Tebe kao da su vukovi odgajali. Rekao mi je jednom prilikom tata Duško. Kome je moje biće vazda izmicalo iz zadanih normi. Koje je malo poštovao. Malo kršio. Više poštovao. Nego kršio. Ali ih je vrlo bio svestan. Mari… kod tebe ništa nije normalno. Često su mi govorili moji Somborci. Svaki put kada bi se suočavali sa mojim novim načinima. Ishrane. Kretanja. Spavanja. Voljenja. Moljenja. Slavljenja. Ti kao da si na dupe izašla. Govorio mi je još jedan Dušan. Jedini šef koji je imao dovoljnu dozu autoriteta i ekstravagancije da mogu da ga kao lidera poštujem. I čije sam zadatke prihvatala. Doduše… radili smo zajedno pola godine. Toliko sam mogla da se uklapam u nečije zadatosti. I Virtuoz je znao da me zeza na temu da mi ništa nije normalno. Pa nisi mi ni ti normalan. Govorila sam mu. Svakako da naša ljubav… ćerke iz „fine“ somborske građanske porodice koja se dičila svojim obrazovanjem… i njega samoukog romskog virtuoza na prim tamburici nije normalna. Ali je vrlo prirodna. I naša. A ja sam se vazda čudila tome šta za okolinu nisam bila normalna. Jer sam sebi jedina moguća. Svoja.
Isto tako ne umem da odogovorim ni na jedno od klasifikacionih pitanja iz uobičajenog spektra. Odakle sam? Iz kog sam grada? Kojoj naciji pripadam? Čime se bavim? Kakve radionice držim? Zbunjujem i izdavače. Kom žanru pripadaju moje knjige? Pitaju me. Od svukud sam. Ne pripadam nekom prostoru, narodu ili vremenu. Svoja sam. Nesvrstana sam. Težim visokom stanju svesti. Ka kome se krećem istrajnim putovanjem u mom smeru. O tome se u ovom promišljanju radi. O našoj ličnoj ekstravaganci. Koja se uglavnom ne uklapa u zadate forme. I samim tim nije normalna.
Čudila sam se dok su me u kratkotrajnom izletu u korporativni svet militantnog mučeništva vazda nešto pitali. Komentarisali. Zagledali. Pipkali. O mojim se podgaćama ili nadgaćama, kako su zvali moje šarene čipkaste helanke, raspravljalo na kolegijumima. A generalni sekretar je priznao da mi je sa službenog puta u Norvešku umalo doneo jedne nadgaće? Ili podgaće? Pitao se. Na opštu žalost… bio je u društvu nemilosrdno striktne nastojnice i prve velikomučenice… koja je ovakvo ponašanje smatrala krajnje nedoličnim. Pa su norveške nadgaće ostale samo u domenu anegdote.
Vazda su me mešto Pitali. Pipkali. Pretresali mi cegere. I pitali me šta nosim unutra? Šta sam kupila na pauzi? A neki su i bukvalno otvarali moje torbe. Da vide šta imam. Što bi mi bilo razumljivo da sam radila u nekom mestašcetu daleko od prvog grada. I van domašaja interneta. Zbunjivalo me je to što su ljudi koji su službeno putovali deset inostranstava godišnje toliko šenili nad mojim cegerima. Maštu im je naročito raspalila anegdota. U kojoj smo Gensek i ja imali kvar na putu. A ja krenula da vadim turmalin i slično kamenje… da pokrenem neposlušni auto. Dok smo čekli turmalin da proradi ili službu da nas aktivira… iz torbe sam izvadila florentinski pasulj. Za dragog Genseka koji je voleo i znao da prepričava anegdote… ovo je bila bingo priča za sva vremena. Kako sam poređala kamenje po autu. A iz armani tašne izvadila pasulj. Sa sve tanjirima, priborom za jelo, stolnjakom za na haubi. I ceo fazon. Konačno su saznali šta nosim u cegerima.
Brzo sam napuštala ta mesta nepripadanja. I tragala za svojim pripadanjem. Jer kao što reče Radjard Kipling… za snagu vuka potreban je čopor. A za snagu čopora potreban je vuk. Čopor kome sam pripadala bili su i ostali moji prijatelji. Kojima sam više manje bila „normalna“. Jedino što kad bih sa ekipom šetala gradom Novim Sadom… ljudima smo delovali kao da smo iz nekog benda. Pored ove ne-male prijateljske pripadnosti, kojom sam životno blagoslovena, najdublja pripadnost koju osećam jeste sa mojim herojima. Mojim studentima. I sa plesnim plemenom. Njima ne moram da objašnjavam svoje ekstavagance. Niti da istresam cegere. Naprotiv. Sa njima zajedno mogu da se pozabavim još boljim razumevanjem našeg jedinstvenog neponovljivog izraza. Naše ekstravagance. Bez da je objašnjavamo. Branimo. Umanjujemo.
Eh koliko sam se oduševila kada sam čula da plesno pleme organizuje doček nove godine. U Istri. Svetvinćenat. Ime dovoljno ekstravagantno… da zainteresuje. Baš kao i učitelj Džon. Legendarni učitelj dečačke energije. Čula sam o Džonu onoliko priča. Jedni ga obožavaju. I decenijama plešu sa njim. Drugima je preteran. Divna referenca u mom svetu. A sticajem okolnosti… iako sam u plesu ritmova skoro deceniju… sa Džonom još nisam plesala. Nisam imala dileme. Od kada sam za događaj čula… do prijave… prošlo je manje od sat vremena. Zimski ples sa Džonom u Svetvinćentu… pravi trit za moje biće. Ihaaaj. To je moja ekstavaganca. Moj svet. Ples. Učenje. Razmena ličnih ekstravaganci. Pleme. A tek što volim da učim od majstora. Naročito onih koji su živahni, vibrantni i aktuelni i u sedamdesetim.
U Istru sam stigla nakon krunisanja jedne prilično zahtevne, ali u konačnosti izdašne i uspešne godine. U kojoj sam izašla iz moje Republike. Razdvojila privatni i poslovni život. Napravila veći prostor za pisca u meni. Preuzela izdavaštvo u svoje ruke. Objavila dve nove knjige. I novo izdanje Nindže. Koje su čučale u folderima. I čekale da prestanem da se bavim nekim drugim poslovima. I baš sam pustila i dozvolila svojoj svetlosti da blista. Da slavim uspeh. Nebesku mehaniku koja je izašla početkom decembra. Osvestila sam da sam zaokružila jedno veliko poglavlje. Tetralogiju započetu Nindžom. Pre osam godina. Nastavljenu Virtuozom svakodnevice. Randevuom sa Muzama. I krunisanu Nebeskom mehanikom. Krug je bio pun. A ples ritmova naučio me je koliko je važan taj peti ritam. Duboka tišina. U kojem se sleže, slaže i pakuje sve što je bilo. Da bih sa snage činjenja stigla do moći bivanja.
Nalazila sam se u tom, nama zapadnjacima vrlo neugodnom praznom prostoru. Koji zatrpavamo raznim zvrndanjima. I bavljenjima. Samo da nije tiho. Između dva rukopisa. Između dve teme. Da osvestim priču koju živim. I koju pričam. Story being. Story living. Story telling. I da je osvežim. Možda malo obogatim. Možda da promenim rukopis. Žanr. Način. A možda i ne. Ali u svakom slučaju da ih osvestim. I da biram. Možda posmatrač u meni poželi da odabere neku novu priču. A došla sam i po Istru mog odrastanja. Rovinj koji je na dvadeset kilometara od Svetvinćenta. I koji je mojih prvih dvadesetak godina bio moje more. Došla sam i po razmenu sa plesnim plemenom. Da malo ne budem čudna. Nego da razmenim recepte sa mojim plemenom. Došla sam i po Jugoslaviju. Zemlju mog odrastanja. I jedinu teritoriju prema kojoj sam osećala pripadnost. Došla sam i po zagrebaćke đusi reči. I po melodiju tog grada koji me je takođe oblikovao. I po istrijansko- italijanski. Po lipo da vam gre. Da mu dodam bre.
Radionica je počela i pre nego što je zvanično počela. Kada smo u svlačionici dvorane u kojoj ćemo plesati narednih pet dana… trebali da ostavimo sve svoje stvari. A u dvoranu da ne unesemo ništa. Što uključuje i pasoš… novac… kartice… telefon… vodu… sve to. E da. Sa koliko toga se zaklanjamo. Oblažemo. Tapaciramo. Koliko toga mislimo da nam treba. Setila sam se jedne lude scene. Tek sam bila pristigla u Tokio. I još uvek nisam skontala gde se baš nalazim. Bio je to početak milenijuma. Stigla sam kao survajver balkanskih ratova. Nakon raspada svih mojih svetova. Nenadanog siromaštva u kojem sam se zatekla. Stezala sam čvrsto svoju tašnu sa sto dolara i pasošem. Da mi je slučajno neko ne ukrade. Na ulazu u budističko svetilište zamolili su me da ostavim sve svoje stvari. Kao sada u Svetvinćentu. Sećam se koliko sam bila napeta. Izvirivala napolje. Iako mi stvari nisu bile ni blizu domašaja očinjeg vida. Jedva sam preživela tu ceremoniju. I dočekala da izađem napolje. Da vidim da li su moje stare sandale tamo. I moja torba sa sto dolara. I pasošem Srbije i Crne Gore. Kako se tada zvanično moja zemlja zvala. Serbia and Herzegovina? Pitali su me bolje upućeni.. odakle sam?A ja sam klimala glavom. Može i tako.
Ubrzo mi je postalo jasno koliko je ova moja briga apsurdna. U Japanu već pet vekova nije zabeležena nijedna krađa. Nakon drastičnih mera odsecanja desnice. A ceo Tokio bio je jedna veličanstvena, skladna i nepretenciozna modna revija Vitona i Gučija. Kada sam spazila svoje razgažene sandale… smeštene među onoliku fensi obuću… shvatila sam da sam možda najsiromašnija osoba u Japanu. Počela sam da se cerekam. I životno da se opuštam. Da popusti moj stisak tašne. Slobodno da se krećem svetom. A konačno i životno me je opustila scena u tokijskom Diznilendu. Prizor nekoliko stotina najfensijih bebi kolica. Sa najvećim Viton tašnama koje sam videla. Koje koštaju čitavo bogatstvo. Koje su prave. Jer u Japanu ne postoji ništa fejk. Ni kao ideja. Japanke ostavljaju na tim dečijim kolicima svoje pune velike Viton tašne sa celim sadržajem. I odlaze na celodnevno uživanje. Ah da. Jedino što je moglo da mi se desi je da mi ubace koju stotinu dolara. Kada vide onaj moj skromni ceger. Što se i desilo. Od japanske države dobila sam vrlo izdašnu stipendiju. Koja je nadoknadila sve nepravde dotadašnjeg življenja. Izvela me iz siromaštva. I proizvela me u Nindžu. Od Japana sa Balkana. Baš kao što moj prvenac i kaže.
To pitanje sa torbama je definitivno veliko pitanje. Nisu se moje kolege slučajno pitale šta nosim u tašni. A kada sam pre deset godina ostavila pušenje… napisala sam tekst Torba mojih zavisnosti. Fascinirala me je ta sloboda kretanja svetom. Naspram pune torbe mojih zavisnosti. Sa kojom sam se kretala po kući. Jer mi je vazda nešto trebalo. Bombone, upaljač, cigarete jedne, druge, pepeljara za poneti… blablabla. Kada sam prestala da pušim… odjednom mi za kretanje svetom više ništa nije trebalo. Samo ključ. Divnog li osećaja slobode.
Dakle… torbu i cipele ostavila sam ispred dvorane. A u dvoranu sam ušla bosa. Udobna u svojoj koži. I spremna za avanturu. Nisam imala čak ni flašicu vode za koju bih se uhvatila. Pa ako se u ovom istrijanskom mestašcetu zvanom Svetvinćent… sa sloganom unlock the mistery… nešto i desi… onda je to svakako deo velikog plana.
Zato i volim (plesne) radionice. Nema zaklanjanja. Etiketa. Hijerarhije. Titula. Govornica. Katedri. Ništa osim bosih nogu. Tela. Plesa. Svi su tu sa istim zadatkom. Aktivirati snagu vuka i čopora. I naći svoje mesto u poretku stvari. I baš sam bila uzbuđena. Trebalo mi je da pijem vode sa izvora. A sa Džonom… izvor je nepresušan. Važno je vraćati se na svoj izvor. O da.
Mesto sa koga sam kretala u novogodišnju plesnu avanturu bila je tačka… Lipo mi gre… bre…. Uspeh koji sam ovaj put imala hrabrosti da izvozam. Ceo talas. Bez da ga trivijalizujem. Umanjim. Lansirala sam Nebesku mehaniku. Onako lepo. Sa mojim svetom. Kako joj i dolikuje. Nisam se bojala da izvozam ovaj talas uspeha. Bez da se bojim što će proći. Bez straha od uspeha. I ne-uspeha. Od gornje i od donje tačke. I praznine koja dolazi. To je ta divna priroda plesa ritmova. Što se naša tela fino zakače za prirodu talasa. Koji ima svoje amplitude. I vrlo sam svesna njihovog dolaženja i prolaženja. Gornjih i donjih amplituda. Svesna da sve teče. I sve se menja. U svakom trenutku.
Na to me je podsetila i haljina koju mi je Deda Mraz poslao direktno u plesnu dvoranu. U ekstazi najboljeg plesnog talasa koji smo sa Džonom plesali. Haljina sa oslikanim Rovinjem mog odrastanja. Šarmantnim. Umetničkim. Pre Lonea i novog talasa koji je Rovinj zapljusnuo. I bez žala što Rovinj nije kao što je nekada bio. Baš kao i uspeh. I neuspeh. Sve teče. I sve se menja. Ipak… fantastično mi je prijalo da nosim na sebi taj Rovinj koji je bio moj. Svesna da sada pripada nekim drugim ljudima. Setila sam se džentrifikacije. Pojma koji sam čula u NY. Umetnici i razni avangradni frikovi biraju napuštena mesta grada. Picnjavaju ih. I svojim prisustvom načine fensi. A onda ta mesta prodaju japijima. Koji su spremni da za njih plate visoku cenu. A ekstravagantna ekipa ide dalje. Da prave sebi neke nove kutkove. Do neke nove japifikacije. To su ti talasi. Ciklusi. Rovinj mog odrastanja je u mom biću. I na mojoj haljini. A mi sada pravimo neka nova mesta. Neke Sentvinćente. Bale. Motovune. Otkud znam.
Fešterajsko Kraljevstvo. Pisalo je na tabli ispred naše plesne dvorane. Na redu je bila moja fešta. Puštanje seb. Zimi. Ritualima. Ples sa mojim plemenom. Bez etiketa. Sa čistim energijama. Sa našim ekstavagancama. Koje su u plesu ritmova tako očite. Ne znamo ništa jedni o drugima… ni jmbg što reče jedna moja pravnica ;)… ni puno ime… o prezimenu da ni ne govorim… ni jednu jedinu svetovnu etiketu… a naša bića ipak znaju sve. I tako se lako i duboko povežu. Čekalo me je fino štelovanje sa svetom oko sebe. Puštanje svoje individualnosti do maksimuma… a onda je nadići. Do zajedništva. Do univerzalnosti. Ah. Večni i nimalo lak zadatak. S početka radionice sam se podsetila da postoje i druge energije. A ne samo uspeh. Bile su tu i tuga. I razne boli. I to večno pitanje kako spojiti nečije slavlje i nečiju tugu? Što se na radionicama redovono dešava. Jer život je stari balansero. Pa se u istoj ekipi uvek neko zaljubi… a neko se razvede. Neki se rode. A neki odu. Da. To je bio sledeći korak. Biti sa mojim ostvarenjem… i sa ljudima koji su u sred svoje izgubljenosti. I sa onima između.
Ova godina me je podsetila koliko je važna prava mera naviganja životom. Tema godine bila mi je…. da je najveća prepreka ljubavi lična važnost. Ali i lična nevažnost. O kojoj sam promišljala u nekoliko tekstova. Podsetila sam se koliko je važno balansirano energetsko polje. Ni suviše meko… ni suviše kruto. Da slobodno mogu svetu da kažem… Evo tu sam. Ovo je moja istina. I moje iskustvo. Da ne bude umanjeno. Drhtavo. Slabašno. I u ličnu nevažnost uvijeno. Pa…. ovo je moja istina… valjda…. možda… mislim.. na neki način… možda…. ali ne stvarno… možda nisam trebala ovo da kažem. A sa druge strane da ne bude ni prekurčervito. U ličnu važnost i novokomponovane instagramske manire „koja sam ja meni carica“ upakovano. To mi je bila tema godine. Da dozvolim svojoj svetlosti da blista. Ali da dozvolim ljudima da budu u svojim ličnim podrumima. Da ih ne zabljesnem i ne spržim svojom svetlošću. Svojim bićem.
I svakom ćelijom sam osećala koliko mi je važna ta razmena ljubavi i podrške sa plemenom. Da budem okružena ljudima sa kojima delim istu vrstu ispravnosti. I blisku ekstravagancu. U svetvinćenskoj Bireriji u kojoj smo pili kafu na zidovima je bila izložba Area neutra. Koja je tako korespondirala sa mojim praznim prostorom. The value of exchange is the unique value. Naročito u Area Neutra. Podsećalo me je platno sa zidova Birerije. I onda me pitaju gde se skriva Nebeska mehanika… Pa nigde se ne skriva. Sve piše. Samo ako smo otvoreni da vidimo. I da sa svojim životom povežemo.
Posle skoro decenije plesa… Džon mi je osvestio da sam Kraljica Haosa. Za sebe sam mislila da sam neka kombinacija stakato i lirskog ritma. Čudesno je to koliko nam nije lako da osvestimo tu svoju izrazitost. Svoju ekstravagancu. Koja je toliko mi. Valjda zato što nam je bliža je od našeg daha. A onda sam se podsetila svoga teksta Piloti haosa. I kolege sa nekih mojih davnih učenja koji me je opisao najuređenijim haosom koji je sreo. Reči za koje sam osetila da tako pogađaju suštinu mog bića. Romana je dodala da arhetip pisca odgovara upravo ritmu haosa. A onda sam pogledala moj rukopis. Moje beleške. I moje neuklapanje u kvadratiće i linije od prvog dana. A iz sveske mi se smešio moj haotični rukopis. U kome se snalazim fantastično. Po stoti put sam se podsetila skeča iz Letećeg cirkusa Monti Pajtona. Kada se Erik Ajdl turističkoj agentici predstavlja kao Mr. Smoketoomuch. Mrtav hladan. A ona ga zaprepašćeno izneverovavši sto puta pita… Mr. Smoke Too Much? I on koji prvih pet minuta ne kapira šta ona hoće sa tim Smoke too much. Da bi na kraju skeča skontao šta se krije iza njegovog prezimena. A onda sledećih pet minuta očaran eurekom koja ga je zapljusnula ponavljao Mr. Smoke-Too-Much.
Tako sam se i ja osećala na novogodišnjem maskenbalu. Na kojem se nisam čak mnogo ni maskirala. Bila sam u toaleti koju nosim i svakodnevno po beogradskim ulicama. Ipak je moj avangardni alternativni ekstravagantni plesni svet iskazivao čuđenje prema mojoj „masci“. Prvo sam mislila da me zezaju. Podsetili su me one scene iz militantnog mučeništva. Sa pipkanjem mene. I pretresanjem mojih cegera. Da. Uvek mi se činilo da me zezaju. Nisam kapirala o čemu se radi. Baš kao ni Mr. Smoketoomuch. Dok nije skontao da je u stvari Mr. Smoke too much. Hahahahahaha. Pa mi se vratila još jedna luda anegdota. Sa jednim baš dragim čovekom. Sa kojim sam se družila krajem prošlog milenijuma. Izgledao je identično kao Kejt Ričards. I vazda se čudio kad bi ga na granicama odvajali. I pretresali. A baš sam profurao poslovnu varijantu… Plavi sako. Sat. I rej banke. Žalio nam se. Hahahaha. Nuh… svejedno su ga pretresali. Nije pomogao ni plavi sako. Ni sat. Ni rej banke. Koliko smo se valjali ovoj njegovoj poslovnoj varijanti. I mojoj ekstravaganci. Koja izbija iz svake pore. I ne može se maskirati nikojom maskom. A onda sam osvestila i kako je divno što živim u Belom gradu. U kome ovako maskirana mogu da se krećem. Bez da izazivam preteranu pažnju prolaznika. U stvari… svoju pripadnost nekom prostoru najviše mogu da vežem za ovaj grad. Koji je od prvog dana prihvatio i zavoleo moju ekstravagancu. Hvala ti Beograde <3.
Šta je lepše nego biti živ? Pitao nas je Džon u jednom trenutku. Biti svestan da si živ. Dobacila sam. E pa ovih plesnih dana sam baš često bila svesna da sam živa. I mogla sam da osetim svoju životnu energiju. Svoju ekstravagancu. U raznim ritmovima. I sa svetle. I sa tamne strane. Mogla sam da u svoje biće još dublje utkam sve ritmove. Iako su mi neki prirodno bliži. A neki dalji. Sve sam zadovoljnija kako sam se nosila sa svojim ritmom duboke tišine. Mira. I polakog buđenja. Koji su mi do nedavno bili vrlo neugodni. Smorni. Meni… novospoznavšoj Kraljici Haosa. Moje biće je uživalo u deljenju ljubavi, snage i humora sa svojim plemenom. Dala sam sebi Jugoslavije. Istrijanskog fešteraja. Stekla nove prijatelje. Proširila svetove. I još intenzivnije osetila sebe. I svoju ekstravagancu. I istovremeno pripadanje. Plemenu. Svetu. Životu.
E to je moja ekstravaganca. Neko putuje svetom. Neko kupuje haljine. Neko skija. Neko planinari. A ja sebe častim tim raznim divnim učenjima. Ovih meseci sam se baš fino počastila. Decembar sam otvorila plesnim vikendom sa Jup. Healing me softly. Joyfuly. And deeply. A ispratila sam ga sa Džonom. Taman da izbalansira. Ni malo soft. Ali deep. And joyful. To je to naše lično frikombinovanje. Kurikulum koji sami sebi pravimo. Osvestila sam koliko mi prija ovaj moj način učenja. Sviđa mi se što se nisam priklonila niti jednom sistemu. Učenju. Gotovom kurikulumu. Nego sama biram. Frikombinujem. Svoja učenja. I svoje učitelje. A to govorim i mojim studentima. Da nema gotovih sistema. Gotovih rajeva. Koje će fotokopirati. I iza čijeg će se sertifikata zakloniti. Dovoljno je u životu da skontamo jedan sistem. Ma koji to bio. I da mu dodajemo svoje ekstavagance. U mom slučaju to je matematika. O tome sam promišljala u tekstu Iz dupeta u glavu. Kako sam aktivirala svoja znanja. Moju matematiku lepog življenja. Iako je zvanično ne predajem na nekom državnom institutu. A koju svakodnevno obogaćujem novim i novim iskustvima. Upakovanim u nove i nove uvide. I u neka fina seksi znanja. Eto time se bavim. Matematikom lepog življenja. I orna dočekujem deseti rođendan moje radionice. I nove generacije studenata. Ihaaaaj.
A za kraj ovog promišljanja o ektravaganci.. u naručje mi je sletela Jungova misao… da vam se ne može vam dogoditi ništa gore nego da budete potpuno shvaćeni. I nemoj da brigate…. život se stara. Lipo da vam gre. Bre.
Fotke: Jasmina Stojanović, Dana Krhlanko i Bepa
Beograd, 9. januar 2023.