Kada sam na oktobarsku eklipsu ostala bez mreža… osećala sam da mi se ruši jedan svet. U dva treptaja sam izgubila vezu sa mojih 22 hiljade pratilaca. Sva sreća… imala sam druga posla. Pa sam mogla da primenim mudri savet Skarlet O’Hare… da o temi mislim sutra. Za par sati čekala me je nova generacija radionice. Za koju se valjalo spremiti. A odvijao se i proces pakovanja Nebeske mehanike. I dok sam disala i dolazila sebi od šoka… od urednice mi je stigla poruka, koju sam već neko vreme čekala…. Marija Grujić Bepa piše o svojim usponima i padovima. I o tome kako na kraju uvek bude bolje nego što je mogla i da nasluti. O tome da je sve oko nas poziv na rast. Potrebno je samo da se ne plašiš. I da plešeš. Licem u lice sa životom. Da pustiš nebesku mehaniku da radi svoje. E pa da. Profesorka… šta smo ono pričali? Obožavam tu duhovitost Života. Vrati mi moju ideologiju. Moje poruke. Da me podseti da je nebeska mehanika besprekorna. Čak i kada nam napravi veliko raslaganje.
Temi sam tako i pristupila. Kao što i životno pristupam stvarima. Šta naiđe… tome da budem rada. Da se mnogo ne koprcam. Čim se neka tema pojavi… nakon prvobitnog dopuštanja da kroz mene prođe u svom sirovo bolnom obliku… gledam da je što pre prodišem… da u temu uključim i telo. Da mislim svim svojim delovima… a ne samo zabrinutim umom. A umu zadam zadatak da mi pronađe dobro u situaciji. I da se pozabavi mogućnostima. Kako ovu situaciju da preokrenem u svoju korist? Kažem i hvala. Čak i ako još uvek tako ne osećam. Neki to zovu nespretnim izrazom fake it until you make it. Ja to zovem transformisanjem iskustva u veru. Vežbam tada da se podsetim raznih sličnih grande raslaganja… koja su me vodila na neka divna mesta. A bilo ih je… Setim se svega što na temu znam. U raznim oblicima. I uvek mi nešto upali. Ili smislim nešto novo ;).
U odnosu sa mrežama imala sam nekoliko faza. Od prve da me ne interesuju nikada više. Da me nisu dostojne. I da ne zaslužuju moje poverenje. Osvestila sam kolika su kula od karata. I to na živom pesku. Ne samo da je moje petnaestogodišnje posvećeno davanje u trenu otišlo…. nego nisam dobila priliku ni da se sa Lepim mojim svetom pozdravim. Sklonjena sam krajnje grubo. Usledio je osećaj uskraćenosti. I buntovničkog osećaja. Dobro mi poznatog. Odjednom sam bila persona non grata. I ne samo da nisam mogla da pristupim mrežama. Nego je svaki video koji bi mi neko poslao… bio vezan za fb ili ig. Pa kada bih mahinalno pritisnula play… aplikacija me je podsećala da meni nije dozvoljeno da to gledam. Ah. Nimalo prijatan osećaj biti izgnan iz zajednice. U tom trenutku mi se činilo da od svih ljudi na svetu jedino ja nemam pristup mrežama. Nekada se tako vršila smrtna kazna. Izgonom iz ekipe. A bogami je i danastako. Digitalna smrt. Tih dana je u druge realitete otišla jedna divna draga Hana iz mog plesnog plemena. Pa mi je bio skoro nepodnošljivo što nisam mogla nikome od ekipe da pristupim. Da podelim i olakšam svoju bol. Bilo je tu i mnogih radosti koje sam poželela sa svetom da podelim. Kao izlazak moje nove knjige. Nebeske mehanike. Jadna moja mala ja. Osećaj svima dobro poznat. Nuh… isto tako nagrizajući. Pa sam ga brzo preokrenula u sledeću fazu transformacije. Nakon Mučenika… na redu je Ratnik. Pisala sam tada tekst Borba čarobnjaka.
A onda sam u tim krivuljama zvanim… mreže da i mreže ne… uhvatila sebe kako se molim Svetom Antunu da mi vrati moje mreže. Sveti Antun je inače moj zaštitnik. A naročito izgubljenih stvari. Mili Sveti Antune…poigraj se… poigraj se… pa mi brzo vrati. Najlepše ga zamolim. I čuda se dešavaju. Ovo je bio prvi put da mi nije vratio ono što sam ga molila. Kada mi nebeska mehanika nije proradila… aktivirala sam zemaljsku. Da probam sve što je moguće. Nekoliko „belih“ hakerskih timova pokušavalo je da mi ih vrati. Kada poslednji od njih, po imenu Zverka nije uspeo… razumela sam. A naročito sam razumela mog učitelja Dušana. Koji mi je sve objasnio u dve rečenice. Ko je sklonio moje mreže? Pa Znanje. Odgovorio mi je. I podsetio me da teme kojima se bavim nisu za instagram. I da moja radnja ne treba da bude na glavmom korzou. Do mene valja da stignu oni koje Nebeska mehanika dovede do mene. Kao rezultat njihovog posvećenog traganja. Tih dana… Nebeska mehanika je orkestrirala istu poruku na razne načine. Rambo, dok je čitao Nebesku mehaniku… pisao mi je da je važno da stavim diklejmer. Da je ova knjiga za šamane. A ne za one koji još nisu ni krenuli put sebe. I koji bi neki brzi kvik fiks.
A naročito sam čula mog Dušana koji me je podsetio da se sve dobija po zasluzi. Pa i znanje. A kada me je pitao o motivima mog prethodnog angažmana na mrežama… osvestila sam uverenje koje je tu igru vodilo. Moja ideja da imam obavezu da moje uvide… kao darove mojih herojskih putovanja načinim dostupnom svima. Tu je bila greška u prevodu. O da. Od tog trenutka nisam imala više ni jednu jedinu upitanost. Znala sam da je sve kako treba. Razumela sam sve. Hvala Znanju što se sklonilo sa glavnjaka. Odjednom sam sve razumela. Puf. Tako to biva kad razgradiš svoje staro uverenje. Nisam više imala ni najmanju potrebu da čačkam na temu starih naloga. Čak i da mi je neko ponudio da mi ih vrati… ja ih više ne bih htela. Bukvalno. To je bila istorija. Nebeska mehanika je rekla svoje. A ja sam je čula. I prihvatila. I bila u miru sa njom. Znam i trenutak kada sam aktivirala kanal nebeske mehanike umesto zemaljskog algoritma. I kada sam sebi glasno rekla… onako celim bićem… da je malo jača Nebeska mehanika od tamo nekog Zaker algoritma. To je taj skok u nepoznato. U veru. Poziv mi je bio da potpuno i celim bićem poverujem Nebeskoj. I da ne koketiram sa algoritmom, belim hakerima i Zverkama. Niti da se borim sa Čarobnjacima. Jer nakon ratničke faze… konačni arhtipovi transformacije su Lutalica i Čarobnjak.
U međuvremenu sam svakoga dana osećala sve više i više blagodeti mog višemesečnog odsustvovanja sa mreža. Mogla sam da se pustim dubokim uronima. Što mi bivanje na mrežama poslednjih algoritamskih godina baš i nije dopuštalo. I za čime sam onoliko čeznula. Uživala sam u toj novostečenoj slobodi. To što nikoji algoritam više nije čekao da postujem. Niti me opominjao da imam mnogo neodgovorenih poruka. Odmorila sam se i od fotkanja. I skontala koliko je za moju auru invazivno često fotkanje. I poziranje. Prepoznala sam i tu kul instagramsku ličicu koja sam postajala. Nije mi se sviđala ta maska koja je nastajala. A koju više nisam mogla ni da pogledam. Kao neki Dorijan Grej na moj način. I baš se pitam koliko će to silno fotkanje i identifikovanje sa lepim šarenim maskama oštetiti mlade ljude. I udaljiti ih od suštinskih sebe. Kada je mene… poprilično utemeljenu u sebi… ovoliko zdrmalo. Nije mala zajebancija kada su naše izvedbeno i suštinsko biće u velikom raskoraku. Oporavak od toga može da bude dugotrajan.
Uživala sam u takoreći svim posledicama nemanja mreža. Brzo sam se skinula sa kokainske zavisnosti od lajkova i divnih komentara koje sam naučila da od lepog mog sveta svakodnevno dobijam. I shvatila koliko je sve to jedna velika šarena laža. Danas jeste. Sutra nije. . Okrenula sam se živom životu. Živim susretima. I živim ljudima. U međuvremenu sam u stvarnom životu imala divne duboke snažne i transformativne razmene sa mojim studentima. Radionice. Kraj prve godine. Pa kraj druge godine. Posle 28 meseci posvećenog rada. Znate li vi koliko je to. I kakvi su to rezultati. Koliko suštine. I koliko ljubavi. Koju sam razmenjivala. Samo što ih nije bilo 500 ili hiljade instagramskih… nego desetine dubokih. Životnih. Ah. Isto nas obraduje divna poruka ili nov mercedes. Setila sam se Dušanovih reči. Da. Bila sam se naučila na stotine divnih slatkih malih mrežnih porukičica. Sada sam vežbala da sama sebi pravim taj ugođaj. Pa sam mercedes delila na mnogo slatkih malih porukičica. Divna duboka pisma mojih studenata i utiske mojih čitalaca čitala sam i ćejfila ne odjednom… nego natenane. Pasus po pasus. A kada bih se osetila nesigurnom u sebe… ili zapitala da li radim pravu stvar… uranjala sam u božanstvene reči mojih studenata… i podsećala da sam na dobrom putu. Pa ako moja posvećenosti i naši fantastični rezultati nisu dovoljni… onda ništa. U međuvremenu su se formirala ne jedan, nego dva herojska master klasa. Ekipa koja je želela da nastavi sa drugom godinom. Višom matematikom višeg življenja. I veliko interesovanje heroja koji su završili prve dve za treću godinu. Za doktorske studije. Kako smo ih nazvali. Da… život mi je slao odgovore na sve strane. Dosta sam se švrćkala korzoom. Sklanjam butigu sa glavnog šora. O da.
Temu sa mrežama sam konačno doživela kao poziv da se posvetim re-brendingu. Za koji je došlo vreme. Posle deset godina radionice. Kad malo bolje razmislim… baš je bilo logično i predvidivo. Te 2022 sam se preselila iz herojske republike. Razdvojila sam življenje i Radionicu. Sa Vračara se preselila centralno. Radionicu sam smestila na Dorćol. Promenila sam kompjuter…. i naravno da je promena mreža bila očekivana. Kad ide konj… nek’ idu i amovi. Od Heroja novog doba koji su već postali de-mode… jer novo doba je uveliko nastupilo… shvatila sam o čemu se u mom opusu radi. Pa je tako na velika vrata ušla Matematika višeg življenja. Jer to jesam ja. Matematika. U potrazi za dimenzijom više. Posvetila sam se radionicama. Tananim promenama na sajtu. Dubokim uronima. Sa poverenjem da je to sasvim dovoljno. A da će Nebeska spojiti mene i moje ljude. I da će taj proces teći besprekorno. Divno i dirljivo je bilo koliko me je ljudi… mojih istinskih pratilaca našlo. Neki su se bili i zabrinuli. Čudilo ih je da sam otišla sa mreža… samo tako bez pozdrava. Tu sam. Živa & živahna. A tu su i moj sajt. Mail. Radionica. Knjige. Ko je želeo… mogao je da me nađe… O tome se u celoj priči radi.
Ruku na srce… nije da nisam imala sumnji. Upitanosti da li sam se prepustila? Ili dopuštam nebeskoj mehanici da radi svoj posao. Danas se ne može raditi bez mreža. Kažu vam onoliki. I bez da ih išta pitate. Ah. Razvejavala sam njihova uverenja i strahove. Izbegavala ih. Pazila da se ne ozračim tim idejama. Da li je zaista tačno da se bez mreža danas ne može postići ništa? I čim sam sebi postavila ovo pitanje… podsetila sam se da sam ja ta koja konstelira nove staze. Nakonstelirala sam ih se onoliko. Od kada me je život pozvao da živim životom koji niko od mojih vršnjaka nije živeo. Bez majke. Porodice. Podrške. Kada sam sa 22 napustila svoju Matematiku. Ljubav mog života. I životno planiranu profesuru. I krenula da stvaram neke nove staze. Kada sam pre dvadeset godina istrčala iz korporacijskog velikomučeništva. Koje je crpelo moju energiju… ali mi je donosilo novac i spoljašnji fenseraj. Podsetila sam se da sam do sada uvek između fensi šmensi puteva koji nisu bili moji… birala one koji raduju mene. I moje biće. Staze srca su uvek bile moje. Ovo je bio samo logičan nastavak moje nepripadnosti sistemima. Algoritmima. I sličnim trebanjima. Kao i nebrojeno puta do sada… svideo mi se moj poziv da trasiram nove puteve. I rešavam neke nove zadatke. Čije ću rezultate ponovo deliti sa lepim mojim svetom. Ipak sam ja profesorka matematike višeg življenja. I ipak varam malo bolje. E pa da. U procesu transformacije važan je taj shift sa mučenika na mangupa. U mom slučaju kockara. Koji se bavi Teorijom igara na razne načine. Ihaaaaj. Ja ipak varam malo bolje. E pa da 😉
A svaki put kada bih se u toj ne-mnogo-komfornoj tački između zatvaranja i otvaranja zapitala da li radim pravu stvar? Da li sam se prepustila? Ili dopuštam životu da teče kroz mene… duboki mir… odah… i olakšanje da ne moram da živim po ritmu algoritma… i da mi nad glavom ne trepću crvene notifikacije o nedogovorenim porukama… i ta novostečena sloboda… koja je prvi princip mog življenja… bili su mi jasan putokaz da sam na svom putu. Jer… ne radi se o tome da se svi parčići slagalice slože… pa da mi budemo u miru. Zapravo je obrnuto. Kada smo mi u miru… sve se lepo slaže. Razumela sam moje studente kada su zbunjeni povodom toga što se osećaju tako mirno. A misle da bi trebalo da se brinu. A naročito svi oko njih misle da bi trebali da se brinu. Ah. Da. Mir je jedna divna zasluga. I tekovina. I pokazatelj da smo na svom putu. I da se nismo prepustili životnim tokovima. Nego dopuštamo životu da fino teče kroz nas.
Takođe… shvatila sam da je važno da odlučim kom ću se Bogu moliti. Da li Nebeskoj mehanici? Ili Zaker algoritmu? Setila sam se i koliko sam lutala kada sam kombinovala različite veroispovesti. Kada sam u vožnji bila neodlučna da li pratim gps ili slušam sebe, svoju intuciju i ljude koje sretnem uz put. Kad god sam ih kombinovala… vrtela sam se u krug. Da. To mi je veliki uvid ovog perioda. Odluka kom ću se Bogu moliti. I dati mu šanse i poverenja da se iskaže. Poverenje se aktivno iskazuje strpljenjem. Baš kao što je nestrpljenje pokazatelj našeg nepoverenja u život.
I ne mogu vam opisati koliko sam radosna, zadovoljna i zahvalna… što mi je posle nekoliko meseci ovog pristupa… i dubokog poverenja u nebesku mehaniku… ona odgovorila divnim darovima. Mnogi ljudi su me pronalazili. Pisali. Radovali se što smo se pronašli. Da. Nisam na glavnjaku. Ali jesam tu. U međuvremu sam otvorila i novi nalog na instagramu. I rešila da ga koristim samo kao oglasnu tablu. Pa ko skonta… U sred sam procesa stvaranja Bepinog fanzina. Koji će na pravi način komunicirati mene. Herojski svet. I naše ideje. A kada se onoliko ljudi prijavilo za intro-veče… tokom kojeg predstavljam svoj rad… mojoj sreći nije bilo kraja. Nova XXXXII generacija radionice koju lansiramo krajem marta popunila se rekordnom brzinom. Da. Čudesni su putevi Gospodnji. I da. Nebeska vrednuje poverenje. Posvećenost. Ljubav prema poslu. Rezultate. I da… spram zasluge i vere naše nam bude. Rekla bih danas.
Prošlog vikenda imali smo radionicu javnog govornštva. Bavili smo se raznim načinima da se dovedemo u dobro stanje. Pa da treme bude manje. Kada su moje heroine predstavljale svoje teme… čudesno je kako su ogledale čitavu spiralu mojih upitanosti. I davale mi odgovore. I strukturu ovog promišljanja. Otvorila je Kiki. Hrabro. Temom svog ličnog straha. Nastavila je Mici. Kojoj je pre par meseci život razbacao kockice. Istovremeno su joj se desila dva kraja. Kraj dugogodišnje veze… i kraj dugogodišnjeg revizorskog staža. Osećala je da joj treba odmora. Resetovanja. Da najpre napravi reviziju svog života. Skontala je koliko je divnih stvari čeka. I koliko toga je želela da radi… ali od korpo preokupiranosti nije stizala. I koliko je važno da izađe iz moda moranja… i da se podseti svojih istinskih želja.
To su vrlo različiti modovi funkcionisanja. Različiti bogovi su zaduženi za ta dva sektora. Ono što se mora… i ono što želimo. Nije ni čudo… što ljudi posle dugog korpo moranja i ispošćavanja ne mogu odmah da se sete sebe. I želja svog bića. Zato se prva godina moje radionice i zove… Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. (ili niste imali vremena ;)) Nuh… na svu sreću… naše biće u niskom startu cupka da ga oslušnemo. Pa se brzo javlja. Čim ga uvažimo makar malo. Ipak… da bi se zaista probudilo… važno je da mu damo ponudu dostojnu buđenja. I zato su ti platoi toliko važni. Esencijalni. Ipak… nekomforni. Pauze između dva posla. Između dve veze. Treba ih preživeti. Periodi u kojima pakujemo iskustva jedne ere. Uvide. Učenja. Sve te priče koje smo raspršivali usput. Pričali ih malo ovde. Malo onde. I tako gubili nit. Pa nam je neophodna integracija platoa. Da sva ta naša činjenja stignu na nivo našeg bivanja.
Naša Junakinja je sebe istretirala finim platoom. Pauzom. Belim papirom. Nije još se više radilo na stari način. Čula je sebe. Srce joj je kucalo za poslom koji će biti nešto više od revizorskog. I u kojem će moći da osmisli… vodi i organizuje ceo proces. Ipak… poslala je i desetine revizorskih cv-jeva. Pa iako je to zvanično vrlo traženo zanimanje… i iako su njene beograsko-njujorško revizorske reference impresivne… nije dobila ni jedan jedini poziv na sve ove razaslane CV-jeve. I to joj je bilo baš čudno. Skoro pa nemoguće. Pa naravno da je niko nije pozvao. Mudrijašila sam ja. Kad je energija koja je odisala iz njenih CV-jeva bila… tražim posao… a molim Boga da ga ne nađem. Da. U ovom periodu sam osvestila koliko je važno da odlučimo kom ćemo se Bogu moliti. Bogu moranja. Ili Bogu željenja. I onda se celim srcem posvetiti Izabranom. Nije lako i pevati i gutati. Rekao nam je Mika Antić.
A našu Junakinju… čim je oslušnula šta zaista želi… i čim je u svojoj velikoj crvenoj svesci raspisala pripremu za svoj nastup Revizije života… novi poslodavac je čuo. I našao. To je taj poziv koji menja sve. I posao za kojim joj je srce kucalo. Ah… koliko obožavam Nebesku mehaniku. Aktivira se kad u nju celim srcem poverujemo. A naši najbliži je često dovode u pitanje. To su ti razgovori sa zabrinutim roditeljima. Prijateljima. Koji gotovo u sto posto slučaja preispituju naše odluke. I zato je važno da biramo sagovornike.
Na temu se odmah nadovezala Iskra. Koje je unatoč mojim mentorskim preporukama da ne žuri sa otkazom… da primeni princip „dekrešendo starog uz krešendo novog“…. ipak istrčala sa posla. Na kojem je svakim danom i svakim udahom osećala da to nije ona. Što jeste dovoljan razlog za odlaske. Ipak… odluka je morala da bude njena. U svom govoru, Iskra nam je poručila da nikome nije rekla da je dala otkaz. Ne zato što skriva istinu. Jer je Iskra vrlo istinoljubiva osoba. Nego zato što čuva svoju energiju. I svoje poverenje u sebe. U život. U proces. O da… Koliko sam bila srećna zbog ovog mudrog stava. Srce mi se smešilo. Ooo da. Tako se to radi. Bravo…. Izbor sagovornika je esencijalan. Naročito u trenucima platoa. I u trenucima kada smo krhki i tanani. Nije mudro da se tako embrionalni izlažemo zabrinutosti celog sveta. Naprotiv. Potrebni su nam mentori. Saveznici. Oni koji će nam svojom verom probuditi veru u sebe. U proces. I da… kao saveznik heroja na mnogim putešestvijama… konstatujem da je izlazak iz sistema dobio formu epidemije. Skoro pa pandemije. I baš sam ljubopitljiva kako će se stvari u budućnosti odvijati.
Temu je nastavila Maja. Koja je našla svoju strast. Svoje slikanje na svili. I na raznim divnim materijalima. Ali je još uvek na starom poslu. Kojem osim što je besmislen… ništa drugo ne fali. Duhovito ga je opisala. Donosi joj značajnu finansijsku nagradu. Energija curi… a novac stiže. Za sada primenjuje princip krešendo novog. Slikanje na svili. Radionice art terapije. Dok se emotivno i energetski polako isključuje sa starog besmislenog posla. Koji ipak finansira ceo ovaj art projekat. Pričala nam je o Spiralama svog života. Podsetila se platoa kada je pre dvadeset godina dala otkaz na mestu nepripadanja. I baš kao i Mici… posvetila se osluškivanju svojih želja. I potreba. A onda ju je jednog dana pozvao čovek sa čudnim britanskim akcentom. Zvali su je sa Oksforda. Da im bude konsultantkinja. Mejl koji su joj poslali… otišao je u spam. Nuh… ipak su je našli. O tome se radi. Da nas ipak pronađe ono što je naše.
Po Rambovom savetu o disklejemeru ;)… napomenuću da do ove tačke valja stići. I da vas nikako ne podbadam da date otkaz. U slučaju da na temu razmišljate… pročitajte moj tekst I pre nego što puknete. A ako ste već pukli… i osećate pandemiju odlaska iz sistema… čeka vas moj tekst Ako ste doterali cara do duvara.
A ovo promišljanje o poverenju… prepuštanju i dopuštanju da život teče kroz nas… završiću dubokom zahvalnošću. I iskričavom radošću što imam priliku da mojim „starim“ i “novim” herojima budem saveznik na njihovim herojskim putešestvijima. Konačna emocija mi je ponovo dirnutost Nebeskom mehanikom. Dirnutost do suza. Njoj… koja je po ko zna koji put pokazala kako je besprekorna. A završavam rečima urednice mi drage. O čemu se u Nebeskoj mehanici radi? O tome kako na kraju uvek bude bolje nego što možemo i da naslutimo. O tome da je sve oko nas poziv na rast. Potrebno je samo da se ne plašiš. I da plešeš. Licem u lice sa životom. Da pustiš nebesku mehaniku da radi svoje.
Beli Grad, 10. mart 2022.