Danima u meni odjekuje priča Navaho Indijanca. Koliko pričanje priča nije mala stvar. Osim što dodiruje duh onih kojima pričamo… angažuje i naš duh. Jednu priču potrebno je i dovoljno ispričati tačno tri puta. Naglasio je Poglavica. Toliko u njoj života ima. Esenscijalan je mudar odabir ta tri sagovornika. Deset uskličnika. Puta deset ;). A onda je vreme za arhiviranje. Više da je ne pričamo. Jer počinje da nas obuzima. Da vlada nama. Ščepava nás. I naš duh. Postajemo ta neka stara isprežvakana priča. Pa Navaho pleme ima čitave rituale kojima isceljuje od starih okoštalih priča koje su nas ščepale. Ne bi li izbavili naš duh.
Znam kada je nešto istina. Istina me tako divno ozari. Podigne. I olakša. Ne pitam se. Nego mi celo biće kaže a-ha. Priča Navaho Indijanca verbalizovala je i povezala onolike delove u meni. Kao krupije kada veštom rukom pokupi razbacane karte. I krene vešto da ih slaže. U mini harmoniku. A iz kartoteke mog sećanja samo su krenule da iskaču priče. Onoliki kadrovi u kojima su me molili/insistirali da ponovo ispričam neke anegdote njima drage. Znam koliko sam se otimala. Koliko mi se duh bunio. Jer je znao da to nije mesto ili vreme za tu priču. Sećam se i kada bih popustila pod silnim haaajdeee Bepice pliiiz. Pa počela nevoljko da pričam. I osećala da radim nešto što se ne radi. Nešto nedopustivo. Tako sam i počela da pišem. Da bih sa mojim mnogobrojnim svetovima podelila delove sebe. Ali bez ponavljanja. I centrifugiranja priče. Doživljaja. Mili moj Univerzume… Bili su moji prvi radovi. Kada sam počela da čuvam sebe i svoje priče od pre-pričavanja. A kada je Univerzum počeo da se širi… rodio se Lepi moj Svete.
Pod snažnim utiskom Poglavicinih reči… nove i nove epizode u kojima mi se desio a-ha trenutak krenule su da iskaču. Setila sam se i intervjua u kojima bih se tokom pripreme na zadatu temu ispričala sa voditeljima… a posle ne bih imala daha ni duha da tu istu priču živo ispričam. Jer u njoj nije ostalo sočnosti. Postajala je krta. Ispucala. Ah. Kakav jebeno težak osećaj. To pre-pričavanje. Kao neko varanje.
Setila sam se jednog dragog deda komšije mog detinjstva. Koji je na svako pitanje odgovarao istim rečima. Bez obzira šta biste mu rekli. I da li biste mu uopšte išta rekli. Eh… Kao vreme komšinice. Danas ovako. Sutra onako. A mi deca se smejala njegovom automatskom odgovoru. Baš kao i u to isto davno vreme kada smo provalili telefonski broj. Koji smo zvali kada nam je trebalo ekstra smeha. Muški glas je na engleskom govorio uvek iste reči… Helou, dis is Aleksander Boa spiking. If ju vant… liv jor mesidž pliz. I tako smo se mi zabavljali sa sekretaricom moreplovca Bate Mornara. Pitajući se šta mu bi da stalno ponavlja te jedno te isto.
Fanscinira me i naša čudna potreba da zamećemo svoje tragove. Pa svoju životnu priču seckamo na bezbroj delova. Jedan deo priče ispričamo u piljarnici. Drugi sa frizerkom. Treći sa drugaricom. Četvrti na poslu. Peti sa partnerom. Ostajući bez celine. I naravno da je buzz word današnjice integracija. Razumevanje velike slike. Zato je objedinjavanje iseckanih i razbacanih priča prva stvar kojom se na radionicama bavimo. I svakih put čujem iste reči. Mislili smo da ovog meseca nije bilo ništa. Kad ono… toliko toga. Da ne veruješ. Da. Vrtimo jedne te iste priče. Seckamo ih. Razbacavamo. Zamećemo tragove. Pa sto puta centrifugiramo. I naravno da se dešava to čemu svakodnevno svedočim. Gubimo veliku sliku… o čemu se u našem životu radi. Lepo nam je Navaho Indijanac objasnio. Izaberete tri sagovornika. Povežete priču sa velikom slikom vašeg života. I sve vam bude jasno. O čemu se radi. I na šta ste pozvani. I više je ne pričate. Tako lako. I posle vam ne treba niko da vam očitava svrhu vašeg života. Bude vam jasno o čemu se u vašem životu radi.
Navaho Indijanac otvorio mi je tolika vrata. I tolike uvide. Da… zato sam i počela da pišem. Da sve te priče izađu iz mene. Jer imaju potrebu da se ispričaju. Pisanjem ih povezujem. I dolazim do zlatnih niti. A vrlo sam svesna i procesa nastanka svojih tekstova. Nastupa. Nadolivanki. Kada me neka tema pozove… nadahne… uzme… a nekada i ščepa… krenem da je pišem. Skiciram. Znam da me u jednom trenutku čekaju sagovornici. I esencijalna faza… izbor sagovornika. Pored mojih na temu kapacitativnih prijatelja… uglavnom su to moji heroji. Ja sam sebi napravila radionicu upravo zato. Da imam sa kim da vodim ove meni važne teme. To je moja centralna inspiracija. Ovih dana rodila se i treća godina Radionice. Koja se zove baš kao i ovo promišljanje. Navaho Indijancem inspirisano. Vreme je za nove priče. Nova epoha.
Pišem… skiciram… do jedne mere pričam temu sa odabranim sagovornicima… pokrenem je… dobijem odgovore iz polja… i vratim se nazad u tekst. Odnosno u Nadolivanku. Za nastupe… video radove… i za intervjue priča ne sme da bude domišljena do kraja. Samo da bude skicirana u jasne teze. Ali ne i u rečenice. Misli ne smeju da su mi predefinisane. Jer se onda bavim njima. Sećanjima. Pre-pričavanjima. A ne živom pričom. Znam tačno koje sam tekstove pre-pričala. Pa im duh preseckala. Ili pre-pisala. Pa nisam mogla da ih pričam. A nisu ni sve priče za pisanje. Ni za pričanje. Neke su za tekst. Knjigu. Video. I to skontam usput. I to mi je baš uzbudljiv deo stvaralaštva. Što se uvek iznenadim šta će iz skice da nastane. Koji format. Eto… ova tema me je odvela u čitavu jednu novu epohu. Treću godinu radioničkog kurikuluma. Ihaaaaj.
Vrlo sam senzibilna na iscentrifugirane priče. U kojima više ni trunke životnog soka nije ostalo. Iz arhive mi je iskočila slika dragog mi genseka. Koji je imao besprekorno navežbanu spiku od ukupno sat. Svetsku. Po potrebi je majstorski vadio 15 do 45 minuta. I davao joj svog beogradskog old school frajerskog šarma. Kojim je obilovao. Već treći put kada sam ga slušala.. osećala sam krtost njegov priče. I pitala se kako mu nije neprijatno da pred nama… svojim zaposlenima… priča tu istu priču po hiljaditi put. Nama koji je znamo napamet od a do z. Svaki put kada bi je ponavljao… on mi se smanjivao. Jer se i jeste smanjivao. Danas mi je to jasno. Duh mu je odlazio. I ščepavao ga. U neživi konstrukt koji je ta organizacija postajala. E to sam videla. I razumela svaku nano reč Navaho Indijanca.
Isto važii i za slike. Nakon hakovanja mreža… osetila sam koliko su mi se aura i celo biće odmorili od fotkanja. I koliko je često i redovno fotkanje duhovno intenzivna rabota. Kao neka maska. Kalup. Plastika. Koja ščepava prirodnu mimiku, duh i telo da se izraze. Živahno i spontano. I svakom ćelijom sam razumela Berbere u pustinji koji mi nisu dozvolili da ih fotkam. Prekrstivši ruke preko lica. Objasnivši mi da im ugrožavam intimu. Eh da… Svašta čovek može da nauči od civilizacije sačuvanih ljudi. Živih i protočnih. Hvala im.
I tako je nastala nova epoha. Vreme je za nove priče. Ne moramo da menjamo život. Dovoljno je da otkrijemo u kom smo žanru. Šta je to što pričamo ljudima. Ako bih se žanrirala… kod mene vazda neka avantura. Duhovno-avanturistički žanr. Ili neka Eureka. Ili podvig. Nindžeći. Ili radionica. I vrlo lako uletim u kostim koji najčešće nostim. Mentorke koja voli da razume. I sa svetom to podeli. Pa sam hrvatskom cariniku… na pitanje šta ću da radim na Visu… odgovarala pričom o plesu ritmova. Telesno duhovnim praksama. Gabrieli Rot. Njujorškoj šamanki. Ah. A on me gledao zabezeknuto. I pitao se da li da me pusti preko granice. Ili da zove hitnu pomoć. Sanjica je izvadila stvari. Rekavši da idemo na neki seminar. Ah. Koliko sam se slatko smejala sebi. Danima. Baš kao i Mnjaučnicinoj priči. Koja se nadovezala na ovu. Kada je u davna vremena zvala 988. Tražeći broj instituta za zaštitu bilja. I ispričala operaterki čitav istorijat njenog bora. I njegove iznenadne bolesti. Kada je pozvala broj koji joj je operaterka dala… umesto instituta za zaštitu bilja… dobila je Kliniku za psihijatrijske bolesti Laza Lazarević.
Da me ne bi preusmerili na neku sličnu instituciju… vreme je da osmislim novu priču za carinika koji nije zainteresovan za telesno-duhovne prakse. I za komšiju koji ne može da dobaci do moje matematike višeg življenja. Virtuoz me je nedavno oduvao svojim odgovorom na pitanje prijatelja šta ima u Beogradu. A on mu odgovorio gužva u saobraćaju. U trenutku u kom smo nas dvoje bili u tako jednom velikom i značajnom mističnom trenutku. Kada nam se desilo jedno grande a-ha. Reči su skakutale. I nadovezivale se. I povezivale se. Gužva u saobraćaju? Pitala sam se. I pitala sam ga. I brzo mi je postalo jasno. Da. Govorio je rečima svog sagovornika. Tako da ga on razume. A nije objašnjavao ples ritmova hrvatskom cariniku. E da. Izgleda da su muškarci veštiji sa razumevanjem i promenom žanra. Isto tako me je pre neko leto oduševio Džoni. Kada je, umesto da svojim kolegama u MUP-u objašnjava da ide na mistični Fruškogorski Randevu sa Muzama… da uroni u sebe.. i da izroni svoju umetnost… rekao da ide neki seminar. Sa dvadeset žena. I njih dva frajera. A oni mu zaverenički namignuli. I dali mu ekstra slobodne dane.
Kad smo već kod opštih priča… rekla bih da je dominantan melos sevdalinka. Kukanje. Žaljenje na loše vreme. O politici da i ne govorim. Česte su i burne reakcije ljudi kada osećaju da neko krši ono što oni smatraju pravdom. Ispravnim. I već dugo dugo nisam adresa za ljude koji istresaju kofe izmeta i svojih problema. Ponovo i ponovo. Bez namere da sa njima nešto učine. U vreme posta… čini mi se da bi najvažniji post bio uzdržavanje od neprekidnogg iskazivanja negativnih emocija. I osuđivanje neistomišljenika. To u velikoj meri čisti našu energiju. I bio bi možda najznačajniji detoks.
Važno je da čujemo priče koje pričamo. U situacijama u kojima smo zadovoljni… neka nastavimo. A u onima u kojima osećamo da nešto nije u redu… da nemamo pravu priču…. važno je da je malo dublje promislimo. Kao naša heroina. Koja nije zadovoljna svojim trenutnim profesionalnim ostvarenjem. Pa bi od prve razmene sa ljudima upadala u problem. Kako da se predstavi? Čime se bavi? Svoje nezadovoljstvo često je prikrivala humorom. Sa prizvukom cinizma. Ili bi umanjivala sebe. I tako smanjena ulazila u ekipu. Smeštajući sebe na hoklicu. Ili u ćošak. Dok bi se njeni sagovornici hvalili. I baškarili se na svom ličnom tronu. Da. Svoju priču je važno ponovo osmisliti naročito u periodima transformacije. A što ne kažeš lepo da si between jobs? Predložio joj je prijatelj. Što joj je donelo trenutno olakšanje. O da. Jer tako i jeste. Tragam za novim profesionalnim izrazom… Osmišljavam čemu ću se posvetiti narednih pedeset godina…. Hodočastim na putu u središte sebe. Sve su to priče kojima sa svetom delimo svoju istinu. Ne lažemo. I ne varamo. Jer to nas svakako dezintegriše. I urušava. Trajno i nepovratno. Ali se ne polivamo ni kofom izmeta. Niti sedamo na bejbi hoklicu.
U vreme devedesetih i mog ličnog undergrounda… svi smo pričali neke nećeš verovati šta mi se dogodilo priče. Na ulazu u Crni bik, nakon što bi se zvala tura… sledila bi priča o nekoj usputnoj nevolji. Nesporazumu. Ludilu. Sećam se kako sam nekada bukvalno usput tražila ludilo… da mogu da se učipim u ekipu sa svojom pričom. I naravno da mi je i život bio takav. O da. Zato sam vrlo postala senzibilna na priče. I svesna koliko nas one oblikuju. Stvaraju. Drže. Ščepavaju. Priče koje pričamo. I žanr u koji smo neprimetno ušli.
A vreme je novo. Toliko novo. Nikad viđeno. I toliko toga se promenilo. Pa i arhetipovi koje živimo. Princeze i vitezi su otišli u penziju. Rojalti polako prelazi u rijaliti. Neki arthetipovi se iz penzije vraćaju na velika vrata. Pirati. Ex korpo-zverke često se odmeću u Hajdi. Pa hipsteri. Aktivisti. Gikovi. I razni novi frikovi. Konsteliramo nove staze. Nikad hodane. Živimo nekoliko revolucija i evolucija istovremeno. I esencijalno važno je da izađemo iz starih prežvakanih priča. Da se oslobodimo njihovog stiska. Prvi korak je da svoje priče čujemo. Da s ljubavlju i poštovanjem arhiviramo stare. I otvorimo se za nove i sveže priče. Da ih ne razbacavamo na sve strane. Zbunjujući najviše same sebe. A svakako su najvažniji sagovornici. Koje smo izabrali da sa njima svoje priče podelimo. Ni više.. ni manje nego tri. Pa ako nemamo onih koji bi našu priču mogli da obuhvate… vreme je i za novo pleme. A možda i za pisanje. Ništa tako fino ne ređa misli i povezuje nepovezano kao pisanje.
A za kraj ću… da se više ne ponavljam… i da me ne ščepa ova priča o novim pričama… ispričati fantstičnu priču. Koju sam nedavno čula. O ženi koja zapisuje sve svoje brige. Kako koja dođe… ona je dočeka. Divno zaprimi. I zabeleži. I onda zakaže dejt sa brigama… uvek u isto vreme. Sreda u 18h. Pa ih zamoli da budu ljubazne i strpljive. I da je sačekaju. Za sredu u 18h se naročito obuče… napravi čitavu ceremoniju… i kreće da se s ljubavlju i poštovanjem bavi svojim brigama. Jednom po jednom. Za devedeset posto njih se pokaže da su bile naduvane kao mehur od sapunice. A sa onih deset se pozabavi. I nastavi da živi slobodno.
Čiča miča. I gotova priča.
Beograd, 27. mart 2023.
