Na poslednjem modulu Kratkog kursa o čudima bavili smo se zakonom karme… uzroka i posledice. Trećim Njutnovim zakonom…. akcije – reakcije. Koji… kao i većinu stvari… svi znamo. Površno. I baš zato ga ne znamo. Jer ga ne razumemo do kraja. Jer ga ne živimo. A mislimo da ga znamo. Nepoznavanje zakona škodi. I ne oslobađa nas odgovornosti. (u zemaljskom smislu). I ne lišava nas njegovog činodejstvovanja ( kada je o univerzalnim zakonima reč).
Kako seješ… tako ćeš i da žanješ. Kaže ovaj zakon. Njutnovim rečnikom… svaki postupak stvara silu koja nam se vraća istom merom. U svakom trenutku na raspolaganju nam je beskonačan broj izbora. Neke od njih donosimo svesno. A neke ne baš svesno. Kada ODABEREMO postupke koji donose sreću i uspeh, nama i drugima, plodovi naše karme su sreća i uspeh. Puno razumevanje ovog zakona jeste da osvestimo izbore sa kojima se srećemo u svakom trenutku. Samim činom obraćanja pažnje premeštamo ceo proces iz nesvesnog u svesno. I taj proces SVESNOG BIRANJA daje nam ogromnu snagu. I razvija naš integritet. Samopoštovanje. O tome se u ovom promišljanju radi.
Najveća većina predvidivo odgovara na impulse iz sredine. Čini se da nam ljudi i situacije automatizovano pokreću reakcije. To je ono što čuveni ruski mistik Gurđijev naziva da su ljudi mašine. Kiša padne… mi se žalimo. Sunce sija… toplo nam je. Zađe… hladno nam je. Imamo posla…. kukamo. Nemamo posla… brinemo. Kao bilijar kugle. Svaki udarac štapom ima predvidivu reakciju.
” Tačno tako. Ljudi su mašine, a od mašine se ne može očekivati ništa drugo, osim mehaničkog delovanja.” -Ali zar nema takvih Ijudi koji nisu mašine? ” Možda i postoje. Ali to nisu Ijudi koje vi vidite. Vi ih ne poznajete. Želim upravo to da shvatite. Poručuje nam G.
Namerno koristim reč IZBOR… a ne odluka… jer reč odluka u sebi ima nešto veliko… dramatično. Interkontinentalno. Epohalno. Međutim… ovde se radi o izborima. Malim svakodnevnim celodnevnim izborima… koje pravimo bezbroj puta.
Ti „mali“ svakodnevni izbori se esencija svega. Da li ćemo odgovoriti na nečiji poziv. Čemu ćemo reći DA. A čemu ćemo reći ne. Da li ćemo preći preko sebe? Da li ćemo otići tamo gde nam se ne ide? Da li ćemo prećutati kada neko dira naše svetinje? Nešto što je nama važno? Ili ćemo se za njih založiti? Kako ćemo razgovarati sa kasirkom? Kako ćemo odgovoriti kada neko stane ispred nas u redu? Da li ćemo podržati opštu spiku? Ili ćemo izneti svoje izdvojeno mišljenje? I kada ćemo ga izložiti? A kada ne?
Svako ispijanje kafe je karmička epizoda. Zakon karme nam kaže da je od bezbroj dostupnih varijanti samo jedna TA. Spontana odgovarajuća akcija. A kako ćemo znati koja je ta? Pa naše telo zna. A kako zna? Rođeni smo sa navigacionim sistemom da živimo sebe. A sva trebanja.. moranja… programiranja samo su nas sklonila od nas. Naučila da idemo preko sebe. A kad ide preko sebe… čovek najebe. Dugo ignorišemo telo. Njegove simptome. Dopuštamo da nas neko davi. Na mestu grlene čakre. Štitne žlezde. Da nas ždere … pu pu pu. Da nam kida džigericu. Da nam se steže želudac. Da nas ujede za srce. A mi ništa. I ne samo da ništa. Nego se ponovo vraćamo na mesto zločino. Višestruki povratnici.
Ne dozvoljavamo sebi da iskažemo svoje mišljenje. Skirvamo kako se osećamo. Izvinjavamo se zbog toga. A jedan mudar čovek reče… nikada se ne izvinjavaj zbog toga kako se osećaš. Tako vređaš istinu. I nikada se ne izvinjavaj zbog sebe. I zbog svoje istine.
Vređamo istinu. A naša istina je deo veće istine. Koju uvek osećamo u telu. Jer… nešto nam ili prija. Ili ne prija. Ako se mi ne zalažemo za svoju istinu… a ko će? Dugo smo vređali istinu. I naše telo. Svim ovim neslušanjima sebe. I nečinjenjem prave stvari. I obrnuto. Svaki put kada poslušamo telo… kada kažemo DA ili NE ili MOŽDA ili NE ZNAM ili… dobijamo ogromnu snagu. A telo je tako zahvalno. Isceli se onog momenta kada mu sprečimo energiju da nam kulja na sva pristajanja. I na izdaje sebe.
Da ne zaboravim da dodam… da što smo bliže sebi… svako neslušanje sebe je sve skuplje i skuplje. To je ono što zovemo instant-karma. Pomislim nešto loše… paf. Ne kažem ono što mislim… paf. U glavu. Ignorišem srce… paf… zabode se neka strela u moje srce. Pa odmah znam. Šta mi je činiti.
A to nam je poručio i Gurđijev. Kada su ga pitali da li svaki čovek ima dušu. Duša? Kod svakog čoveka postoji mala dušica. Duša se ipak mora zaraditi. Duša oživljava življenjem svoje istine. Življenjem znanja koje imamo. I koje nam je dato. Tako „dušica“ postaje živa duša. A bez zrele duše… čovek je prosto samo mašina.
Do the right thing. Naše telo zna. Svaki svakcijati izbor koji napravimo… ili nam daje energiju. Ili je drenira. Ili hrani naše biće. Ili ga uništava. Svaki je čin karmički. Podvlačim. Boldujem. Velikim slovima. I važno je da ga budemo svesni. To je onaj intermezzo… onaj stimulus između akcije i reakcije. Kada udahnemo… osetimo sebe… osvestimo svoje telo…. pitamo ga šta nam kaže… i uvažimo ga. Učinimo. I već u trenutku činjenja… dobijamo ogromnu snagu. Donosi dobru sreću. I povoljne okolnosti. I vraća nam samo-poštovanje. Samo-vrednovanje. Integritet. Koje smatram najznačajnijim valutama ovog trenutka. I način je na koji mi učestvujemo u ko-kreaciji. Naših 5 centi. Naša istina. Naš put ka darmi. Od karme do darme. Do većeg razloga zbog kojeg smo rođeni.
Deluje šašavo… ali nepogrešivo radi. Tako je to sa zakonima.
Amazonija, 2. jul 2024.