Kada smo se zaputili na celodnevni ekstatik dens na Fruškoj gori… nas nekoliko plesač(ic)a… volela sam da porazgovaram sa mlađahnim vozačem Mihajlom. Šef smene je u pošti. A kombi vozi honorarno. Da dopuni kućni budžet. Provešćeš dan sa nesvakidašnjom ekipom. Rekoh mu. I pozvala sam ga da nam se pridruži. Da ne čeka. Da ne protraći dan. Koji je svakako drugačiji od njegovih dana. Tokom ekstatik densa i šamanskih šetnji… krajičkom oka videla sam i Mihajla. Da je tu. Baš mi je bilo milo. Što se otvorio.
Dan je bio božanstveno intenzivan. A ja sam tako intenzivno i potpuno osećala sve. Osećala sam onolike nivoe svog postojanja. Svaku ćeliju. Međućelijski prostor. Osećala sam Aleksa. Preko okeana. I svaku njegovu ćeliju. I svaki njegov nivo postojanja. Mogla sam da ga vidim. Kristalno jasno. Osećala sam da smo zajedno. Iako nas je u delio okean. Odatle mi se svest proširila i na celu majku Zemljicu. Osećala sam i imanje. Svaki bagrem. Svaku pčelu. Svaku osobu. Plesno pleme. Učitelja Alekseja. Mihajla vozača. Sve sam osećala. Po svim nivoima postojanja. Rastakajući doživljaj. Da smo svi deo jednog. Od jednog istog satkani. A osetila sam i od čega smo istkani. Tako jedna čista čipkasta ljubav. Jedinstvena svest… rekla bih 
. I ne… nisam bila na ajahuasci. Samo sam plesala bosa na Fruškoj. Dok je Aleksej maestralno vodio Dan.
. I ne… nisam bila na ajahuasci. Samo sam plesala bosa na Fruškoj. Dok je Aleksej maestralno vodio Dan.
Nakon celodnevnog intenzivnog ekstatikšamanik letnjeg mid aprilskog dana… i vatre pod zvezdanim nebom… zaputili smo se nazad. Za Beograd. Našim kombijem. Kakav čudan osećaj. Rekao nam je Mihajlo. Osećam kao da vas sve poznajem. Da smo deo jedne celine. E pa da. Jedinstvena svest. Ova divna milost nije dotakla samo mene. Svi smo deo tog polja. A mlađahni Mihajlo se otvorio. I od šefa smene… za jedan dan je stigao do jedinstvene svesti. Božanstveno. Da. Prosvetljenje nije ozbiljan posao. I ne mora da traje godinama. Decenijama. Dovoljno je da budeš sa pravom ekipom. Na pravom mestu. I da se otvoriš. I…haaaaj.
Odmah mi je kroz sećanje prošla još jedna epizoda sa vozačima. Prošlog maja sam organizovala ekskurziju sa Lepim mojim svetom. Išle smo u Sombor. Da gledamo moju omiljenu predstavu Svaka divna stvar. Mada… Svaka divna stvar je mnogo više od predstave. To je jedno sveobuhvatno uranjajuće srceotvarajuće iskustvo. U kojem se u istom udahu i smeješ i plačeš i pitaš. I to iskustvo deliš sa ekipom. Na sceni. Iznajmile smo kombi. A sa kombijem… dobile smo i vozača. Visokog i zgodnog vozača hitne pomoći. Honorarno vozi kombi. Da popuni kućni budžet. Naravno da sam ga pozvala da se pridruži ekipi. Da ide sa nama na predstavu. Umesto da nas čeka. A on se otvorio pozivu. I sada se smejem kad se setim da je u predstavi upravo naš vozač hitne pomoći imao dve uloge. Marlon Branda. I profesora fakulteta. I on se pitao šta ga je snašlo. Nuh… briljirao je u ulogama. Bio je to čudesan dan. Noć. Osećale smo jedni druge. Povezani. Istim temama. Dilemama. Osećali smo da smo deo jedne celine. Kao da se svi poznajemo. Iako se većina ekipe upoznala tek u kombiju. I tokom predstave. To je pleme. I jedinstvena svest. A njima pripadaju i šef smene. I vozač hitne pomoći.
To sam htela sa vama da podelim. Da prosvetljenje nije ozbiljan postao. I ne mora da traje godinama. Decenijama. Dovoljno je da budeš sa pravom ekipom. Na pravom mestu. Da se otvoriš. I ništa ne očekuješ. Samo se pustiš. And the rest will follow.
Fruška gora – Beograd, 2. maj 2024.