Nikada nisam birala društvo „surovo iskrenih“ prijatelja. Ledila me je njihova surovost. Nisam znala šta da bih sa svom tom surovom istinom. Najčešće istovarenom u sirovom obliku. Sirovo i surovo baš i nisu moja estetika. Olakšanje mi je donelo kada sam čula za tri Sokratova sita. Možda i znate priču u kojoj je kod Sokrata došao čovek… sa nagoveštajem da želi da mu ispriča nešto što je čuo o njegovom prijatelju. Pre nego što mu vesti ispriča… mudri Sokrat ga je pozvao neka priču propusti kroz tri sita. Da li je to što želi da kaže istinito? Da li je dobro? I da li je korisno? Ispostavilo se da je u pitanju bio neprovereni trač. Pa je glasnik svoju priču prećutao. A mudri Sokrat napravio filter da se zaštiti od neproverenih i nedobronamernih glasina.
Odrastala sam u kući u kojoj je jedna sekcija porodice furala „politiku noja“. Kako su je nazvali oni drugi. „Surovo iskreni“. U hijerarhiji mojih vrednosti ljubav & inspiracija & podrška zauzimaju prva tri mesta. I prirodno sam se priključila familijarnom taboru nojeva. Gledala sam koliko se surovi „isterivači“ istine… krive i izobličavaju u tim svojim „isterivanjima“. A njihove iskrivljene face u procesu „svetog rata“ nisu mi odavale utisak da rade pravu stvar. Lepota je bila i ostala moja mera stvari. Uz reč isterivanje više vezujem demona nego pravdu i istinu. Kroz život sam shvatila da je svako isterivanje zaista u konačnosti egzorcizam. Jer na talogu bureta uvek ima nekih demončića… koji su tu. Nuh ne moraju da se lufitraju baš svakoga dana. I u svakom susretu.
Moj deda Jovan… od milošte zvani Alojzije… bio je predvodnik nojevske sekcije u familiji. U svojim poznim osamdesetim govorio nam je… što manje znam… manje se nerviram. Molio nas je da ga sačuvamo od svih naših istina. Za njega bi mogle da budu kobne. Baš kao i Sokrat… i on je imao svoje sito. Da ga poštedimo istine… sa kojom ne zna šta bi radio. Osim što bi se potresao. I živeo je dugo. Zdravo. Aktivno. I neuznemireno.
Nismo uvek sposobni da podnesemo velike količine istine. Što potvrđuju i naučni podaci. Norman Kazins je čovek koji je najpre izlečio svoj artritis smehom. Artritis za koji su mu lekari davali verovatnoću isceljenja 1/500. A onda je shvatio da valja da se temi posveti… ako želi da bude taj Jedan od petsto. Kada mu je isceljenje smehom pošlo za rukom… nastavio je sa istraživanjima. Autor je mnogih knjiga na temu važnosti našeg Stanja. E pa ovaj čovek je sproveo istraživanje na dve hiljade ispitanika. Onog momenta kada su im iskreno saopštene njihove dijagnoze.. stanje im se pogoršalo. A neki nisu ni preživeli. Da. Toliko o istini. Bez ljubavi… dobrote… i korisnosti. Što mi se danas čini goruća tema. Istovarivanje dijagnoza. Bez imalo ljubavi. Dobrote. I korisnosti. Čini mi se da bi na humanom nivou to bio prvi zadatak Belih Mantila. Da vežbaju da istinu saopštavaju manje surovo. Sirovo. I dramatično.
Vrlo brzo sam skontala da ako kažem… sebi i drugima… da sam dobro… čak i ako trenutno nisam bila baš najbolje… već je to menjalo stvar. UGLAVNOM sam i bivala dobro. Ili bolje. Kasnije sam u učenjima meni značajnih duhovnih učitelja… kao što je Gurđijev… razumela koliko je važna duhovna praksa nekukanja. Vežba da prilikom susreta sa ljudima… izbegnemo prvo žaljenje. Kome smo kao vrsta skloni. Da sebi i svojima za dobar dan istresemo jade svoje. Naročito je važno da ovu duhovnu vežbu nekukanja praktikujemo sa svojim najmilijima. Koje smo najskloniji da za dobar dan odvedemo u podrum. Ili u septičku jamu. Istresajući sve negativno što nas je snašlo. Tako im pokazujući da su „naši“. Najmiliji. Ne bismo druge tek tako vodili u septičku. Septička kao priviliegija. Ne radi se o tome da podrum ne postoji. Ipak… važno je proširiti kontekst. Krenuti sa neke lepše tačke. Inspirisati se u salonu. Pa posle skoknuti i do podruma. To nije fejk… to je mudro. To je žanr priče koju otvaramo. Parfem koji donosimo. DNK susreta. Ram u koji susret uramljujemo. Pa ako odmah krenemo sa kukanjem… otvaramo kanalizaciju. I susret uramljujemo u govnjivi ram. Ako pak naš susret uramimo u zlatni ram… i govno može da izgleda sofisticirano. I da nam neke nove ideje. Kako da govnima nađubrimo korenje. I doprinesemo bogatom rodu.
Mnogima teško pada da se uzdrže od kukanja na „loše vreme“. A još teže da ne izraze neprijatne emocije kada osećaju da neko krši ono što oni smatraju pravom. Pravdom. Poretkom. Umesto da iskazujemo negativnost…. istu tu energiju možemo usmeriti na samoposmatranje. Prvom koraku na putu samospoznaje. Našeg glavnog zemaljskog zadatka. I pitati se… šta nas je to okinulo? Koji su naši standardi & definicije pravde… ispravnog… poretka? I možda već u tom procesu shvatimo da imamo neka davna „seljačka“ uverenja. Kako ih je krstila jedna naša Zaza. A možda skontamo da nam se i dalje sviđa ova naša definicija. Pa je dodatno osnažimo. U svakom slučaju u samoposmatranju izbegnemo cunami. Unutrašnji ili spoljašnji. I učinimo još jedan korak ka sebi u procesu samo-spoznaje. Pa umesto da dolivamo ulje na vatru… stičemo i razvijamo divnu naviku samoposmatranja. Aktiviranja svesnosti. Izlaska iz automatizma. Kada se nešto dogodi… a mi uvek isto da reagujemo. Kao mašina. Automat. Džu-boks. Na ovaj način polako izlazimo iz reaktivnosti. Stvaramo taj važan prostor za udah. Za transformaciju. Za svesnost.
Filozofija joge naučila me je da se u najzahtevnijim položajima nasmejem. I tako ih olakšam. Umesto prirodnog mrštenja. Koje se dešava samo od sebe. Mrštenje… iako je prirodno i istinito… nam dodatno otežava teško. To je priča jin janga. Dodati kap onog drugoga. Svesno. Baš kao što sam od budističkih učitelja preuzela ritual da ujutru stavim osmeh na lice. Pre nego što stavim crveni karmin. Kada ne mogu da probude osmeh… Budisti stavljaju olovku u usta. Da pokrenu taj važan čin. Osmeha. O tom fejkovanju se u ovom promišljanju radi. Svakodnevnom. I redovnom.
Nauka je milenijumima kasnije dokazala da kada se smejemo… i bez razloga… makar i na silu… aktiviramo fiziologiju srećnog čoveka. Luči nam se hormon sreće. Menjaju se naše misli. I naša osećanja. Što jeste polazna tačka joge smeha. Toplo je preporučujem vašoj pažnji. Da smeh ne bude samo posledica nečeg smešnog što smo doživeli. Nego početak. Prvi izbor. Umesto prirodnog nam mrštenja. Što smatram vrlo mudrim. Jer smo temu… ma koliko teška bila.. uramili u vedrinu. Duhovitost. Bez koje nema kreativnih rešenja. U psihoterapijskom radu… nema pomaka dok se humor ne desi. Bez humora nema kreacije. Inovacije. Nuh… današnji ozbiljan svet i kultura stegnutog srca glorifikuju ozbiljnost. I mučeništvo. A od humora načiniše jeres.
Moja omiljena božanstva su razigrana. I duhovita. Šiva koji pleše. Buda koji se smeje. Vežbam da se nasmejem svemu. Pa i svojim patnjama. I bolima. To nije fejk. To je malo šira svesnost. Neki mi kažu… svaka ti čast. Neki kažu da sam lujka. Neki da fejkujem. Da praktikujem politiku noja. A ja se i tome nasmešim. I podsetim se Sokrata. I njegovih sita. Da li mi je korisno? Da li mi olakšava? Ulepšava? Od mog učitelja Dušana davnih godina dobila sam centralno pitanje. Koje u ovakvim situacijama koristim. Da li hranim kvalitet ili slabost? I podsetnik da je radost lek. Što nam je Norman Kazins na svom primeru i na dve hiljade ispitanika dokazao.
Ono što filozofija joge praktikuje milenijumima… nauka je nedavno dokazala. Čovek formatiran na zapadnoj misli može da poveruje u nešto tek kada mu milenijumima preživele istine kaže čuveni profesor sa Harvarda. Tako je Ejmi Kadi u drugom najgledanijem videu na Ted Talku pričala o pozama snage. Sto miliona ljudi se oduševilo njenom idejom da je dovoljno da dva minuta bivamo u velikim pozama snage… pa da naša fiziologija počne da prati naše poze. U pozi ratnika ne možemo se osećati depresivno. Kaže nam joga. Baš kao što nas položaj drveta uzemljuje. Balansira. Upravo to rade i životinje. Mačke. Gorile. Kobre. Ribice. Kada sebi daju snagu tako što se uvećaju. Sva sreća… one slušaju sebe. I ne moraju da dobiju potvrdu učenjaka sa fensi škola… da bi slušale svoje instinkte.
Ovu „Ejmi Kadi“ ideju o položajima snage… joga milienijumima praktikuje kroz asane. Položaje tela. Koje smo mi zapadni ljudi poistovetili sa jogom. Sa teretanom. Reč asana na sanskritu znači seme. Seme koje sadimo. Ono što želimo da zasadimo u svoj vrt. Kvaliteti koje valja da negujemo. Razigravamo. Jer samo korov raste sam od sebe. A mi kao dobar vrtlar svog poseda biramo koje ćemo semenke u njega da posadimo. Tigar, Kobra, Kamila, Mačka, Lav, Žaba, Skakavac, Riba, Kornjača, Orao, Labud… Kvaliteti svih ovih životinja su u nama. Pitanje je samo sa kojom želimo da se u određenom trenutku povežemo. I to je taj mistični trenutak. Udaha. Odaha. Kada umesto da burno reagujemo… možemo da izaberemo na koji način ćemo sa situacijom da se odnosimo. Ko ćemo da budemo.
Više puta sam molila moju sestru Jovanu da mi pusti snimak glasovne poruke. U kojoj joj je njen duhovnik, Pater Mato… pomagao da izađe iz tamne noći njene duše. U kojoj je provela poslednje dve godine. Žalila se Mati kako joj je teško da se moli. Da ne oseća ništa u srcu. Da joj se čini da je izgubila čak i veru u Boga. Nisi ti izgubila veru… nego osećaj vere. A osećaji su prolazni. Podsećao ju je Pater Mato. Nadovezao se i na mnoge svete ljude… koji su prolazili tamnu noć duše. Upravo su oni svedočili da smo Bogu najmiliji onda kada nam je najteže da molimo. U tim trenucima Bog ti je na vratima. Da ti srce ispuni ljubavlju. A ta duhovna suša će proći. Moli i na „suvo“. Istrajavo je Pater u svojim blagim i mudrim glasovnim porukama. Što bi se današnjim insta slengom reklo… fake it until you make it.
Jovana naravno da pripada porodičnoj sekciji „surovo iskrenih“. Da se ježi i na pomisao o fejku. Za nju je to politika noja. Nuh… noj kada digne glavu iz peska… može da vidi mnogo toga. Najvećim očima na svetu. Pa ako mu se sviđa… da ostane. A ako ne… najbrža je ptiča trikačica. Nije svaki fejk loš. Kao što nije ni svaka istina dobra. Neki fejkovi su korisni. I dobri za nas. A neki nisu. Sve zavisi od konteksta. O tome se u ovom promišljanju radi. O nalaženju konteksta u kojima nam je korisno da lažiramo. Na istinit način. Naravno.
Gde je naš problem sa „fejkovanjem“? Naša zapadna misao… utemeljena je u naučnom principu uzroka i posledice. Stvorimo uzrok… i posledica je tu. Stavimo seme u zemlju. A cvet nikne. Duhovnost poznaje drugi zakon. Koji na nauku sviknutom umu deluje apsurdno. Pa tako istini koju Istok živi i praktikuje milenijumima… poverujemo tek kada nam stigne od divne drage Ejmi Kadi. Za razliku od nauke… koja kaže…stvori uzrok… i posledica će doći…. duhovnost kaže…. stvori posledicu. A uzrok će je pratiti.
Postoje situacije u kojiima se osećamo lepo. Došao nam je prijatelj. Situacija je uzrok. A sreću osećamo kao posledicu. Metafizika kaže obrnuto. Budi srećan… i dragi će doći. Stvori posledicu… i uzrok će se pojaviti. A to je i moje lično iskustvo. Zovem ga aktivna vera. Kad god sam krenula da spremam kuću… da pravim gozbu… neočekivani gosti su mi došli. I to oni srcu najmiliji. Još nikada se nije desilo da ne dođu. Isto kaže i moja omiljena arapska poslovica. Za koju me često pitaju šta znači. Što se tiče alve… najvažnije je imati spremne posude. Spremimo posude… i alva ne može da odoli da nam ne dođe.
Stvar je u tome što mi život posmatramo dvodimenzionalno. Ograničeno. I konačno. Međutim…. život nema ni početka ni kraja. A niz kojim se sada bavimo… uzrok => posledica nije duž. Nego se nastavlja. Iza posledice… je uzrok. Pa posledica. I tako u krug. Jer život je više kružni nego što je dužni. Seme… cvet… seme… cvet. Šta je starije… seme ili cvet? Pitamo se od početka sveta. A nije ni važno šta je starije. Nego šta nam je lakše stvoriti. Posledicu ili uzrok? Stvar je u tome što posledica potpuno zavisi od nas. A uzrok i ne baš. Ako moj ustav kaže da mogu biti srećna samo ako je moj dragi tu… onda to zavisi od njega. A ne od mene. Tada se urzok može desiti. Ali ne mora. A kad izaberem sreću… neko draaag će se pojaviti. Kada izaberemo sreću kao polaznu tačku… kao budistički osmeh… pa makar i sa olovkom… naš se život iz temelja menja. I raznorazna čuda počnu da se dešavaju oko nas. Dešava se magija.
Gde je u stvari problem? Zašto ne možemo birati sreću? Zašto nam nije lako da baratamo zakonom magije? Samo zbog uma. Ni zbog čeg drugog. Kaže nam Osho. Zbog toga što je naš um vekovima treniran da misli u zakonima nauke. Koja kaže da ako nismo srećni… i pokušamo takvi da postanemo… naša će sreća biti lažna.
Ali… mi nemamo pojma. Razrađuje temu Osho. Energija života ima svoj način rada. Ako bilo šta radimo u potpunosti… to postaje stvarno. Jedina stvar je… da glumca ne sme biti u svemu tome. Važno je da potpuno uđemo u to. Da postanemo to. I tek tada… razlike nema. Ako sreću doživljavamo polovično… ona će biti i više nego lažna. Ako odlučimo da plešemo i pevamo i budemo blaženi… a sve to činimo s pola srca… samo da bismo videli šta će se dogoditi… ostanemo prikriveni u sebi… i mislimo… pa ovo je sve glupo i lažno… tada se ništa neće dogoditi. Počećemo da umišljamo da se ništa ne može desiti. Da sve to nije spontano. I ostajemo u uverenju da je sve to gluma. Bezvezno izmotavanje. Fejkovanje.
Nuh… ako ste već odlučili da pokušate… onda pokušajte svim svojim srcem. Razvija dalje ovu ideju Osho. Ne cepajte se. Krenite hrabro. Postanite dešavanje. Nek glumac nestane u glumi. I gledajte šta se događa. Sve će postatati stvarnost. I tada ćete osetiti da je sve to sasvim spontano. Stvorite posledicu… budite u njoj potpuno… a onda natenane razmatrajte rezultate. Bićete kraljevi bez kraljevstva. Potrebno je samo da se ponašate kao kraljevi. I da svoju ulogu odigrate sa takvom energijom… da i pravi kralj pored vas izgleda kao loš glumac. A ako samo čekate vlastito kraljevstvo… ono vam nikada neće doći. Aleksandar Veliki je celog svog života pokušavao da uveća svoje kraljevstvo. Da bi bio veći kralj. Ceo njegov život je bio protraćen stvaranjem većeg kraljevstva. A kad ga je donekle stvorio… za njega nije ostalo vremena da bude kralj. Umro je pre nego što je uspeo da kompletira svoje kraljevstvo.
I to je ta zabuna konačnog i beskonačnog u našim životima. Kraljevstvo nikada ne može biti kompletno. Jer svet je beskonačan. I svako će kraljevstvo uvek biti samo delimično. A sa delimičnim kraljevstvom… kako možete postati potpuni kralj? Ali… možete biti imperator. Samo stvorite posledicu. Isus je istu stvar rekao drugim rečima. Prvo tražite Kraljevstvo Božije… i sve ostalo biće vam dato. Kraljevstvo Božije je „kraj“. Posledica. Prvo tražite rezultat… i uzrok će se pojaviti sam od sebe.
Stvorite posledicu… postanite imperator… istinski mag… i to sad… odmah. Ovog trenutka. Nema potrebe da čekate. Mora se čekati… samo ako kraljevstvo dolazi prvo. Ako uzrok mora biti stvoren prvi… onda morate čekati i čekati i odlagati. Ali ako prvo stvorite posledicu… onda ne morate čekati. Možete biti imperator svakog trenutka. Fake it… until you become it. Poručuje nam draga Ejmi Kadi.
Upravo se zato i bavim ovom temom. Zato što smo danas trivijalizovali najdublje zakone metafizike. Površnim nerazumevanjem. Pa je danas onoliko fejka. Toksične pozitivnosti. Dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Govorimo olako. Neistinito. Neuvereno. Deep fake nam preti sa svih strana. Zato smo i osetiljivi na ovu reč. S pravom. Vreme je da nađemo neku novu. Istinitiju. Manje lažnu. Za ovaj princip koji ne ignoriše tuge i teškoće života. Nego ih smešta u širi kontekst. Da pogledamo sa brda… a ne samo iz doline. Sa konačne i ograničene duži… na beskonačnu nit života.
Kada je koristan ovaj zakon? Pa u svim ovim situacijama koje sam spominjala. Kada se pitamo… da li da ustanemo… ili da odustanemo? Kada predugo čekamo uzrok. Čekanje je samo po sebi trpno stanje. Koristan je i kada se osećamo nemoćno. Uskraćeno. Kada sebi želimo da vratimo moć. Kada želimo da vratimo samopouzdanje.
Međutim… ako drhtimo od straha… neće nam mnogo pomoći da odmah da uletimo u cipele velikog govornika. Dakle… i u fejkovanju valja da smo istiniti. Prirodni. Sviđa mi se psihološki termin… zona narednog razvoja. Ne moramo da drhitmo od straha. Možemo da imamo blagu tremu. Koja nas neće paralisati. Koja će prerasti u ranjivost. Koja je danas toliko potrebna. I važna.
Svakako izbegavam insta generalizacije. I instrukcije šta kada raditi. Međutim… ako bih morala da u dve reči kažem kada „biti dobro“ a kada „ne biti“… kada „fejkovati“… a kada ne… odnosno kada primenjivati metafizičke… a kada fizičke zakone… rekla bih da je dobro biti dobro. Jer džaba nam sve znanje. Kad nemamo stanje. Međutim… ako demončići i demoni iz podruma žele da se izraze… ako su naše emocije ogromnog intenziteta… strah… prestavljenost… bes… furioznost… tuga… ožalošćenost… onda oni zahtevaju da budu uvaženi. Lepo zaprimljeni. Kako bismo razumeli njihovu poruku. I to je prvi korak. O čemu sam pisala u prethodnom tekstu. Should I stay? Or should I go? I u tekstu koji je pokrenut spletom dramatičnih majskih dešavanja. Koji me je pozvao da ovaj dugo promišljani tekst sklonim u stranu. I pozabavim se onim što je bilo tu. I iz čega je nastao tekst O žalovanju. Upravo je to bi mogao da bude odgovor na pitanje… kada biti dobro? A kada se pustiti u podrum. Važno je da uvažimo naše senke iz podruma. Da ih pustimo na svetlo dana. Da ih transformišemo. I integrišemo u naše biće. Nuh… nije dobro ni predugo bivanje u podrumu. U ovim intenzivnim stanjima. Rekla bih.
Ako nam više energije odlazi da budemo dobro… nego da ne budemo… ako nam je težak osmeh kroz plač… i ako se naše biće opire svetloj strani… onda je vreme da punog srca odemo u podrum. I sretnemo se sa svojim senkama. Sa ljubavlju. Poštovanjem. I svesnošću. Da u ceo ovaj proces uključimo i naše telo. Da osvestimo gde u telu i kako nam se iskazuju ova stanja. Da dopustimo životu da teče kroz nas. Ja to činim plesom. Plesom sa senkama. U svakom slučaju u ovaj proces nije zgodno da idemo sami. Valja da imamo zajednicu koja će nas u tom procesu podržati. I nekog ko ovaj proces zna da vodi. Da ga ne trivijalizujem. Ako vas tema zanima… pročitajte dva prethodna teksta. Koja idu ruku pod ruku sa ovim promišljanjem.
I ne zaboravite na tri Sokratova sita. Ona nam mogu biti vodič u trenucima dileme. Da li vam je korisno? Da li olakšava? Donosi dobra? Olakšava? Napravite svoja sita… nuh istini svakako dodajte ljubavi. I dobrotu. Toliko od mene.
Beograd, 12. maj 2023.