Gde je tuga… pisao je Oskar Vajld… tu je sveta zemlja. Trenutak u kojem smo se zadesili pozvao nas je da uđemo u tu svetu zemlju. I da se susretnemo sa Tugom… koja je sastavni deo življenja. Sa gubicima. U različitim oblicima. Na toj svetoj zemlji… otkrivamo kako nas tuga potresa. I otvara u nama dubine duše koje nismo mogli ni zamisliti. Tuga nam daje divlju alhemiju koja pretvara patnju u plodno tlo. Kaže Frensis Veler. Čovek koji je život posvetio pomažući nam da navigamo kroz svoje gubitke.
Iskustvo tuge čini nas stvarnim i opipljivim. Dodajući suštinu… dubinu i težinu našem svetu. U vremenima tuge lišeni smo viškova. I otkriveni smo kao ljudi. Na vrlo stvaran način… tuga nas sazreva…. izvlači iz dubine naše duše ono što je najautentičnije u našim bićima. Bez poznavanja tuge… makar osnovnog… mi ne sazrevamo kao ljudi. Slomljeno srce… srce koje poznaje tugu je sposobno i za iskrenu ljubav.
Sa gubicima sam se srela u svojoj sedamnaestoj godini. Kada sam u godinu dana izgubila voljenu baku. Najmiliju mamu. I brata. A uskoro se moj otac oženio maćehom iz bajke. Arhetipskom. Pa sam izgubila i porodicu. Kuću. Imanje. Dotadašnji status. A nosila sam i patnju što je moja mlađa sestra ostavljena na nemilost ne-baš-miloj maćehi. Od koje se i danas oporavlja. Bilo mi je nepojmiljivo koliko zajednica nije umela da se nosi sa tim ogromnim bolom. U kojem smo se nas dve našle. Kad kažem zajednica… mislim na širu porodicu. Porodične prijatelje. Kojih je do maminog odlaska vazda bila puna kuća. I za koje je moja mama svadnevno pravila gozbe. Mesila. Veselila. Odjednom smo Jovana i ja ostale same. Ljudi su prelazili ulicu kada bi nas sreli. Bilo im je neprijatno. Nisu znali šta bi nam rekli. Drugi su opet govorili neke nesuvisle reči. Ooo siročići moji. Kakvo vas je zlo zadesilo. Ne čineći ništa. Osim dodatno nas pokopavajući. I čineći jadnima. A ja sam sve vreme čeznula da nam neko pošalje pitu s višnjama. Bundevaru. Ili nas pozove u neke obične ljudske aktivnosti. Razgovor o običnim… živim stvarima.
Sve mi je jasnije koliko je ovo velika tema. Koja me je skrenula sa uobičajenog puta. Kojim su živeli moji vršnjaci. I pozvala u cipele Ranjenog Iscelitelja. Da svoje rane najpre iscelim. Pa da ovaj proces sa svetom podelim. Ono što znam jeste da je suočiti se sa svojom tugom… bez zajednice… preteško. Ogromno je olakšanje kada tu bol možete da podelite. Privatno nošena…. tuga ostaje u duši. I polako nas vuče ispod površine života… I odvodi na teren smrti. Tuga je oduvek bila zajednička. Uvek se delila. I tradicionalno se smatrala svetim procesom. Podsećaju nas Frensis Veler. I Oskar Vajld. Prečesto u modernim vremenima naša tuga ostaje lična. Noseći nevidljivi plašt srama… Ii terajući našu tugu pod zemlju… skrivenu od očiju i zagrljaja koje bi ponudili isceljenje. Važno je da vratimo razgovor koji treba da vodimo o mestu tuge u našim životima. Dobro je da svi krenemo u proces šegrtovanja sa gubitkom. Jer… on nas čeka… iza svakog ćoška. Pridružujući se zajednici u svojim pričama o gubitku… mi pozivamo naše zakopane priče u vidljivi svet. Gde ih možemo držati u isceljujućem zagrljaju zajednice. I tek tada se rađa prava radost. Koja se dešava kada tugu načinimo svetom.
I tako smo postali majstori uzdizanja. Težnje ka „najboljoj verziji sebe“ I akrobate u izbagavanju teških… ne-seksi emocija. I baš zato što ne možemo da priznamo svoju tugu… ostajemo na površini života. Opsednuti smo distrakcijama sa bezbroj izvora. “Što je dublja tuga u vašem biću… to više radosti možete sadržati.” Poručio nam je Halil Džubran. Doživljavamo malo istinske radosti delom i zato što izbegavamo dubine. Mi smo kultura uspona. Volimo da se dižemo. A plašimo se pada. Nalazimo bezbroj načina da negiramo stvarnost ove bogate… ali teške teritorije. Kao rezultat ostajemo duhovno proređeni. Živimo u onome što Frensis Veler naziva „kulturom ravnih linija“. Možemo da plačemo na venčanju ili kada gledamo film… eventualno na sahrani… ali izražavanje emocija punim grlom u svakodnevici je van granica palete našeg ponašanja. Nije nam dovoljno uzvišena. Civilizovana. Profesionalna.
Slavimo uzdizanje. Najbolju verziju sebe. Postajemo bolji. Viši. Lakši. Nuh… niska mesta nazadovanja… povratak korenima… žalovanje… nisu manje sveta. Naprotiv. Upravo sada vaše srce kuca u potpunoj tami u vašim grudima. Začeti smo u mraku majčine utrobe. Sve što se dešava iznad zemlje je zbog onoga što se dešava ispod. U senci. Podseća nas Veler. Moramo da se spustimo u mrak… nuh mi neprestano pokušavamo da se izvučemo iz njega. Vilijem Blejk nam je poručio da u braku raja i pakla… u raj idemo po formu. A u pakao po energiju. Da bi se venčali za njih oboje. I to je veza koja našem životu daje vitalnost.
Frensis Veler govori o anemiji današnje new age duhovnosti. U kojoj nema mnogo krvi. Nedostaje joj upravo ta crna zemlja… onoga što se na španskom naziva duende. Erotska, sočna energija koja čini da stvari svetlucaju. Zato je važno da odemo po svoju senku. I vratimo je. Naše hiperpozitivne sklonosti žele da “uzvišeno i duhovno” zaobiđemo nered svega toga… nuh upravo u toj zbrci… u tom silasku dole smo najviše ljudi. Uspon i silazak vitalizuju jedno drugo. Kada ih razvedemo… odvajamo ono što je „dobro“ od onoga što je „loše“. Hvalimo uspeh i preziremo neuspeh. Cenimo snagu i obezvređujemo slabost. Svaki put kada nam se dese poraz… neadekvatnost ili gubitka… ratujemo sami sa sobom. Baron Minhauhzen mog detinjstva naučio me je da je borba sa samim sobom najnezahvalniji posao. I poverovala sam mu. Iako je nosio plašt lažova.
Tuga je subverzivna. Podriva tihi dogovor da se „ponašamo“. I da kontrolišemo svoje emocije. To je čin protesta koji proglašava naše odbijanje da živimo utrnuli i mali. Ima nečeg divljeg u tuzi. Nečega suštinski izvan propisanog i sankcionisanog ponašanja naše kulture. Zbog toga je tuga neophodna vitalnosti duše. Suprotno našim strahovima… tuga je prožeta životnom snagom. To nije stanje mrtvila ili emocionalne tuposti. Tuga je živa, divlja, neukroćena i ne može se pripitomiti. Odupire se zahtevima da bude pasivan i miran. Krećemo se na nemirne… buntovne i zveckave načine kada nas tuga obuzme. To je zaista emocija koja izlazi iz duše. I sasvim je prirodno što je ovolika kolektivna tuga pokrenula proteste. Da. U njoj je naša divljina. Subverzivnost. Naša autentičnost.
Zamislite se nad time koliko energije trošimo pokušavajući da negiramo i izbegnemo tamne delove sebe. I zamislite kako bi bilo kada bi nam sva ta energija ponovo bila dostupna… Više bismo se smejali. Znali bismo za više radosti. Život traži od nas da ga ispunimo pod njegovim uslovima. Ne pod našim. On je ipak nešto malo stariji. Trudimo se da kontrolišemo svaki sitni detalj… nuh život je suviše buran. Previše divlji. Jednostavno ne možemo da izbegnemo gubitke… rane i neuspehe koji u naše živote dolaze. Ono što možemo da učinimo je da unesemo saosećanje u ono što stigne na naša vrata. I dočekamo ga sa ljubaznošću i ljubavlju. Možemo postati dobar domaćin. Baš kao što nas Rumi uči u svojoj Gostionici. Koju svakodnevno citiram. A koju možete naći u nekom od mojih prethodnih postova.
Dugo sam učila da budem dobra domaćica u svojoj Gostionici. Onih davnih godina kada nam je život istresao okean patnje… a zajednice nigde nije bilo… ni za lek… naravila sam grande tulum. Nakon treće smrti u nizu. Kada je otišao Guga. Moj brat od tetke. Koji je bio kao moj brat blizanac. Stariji od mene tri meseca. Rodili smo se zajedno. U školu smo išli zajedno. Bili deo iste ekipe. Bilo je to dve nedelje pred moj 18 rođendan. I preko glave mi je bilo više i crnine. I bola. I težine. I muke. I da… Nisam imala zajednicu odraslih. Ali sam imala svoju ekipu. Životno sam nagrađena Prijateljima. Lojalnim. I ljubljenim. Što neko mudar reče… prijatelji su izvinjenje za porodicu. Čestiti Somborci su se zgražali. Još se nisu ni ohladili…. a ona slavi. Govorili su. Zajednica koja ništa ne daje… osim osuđivanja. Očekivanja da vas vidi u crnini. Godinu dana. Da ne slušate muziku. Da ne gledate filmove. Spisak je ne-mali. Broji vam odlaske na groblja. Meri količinu tuge grandioznošću spomenika koji ste napravili. Moj tata Duško je napravio najskuplji mermerni spomenik. Sa kamenom od bračkog mermera. Ipak… u to vreme je svoju ljubav već uvelik delio sa drugom ženom. Sa arhetipskom maćehom iz bajke. Od koje se moja sestra oporavlja evo već blizu četrdeset godina.
Godinama sam posmatrala moju voljenu tetku. Maminu sestru. Koja je u godinu dana izgubila mamu…. sestru…. i sina. Nikom za poželeti. Koliko je ostala zarobljena u ulozi ožalošćene majke. Ta jebena crnina… koja ju je svakoga dana podsećala na gubitak. I koja joj nije dala da živi. Gledala sam kako sebi decenijama nije dala dozvolu da se nasmeje. I kako bi se postidela kada bi je radost života obuzela. Insistirali smo da izađe iz crnine. Jer… imala je i drugog sina. I njegovu porodicu. Snaju. I unuku koja je u međuvremenu stigla. Moju sestru. Koja joj je kao siroče i izbeglica od nemilosti maćehe stigla u hraniteljsku porodicu. I tako je posle dvadeset godina skinula crninu. Nuh… do svoje duboke starosti je osećala i poštovala uzuse i stege varoši na severu Bačke. Koja nikako ne olakšava u procesu isceljenja. I znam koliko je ovo jebeno mesto zaglavljenosti. Isto kao i poricanje žalosti.
Danas… sa ove perspektive… i posle mnogobrojnih isprobanih pristupa isceljenju… moj način na koji transformišem patnju u umetnost je umetnost. Pisanje. A naročito ples. To je ta moja žurka za osamnaesti rođendan. Samo malo sofisticiranija. Pišem & plešem svoje molitve. Svoje strahove. Frustracije. Besove. Tuge. Žalosti. A bogami i radosti. I saosećanja. Hvala životu što mi je dao dar pisanja. Doneo mi ples ritmova. I divne učitelje. Koji su me naučili da pokrenem sve te zamrznute emocije koje stežu naše telo. Od kojih prestanemo da dišemo. I da živimo. Danas ih najpre uvažim. Tako što ih izrazim. Dodam im života. Daha. Pokreta. Nađem graciozan način da ih izrazim. To je ta plemenska mudrost „necivilizovanih“ ljudi. Gracioznost… kao put ka isceljenju. I ono što irski filozof Džon O’Donohju zove… „poštovanje pristupa“. Kada im pristupamo sa poštovanjem…. velike stvari odlučuju da nam priđu.
Da bi se odgojilo dete… potrebno je celo selo. Kaže Afrička poslovica. Čini mi se da nam je u ovom trenutku najpotrebnija upravo ta… plemenska mudrost & milost. Da nisu “veliki sistemi” ti koji nam mogu mnogo pomoći. Suviše su tromi. I preveliki za naše “male” ljudske probleme. Kada sam se u šesnaestoj godini susrela sa beskrajnim gubicima… i sa pratećim okeanom patnje… očekivala sam upravo od zajednice da nešto učini. Nuh… grandioznih ispraćaja i pompeznih reči… nikoga nije bilo. Ostale smo same. I to mi je bio najteži deo. Taj osećaj da niko od njih nema herca da nam priđe. I sa nama istinski podeli našu bol. I nikada neću zaboraviti Pompiku. Mamu moje cimerke Irice. Koja je u slanju studentskih paketa… uvek računala i mene. I slala mi najdivniji na svetu obožavani pohovani patlidžan. Jer ja nisam imala nekoga ko bi mi napravio & poslao omiljeno jelo. Da. To su ti činovi ljubavi. I isceljenja. Koji su nam potrebni.
U današnjoj brzoj kulturi “uzdizanja”… opsednutom unapređenjem i neprekidnim rmbanjem u dostizanju “najbolje verzije sebe”… zaboravili smo da smo potrebni jedni drugima. Zaboravili smo na zajedništvo duše. Kako ga zove Frensis Veler. Hiljadama godina hranili smo se time što smo bili članovi zajednice… okupljali se oko vatre… slušali priče starijih… osećali podršku u vremenima gubitka i tuge… pružali zahvalnost… pevali zajedno… delili obroke noću i svoje snove u jutro. Ove aktivnosti Veler naziva primarnim zadovoljstvom. Ogromnu većinu ljudske istorije živeli smo u plemenskom ili seoskom kontekstu. Tu su se oblikovala naša primarna zadovoljstva. Kada plemenske ljubavi nema… osećamo veliku prazninu. Čak iako je nismo svesni. Živimo u svoja četiri zida. A još krivimo sebe što nam nije dobro… iako imamo sve?!? Naročito u vremenima gubitaka… koji su uvek tu iza ćoška… jer su deo života. Na raspolaganju nam je u najboljem slučaju psihoterapeut. I poneki srčani prijatelj. Što ipak nije pleme. Da bismo živeli pun život… potrebno nam je celo pleme.
U odsustvu primarnih zadovoljstava… okrećemo se sekundarnim. Status… privilegije… bogatstvo. A neki od nepodnošljivosti praznine odlaze u zavisnosti. Ne samo zavisnost od alkohola i droga…. Tu su i šopingoholija… vorkoholizam… virtuelna stvarnost. Problem sa sekundarnim zadovoljstvima je što ih se nikada ne možemo zasititi. Uvek želimo više. Ali kada nađemo svoje primarno zadovoljstvo… ne želimo mnogo više. Iako su u današnjem življenju primarna zadovoljstva retka… mi ih ipak doživljavamo. I možemo da se setimo tog osećaja. I dopustimo da upravo čežnja za tim stanjem bude naš kompas. Govoreći nam u kojem pravcu treba da idemo. Da bismo se vratili primarnim… iskonskim zadovoljstvima. Možemo ih pronaći kroz naša prijateljstva. Provodeći vreme u prirodi. Rizikujući da se otkrijemo I da budemo ranjivi sa onima kojima verujemo. Predlaže nam Frensis Veler.
Upravo sam tako pravila Lepi moj Svet. Moje pleme. Moje mesto pripadanja. Kada je čežnja za podrškom primarnog plemena zakazala… tu su bili moji Prijatelji. Bliska i duboka prijateljstva… koja sam tokom života negovala. I negujem. Kao svetinju mog života. Kao moje pleme. A onda je polako nastajao i Lepi moj svet. Sa kojim delim svoje upitanosti. Padove. I uspone. I vrlo sam svesna koliko herojskom svetu znače naša okupljanja. Osećaj da pripadaju. Da njihovu ranjivost neko čuje. I razume. Da ne moraju da su jebeno najbolja verzija sebe. Da. Možda nam je trenutno najpotrebnija seoska mudrost. Naše pleme. Možda to danas više nije država od koje očekujemo rešenja. Nego selo. Pleme. Naš mali krug velikih ljudi.
Beograd, 15. maj 2023.