Ljudi dobre volje

      

Ništa im nije teško. Za mene je jedan od najdivnijih kvaliteteta kojim se neko može opisati. Baš kao što sam uvek osećala da kad god pomislim… ili ne daj Bože izgovorim… mrzi me… da mi je u goste došao đavolak. To sam jasno razumela na pragu svojih tridesetih. Kada mi je svaka druga rečenica započinjala rečima… jao… moram ovo. A apsurdnost demonskog lica mrzovolje razumela sam u rečenicama tipa… Jao… dolazi mi ekipa. I tada sam montirala crvenu lampicu za sve te mrzo-voljne ideje. Baš kao i za uobičajenu frazu… mrzi me. Kad pomislim da me nešto mrzi… aktiviram celo svoje biće da odvratim  demončića akcijom s praga.

Te moje zbunjene i mrzovoljne rane tridesete razbistrio je i odobrovoljio Japan. U kojem mi se probudila moja uspavana suština. Prvi japanski utisak bila mi je upravo…. dobra volja. Ljudi dobre volje. Na sve strane. Koja je tako kontrastirala mojoj kulminirajućoj mrzovolji. U ono vreme bez dži-pi-es-a… često bih pitala ljude na ulicama Tokija za usmerenje. A oni bi se zaustavljali. Iako su do tada hodali japanski užurbano… na granici protrčavanja. I u potpunosti se posvećivali meni. Da me usmere. Ako im engleski nije bio dovoljno dobar… išli bi sa mnom. U pravcu  obrnutom od njihovog. Dok me ne bi usmerili. Ah. Koliko dobre volje. I činjenja prema neznancu. Sećam se jedne majke sa bebom. Koja je sišla sa svoje orbitale. I išla sa mnom pola sata. Jer nije govorila engleski. Pokušavala sam da je odvratim. Da joj kažem da ću se snaći. Nuh… njena diskretna i nasmejana rešenost da me izvede na pravi put nisu se dovodili u pitanje.

A onda sam se srela i sa Vodičima dobre volje. Goodwill guides. Ljudima koji vas vode po najdivnijim mestima Japana. Potrebno je samo da im platite prevoz. I da sa njima podelite obrok. Koliko divnih ljudi sam upoznala. Koliko naučila o njihovoj kulturi. Hrani. Svakodnevici. Običajima. Vodili su me na mesta koja se nisu nalazila u bedekrima. Takođe… predstavljali su mi i bezbrojne dobrobiti dobre volje. Vežbaju engleski. Saznaju toliko toga o raznim kulturama. Posmatraju dobro znane predele novim svežim očima. Očima putnika. A ne radi se o novim pejzažima… nego o novim očima. Objasnili su mi. A na kraju dana… pored divnog dara zvanog zajednički proveden dan… na kraju druženja biste dobili i neki divni simbolični poklon. Japanci se nikada ne sretnu… a da ne razmene darove. Makar male. Simbolične. Ali vrlo promišljene. Kad smo već kod Dobre Volje.

Goodwill Guides. To mi je jedan od prvih ali i najjačih utisaka Japana. Ta dobra volja… koja je glavna mirisna nota Japana. Kojeg sam imala prilike da upoznam te 2003. Bila je to godina u kojoj je ubijen naš Premijer. Nuh… slavu naših prostora pronosili su Piksi. Koji je.. zajedno sa Dejvid Bekamom… doživljavan na granici božanstva. I Jadranka Stojaković. Koju su mnogi znali. Voleli. I pevušili njene pesme rastapajućom emocijom. Kako mi je to bilo dirljivo.

Japanska dobra volja razbudila je moju dobru volju. I osvestila težinu mrzovolje. Tokom vremena u Japanu… na sve strane sam sretala još i više dobre volje. Nakon odlaska u penziju… mnogi ljudi nastavljaju da rade. Ne zato što ne znaju šta bi drugo. Nego im je nerazumno da sva ta znanja koja su za života razvijali ukinu. Glupo je da direktor ili glavni iženjer Sonija ode u penziju. Pa svoja znanja dobre volje dele na sve strane. Kompanijama koje se uspostavljaju. U Japanu. Ili Overseas. Preko mora. Kako zovu ostatak sveta. I to mi je divna inspiracija za „penzionerske“ dane. Nastaviti da budeš dobre volje i koristan… čak iako si finansijski nepotrebit. O da.

Nedavno mi je na snagu dobre volje pažnju skrenuo Pater Mato. Duhovnik moje sestre. Čija se duboka promišljanja i tople mudre reči u našoj porodici vrlo rado slušaju. Pater je mojoj sestri na Viber glasovnoj poruci govorio o značaju dobre volje. Najbolji lje ek za mrzovolju. Depresiju. U susretu sa Njom… demoni dižu ruke. Oruđe protiv kojega ne znaju šta bi. Osim otišli svojim putem. Kako su mi velike bile ove reči. Dok sam ga slušala… znala sam da je to istina. Baš kao što sam u mrzovolji uvek prepoznavala demone na delu. Tada sam poželela da posvetim bar jedno promišljanje DOBROJ VOLJI. I ljudima dobre volje. Baš zato što je tako lakog srca. I lakog koraka. Bezbrižna. Dečija. A tako moćna.

Životu sam beskrajno zahvalna za sve ljude dobre volje. Prvi mi na pamet padaju Momčilovići. Familija koja se stara o mojoj Amazonki. Dok sam ja na 200 kilometara udaljenosti. A kući je potrebna redovna ljubav. Momčilović momčad sačivanjavaju Pater familias Rade. Mama Nada. I ćerke Rada i Maja. Plus juniorski podmladak. Pčelice. Vrednice. Bzzzz. Obavija ih aura dobre volje. Laki su na skok. Na uraditi. Ništa im nije teško. I sve vide. Ništa ne treba da im se kaže. Posao ih zove. A oni mu odgovaraju. Vide… razmisle… urade. Kakav blagoslov. Retko normalni ljudi. Svi rade. Iako su Rade i Nada u penziji. Ali imaju mnoga znanja. I svesni su da je važno da ih drže aktivnim. Sve žene su medicinske struke. Negovanju sklone. Negovanju ljudi. Objekata. Kao košnica su. U kojoj i mlađahna Kristina radi. Ima svoj juniorski biznis. Radi drugaricama nokte. Kad već sede… da se nešto i uradi.

Kada sam za Veliki petak doputovala na Amazonku… pozvali su me da dođem. Peći ćemo kolače. Zamisirao mi je već i sam poziv. Farbamo jaja. Sviđala mi se najava ove složne vilenjačke akcije mnogih ruku. Nakon Beograda… koji mnogo volim…. nuh koji je pomalo izgubljen u individualnim konceptima… i kojem polako sve stiže na noge nekom dostavom… ovo je bio poziv koji se ne odbija. Posetiti ih u njihovoj vilenjačkoj kući. Kući cveća. I ljubavi Sve su sami napravili. Sazidali. Onolikim rundelama cveća ukrasili. Kad sam stigla…  mama Nada je upravo ofarbala sto jaja. Sve je mirisalo na kolače. Koji su se polako krčkali u rerni. Ekipa dolazi i odlazi. A oni goste. Ništa im nije teško. Na polasku su mi spakovali zeleno žuti zekasti  uskršnji stolnjak. I punu korpu jaja. Pa kad sam stigla na Amazonku… u tri poteza sam imala spreman Uskrs. A sve se dešava u sred jednog Sombora. Koji je malo sanjiv. Usporen. I ne mnogo raspoložen za činjenje. Cimanja bez. Što bi se reklo.

Okupala sam se i ozarila ovom dobrom voljom. Darežljivošću. Koji je tako moćan kontapunkt današnjem individualnom trenutku. Gde svako gleda svoja posla. Poslala bih sve moje heroje… na čelu sa mnom… kod Momčilovića. Na praksu iz prirodnog normalnog života. Koji današnjim ljudima iz gradova nedostaje. Da osetimo koliko je rad iz srca… dobrovoljan rad… davanje… i dobra volja… koliko su najdirektniji kontakt sa našim Višim ja. O kome toliko sma(t)ramo. I promišljamo. Zaboravljajući da koristimo svoje ruke. I prepuštajući nekim drugim rukama da sve rade za nas. Momčilovići su lek za bolest novog doba. Apatiju. Bezvolju. Mrzovolju. Usled nekorišćenja ruku. A ruke su krila srca. Pa samim tim sebe uskratimo za božanski nagrađujući osećaj da smo nešto učinili. Napravili. Za sebe. Za nekog drugog.

Momčilovići su kao pravi Japanci. Koje od malih nogu uče da se samo-poslužuju. Da sklanjaju za sobom. Za drugim. Ništa spremačice. Komunikacija sa kućnim bogovima smatra se centralnom duhovnom ceremonijom dana. A ribanje toaleta najdirektnijom komunikacijom sa Bogom Čistote. I privilegijom. I glavni tajkuni ga s ponosom peru. Svakodnevno. Veruju da to otvara mnoge kanale novca. Uopšte izobilja. I čistote. Ovo promišljanje posvećujem Dobroj Volji. Radu lakog srca. Lake ruke. I lakog koraka. Upravo suprotnog od mrzovolje. Bezvolje. Apatije. Koje mi se čine početkom niza današnje civilizacijske smorenosti. A svakako znam da je u mom životu dobra volja… kojom su me Japanci okupali… preokrenula tok mog života. Možda i najviše od svega što sam u Japanu dobila. To mogu da kažem… danas 18 godina nakon tog veličanstvenog transformativnog iskustva. Bio je to i prvi i poslednji utisak mog Japana.

Ovom promišljanju pripada svakako i Sale. Muž moje sestre po Izboru. Svaki put me ozari njegova dobra volja. To što mu ništa nije teško. Što je tako lak na skok. Da učini. Da zgotivi. Da dođe. Da ode. U povratku za Beograd… sa Momčilovićkog Uskrsa… svratila sam do njih dvoje. Bila je to četvrta godišnjica njihovog upoznavanja. Koji smo proslavili u jednoj divnoj fruškogorskoj vinariji. A potom produžili do njihove kuće na Fruškoj. Za koju je odmah nakon našeg slavljeničkog ručka stigao trščani krov za kuću. Trska je stigla iz Belog Blata. Okoline Saletovog rodnog Zrenjanina. I majstori koji  su došli da postavljaju krov bili su raspevani. Ljudi dobre volje. Koja je prelivala na sve strane. I koja aktivira celu ovu putanju. Od korenske do krunske čakre. Koja sklanja demone mrzo-volje. I kojoj sam posvetila ovo promišljanje. A i Latini su je spakovali u izreku. Slava Bogu. I na Zemlji mir ljudima dobre volje.

Ove nedelje sam ponovo zapljusnuta talasom dobre volje. Darežljivosti. Ništa nikom nije teško. Najpre na Amazonskom randevuu sa Muzama. O kome sam pisala u eseju Bez trenja. A juče sa ekipom. Čije su okupljanje na Amazonki inicirali Sale i Majuška. Nije ih omelo ni nevreme u najavi. Marija i Vule pomerili su svoj put na more. Kako bi se družili. I opet.. Svako je nešto dao. Doneo. Doprineo. Toliko dobre volje. Darežljivosti. I ljubavi. Da se nevreme predomislilo. I pustilo nas da ćejfimo celi divni dan.

Hvala svim Ljudima Dobre Volje.

Amazonka, 6. avgust 2023.