Probudila sam se nasmejana. A najlepši je onaj dan kad se budiš nasmejan. Svaka ćelija mi je nahranjena. Aura izluftirana. Srce mi peva. Osećam svoje telo. S kraja na kraj sebe. Iznutra. Spolja. I između. Osećam i prostor oko sebe. Prošla su skoro dva dana od našeg Amazonskog randevua sa Muzama… a još svugde osećam Prisustvo Družine. Sa kojom sam ovaj Experience stvarala. I delila. To mi je uvek zanimljivo da posmatram. Prisutnost u odsutnosti. I obrnuto.
U tom živahnom i razigranom Prisustvu osećam da smo osim kreacije…. koja je bila tako spontana… pirodna… a koju smo osluškivali i uvažavali i pratili… učinili vrlo važnu stvar. I to ne samo za sebe. Nego i za veliki svet. Iz našeg parčeta sveta. Hologramski. Dali smo mu ljubavi. Darežljivosti. Podrške. Dobre volje. Srčanosti. Srdačnosti. Smeha. Pesme. Igre. Radosti. Toliko je od nas prelivalo… da su nam sa svih strana stizali darovi. Komšije su dolazile. I donosile nam. Pun džak šljiva. Amigo komšija je ostavio dar. Kilu najbolje na svetu Njegove kafe. Set šoljica kafenih. Ceger od Amigo kafenog džaka. Počastio nas je svojim prisustvom i Orao Belorepan. Spiralnim uzdizanjem. Dok smo aktivirali svoju nenapornost. Pričom o kondorovom letu. O tome kako uhvati ritam. Zamahne svojim velikim krilima jednom. A onda na tom talasu leti li leti. Belorepan nam je pokazao da nije samo Kondor znalac nenapornog leta. Nego i On. Kralj Neba. Počastio nas je svojom paradom… dok smo u završnom krugu sejali semenke kreativnih namera. Projekata koji nas čekaju.
Proveli smo vikend… u kome su trenje i otpor bili na nuli. I desio se Zero Point Field. Sve sile su se podržavale. Umnogostručavale. I tako puta puta puta dvanaest. Rezultanta je nezamisliva. Eksponencijalna. Život nam je pokazao kako izgleda kada nema trenja. Nesporazuma. Gunđanja. Ja u ploču… ti u klin. U toj lakoći… dobroj volji… darežljivosti… jedino što je moglo da se desi jeste… Kreacija.
A nije počelo ovako. Ovaj… šesti Randevu sa Muzama imao je onoliko zadataka za rešiti. Prepreka za prevazići. Upitanosti. U jednom trenutku akrobatike sa svim zadacima… grohotom sam se nasmejala. Sebi. Izgledalo je sve kao iz nekog vica. Pa sam u tom smehu životu najljubaznije poručila da mi je dosta bilo zadataka. Te da ga molim da mi pokaže kako izgleda njegova besprekorna orkestracija. U kojoj sve teče lako i glatko. I u koju sam zaljubljena. Tako i bi…. hvala mu!
U sred prijava za Randevu menjala sam takreći sve njegove elemente. Skontala sam da smo Frušku goru i divno Krunića imanje na kojem smo proveli tri božanstvena leta…. potrošili. Da nema divljinu potrebnu našim Muzama. Da se moja ljubav sa Fruške… preselila na Amazoniju. I da je moje ruho Amazonke trenutno moja najvažnija odrednica. Skontala sam i da prvobitni datum nije bio dobar. Jer Randevu se uveeek dešavao poslednjeg vikenda jula. Kada Sunce uđe u Lava. I dođe vreme da se emocije u sezoni Raka probuđene i osvešćene izraze. Da. Randevu je svakako lavovski. Jer… Randevu je sav oko kreacije. I oko Velike priče. Tačno poslednjeg vikenda jula. Da krunišemo sezonu. I da sa svom tom inspiracijom i kreacijom otvorimo avgust.
Neću nabrajati sve rešene zadatke. I sklonjene prepreke. Ali bilo ih je. Nuh… najluđa od svih bila je kada se nakon prošlonedeljnog nevremena povukao Kanal. Veliki bački kanal takoreći je nestao. Na moje oči…. za tri dana… korito kanala skoro da je presušilo. Pokvarile su se pumpe koje ga pune. Ah… a ostati bez Amazona na Amazonskom randevuu sa Muzama… bio bi stvarno izuzetan peh. Tada sam se iz moje Jupiterijanske Srićovićke farbe sa Životom dogovorila… da mi je sasvim dosta zadataka. I neka me pusti da spremim Randevu. I neka mi dá da u procesu organizacije uživam. Tako i bi. Podsetila sam se koliko je važno dogovarati se sa Velikim Silama. Biti u dosluhu sa njima. I koliko je krto i jalovo upustiti se u proces stvaranja… bez Velikih Sila na svojoj strani.
Kada se Randevu Družina okupila… ispade da smo svi imali razne zadatke za rešiti. Prepreke za otkloniti. Pre nego što nam se Amazonski randevu otvori. Onolike provere… Istrajati? Doći? Ili ne? Kako tumačiti te znakove? Glasove? Deo ekipe nije uspeo da se organizuje. I prepreke su ih sklonile od dolaska. I to sam… decenijama vodeći radionice i grupne procese naučila. Da uvek ali uvek i nepogrešivo uvek dođe baš onaj ko treba da dođe. I obrnuto. Moje je samo da verujem procesu. Da iskrsnuća prihvatim sportski. I sa punim poverenjem da je sve baš kako treba. I da uvek bude neuoporedivo bolje… samo kad pustim život da teče. Famozna Teorija nekoprcanja. Kao prvi korak. O da… Profesorka… eto vama prilike da živite svoja učenja. Šapnuo mi je život.
Bila sam vrlo ljubopitljiva kako će duh mesta uticati na Randevu. Koji je već dobio svoje obrise. Tokom prvih pet fruškogorskih godina. U okvirima ograđenog imanja. Na kojem se sve dešavalao. Konstelacija Amazonka experienca bila je upravo obrnuta. Pre svega… imali smo Amazon ispred kuće. Kanal nam se vratio. Ihaaaaj. Hvala mu. Konjovićeva ravnica beskrajna iza nas. Izobilna. Bujna. Sve rodilo. I zvezdano nebo iznad nas. I sve je bilo otvoreno. Imali smo nekoliko kuća za Družinu. Jednu pored druge. Tako da smo imali svoj Vilidž. Svoje parče sveta. A na deset minuta šetnje smestili smo „Restoran“. Gde su nas gostile naše Vetrenjače. Familija sa kojom se ljubav na prvi pogled desila na fruškogorskim randevuima. I koji su postale njegov esencijalni konstitucioni deo. I to se pokazalo kao super… što smo tri puta dnevno šetali do klope. Kejom. Ili divljinom. Kako je ko voleo. I šta je kome trebalo. I za to vreme se pitali… kakvo su nam ludo iznenađenje Vetrenjače spremile za ovaj obrok?
Familija Vetrenjača. Porodica čiji su svi članovi svoju životnu energiju posvetili duhovnosti. I njenom izrazu kroz hranu. Hrana za život. Tako je zovu. Bez nasilja. Naravno. I sa mnogo ljubavi. Znanja. Vizije. Kada sam Vetrenjačama rekla da Randevu selimo sa Fruške… svima im je bilo žao. Rastužila ih je mogućnost da se ove godine ne družimo. Što je bio jasan znak da nema potrebe da jedni za drugima patimo. Nego da nastavimo da stvaramo zajedno.
I dok je u sećanje krenula da mi navire hrana kojom su nas pomazili… ponegovali… i na ceo Vetrenjača Doživljaj… od kojeg me često obliju suze dirnutosti… od toga kako (se) vole… i kako nas paze…. setih se da mi je u zamrzivaču ostalo parče poslastice. Speltini kroketi u umaku od malina sosa. Maline su sa komšijske plantaže. Za nas ubrane i probrane. Prošarane ponekom kupinom amazonskom. Ah. Svaka mi je ćelija nahranjena. Ekstatik.
Duh mesta… dinamika između naših kuća… Amazonka kao central kort… i Amazon… svileni… podatni… milujući… ispred… i beskrajna ravnica iza… i sve aktivnosti koje su nas čekale… vodile su proces. U ovoj konfiguraciji nije bilo jake agende. Kao prethodnih godina. U ograđenim fruškogorskim imanjima. Gde je sve bilo vrlo definisano. Na Amazonki je sve bilo živo. Spontano. A kreacija je bila naša energija. Zajedništvo. Stvaralaštvo. Bio je to jedan neprekidan proces stvaranja. U kojem su učestvovli svi. I svako je znao šta mu je činiti. Bez ikakvih instrukcija. Najbolja ilustracija kako su se slagale i umnogostručavale naše kreativne energije… bez trenja… jeste mandala. Sveti krug. U koji smo slagali razne polodove koje smo sakupljali. Šetajući se kroz Amazoniju. Budeći i senzibilizirajući svoja čula. Stresajući prašinu grada sa njih. Videći… osećajući… doživljavajući… slušajući sve dublje… i više… i snažnije… toliko da svet doživimo mnogo bliže. Dublje. Intimnije. Preciznije. Do tačke da nas pokrene. E pa mandala se složila u treptaju. I ona je bila naš dar šumi. Amazonu. Da se zahvalimo Velikim Silama što su nam dopustile da se ovako razmašemo. Po svim orbitalama.
A Veliki bački kanal… nakon prvobitne upitanosti zbog njegove zelene boje… ljudi sviklih na azurno more ili na plavi bazen…. svako ko je na Njega stigao… zaljubio se u Kanal. U zeleni svileni baršunasti pomalo gusti kanal. Koji svaku kožu čini najsvilenijom na svetu. I nakon koga nikakav tuš… sapun i krema ne trebaju. Ni krema za sunce. Sve faktore sadrži. A kosa bude tako meka i podatna za oblikovanje. U tim pobuđenim čulima… dok smo se vozali tomsojerovskom lađom… milovali smo svoju kožu. Glatku. Nahranjenu. Kao u neke dobro negovane gejše. I čudili se šta uradi nekoliko kupanja u Kanalu. Koliko puta se zahvalim Carici Mariji Tereziji… koja je pored mnogih poseda o kojima je brinula… pored svojih sedamnaestoro dece… stigla da misli i o Velikom bačkom kanalu. Dok kopam motikom zemlju da zasadim neku biljku…. mislim o hiljadama ljudi koji su ga ručno kopali. Hvala im. Svesna sam Njegovog značaja za ovo parče sveta. Tokom dva i četvrt veka svog trajanja… dobio je sve odlike prirodnog vodenog toka. Da bi danas postao Specijalni rezervat prirode. Ah. To je ta divna interakcija prirode i čoveka. Koja mi je tako uzbzdljiva.
Naročito sam zahvalna sam Družini. Koja je osećala taj kreativni talas. I koja je zajedno sa mnom plovila na njemu. Lepo je to moj ispisnik Marko Mosad objasnio. Ti si najuređeniji haos koji sam sreo. E baš je tako. Plesna ekipa zove me Haos Queen. Da. Upravo to je ambijent za stvaranje. Ta fina igra između kreativnog haosa i strukture. Taj plamen stvaralaštva. Baš kao i vatra. Jedini element koji ne postoji sam za sebe. Koji valja stvoriti. I koji se ne može skladištiti. I koji valja ograditi. U formu staviti. Da ne napravi požar.
Na ovom Amazonskom randevuu sve je teklo samo od sebe. Potrebno je bilo samo napraviti neke male okvire. Zadati teme. Koje smo potom kreativno adaptirali. Da. Sve je teklo nanaporno. Kao orao belorepan što nam je pokazao. Kako se sačeka pravi trenutak. Oseti se vetar. Zamahne se krilima. Spiralno uzdiže. A potom se pusti talasu. Angažovano a ležerno. Ta igra između haosa i strukture… taj kreativni haos… u kojem se sve slagalo kao naša mandala… bez napora… ali opet sa davanjem. Činjenjem. Da. Nije trebalo da o stvaranju pričam. Sve se samo pokazivalo. Takozvana ogledna nastava ;). Baš kao i naša hrana. Bez ikakvih naci direktiva. Ideologija o vegeterijanstvu. Veganstvu. Farisejstva o održivom razvoju u neodrživim Hajatima. Vetrenjače su nam pokazale kako se to radi. Ljubavno. Slasno. I toliko održivo… da nije pretekla ni kila hrane. Svaki ostatak hrane bio je osnova za neku novu paštetu…uštipak… popečku…. u sledećem obroku. I davala je temu. Ideju. Da. Ništa filozofija. Čista praksa. Jer naš život jeste naša poruka.
Činjenje… i to je bila reč ovog… šestog Randevua. Toliko je bilo dobre volje. Činjenja na sve strane. Darežljivosti. A iz činjenja nastaju čini. Podsetila nas je Kraljica Majušnosti. Ah. Te reči. Koliko energetskih omotača oko svake rečce. Potrebno je samo da smo ih svesni. Da čujemo. Da osetimo. I sve bude jasno. Čini se da je prosvetljenje mnogo jednostavnije. Jedino valja usporiti. Zastati. Zato smo amazonsko druženje otvorili vožnjom fijakera. Da pređemo na prirodni ritam. I polako otresti prašinu oguglanosti na život. Skinuti slojeve sa čula. Što je i bila centralna tema ovog Randevua. Ovog Amazonija Experience-a. Ove umetničke kolonije. Što bi današnjim rečnikom rekli… biti prisutan ;). A kada si prisutan… prisutno je sve što je potrebno. To je odlika prirode. Prirodnih sila. I njihovog slaganja. O da.
Sve je bilo povezano sa svime. Ta kreacija koja se dešavala sama od sebe. Tekla. Nenaporno. Bez trenja. A svako od nas je pored zajedničkog procesa… istovremeno osluškivao i svoj kreativan proces. Koji se razvijao u ovom akceleratoru. Bez trenja. Imali smo i DJ Dekija. I fotografe. I karaoke party. Sa dva mikrofona. I ozbiljnim ozvučenjem. Koji su se takođe pojavili sami od sebe. Koji su nam muzikalizovali i raspevali biće. I otvorili grlene čakre. Ako je nečija… kojim slučajem bila neraspevana. I nerazigrana. Ognjena Marija je u jednom trenutku malo zabrundala. I zagrmela. Tek da zalije semenke naših kreativnih projekata. I dá nam priliku da igramo i pevamo na toploj letnjoj kišici. Luksuz & raskoš na moj način. Sa bezbroj zvezdica zvezdanog neba.
Upravo mi se javio i naslov ovog promišljanja. Bez trenja. Bez napora. Bez nasilja. Od kada smo stupili u dosluh sa Velikim silama… i kada su se otklonile prepreke… sve je bilo nenaporno. Ipak angažovano. Osluškujući prirodu. Kada zamahnuti krilima. I na tom talasu leteti dugo. Možda je ovo priča o Wu Wei. Taoističkom konceptu nedelanja. Činjenja kroz nečinjenje. Dopuštanje i nesmetanje prirodnim silama da se izraze. Semenke naših kreativnih projekata su zasađene… kišom zalivene. I onolikom energijom davanja i činjenja iz ljubavi i nenapornosti… umnogostručene. Mandalu redovno obilazim. Prisustvo naše Družine & Muza amazonskih jednako je živo. Dinamično. I razigrano. Najlepši je onaj dan kad se budiš nasmejan.
Amazonija, 2. Avgust 2023.