Oduševila sam se kada sam od moje životno avangardne studentkinje Mari čula da je uvela nov način druženja. Društvene igre. Bingo. Ozarila sam se. O da…. A-ha lampice su počele da trepere. Što volim kada me život počasti uvidima. Mari je nastavila svoju bravuru. U isto vreme je uvidela i da ne želi više da se druži na stari pohabani izanđali način. Da sa „kućnim prijateljima“ prepričava bezbroj puta prepričane priče. Da ih po stoti put pita da li su položili „onaj ispit“. Koji nikako da zapamti. Ni kako se zove. Ni da li su ga položili. Što moja najduhovitija prijateljica Sanja Grujić davnih godina reče… ne interesuje me ni moj posao. A kamoli tvoj ;). O da.
Decenijama pratim kako postajemo sve smorniji. I dosadniji. Verbalni. Neživi. Prežvakavamo jedne te iste priče. Svako iz svog registra. A novog zajedničkog iskustva niđe… I onda se čudimo što nikako da „nađemo“ vreme da se sa „starim“ prijateljima sretnemo. Da se zajedno smaramo. Osim pradavnog i izbledelog sećanja na nekadašnja iskustvo… fali nam novih živih iskustava. I ličnih. I zajedničkih.
Pomislila sam na tren da to ima veze sa „starenjem“. Odnosno sa protokom vremena. Da je to život. Danas znam da nije. Neko vreme sam se sklonila sa mreža. I vratila živom životu. Sa ove žive tačke… činimo mi se tako neživi. Hermetični. Otišli smo u meta-položaj. Prepričavamo. Sma(t)ramo. Banalizujemo. Ne stvaramo nova iskustva. Prežvakavamo stara. Idemo na terapiju. Pa na terapiju o terapiji. A onda još pišemo o tome. Kako nemamo šta da pišemo. Hermetično. I neživo. Kao da svi prepričavamo jedan te isti sadržaj sa mreža. Jer.. važno je pisati. Nolajferski vodič kroz galaksiju.
Davne 2010 sam se zaljubila u živu umetnost. Bivajući na Marininom NY performansu. Artist is present. Da. Posle onolikog živog doživljaja… sva „neživa umetnost“ činila mi se kao ibledela požutela fotokopija. Nije me ni dotakla. Tada sam se zaljubila u živo znanje. I životno mu se posvetila.
Da. Ipak je život taj koji piše (romane). Bez životnosti i živih iskustava sve pada u vodu. I naša sma(t)ranja. I druženja i ljubavne veze… bez zajedničkih živih iskustava. Doživljaj je važna stvar. Što reče Aleks… naravno u zezanju. Ja ću čitati svoju self-help knjigu. A ti čitaj svoju. Pa ćemo se onda tekstirati. Da. To mi danas radimo. Umesto da se uzmemo za ruke. I prošetamo. Odemo na pijacu. Prošetamo. Skuvamo ručak. Igramo badmington. Plivamo. Erotiziramo stvarnost. Vodimo ljubav. Igramo bilijar. Društvene igre. O da. Ja sam ih obožavala. I vraćam ih u život. Da. Na velika vrata.
Meni je ideal druženja bio ćakulanje uz bilijar. Igrala sam preferans. Godinama. Ako nije bilo trojke za preferans… dobar je bio i lorum. Koji su svi igrali. Jamb. Samo da se igramo. U igrama tako jasno vidimo jedni druge. Kakvi smo kada dobijamo. Kada gubimo. I tako stvaramo nova zajednička iskustva. Mnogo sam volela titulu Experience designera… u koju me je proizvela Lola. I taj svoj kostim sam obukla. Upravo taj. Da oživimo.. razigramo… i erotiziramo stvarnost. I tako je podmladimo. A što se moje filozofije tiče…koja je esencijalni deo mene… i nju stavljam u novi format. Koji nam je još Aristotel zadao. Peripatetički. Umesto patetični. Šetamo. I filozofiramo. Tako već može.
Da ne sma(t)ram više. Idem u život. Što i vama od sveg želim. Nego da vas pitam… kako stojite sa igrama? Živim i društvenim? Šta predlažete? Dajte da vratimo život i i gru u odnose. Dok ne zaboravimo kako se to radi.
I imajte se živo. Živahno. Razigrano.
Mari Bepa san