Sa cigaretama sam se pozdravila 2012 godine. Nakon trideset godina pušenja. U vreme kada sam zatvarala vrata starog sveta. I naveliko krenula da stvaram svoj Lepi svet. Kada sam konsultantsku karijeru transformisala u poziv. Cigarete su u tom trenutku bile sublimacija svih mojih starih nemnogozdravih navika. Kojih sam se kroz vreme oslobađala. O čemu sam pisala u davnom tekstu Torba mojih zavisnosti. Kakav božanstveno divan osećaj kretati se svetom slobodna. I laka. Bez tereta.
Oni koji su me upoznali u tom novom izdanju… nisu mogli ni da me zamisle sa cigaretom. Kažu. A opet… onima koji me znaju dugo… bila sam čudna bez cigarete. I sve su čekali da izvadim svoj crveni malboro. Ne znam da li postoji ijedna fotka do 2012 na kojoj sam bez cigarete. Nuh… narednih deset godina zaista nisam ni pomislila da zapalim cigaretu. Sve dok prošle godine nije počela da mi se vrzma mislima. Da osećam neku čudnu prazninu. Koju bi samo dim cigarete ispunio. Znala sam da je nekom divljem neuvaženom delu mene nešto trebalo. I tako sam prošlog leta zapalila prvu cigaretu. Od koje se skoro nisam onesvestila. Nuh… divlji deo u meni je tražio još. Pa samo još jednu. I polako… dan po dan cigarete su mi se na mala vrata ušunjale u život.
Ansamblu likova u meni se ovaj moj stari novi izraz ni malo nije sviđao. Ni smrad cigarete. Ni garavost. A najviše mu je smetalo što sam ugrožavala jedan veliki resurs svog života. Zvani… kad sam mogla da ostavim cigarete… ovu temu ću svakako da rešim. Oduvam. Tada mi se oslobodila neka nova ogromna & istinska snaga. Ni malo mi se nije sviđalo ni što mi se dim uvlači u misli. Što sam po cele dane smišljala kada ću da zapalim tu sledeću cigaretu. I zavisnički smišljam razloge s kim ću se da se sretnem. Da pušimo. U stvari… ništa mi se nije sviđalo… osim ideje da pušim.
Buntovnik u meni nije uvažio ni jedan od ovih razloga. Insistirao je. Pa sam ga pustila da vodi ples. Da puši dok mu se puši. On je vrlo važan deo mene. Aktivan od mog prvog dana. On me nikada nije puštao u main stream. Tražio je da konsteliram svoje staze. Zahvaljujući njemu izašla sam iz svih zadatih sistema. Dolazim ti kao Fantom Slobode. Pevao je. On je bio kolovođa Lepog mog sveta. Bez njega nema avangardnih rešenja. Pa kako da ga ne uvažim… I dok sam pušila… razgovarala sam sa njim. Šta mu treba? Čega je gladan? Žedan? Šta želi? Smara ga ovaj opšti tok. Rekao mi je. Živim mejnstrim trendovski život. Đe ona kul avangardna Bepa? Prevrtao je očima. Smara ga to. Postala sam prava sledbenica instagrama. Đuskam uz zvuke opšteg razlasa… Oj živote… teretano. Ustaj! Meditiraj! Jutarnje strane piši! Vežbaj! Veganluči! Ako budeš radila što rade svi… mislićeš kao što svi misle. Vikao je. I stresao se od užasa.
Podsetila sam ga da ovako živim dvadeset godina. Veganski. Da sam oduvek bila ranoranilac. Petao. Da sam ona koja budi. Kukuriku. Da pišem što moram. I što volim. Dodao je Pisac u meni. I da sam već nekoliko meseci prestala da vežbam jogu. Podsetila sam ga. Dosadila mu je više prostirka. Fuj. Rekao je. Ipak… principe joge sam uveliko usvojila. I živim ih. Tiho je rekao Mistik. Nuh… već pet meseci umesto joge plešem svako jutro. Ekstatično. Do gole kože. Vratila sam muziku na velika vrata. Pravim plej liste. Đuska se naveliko i na mojim radionicama. Smeškao se zadovoljno. Sviđa mu se ovaj šift. Priznao je. Ja nisam sledbenik. Podsetila sam ga. I ne igram na mjuz sa opšteg razglasa. Oj živote teretano. Nisam se primila na današnju bolest zdravog življenja. Uveravala sam ga. Zar nije upravo to bila davna ideja da konsteliramo ovu stazu svesnog življenja? Nije li divno što sada toliko ljudi uvodi neke nove svesnije načine življenja? Pitala sam ga. Mnogo mu je agresivan postao taj trend. Vege naci koncept store. Radikalan. Kao i sve novokomponovanosti. Ne sviđaju mu se motivi… Trendseterski pristup temi. Ne sviđa mu se nimalo ni ta duhovna gordost. Hvalisanje intimnim činovima. Lajv molitve. Meditacije. Vidite me… produhovljen sam. Najproduhvljeniji sam. Meditiram najduže. Imam najboljeg učitelja. Postim. Veganlučim. Razrađivao je temu… I neću da budem deo te ekipe. Bio je decidiran.
Ah. Ozbiljan je igrač ovaj moj Buntovnik. Razgovori se nisu odvijali tokom jednog dana. Trebalo mi je vremena da ga razumem. Naravno uz kafu i cigarete. A onda se desila Jandala. Tri plesna dana. Na kojem je bila i moja saplemenica Albina. Bavi se foto-terapijom. Volela sam da zabeležim svoje plesne trenutke. Svi volimo da pokažemo svoju prosvetljenost ;). Svoje dobro divno ja. Dodao je Buntovnik. Ali ne i svoju tamnu stranu. Albina je dodala da je svi mole da ih ne fotka sa cigaretama. Pa o tome ti pričam. Dodao je On. Na instagramu i na radionicama svi su prosvetljeni. A u stvarnom životu… naše izopačenosti i zavisnosti postaju sve luđe. Samim tim što su potisnute. Što su sklonjene u podrum. Suma poroka uvek je konstantna. Filozofirao je.
Bila je to prava foto terapija. Fotkala sam mog Buntovnika sa cigaretom. Mnogo mu se to svidelo. Uvažen je. Ovekovečen je. Osećala sam se kao Džems Din & kao Danilo Kiš zajedno. Kao mnogi kul likovi. Jer… može mi se. Da. Nisam prosvetljena. Ljudsko sam biće. I sve što je ljudski… nije mi strano. Zahvaljujući mom Buntovniku. Koga sam ovekovečila sa cigaretama. Koji mi je preneo svoje zabrinutosti. Teme koje je važno da uvažim. Da se ne tripujem na prosvetljenost. Da se ne primim na duhovnu gordost. Da ne stvaram sliku o sebi kao o Presvetoj Prosvetljenoj Bepi. Podsetio me je da mi je zadatak da konsteliram nove staze. Da vratim svoju divljinu. Da joj nađem neki fini kreativan izraz. Došapnula je Autorka u meni.
Ima li još nekih primedbi? Zahteva? Pitala sam ga. Da bude i on na mrežama. Baš kao i drugi članovi ansambla. Kao Plesačica. Kao Autorka. Kao Mentorka. Kao Pisac. Nabrajao je. Naravski. Izvinula sam se što sam ga se postidela. Što ga nisam svetu pokazala. I još nešto? Da češće pravim pauze. Da palim vatru. Sveće. Palo santo. Da dodam rituala svom životu. Da se više igram. Sa mačorom mi Srećkom. Sa ljudima. Sa životom. Da budem ona stara dobra luckasta Bepica. Da razigram Amazonku u sebi. Ah. Obožavala sam ga. I uvažila sam ga. I duboko sam mu zahvalna što me je vratio u središte moje divljine. Gde živi i moja duša. Moja autentičnost. Što bi danas rekli ;). I naravno da sam prestala da pušim. Sama od sebe. Bez ikakvog napora. Odricanja. Čim sam čula.. razumela i uvažila sve Njegove zahteve. A onu prazninu ispunila mirisom i dimom palo santa. I prave velike vatre. Kad sam u prilici. Dodao je. Hvala mu. I evo nakon dva dana dubokog urona u radionice… palim na Amazonku. Da ponegujem divljinu u sebi. I da u tom izrazu budem kreativna. O tome se radi. Ihaaaj. Volim te Buntovniče. Eto i tebe na instagramu. I žao mi je što sam te do sada držala u podrumu.Voli te tvoja Bepica.
Beograd, 29. maj 2023.