Volim da pratim modu sa rečima. Toliko toga mi kažu o stanju društva. Pored autentičnosti, svrhe, integracije,holističkog, naravno isceljenja… ima jedna reč koja poslednjih godina odjekuje mojim svetovima. NJV Trauma. Odzvanja sa svih strana. Tako je olako izgovaramo. Vrlo često i adutiramo njome. Koristimo je kao valutu u društvu. Jer… ako imamo traumu… odjednom možemo da izbegnemo odgovornost. Možemo da nađemo izgovore. Opravdanja.
Svi imamo traume. Svi smo tokom odrastanja kvrcnuti. I ranjeni. Manje – više. I taj doživljaj je subjektivan. Iz rana… razvija se i naš ego. Aktivira se Ranjeni iscelitelj. Često nas naše rane usmeravaju. I vode. Jer nas bole. Pa moramo njima da se bavimo. Da ih iscelimo. Važno je da se sa svojim ranama sretnemo. Da ih zagrlimo. Međutim… traumatologija je samo prva tačka u procesu transformacije. Uceljenje. Postajanje celim.
Ne zaboravimo da raste sve ono čemu poklanjamo pažnju. Ono šta zalivamo. Čini mi se da smo se u našoj mučeničkoj kulturi malo preigrali sa traumama. Da ih preozbiljno shvatamo. I da smo zaboravili na drugi kvalitet. Koji ide u paru sa ranama. A to su naši darovi. Naša moć leži upravo u našim darovima. U onom čime se rado bavimo. Što nas raduje. Jer… radost je lek. Učio me je moj sensei Dušan. Baš kao što nam je i Džozef Kembel poručio da sledimo svoje oduševljenje. Svoj bliss. Nakon dugotrajne traumatizacije možda ne možemo odmah da se setimo oduševljenja.. ali možemo da oslušnemo svoje zadovoljstvo. Radost.
Za razliku od našeg ega… koji je nastao iz naših rana… naše suštinsko i nekvrcnuto biće… naša duša… drema upravo u onom što nas raduje. To budi našu nevinost. Čistotu. Igru. I Isus nam je često poručivao… da ako se ne povratimo i ne budemo kao deca… nema nam carstva nebeskog. To je treća sila. Koju tako slabo koristimo. Pored muške i ženske energije. Dečija. Univerzalna. Vedra. Energija igre. Smeha. Radosti. Koja stvara. Iz koje raste nešto novo. Bez koje se vrtimo u traumama. Ne zaboravimo da svaki arhetip ima svoju senovitu stranu. Pa tako i Ranjeni Iscelitelj. Da bi imao svrhu… mora da nalazi nove i nove rane. Ili da ih stvara ;).
Kako neko mudar reče… ne isceljujete se da biste mogli da se nosite sa traumom. Na to ste navikli. Isceljujete se da biste mogli da se nosite sa srećom. I Rumi nam je rekao da nas Bog poštuje kada radimo. Nuh.. voli nas kada (se) igramo. Osho nam je poručio da prosveteljenje nije ozbiljan posao. Naprotiv. Ozbiljnost steže. Zatvara. Šalje nas u oklop od trauma. A naše društvo… zajedno sa traumama obožava tu ozbiljnost. Zato i pišem ovo promišljanje. Zato što osim što čujem reč trauma koja odjekuje na sve strane…. vidim onoliko smrknutog zabrinutog i ozbiljnog sveta. Pa mi bude žao. I mislim da bi nam dobro došao jedan kolektivni godišnji odmor o trauma. Da malo zalijemo radost. Igru. Nevinost. Čistotu. Glupiranje. Oduševljenje. Za početak da im poklonimo pažnju. Jer džaba nam da ceo svet zadobijemo… (za šta je zadužen naš dragi mali ranjeni ego)… a duši svojoj da naudimo.
I za kraj ovog promišljanja… da podelim sa vama priču drage mi prijateljice. Koja je vlasnica i upravnica velikog veličanstvenog raskošnog imanja. Po cele dane ide po imanju… i istražuje šta se sve pokvarilo. Šta treba doterati. Posle nekoliko godina… shvatila je da u telefonu ima samo slike napuklina. Onoga što treba popraviti. I da je već i zaboravila kako izgleda njeno divno imanje. I u čemu može da uživa. Sva sreća… tu su gosti. Kaže. Pa mi oni oduševljeno pričaju o krasotama imanja. Pokazuju fotke. A onda se rastužila nad svojim gazdovanjem imanje. Šteta je da provedemo ceo život na najdivnijem imanju. Baveći se samo kvarovima. Valja malo uživati i u njegovim lepotama. Igrati se. Uživati u onom što nam je život podario. I zaista… ako se ne povratimo… i ne budemo kao deca… nema nam carstva nebeskog.
Uz dužno uvažavanje svih vaših trauma… setite se da je i radost lek. I sledite je. Igrajte (se). Inače ništa od carstva nebeskog.
Beograd, 15. maj 2024.