Pitanje slobodne volje me dugo pohodi. Odgovori su se menjali u zavisnosti od životne faze. I od uzrasta. Jedno vreme sam verovala da sve držim u svojim rukama. A bilo je dana i kada sam pevala Balaševićeve stihove… i pitala se zašto se sve to dešava? Da l’ čovek ista rešava? Il’ smo samo tu.. zbog ravnoteže medju zvezdama? I kao u svakoj dobroj teoriji… kao klatno kada prođe nekoliko ekstremnih položaja…. pa nađe srednju tačku. Istina je negde između. Učili su nas Skali i Molder mog odrastanja.
Razumevanje slobodne volje najpotpunije su mi objasnili arhetipovi. Tema do koje stigne svako ko se bavi samorazumevanjem. Ima tih nekih misli koje načine a-ha efekte. I popale lampice razumevanja. Možemo biti uspešni samo u onome što jesmo. A ne i u onomo što bismo želeli biti. Reče Kerolajn Majs. Koja je tako lepo razradila ideju o arhetipovima. Nebo nije granica… ali naši arhetipovi jesu. Dodaje. Ograničeni smo našim arhetipovima. Manjak dara… manjak prilika… i manjak otvaranja… ukazuje da nismo u svojim cipelama. Baš kao što su srećna otvaranja… sinhroniciteti… pokazatelj da smo aktivirali svoje autentične arhetipove. Menjanje arhetipova kao komada gardiša nije moguće. Ne možete biti nešto što duboko u sebi niste. Možete se pretvarati da ste nešto što niste… na kraju vam svakako ponestane energije. I to su tačke kuljanja naše energije. Mnogi ljudi životno stagniraju jer su se tvrdoglavo posvetili nečemu što ne pristaje njihovom arhetipskom ansamblu. Svoje primarne arhetipove ne možemo promeniti. Nuh… možemo zrelije koristiti njihove uticaje. Ranjeno dete možemo razviti u Čarobno dete. Spasilac ne mora večno da vadi ljude iz bazena. Može i da ih nauči da plivaju. A arhetip Princeze kojem su učene bezbrojne balkanske devojčice… valja da odraste. I postane kraljica. Jer… Princeza u sebi nosi simpatičnu romantičnu… ipak nemoćnu crtu. Dok sedeći u zamku čeka svog princa na belom konju. Koji će je spasiti. I načiniti da živi srećno do kraja života.
Na temu slobodne volje… danas mi se čini da nam je glavni zadatak da razumemo koje su nam karte podeljene. I koji karakteri. Da identifikujemo članove svog arhetipskog ansambla. Da ih razumemo. Da nađemo način da se oni izraze. I da postanu dobar i uigran orkestar. Ako ih ne vidimo… ignorišemo… ne razumemo… durimo se što su tu… ako želimo da budu ono što nisu… oni aktiviraju svoju senovitu stranu. Pa umesto Milostive i darežljive kraljice imamo smorenu depresivnu i nesnosnu kraljicu. Jer neizražavanje naših kreativnih sila dovodi do potištenosti. I depresije. Umesto ekspresije. Svima je potreban intimacy of being of understood. Pa i našim arhetipovima.
Baš kao i u životu. Negativne reakcije često održavaju ili rasplamsavaju problemsko ponašanje. Umesto da ga iskorene. Okrivljavanje često stvara ekstremnu reakciju. Koja još više pojačava… umesto da smanjuje neželjeno ponašanje. Kada neko ponašanje prepoznamo kao korisno u određenim kontekstima… umesto da ga kritikujemo i napadamo… omogućavamo sagovorniku da sagleda svoje ponašanje iz druge perspektive. Umesto da se konstantno brani.
Ovo se često dešava sa članovima našeg anasmbla koji nisu mnogo fensi. Ja na primemer imam Zavisnika. Lako skliznem u… slatko.. u cigarete.. u… I ako ne razumem svog Zavisnika… ili se na njega ljutim… eto mene u problemu. Ali… kad ga vidim i razumem… shvatim da moj dragi Zavisnik može da mi bude velika podrška. I da se istom strašću kojom bi pušio i jeo slatkiše… posveti programu… vežbanju… učenju. Zavisnik je član mog ansambla kome je potreban režim. Program. U čemu mu mnogo pomaže Nindža. Eto meni slobodne volje. Da nađem izraz svome Zavisniku. Uz pesmu Zavisnik & Nindžoslav to su srca dva.
U arhetipskom radu… vidim mnogo lažne skromnosti. Kojom smo zadojeni. Koja nam ne da da prepoznamo svoje Kraljice, Mistike, Umetnike, Vizionare, Intelektualce. A i kada ih prepoznamo… da ne smemo javno da ih predstavimo. I eto njih za tili čas u senci. Pričam sa nekolikim Kraljicama. Kako im je kuljala lična moć kada su ignorisale krunu koja im je pala na glavu. Ili kad bi se spustile „međ’ raju“. Ili kada se direktorke pedeset ljudi pitaju zašto moraju baš one uvek da odluče? A ne neko drugi? Ili kada se Kraljica Majušnosti duri zašto uvek baš ona mora da uzme mač? I donosi važne odluke? I zašto svi oni koji su veći i krupniji od nje ne uzmu malo kraljevska odličja? Ah… da… Podsetila sam je kako je izgledalo kada su mačem baratali oni koji to ne znaju. Ili kao što sam se ja pitala ceo život… zašto uvek ja moram da se bunim? I da predstavljam ekipu sa kojom sam? Da li je moguće da nikome drugome ne smeta što nas nastavnik maltretira? Što majstor greje autobus na pedeset stepeni? Danas se više ne pitam. Danas dobro znam svoju arhetipsku trupu. Uvažavam svog Buntovnika. I svesno ulazim u karaktere koji su u određenom trenutku pozvani na stejdž. To bi bila slobodna volja.
Na temu slobodne volje… danas mi se čini da je najvažnije da vidimo kakve su nam karte podeljene. Da ih osvestimo. Razumemo. I da odigramo njihovu svetlu stranu. A ako ih ignorišemo i hoćemo da budu nešto što nisu… e onda aktiviramo njihovu senovitu stranu. Tokom arhetipskih radionica… neprekidno skrećem pažnju na negativne etikete koje pojedini arhetipovi imaju. Kao moj Zavisnik. Nečija Tračara. Vampir. Da. Naš je zadatak da prigrlimo i svog Bludnog sina. Naročito njega. Jer njemu i jeste potrebno najviše ljubavi. A svaki karakter ima svoju svetlu stranu. Tračaru volim da zovem Poverenicom. Da. Ona je osoba koju interesuju ljudi. Njihovi životi. I koja zna da zadobije njihovo poverenje. Meni se odnos sa jednom važnom osobom mog života okrenuo tri i po kruga na bolje… kada sam prigrlila njenu Frau Gabrielu. I objasnila joj koliko mi je važna. Draga. I koliko me zanima šta sve ima da mi kaže. Da. Vampira možemo super uposliti da nađe mesto na koje će da gricne. On zna gde je izvor. I gde da ujede. Gde smo najslabiji. A ako mu energiju obezbedi neki drugi član ansambla… eto njega kao velikog saveznika. Dijagnostičara rođenog. Pa umesto da ujede… može to isto mesto da poljubi. Ili kao što je naša Aleks bila zbunjena šta da radi sa svojom Komisijom. Koja je prilično stroga. I ne prašta. Crveni kartoni pljušte. Kada ih je nazvala Čuvarima… odmah su bili voljni da malo preispitaju svoje visoke kriterijume. I da ekipi pokažu najpre žuti karton. Umesto crveni.
A ima i tih Osobenjačkih arhetipova. Koji nisu baš najljubazniji komšija. I koji neće da se jave onima koji to nisu zaslužili. Pa… ako ih ne uvažimo… znaju da nas sklone iz grada. I presele na selo. Ili već negde… gde nećemo imati sve te komšije na vidiku. A bez Osobenjaka… Umetnik hoće da rikne. I eto ti onda ljubaznog komšije… sa stvaralačkom blokadom. I eto nama slobodna volja. Da biramo. Omiljeni komšija ili plodni stvaralac? Pitanje je sad.
Baš kao i moj mili dragi Pustinjak. Koliko sam ga puta samo ignorisala. Uvredila. Pravdajući se što imam „tog nekog pustinjaka“. Koji bi da bude sam. A bez Njega… moj Vizionar i Pisac nemaju materijala. Jer oni ne trpe gužvu. Neprekidno komuniciranje. Pa kad ugrozim Pustinjaka.. osim mog mira… ugrozim i stvaralaštvo. I viziju. Što mi je možda najznačajniji deo. Da. Moj hleb nasušni. Danas se više ne izvinjavam za svog Pustinjaka. Naprotiv <3
Osim poznavanja svog ličnog ansambla… važno je i da znamo ko vodi koju deonicu. Kao što je naša Snežana M. na arhetipskoj radionici brilijantno artikulisala… kad je poslovne pregovore vodila moja Čudesna devojčica… nije ni čudo što sam ovoliko dugo bila asistentkinja direktora. I što sam radila za kikirikii. Da… Čudesnoj devojčici je dovoljno da se igra. I da se malo osladi. Mudrije je da na poslovne pregovore ide Kraljica. Menadžer. Sudija. Ili neki malo ozbiljniji predstavnik ansambla. Jer… ne postoji nijedna beznačajna interakcija. Svaka je arhetipska. I svaka je značajna. I niko se nikom nije desio slučajno. Kao što kaže jedan moj omiljeni grafit.
Jedno moje drago biće je u finišu svog fakulteta… spremajući poslednji ispit sa kojim se duže vreme borila… sklonila svoje centralne likove. Koji su tako lepo vodili njen orkestar. Sklonila je Pevačicu… čarobnog glasa. Koja je do tada redovno pevala. Sklonila je i umetnicu koja radi božanstvene cvetne aranžmane za grande svečanosti. I Boemku. I Prijateljicu. A solo deonicu je odjednom dobio nespremni Student. Najslabije znani i razvijeni lik u njenom ansamblu. Koji je posrtao pod ogromnim teretom… koji se svalio na njegova nerazvijena pleća. Eto tako nam kulja lična moć. Brzo vraćaj ekipu koja ti stvara ličnu moć. Rekoh joj. I polako uvodi studenta na stejdž. Pevačica i Cvećarka su neophodne da ga podupru. I tako i bi. Eno je… Diplomirala je. Peva. Druži se. I pravi cvetne aranžmane. A Student… pa naći će mu već neki izraz. U njenom slučaju… on svakako ne voli da vodi solo deonicu.
Davnih godina sam sklonila svoju Femme Fatale. I obukla kostim hodočasnice. Mistika. Mentorke. Tih godina moj učitelj Dušan je beskončano ponavljao da mi je zadatak da vratim svoj Eros. Bože… koliko me je nervirao. To mi je bilo tako prevaziđeno. Jer… moja Femme Fatale me je bila smorila… u mladenačkom izrazu fatalne žene. Nisam više znala šta ću sa svim tim mojim bivšim muškarcima. Za koje sam osećala odgovornost. Što sam ih očarala. Pa sam imala plejadu bivših frajera o kojima sam se „starala“. Brinula se da li im je dobro. Tražila im žene da se ožene. Da ja malo ohanem. I upravo to jeste naš zadatak. Identifikacija i evolucija članova našeg ansambla. Intimacy of being understood. Jer… ta ista Femme Fatale je znala da zaljubi ljude u svoje ideje. Da zavole matematiku. Verbalni aikido. Neke njoj važne stvari. Pa sam polako iz podruma vraćala moju uspavanu Zavodnicu. Shvatila sam da je moj ansambl poprilično obrazovan. Sve neki mudrijaši. I znalci. Pa su se sprdali sa njom. Neukom. Izadutirali bi je za tili čas. Pa sam sa mojom Zavodnicom lepo prošla razne edukativne programe. Tantre. Erotske inteligencije. Programe erotskog samopouzdanja. Da bi mogla da parira ostalim mudrijašima u ansamblu. I da vidite kako je sada uvažavaju. I dozvoljavaju joj da se lepo izrazi. I da… ona je sada narasla. I od nekadašnje Femme Fatale postala Venera. Boginja. Koja vodi značajnu ulogu u mom orkestru. I koja čini značajan deo moje harizme. Magnetičnosti. O da. <3 Hvala joj.
Ovaj celoživotni posao… da identifikujemo članove svog ansambla… razumemo ih… i nađemo im zdrav izraz… danas mi se čini kao taj veliki divni mudri čin slobodne volje. Kojim smo podareni. Sloboda kao čin mudrosti da sa onim što nam je dato učinimo ono što je najbolje moguće. U svakom slučaju… izlazak iz automatizma. I osluškivanje… ko vodi koju sekvencu? A najbolji pokazatelj je upravo naša energija. Tu gde nam energija kulja… gde nam se ništa ne otvara… ukinuli smo sebi ličnu moć. A kolo vodi senoviti arhetip. Koji nam skreće pažnju na sebe. I na svoje potrebe. I obrnuto. Tu gde nam lična moć cveta… gde se nam se sva vrata otvaraju… i događaju srećni sinhroniciteti… tu smo napravili pravi kasting. I slobodno neka nastavimo. Naše telo… i naša lična energija ne lažu. I uvek govore istinu. Našu istinu. Ako koza laže… rog ne laže.
Naročitu pažnju valja da obratimo na politički nekorektne likove. Zavisnike. Tračare. Drkiće. Vampire. Lopove. Buntovnike. I ostalu nepodobnu družinu. Sećam se koliko sam bila oduševljena veštinom tatine druge žene da rešava krize. Neviđenih razmera. Ne bi ni trepnula. Nuh… taj isti Krizni Top Menadžer… kada ne bi bio uposlen… proizvodio je krize i žarišta. Da bi mogao da se izrazi. Ili kao moja drugarica. Rođena Buntovnica i Aktivistkinja. Kada bi našla svoje polje dejstvovanja… cvrkutala bi. I svi mi zajedno sa njom. I obrnuto. U nedostatku dobre revolucije ili akcije… stradali bi svi oko nje.
Primetila sam i koliko je u opštem trendu opšteg zena i političke korektnosti… sveti arhetip Ratnika u senci. Tako veliki i važan arhetip. Koji određuje naše granice. Koji nam čuva život. To je svakako povezano i sa načinom današnjeg življenja. Mnogo smo mekani postali. Mnogo smo smutija popili. Potaža pojeli. I prestali da grizemo. Ne razvijamo više očnjake. I nemamo naviku da koristimo zube. I sama sam postala Tigar vegetarijanac. Pa mi se svaki zeka penje na glavu. Danas mog tigra puštam da s vremena na vreme istrči. Da podseti zeke i kuce i mace da je ipak tigar. Iako je četvrt veka vegetarijanac.
I za kraj… jedna duhovitost. Života. Na temu (ne)slobode volje. Od nekih svojih arhetipova ne možemo pobeći. Kao ja od moje konobarice. Jednom konobar… uvek konobar. Kada sam (konačno) izašla iz Crnog bika i počela da radim u Izvršnom veću… desio se jedan seminar. Smestili su nas u divne fensi bungalove nekadašnjih političara. Pomalo i švalerske. Sa satenskim posteljinama. I celim tim lascivnim paketom. Kada sam se vratila u svoj seksi bungalov sa predavanja… nije bilo moje haljine. I košulje. Gde su? Raspitivala sam se kod spremačica. Pomislile su da je neka konobarica zaboravila svoju uniformu. Pa su je odneli. O tome se radi. Ako savetnica laže… toaleta govori istinu. Jednom konobarica.. uvek konobarica. I još jedna ironija moje konobarske sudbine. Kada sam se… na Fruškogorskom randevuu sa Muzama u Krunića vili… u jeku svog stvaralačko-mentorskog zanosa… zadesila ispred pipe za točenje piva. Umesto ispred table. Koju toliko volim. Najpre sam se durila. Kako se sad ta jebena pipa za točenje piva stvorila iza mene? A onda sam se grohotom nasmejala. I prigrlila pipu. I Konobaricu. Koja je tu. I kad je ja ne vidim. I koja je davnih godina otkinula na slogan… Love all. Serve all. Uključujući i likove našeg ansambla koji nam se ne čine mnogo fensi. I one koje nam se čine previše fensi. Love All. Serve All. Konobarica u meni je ta koja zna da napravi da se ljudi dobro provedu. Da pušta dobru muziku. Da se ekipa na radionicama provodi kao na najboljim žurkama. Da ostaju po deset – dvanaest sati. I da svaki put jedva uspe da isfajrontira. I da im kaže… aman ljudi… hajmo kući. I tako… godinu. Dve. Tri. Da. Love All. Serve All.
Da ne zaboravim ni Umetnika iz senke. I moju krizu koju sam poslednjih meseci prolazila. U ovoj sveopštoj buci. Sve savetnik do mentora do coacha do terapeuta do gurua do učitelja. Svi imaju nešto da kažu. Da objasne. Pa sam se ja povukla. I pomislila kako je vreme da malo ućutim. Moja Ober Cool Frajerka koja je vremenom prerasla u Groficu… nikada nije išla tamo gde su svi išli. Niti je radila ono što su svi radili. Uvek je tražila prazan prostor. I bila avangarda. Nuh… u tom ober cool procesu… ukinula sam sebi osnovni izraz. A Pisac u meni hteo je da svisne u senci. Sva sreća… Aleksandra me je podsetila onoga što smo pričali na prethodnoj radionici. Da je potreba Stvaraoca da bude originalan u stvari senovita. I da nije naše da se pitamo da li smo originalni. Nego da se izrazimo. I odmah sam se setila grande reči Marte Graham. Simbola i pionira modernog plesa. Aktivne i rasplesane i u svojim devedesetim. Koji jesu moja životna mantra. I kojima krunišem ovo promišljanje na temu slobodne volje. I zahvaljujići kojima je nastao ovaj tekst. I zahvaljujući kojima je moj Pisac izašao iz senke. Ah. Hvala im. Pa kaže…
Vaša jedinstvena vitalnost i neponovljiva životna snaga izražavaju se kroz vas akcijom. I kako ste u svim vremenima samo jedni i jedini vi… ovaj izraz je jedinstven. Ako ga blokirate… on nikada neće postojati kroz neki drugi medijum. I biće zauvek izgubljen. Svet ga neće imati. Nije vaše da određujete koliko je ovaj izraz dobar. Niti kako se poredi sa drugim izrazima. Vaš je posao da držite svoj kanal otvorenim. I da dozvolite životu da teče kroz vas.
Beograd, 6. mart 2024.