Evo prošao je prvi mesec u mom novom domu. I u novom studiju za Radionicu. I u mom novom življenju. Čije obrise i atmosferu polako osećam. I čije staze sam ovih septembarskih dana, dan do dan konstelirala. I dobila prvi jasniji osećaj, sliku i muziku novog života. Koji se rodio iz odluke da izađem iz svoje Republike. Nakon osam i po godina u Inter brigada. Tokom kojih se Radionica razbaškarila. A pisac u meni uspostavio. I stasao. I mnogo herojskih gozbi se desilo. Pa… iako sam sa vama delila delove svojih upitanosti i rešenosti… na redu je izvlačenje naravoučenija prethodnog perioda. Što i jeste suština svih mojih učenja. Povezivanje setvi & žetvi. Univerzalnih principa & zakona preobražaja. Da ne kažem integracija. Tako velika i moćna reč… danas tako floskulizovana.
Upravo taj deo većina nikada ne uradi. Da upakuje svoje lično iskustvo. Poveže setve & žetve & prateću nebesku mehaniku. Čudesa i pokore i slučaje sa njima povezane. Jer… čuda su samo nedovoljno poznavanje zakona prirode. Rekli bi mudraci. Skloni smo parčiće svog života razbacivati na sve strane. Kao da zavaravamo tragove. Deleći raznim ljudima razne delove priče. Servirajući svakome od njih ponešto. Vešto izbegavajući neke teme i od samih sebe. A dok ne obujmimo sve delove tih naših razbacanih slagalica, naravno da ne možemo da razumemo o čemu se u našim životima radi. I to je jedno od mojih glavnih bavljenja u svim mojim radovima. Da aktiviramo treće oko. Jasnovidi deo u nama. Koji se budi kada povežemo razbacano. Razumemo o čemu se tu radi. Izvučemo naravoučenije. Zahvalimo se na njemu. A ostale elemente, sadržaj i viškove arhiviramo. Zadržavajući učenja. I naslove poglavlja. Kako bismo mogli lako i slobodno da se krećemo svetom.
Počelo je hladnom zimom. I smrzavanjem u velikoj kući. Kotao se kvario. Kuća je polako pucala. Prokišnjavala. I tražila moju ogromnu energiju. Česte popravke. Činilo mi se da ložim novac. Da zavisim od dobre volje mnogih u nizu. E vala sam završila sa smrzavanjem. To su te snažne misli namere koje pokreću svetove. Znam taj osećaj. I tu misao čak ni izgovorenu. Koliko je snažna bila. Dakle… namera aktivirana. Iz dubine moga bića.
U aprilu izlazi Nindža. Čeznutljivo gledam njegove korice. Čije sam elemente lično postavljala. Ona sa crvenim tobolcem na ramenima. I koferom. Zagledana u izlazeće sunce. U svoju jasnu viziju. O čemu se radi pitala sam se? Odakle ova čežnja? I kako to da čeznem za trenutkom u kome je sva moja imovina bila spakovana u jedan kofer? A znanja u tobolac? I kada nisam imala čak ni adresu na koju sam se zaputila? Ali sam imala jasnu viziju… koja mi je davala božanstveni osećaj da sam na svom putu. Setila sam se.
Ovo se na putovanju heroja zovu pozivi. Jedan bolan. Drugi očaravajući. Najveća većina ove pozive prosto ignoriše. Govoreći sebi (i drugima) da nije pravo vreme. Da je to sigurno plod naše uobrazilje. Da nešto fantaziramo. Tražimo preko leba pogače. Međutim… duboko u sebi osećamo zvuk zvona. Koje ne jenjava. Nego se sve češće oglašava. Sve glasnije i glasnije. Ding dooong.
Proleće je bilo toliko intenzivno. Da ne znam kako sam ga pretekla. Moja kuća u Inter brigada i novopristigla mi Amazonka traže sve više i više moje energije. U travnju travnjaci bujaju. I zahtevaju. Baš kao i mnogi cvetovi. Što bi da se presade. Da promene zemlju. Odjednom svi moji voljeni predmeti koje sam tokom godina življenja u Inter brigada nadobijala počinju da me guše. Umesto da me miluju. Ne mogu da živim od njih. Zagledana sam u korice mog Nindže. Kofer i tobolac. Ah. Kakva lakoća. Sloboda. Ah. A ja se osećam kao kakav tromi medo. Što ide na bal. Uh. Ne.
I počinjem selidbu… a da je nisam bila ni svesna. Počinjem da sortiram. Šta od svih tih divnih voljenih predmeta mogu da odnesem na Amazonku? Šta da podelim? A šta da zadržim? Velika provera vrednosti u toku. Oslobađaje od predmeta. Uspomena. Radovi u toku. Zezam se tih dana.
Prvomajska eklipsa mi donosi još jedan poziv…. oozbiljno povećanje stanarine. Uzimam olovku i papir. I postavljam matematiku. Kapiram da deceniju nisam menjala cene. A da sam dodavala i dodavala onoliko toga. Herojske celodnevne gozbe. Onlajn runde. Snimke. Materijale. Knjige. Bepin špil. Postajem svesna da sam herojsku republiku sa postojećim cenama prethodne godine jedva finansirala. A sa novim cenama da mi postaje omča oko vrata. Bukvalno.
Pisac u meni bojkotuje. Neće ni reč da napiše. Iznuren je. Od hauzmajstora dve kuće. Od male od palube. Koja vrši nabavku. Od šefa kuhinje. Koji volontira. I iskazuje se. To je bila donja tačka ovog herojskog kruga. Posrćem pod teretom koji sam sama sebi natovarila. I na koji sam naučila moje heroje. Celodnevna ultra premijum usluga na nivou 10 tela. Po ceni od kakao ceremonije. Uz dužno uvažavanje i obožavanje ove veličanstvene biljke. I njene ceremonije. You know what I mean.
Zvona zvone li zvone. Ja posrćem. Pisac arlauče. Neće da napiše ni reč. Dok ga ne uvažim. Što i činim. Jer shvatam da mi je on najvažniji. Da bez njega ne mrem živeti. Za početak pišem kako mu je. I kako mi je. Otvaram dušu lepom mom svetu. I ne pitam se šta će misliti. Kako to da mentorka Bepa nije haj? Kako to da joj je stalo znanje? Što je početna tačka za svako stvaralaštvo. Da krenemo upravo sa one tačke na kojoj smo. Da bismo mogli da stignemo tamo gde želimo da budemo. Kriza. Blokada. Upitanosti. Ostvaram srce. Delim ih sa svetom. I to ne sa svakim svetom. Da budem precizna. I da podvučem ovo više puta. Najvažnije je sa kim o svojim upitanostima razgovaramo. Da li imaju kapacitet da nas razumeju? Da li svojim životnim poimanjem obuhvataju i naše iskustvo? Ja razgovaram sa lepim mojim svetom. Sa herojima. Sa ekipom na mrežama. Naročito sa specijalnom jedinicom. Koju sam za tu priliku oformila. Radionica donošenja odluka. Think & blink & link. Aktiviram sva znanja i beleške i ideje koje na temu imam. Ažuriram ih. Poklanjam se. I počinjem.
U tom otvaranju… stigle su mi razne poruke. Moskva šnita sa Rosanom. Kao simbol ćejfa. Poziv na Adu ciganliju. Moju milu. Na koju od hauzmajstorisanja i šefovanja kuhinjom nisam stigla ni da privirim neko vreme. Mid jun a ja ubledela. Jebote. To se nikada nije desilo. Samo baštovanska farba. I usputno sunce koje sam u obavljanju nahvatala. Nezapamćeno. Nisam znala da imam ovoliko parče mučenice u sebi. Ne sviđa(m) mi se. Brzo idem da je osunčam. Sećam se tog prvog vrelog dana na Adi. Zatvorila sam suncobran. Namerno se nisam namazala čak ni kokosovim uljem. Trebalo mi je prženje na Suncu. Gorenje. Puštam se. Osećam feniksovanje. Osećam da sam ispratila mučenicu. I aktivirala Lutalicu. Sledeći arhetip u procesu transformacije. Pevušim moju omiljenu mantru. Rundekovu pesmu. Sa kojom sam odlepršala iz onolikih situacija. Postoji otok osunčan… mnogima od nas od detinjstva znan. O njem od djetinjstva razmišljam. A sad je stigao i taj dan. Pa zbogom sive luke i oblaci. Dizem sidro i odlazim.
U povratku sa Ade nalazim ružičasto-narandžasti haljetak. Koji bez probe kupujem. Novu boju. Novu frekvenciju. Ništa staro ne znam da obučem. Sve one stvari u ormanima više nisu moje. Skinula sam košuljicu. Upravo sam je spržila sunčanjem na Adi. I spremna sam za polazak. Ne pitam se ništa. Kako ću? Šta ću sa ovim? Veliki je to sistem za raspetljati bio. Ta moja Republika. U kojoj sam bila i predsednik i hauzmajstor. I još mnogo toga između. Umorim se i kad počnem da nabrajam. Pakujem i kecelju. Neće mi se više da skuvam ništa. Neko vreme. Dosta je bilo! Još jedna jasna (čak i neizgovorena) namera. Tada sam postavila novu nebesku mehaniku. Osunčala novu Viziju. I naštimala se na nove frekvencije. Boje, tkanine, forme… nisu mala zajebancija. Osećam da sam krizu transformisala u katarzu. Feniksovanje. Stoto…. hiljadito. U bilo kojoj vatri da budem… u sebi sam. Podsetim se da sam ja ipak vatra. Vatrica. Onolika.
Pisac u meni se polako smeši. Počinje polako i stidljivo da piše. A meni se životna radost vraća. Osećam ogromno olakšanje. Što je uvek siguran znak da sam dušu svoju uvažila. O da. Na dobrom sam putu. Što se mene tiče… do ove tačke je centralna postavka nebeske mehanike postavljena. Ostalo je da se otvorim. Da joj verujem. I da pratim znakove. Uvažavajući svoje lično iskustvo. I učenja iz prethodnih nekoliko stotina herojskih mi đirova. I isto toliko feniksovanja.
Na prvi dan i u prvi čas leta… u krilo mi sleće studio za Radionicu. Srce grada. Cara Uroša. Božanstveni prostor. Koji znam još iz nekog prethodnog života. I volim od prvog časa. Sa prozora se vidi kupola susedne zgrade. Zadužbina Dušana Grujića. Kako se zvao moj tata Duško. Preko puta Lejla bar. U kojoj smo Virtuoz i ja imali promociju naše knjige o ljubavi. Ne mislim više. Osećam Svetlost. Najdužeg dana u godini. Najjačeg Sunca u godini. Ooooo da.
Istoga dana otkazujem moju Republiku. Selim se za mesec dana. Taman toliko da zatvorim sve zagrade. Sve repove prošlosti. I da moje mile Inter brigade ostavim onako kako im dolikuje. I taj slatki mesec življenja u otkaznom roku. Dešava se ogromna ljubav sa komšijama. Sa celim vračarskim svetom. Sa kojim sam se naročito zavolela tokom pandemične godine. Pozdravljam se sa lepim neimarskim svetom. Prilaze mi čak i nepoznate komšije. Čuli su da idem. Žao im je. To svetlo koje je sijalo iz moje Republike. Taj moj bicikl. Osmeh. Crvena. Pune korpe izobilja. Cveća. Moj ružičnjak. Svi ti divni ljudi koji su kod mene dolazili. Očekuju da se uskoro vratim. Ah. Dirnuta sam. Suzim često. Nisam imala predstavu šta sve komšije spaze. Onoliku ljubav razmenjujem. Dajem. Dobijam. Preliva. Ah. Tekovina. Nisam ovde džaba živela 8.5 godina. Vredelo je truda sve davanje. Ljubav koju sam tih dana dobijala… beskonačno me je punila. Jer sam fizički po malo i posustajala. Ponekada i posrtala. Jer… hauzmajstor i šef kuhinje i selidbar i neizostavna mentorka 😉 bili su vrlo aktivni. Selidba je počela. Nindža u meni se radovao. Zvižudukao. Izvadio crveni tobolac. I polako počeo da se oslobađa stvari. Kao i pisac. Koji je pisao i pisao. I zviždukao ličnu Marseljezu. A sad je došao i taj dan. Pa zbogom sive luke i oblaci… dižem sidro i odlazim.
I baš kao u svakom herojskom điru… kada načinimo iskorak… bez promišljanja i kalkulacija… podrška sledi. Mentori. Vodiči. Prijatelji. Sa svih strana. Svi se nude. Oglašavaju. Evo tu sam. Šta god ti treba. Diiiivan je osećaj. Mira sa drugoga sprata će mi čuvati i negovati cveće. Bolju negu nisam mogla da mu zamislim. A uletela mi je bogami i Gazdićka. Kao kec na desetku. Sa svojim storidžem. Vrata do vrata moje Republike. U koji sam smestila ono što sam naslutila da će mi u budućem stanu trebati. I kojim sam namerom iz srca pozvala. Istočno Sunce za svitanje. Pogled sa sprata. Terasa. Nebo. Mir. Novo. Belo. Dorćol. Žamor i mrmorenje grada kad se spustim.
Na Ognjenu Mariju deo stvari nosim na Amazonku. Velika provera vrednosti. Šta je uz mene uvek. Sa Larusovom Matematikom. Ugovorom o kupovini Amazonke. Odbaranim fotkama. I uspomenama. A šta je u storidžu kod Gazdićken. Šta prosleđujem dalje. A čega se rešavam. Divan osećaj. Avgust provodim na Amazonki. Povlačim se od sveta. Pisac dobija ful tretman. Da mu se odužim za onoliku patnju. Plivam. Vozim bajk. Sunčam se. Pišem. Picnjavam Amazonku. Jedna kuća mi je sasvim dovoljna. Dve su već robija. Oooo da. Treba mi stan u kome neću imati mnogo bavljenja. Nov. Da mogu da stvaram. Da se điram Belim gradom. I da se ozbiljnije pozabavim pakovanjem onolikog opusa. Koji sam u Inter brigada napravila. Stvaranje. Slaganje. Fino pakovanje. Deljenje. Ihaj. Još jedna namera u nebesku mehaniku odaslata.
Kada je namera jasna… Nebesa mehanika se na nju takoreći trenutno našteluje. Dok ja slažem rukopis nove knjige… u naručje mi sleće stan. Iz lepog mog sveta. Ništa traženje. Cimanje. Agenti. Vamo-namo. Ima sve elemente koje sam tražila. Osim što nije na Dorćolu. I ima koji kvadrat manje nego što zamislim. Nuh… terasa mu je bajna. Alan fordovska. Sa terase se ulazi u stan. Kakav šik. Renoviran je. Beli je. Visok. Miran je. Šapuće Pisac. Botanička bašta. Jevremovac. Kad smo već kod Grujića ;). Dan je 8.8. Isti dan kao kada mi je prošle godine u naručje sletela Amazonkica. Lavlja vrata. Kažu astrolozi. Letnja Sveta Petka… kaže mi Snežana K. Hvala svima.
Uzimam stan samo na osnovu fotki. Više mi je nego dovoljno. Intuicija mi je izoštrena od ovolikih odlučivanja. I iz udaha i izdaha odlučujem. To su dobrobiti mnogih feniksovanja. Mnogih drumova hodočašćenih. Peške ili biciklom. Udah… i znaš. Vrednosti sam proverila onoliko. Znam šta je važno. Važnije. Najvažnije. A šta baš i nije. Ihaaaj. Kako dobar osećaj. I to je centralna destinacija mojih bavljenja. Da dođemo do tog osećaja. A kada njega imamo… možemo slobodno da se navigamo svetom. Ihaaaj. Kao na koricama moga Nindže. I kao u mojoj Filozofiji slobodnog kretanja svetom.
Osećam veliko olakšanje. Čujem kamen kako mi pada sa srca. Nisam ni znala koliki je bio. Nisam znala kada ću naći stan. Ukrajinska kriza… avgust… studenti… podivljale cene beogradskih stanova…. bile su zemaljske činjenice. Međutim… nebeska mehanika je ipak starija. Rekla bih. Čula sam kamen kako je tresnu o pod… kada sam Ani potvrdila da stižem u ovaj beli stan krajem avgusta. Tada sam shvatila da je ovaj herojski đir takoreći rešen. Ihaaaj. Nuh… ni gotovo dok ni gotovo. To sam takođe u mnogim feniksovanjima naučila.
Ostalo mi je još da uspostavim Amazonku moju milu. Da dočekam moje Amazonke. I da podelimo Amazonija Experience. Cvrčak i mrav. I to je bilo čudesno. Ekstaza slaganja svih tih pazlica Vizije prelivala se na sve. I baš smo imale snažno i transformativno iskustvo. Dan nakon njega… spakovala sam stvari sa Amazonke. I sa Marinom se doselila u moj novi beli stan. U Profesorskoj koloniji. Ostalo je istorija.
Ovaj mesec sam oživela elemente vizije. Novi kraj. Božanstveni. Staro-beogradski. Dorćol Gornji. Donji. Onaj fini žamor. Botanička bašta. Novi stari Beograd. A mir. Novo. Belo. Potrebno i dovoljno. Ništa viškovi. Sve mi je na skok. Na pet do petnaest minuta. Konstelirala sam nove staze. Naučila sam i da uteram bajk u novo dvorište. Da raspakujem studio za Radionicu. A da se ne izudaram sva. Studio koji smo nazvali CU u Cara Uroša nam je svima legao. Svima je izmamio wooow. I kada su u njega ušli. I ozarenost i odmornost… kada su iz njega izašli. Nakon celodnevnih rasplitanja životnih zavrzlama. I ređanja niti u tkanje smisla. U jasnoću. U Viziju..
Ovih dana su sve stvari sele na svoje mesto. Knjige. Cveće. Konstelirane su prve staze. I kod mene. I kod mačora mi Srećka. Koji je takođe šampion ove naše katarze. Za mesec dana živeo je u četiri prostora. Što za teritorijalne mačore nije ni malo prijatno. Novi beli stan zavoleo je na odmah. Baš kao i Pisac u meni. Koji je tražio privatnost. Mir. Neuznemirenost drugim energijama. Prostor samo za sebe. Vreme poprilično. Zadovoljan je. Zahvalan je. Razigran je. Piše li piše. Mentorka je takođe više nego zadovoljna. Novim belim studijem CU. Nebo. Galebovi. Wow prostor za celodnevne duboke urone. Testirala sam ga sa svim aktivnim herojskim generacijama. Ozarenost opšta. Sa korenske čakre stigosmo do krunske. Rekoše mi moji heroji. Prošli smo ceo đir. E pa baš tako. Od korenske do krunske čakre. Sa zemlje u nebo. Prija mi ovo Nebo. I u stanu. I u Studiju. Svitanje. Mir. Galebovi kao nova vrsta ptica. I jasan znak da je Dunav blizu. A žamor čim iz ulice zamaknem. Prija mi što investitori još uvek nisu načeli ovaj kraj. Što osećam šmek starog Beograda. U kojem sam odrastala. U komšiluku. Kopitareva Gradina. Ugao Vlajkovićeve i Hilandarske. Često me put nanese pod prozore mog odrastanja. Dobar je osećaj. Snažan.
I to bi bilo to. Za sada. Prvi mesec novog života je prošao. Glavne staze su konstelirane. Pobočne mi se sviđaju. Svesna sam da se ovaj herojski đir bliži svom kraju. I da je na redu završna tačka. Integracija. Deljenje darova sa putovanja. Eliksira. I evo ga. Nova svesnost. Nove staze. Nova učenja. Koja sa vama delim. U raznim oblicima. U ovom ispovednom eseju. Koji sam u dahu ispisala. A cele godine ga živela. U novom rukopisu. Nebeska mehanika. Koja se sprema da se svetu podari. Nove generacije Radionice. Uživo i onlajn. Pa kome od toga više treba. Zadovoljna sam. Zahvalna. Troškove sam racionalizovala. Cenu radionice optimizovala. Da lepi moj svet može da je priušti. Bez da bankrotira. Uz istovremeno vrednovanje svoga znanja. Iskustva. I svojih davanja. I da ne moram da se zadužujem da bih finansirala svoja bavljenja. Što bi rekli win win. Viškova sam se rešila. Sve je čisto. Novo. Belo. Prozračno. Svaka stvarčica je protrešena. I preispitana. Novi đir može da počne. Ihaaaaj.
I evo mene. Spremam se za Novi Sad. Bajkom. Pa sokolom. Ihaaaaj. Danas je veliki dan. Moja Istuška zvana Majuška predstavlja svetu svoju knjigu. Svetlost tame. Jedan veliki ogroman značajan herojski đir. Sa onolikim učenjima. I porukama. Mislim da bi svako treba da je pročita. A pre toga šišanje. Kod mog Gorana. On zna da mi uhvati frekvenciju. I da me fino našteluje za novi herojski đir. Spremna sam. I zahvalna. Ihaaaaj.
Beograd, 30. septembar 2022.