Što volim što sam došao. Glasno uzvikuje jedan čovek. Kad iz grada stigne na svoje kanalsko imanje. Što vooolim što sam došaaao. I jopet. Što volim što sam došla. Osećam i govorim i ja. Koliko je ovo bila mala a velika odluka. Uvidnog karaktera. Osvešćujuća. Da svoj život mogu da organizujem tako da u narednom periodu mogu da budem pet dana na mojoj Amazonki ( I to radnih ;)). Pa deset dana u Beogradu. Pet dana. Deset dana. Ah. Što mi dopušta novi životni stil. Koji sam prošle godine plela. A stari sam menjala upravo zato što mi se pohabao. I što me više nije radovao. Što mi se više nisu spremale herojske gozbe. I što je Pisac u meni popizdeo. I Šefa kuhinje i Domaćicu kuće poslao na odmor. I što mi se nisu održavale dve kuće. Dva dvorišta. Beogradsko i amazonsko. Pa više nisam uživala ni u jednom. Postala sam njihova sluškinja. Kad sam prošlog proleća shvatila da za nedelju amazonskih dana… nisam plivala niti jednom… od silnog održavanja… rekla sam sebi… a sad je bilo dosta.
To sam prošlog proleća shvatila. Koliko smo majstori da se okujemo. Da ukinemo svoju radost. Javila mi se slika slona. Velikog impozantnog snažnog cirkuskog slona. Vezanog kanapom za drvce. Koji se ne oslobađa privida vezanosti. Jer je u Dambovom dobu pokušao da se oslobodi. Nuh… nije mu pošlo za nogom. I zaključio je da ga kanap i drvce drže. Eh da. Koliko često vidim ovakve vezanosti. Naravno… lakše mi je da to uočim kod drugih. Jer kamenčić u oku drugog neuporedivo je veći od balvana u našem. Posebnu ekstazu života čini mi kad uočim te “vezanosti” u svom životu. I kada ih se oslobodim. Ihaaaj.
E pa uvid koji sa vama delim je tog ranga. Da nisam vezana. Da mogu da dolazim na Amazonku često. I to radnim danima. Zahvaljujući tome što su radionice vikendom. Pa kad sa Srećkom stigla u pokošenu… picnutu… zategnutu Amazonku… sa čistom posteljinom na mom omiljenom queen’s krevetu… skontala sam da je meni ovaj osećaj pet zvezdica. Što volim što sam stigla. Vikala sam. Da. Hvala mojim Vilenjacima. Momčilovićima. Koji mi tako divno paze i maze Amazonku. Što mi daje osećaj Grofice. Koja stiže na svoje imanje. Da. To je mojih million zvezdica. I vredi mi svakog plaćenog dinara. Jer čini da mogu da na Amazonki uživam. I ne budem njena robinja. Dakle… kuća ne mora da je robija. Šapnem onom malom slončeku u sebi. I ilustrujem mu primerom.
I evo mene i Srećka na Amazonki već peti dan. Uronjeni u beskrajno i bujno Zeleno. Ovog monsunskog proleća. Koje je sačinilo parfem izrazito svežeg mirisnog akorda. Gornja nota je kvazi jasmin. Znan i kao orlova kandža. U podtekstu je ozonski miris nakon mnogih kiša. Sledeća nota je samoniklo rastinje. Bagrem koji pupi. I ona fina zemljana nota vlažne i plodne zemlje. Tek pokošene komšijske trave. Potom nozdrve zagolicaju majske ruže. Slatke i miomirisne. A onda sve to nadjača cvrkut horova ptica… sa beskrajnim konferens kolovima. Natpevavaju se sa gatalinkama iz kanala. A s vremena na vreme oglasi se i voz sa obližnjeg mosta. Koji me odvede u neko drugo pradavno vreme ranog detinjstva. Trainspotting na moj način.
Otvorila sam sezonu plivanja. U mom tomsojerovskom kanalu. U kome plivam od svoje treće godine. I koji je moja duhovna materica. Onako svilen… gust. Sa još uvek neuznemirenim ribama. Koje plivaju blizu površine. Familijom pataka. Koje povremeno polete. Kad im dođe.
I raznim živuljkama Specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje. Empatičnim žalosnim vrbama. Koje odžaluju i moje žalosti. I donesu mi neko divno olakšanje. Pa onolika barska trska. Beli lokvanj. Bačkim lotosima. Spokojem rose gold zalaska na kanalu. Koji svojom svežinom miluje i budi svaku poru moje kože. Obožavam taj osećaj tela u kanalu. I njegove relaksirane spremnosti. U kojem se čuje samo lagani ritam mog kraula. Ili radosno delfinanje. Uvela sam i prsni stil. Koji mi je do nedavno bio previse smoran. Nuh… dozvoljava stapanje sa zalaskom. I kibicovanje susednih molova. A Sombor.. iako mi je na pet kilometara… na dvadeset minuta bajkom… čini mi se pet svetlosnih godina udaljenim. Što volim što sam došla.
Amazonija, 2. jun 2023.