Uvek sam bila najmlađa u ekipi. Godinu-dve pre moje generacij sam krenula u zabavište. U školu. Družila sam se sa starijima. Nedavno smo se na radionici Polarnosti grupisali po raznim kriterijumima. Jedan od njih su bile godine. Preko 50 godina. Nas četiri. OpalaC. Skoro pa najstarija. Koliko godina plešete? Pitao nas je Tjeri. Preko 10… Opet u seniorskoj grupi. Neki dan sam na Amazonki pronašla knjigu… Skrivene snage u čoveku. Moju prvu self-help knjigu. Koja mi je u naručje sletela davne 1986. Kada je moja obožavana mama otišla u druge realitete. A ja mislila da ću da se dezintegrišem. U to vreme bila je aktuelna knjiga Život posle života. Svi su mi je preporučivali. Da bolje razumem mamin odlazak. I putovanje duše. Nuh… ja sam imala preča posla. Trebalo mi je nešto kako da preživim. Kako da živim život. Sada. Danas. A putovanje duše će doći na red.
Duboko sam dirnuta beleškama sedamnaestogodišnje sebe. Koja je pokušavala da razume filozofiju joge. Čakre. Samadi. Pa opet… kada preračunam… skoro četrdeset godina hodim svojim putem. Sklonjena od main stream-a. Od uobičajenih zadatosti. Život mi je podelio karte da sa dvadeset godina ostanem bez države. Bez Jugoslavije. Porodice. I moje obožavane matematike. Profesure. U ono vreme pre interneta. Pre psihologa & psihološkinja. Pre self-helpa. U vreme kada su svi koje sam poznavala hodili po utabanim stazama. A ja batrgala. Od nemila do nedraga. U potrazi za sobom. U potrazi za dimenzijom više. Da. Četrdeset godina tragam za odgovorima. U ovoj potrazi stigla sam do kraja sveta. Do Hondurasa. U ono vreme pre jeftinih letova. I pre nego što se putovalo svetom. Da. Vredelo je svakog napora.
Šta su me moji brodolomi naučili? Da nisam imala luksuza da se bavim nevažnim stvarima. Televizijom. Dnevnom politikom. O kukanju da i ne govorim. Da sam zakukala na svoju situaciju… dezintegrisala bih se u trenutku. Naučila sam da budem otvorena za neočekivana rešenja. Da nađem mir u sred oluje. Raj usred pakla. Oni uvek idu u paketu. Jer… jing-jang. Naučila sam se na off-road epifanije. I na Neočekivanu Silu. Koja se pojavljuje iznenada. I brzo rešava stvari. Da budem otvorena za anđele koje mi život šalje. U raznim oblicima. Da su Anđeli često prerušeni. Naročito u tim skretanjima sa glavnog toka.
Shvatila sam da sam i u svojim brodolomima bila radosnija i bolje se osećala od većine ljudi na sigurnom putu. I danas se sećam scene kada sam u sred svog velikog brodoloma svratila da vidim svoju ekipu sa bivšeg „sigurnog“ fensi seksi posla. Koji sam napustila. Za dve godine koliko se nismo videle… moje nekadašnje koleginice su se potpuno izdeformisale. Mlade žene koje su razmenjivale tablete za… nebrojene teškoće. I vodile neke divane… kao da imaju 85 a ne 25 godina. Pitala sam se šta se ovde dešava? I ko je ovde lud? Nakon tog šokantnog susreta… sećam se trenutka u ogledalu firminog toaleta. Kada sam se zapanjila koliko sam radosna. Sveža. Koliko dobro izgledam. I koliko se osećam mlado i lako. Iako u tom trenutku nisam imala ni adresu. Ni kuću. Ni najmanju ideju gde ću. I šta ću. Tada sam shvatila Ničeovu poruku… da je sigurnost krajnje nesigurna.
Ti si moja arhimandragoškinja. Tepa mi moj muškarac. Zbunjen količinom svega što sam doživela u životu. Da. I meni se nekada učini da imam dvesta godina. U smislu… koliko toga. I to mi je veliki utisak. Da život uopšte nije kratak. Ako ga živite. Ako uđete u njega. Ako slušate svoje srce. I ako se ne štekate. Ovo je naročito važno. Da se ne štekate. I ne otaljavate. Ništa. Svemu da se date celim srcem. I da nikoga i ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Nikoga. I ništa. Zaista. Zaista vam kažem. Tome su me naučile smrti. Opet jin i jang. Život & smrt deo su istog paketa. Rano sam dobila priliku da razumem da nas svaka kašika nadživi. I koliko su u suštini isprazni statusni simboli. Te da svoju energiju usmerim na skrivene snage u čoveku. Jer… nisam mogla da se luksuziram nebitnostima. Posle svakog bića koje je otišlo u druge realitete… ja sam se još dublje… strastvenije puštala životu. I sve sam svesnija bila koliko smo u jednu ruku svi mi krhki. Smrtni. I koliko je važno da budemo nežni i ljubavni jedni prema drugima. I sve sam više volela ljude koji su bili živi. I prisutni.
Slušati svoje srce. Moj je glavni kriterijum svih ovih 55 godina. A želim da tako i ostane. Formirana sam na Kastanedinoj Stazi Srca. I Don Huanovim mudrim rečima. Da su sve staze iste. I da ne vode nikuda. Da neke vode kroz grmlje. A neke ravno u grmlje. I da je glavno pitanje… ima li ova staza srce? Ako ima srce… staza je dobra. Ako nema srce… bez vrednosti. Jedna čini da je putovanje veselo. Dok njom putuješ… jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Pre nego što stupiš na bilo koju stazu postavi sebi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne… to ćeš znati…. i tada moraš potražiti drugu stazu.
Danas… na svoj 55. rođendan… i dalje se osećam mlado. Zadržala sam taj osećaj da sam najmlađa u ekipi ;). Iako već odavno nisam. Devojčica Bepica u meni je živa. I razigrana. U međuvremu su se razvili mnogi seniori u mom ansamblu. Arhimandragoškinja. Sensei. Pisac. Ipak Bepica i njena staza srca su najstariji. Svi ostali su u njenoj službi. Taj osećaj večne mladosti i svežine daje mi upravo Staza Srca. I kriterijumi koje sam na njoj razvila. Lepo nam je Don Huan rekao… ako ideš sa zadovoljstvom, znači da je to tvoj put. Ako se osećaš loše… u svakom trenutku možeš sići sa njega. Bez obzira koliko daleko da si otišao. I to će biti ispravno.
Pisac, Sensei i Arhimandragoškinja ove godine konačno i neopozivo su shvatili da je na putešestviju stazom srca nastala Bepina Matematika višeg življenja. U kojoj sabiramo dva & 2. Koja sadrži osnovne, master i doktorske studije. I koja traje jednu, dve ili tri godine. U zavisnosti od stepena posvećenosti, namere i potrebe studenata kojima je namenjena. Ove godine ću je i zvanično licencirati. Da uvažim četrdeset godina putešestvija stazom samospoznaje. I sva ta dragocena znanja… univerzalne zakone…. male & velike životne mudrosti koje sam na Stazi Srca spoznala. Sistematizovala. Testirala zajedno sa onolikim generacijama studenata. Since 1991. Jer… arhimandragoškinja 😉
Da ne zaboravim ni Studentkinju Bepu. Ipak sam rođena na Dan studenata. Što je umnogome odredilo moj put. Uvek imam neko novo učenje. U kojem se osećam kao apsolutni početnik. Što mi daje taj divni osećaj da sam najmlađa u ekipi. Kao i da ne ogreznem u svom senioritiju. Da ne omatorim. A devojčica Bepica i njene želje će kod mene uvek imati prednost.
Studentu u vama želim mnoge raskošne gozbe. I naravno… Stazu srca… jer sve ostale ne vode nigde. Srećan vam Dan studenata <3 Lepi moj svete. I ako po tom putu hodite sa zadovoljstvom…. to je vaša staza. I obrnuto. I ne štekajte se. Ne otaljavajte. Ništa. Dajte se celim srcem. Jer što se više dajemo… to se više imamo.
Na mnogaja Ljeta <3
Vaša,
Bepa
4. april 2024.