su takođe trebale trešnje. Cveće u raznim oblicima. I ples. A duh je bio zadovoljan da ga uvažim. Da ga ne silim da piše. Da se smeši. Da pustim svoju divljinu.
Obmotala sam se narandžasto-purpurnom tkaninom. I skinula sve uniforme koje sam poslednje decenije naučila da nosim. I pitala se na šta me život sada zove? Možda me poziva da počnem da se bavim nečim novim? Ako ne bih radila ovo što radim… čime bih se bavila? Pitala sam se. Ako ne bih pisala…. predavala…. govorila? Jer čovek se nečim mora baviti… naročito ako je Ovan-Strelac. Sa Marsom u prvoj kući.
Kao mala sam govorila da želim da budem kurir. Ta ideja mi se i dalje sviđa. Mogla sam da vidim sebe kako na bajku raznosim po kućama. Dan-dva nedeljno. Setila sam se Seneke. I Bele Hamvaša. Koji su do najdubljih spoznaja dolazili radeći neke jednostavne fizičke poslove. Da ne zaboravim ni kafanu. Jednom konobar…. uvek konobar. Skontala sam da bih vrlo rado vodila neki dobar klub. Klub radosnih srca. I otvorenog uma. Restoran. Vegeterijanski. Razmišljala sam i o tome koliko prednosti ima „dobijanje plate“. Propuštala sam ove ideje. U mašti sam otkazala moju kuću u Inter brigada. I Radionicu. Preselila se na Amazonku. Obukla kostim Amazonke. Sklonila se iz vračarske gužve. Počela da pišem kolumnu. Za platu. I odmorila se od vračarskih visokih troškova.
Odjednom mi se sve što je činilo moj život činilo tako daleko. Strano. Kao neki tuđi život. U ovom preispitivanju svega sa svime… zanimljivo je bilo kako mi je sa jedne strane raslo samopouzdanje. Što ipak ima dovoljno mesta pod suncem za mene. I što ne moram da radim ono što sam navikla. I što sam radila poslednjih deset godina. A sa druge strane mi se uvlačila neka trema. Počela sam da se pitam kako ću održati nedeljnu radionicu. Što se nisam pitala ni pre deset godina. Kada je radionica nastajala. Tada sam shvatila koliko se od svojih misli čovek može dezintegrisati. Osujetiti. Oslabiti. Samo sam stresla ovo stanje upitanosti svega o svačemu. I spremala se za nedeljnu radionicu kao da mi je prvi javni nastup ikada. Ah. Da.
I bi čudo. Kao iz svake čestite katarze… rodi se Ničeova zvezda koja pleše. Nakon duboke i suštinske razmene sa mojim heroinama…. nakon naših dvadeset meseci zajedničkih dubokih urona… shvatila sam koliko volim sve to. Te naše duboke razmene. Zajedničke uvide. Smeh. Duhovitost. Živo znanje koje se iz naših razgovora pomalja. Inspiracija. Tokom dugog dana slatki nektar mi se polako stvarao. I… do kraja dana sve je ponovo imalo smisla. Radosti. Osećala sam tolike teme koje mi naviru. Koje jedva čekaju da se napišu. Opet meni reči moje.. Opet meni radost moja. I dalje nisam raščivijala šta je u mom životu starije? Inspiracija? Ili radost? A nije ni važno. Izlazak iz kome… kolosalna stvar. Pevao mi je Džoni.
Sebi sam obećala da ću celim svojim bićem negovati i radost. I inspiraciju. I koliko ću čuvati svoj prostor stvaranja. I slatki nektar. Da mi večno traje. U svakom slučaju… promisliću i o načinu na koji radim. Možda će se desiti neke organizacione promene. Možda ću aktivirati i neke nove načine da se sa svetom srećem. Možda ću aktuelizovati Bepin klub radosnih srca. Otvorenih umova. I tela željnih pokreta. Možda počnem da pišem kolumnu. Možda…. U svakom slučaju… Radost & Inspiracija će biti ti koji će proces voditi. Što i vama od sveg srca želim.
Beograd, 14. jun 2022.